Марко Кулић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
МАРКО КУЛИЋ
Kulić Marko.jpg
Марко Кулић
Датум рођења (1914-04-25)25. април 1914.
Место рођења Присојни Орах, код Плужина
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти јул 1941.(1941-07-00) (27 год.)
Место смрти Панчево
 Трећи рајх
Професија обућарски радник
Члан КПЈ од 1938.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
Народни херој од 27. новембра 1953.

Марко Кулић (Присојни Орах, код Плужина, 25. април 1914Панчево, јул 1941), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 25. априла 1914. године у селу Присојни Орах, код Плужина. Потиче из сиромачне сељачке породице. После завршетка основне школе, завршио је обућарски занат и потом кренуо да се запосли. Имао је двадесет година кад је 1934. године стигао у Панчево, где је нашао посао. Још као шегрт био је упознао се са радничким покретом. Читао је револуционарне књиге и добијао сазнања о револуционарној борби радничке класе.[1]

У време његовог доласка у Панчево, комунисти у јужном Банату, под руководством Жарка Зрењанина, радили су на обнављању партијских организација, које су биле разбијене у годинама шестојануарске диктатуре. Међутим, 1936. године је дошло до нових полицијских провала у партијску организацију. Управо те године Марко Кулић је постао члан Уједињеног радничког синдиката у Панчеву. У синдикатима је упознао многе комунисте, који су га 1938. године примили у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[1]

Заједно с познатим јужнобанатским комунистима Славком Мунћаном и Петром Ацкетом, Стевицом Јовановићем и др, радио је на културно-просветном, политичком и идејном уздизању радника. Организовали су секцију културно-уметничког друштва „Абрашевић”, које је имало већ своје традиције у јужном Банату, посебно у Вршцу. Мирко је био секретар овог друштва и главни организатор многих скупова, приредби, читалачких група и других облика окупљања радника. Године 1940, као један од најактивнијих панчевачких комуниста био је изабран за члана Окружног комитета КПЈ за јужни Банат.[1]

Марта 1941. године у двадесетседмомартовским манифестацијама у Панчеву, Марко Кулић је први пут јавно иступао на улицама града. Био је на челу радничке колоне и говорио је на више места позивајући људе на окупљање и на отпор, као и о фашизму и вери у Совјетски Савез. У току Априлског рата, радио је на организовању добровољце који су се из града и из других делова Баната спремали да пређу Дунав и крену до борбених јединица. Након напада Немачке на Совјетски Савез, 22. јуна 1941. године, успео је да избегне хапшење и пређе у илегалност.[1]

Учествовао је на Окружном саветовању КПЈ за јужни Банат, на коме је одлучено да се приступи припремама за устанак и формирају партизански одреди. Мирко је био задужен за рад на терену панчевачког среза. За кратко време, организовао је велики број војних десетина, ударних и диверзантских група, али и нових актива Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), нарочито међу панчевачких шегрта. Организовао је и војну обуку и акцију за скупљање оружја, као и прве диверзантске акције. На железничком чвору, само у току јула 1941. године, било је извршено осам значајних саботажа.[1]

Заједно са Стевицом Јовановићем и Брацом Петровим, радио је на формирању првог партизанског одреда у ВојводиниЈужнобанатског партизанског одреда. Одред је већ 11. јула 1941. године, код Владимировца извршио своју прву диверзантску акцију. Немцима је, међутим, успело да, после ове акције, опколе партизане и у тешкој и неравној борби униште Одред. Након уништења Одреда, полицијски агенти су спровели организовану акцију хапшења, у којој су у једној панчевачкој улици успели да изненаде Марка и ухапсе га.[1]

Био је спроведен у злогласни логор „Свилара”, у коме се тада већ налазио велики број панчевачких комуниста и активиста. Немци су покушали да га сломе и од њега извуку признање и имена његових другова и сарадника. Упркос страховитим мучењима, током којих су му забијали клинце у табане и терали га да хода по греди, Марко је остао несаломив. Након неколико дана мучења, крајем јула је преминуо од последица мучења.[1]

Окружни комитет КПЈ за јужни Банат је у свом циркулару објављеном 11. новембра 1941. године посветио је део његовој погибију, у коме се између осталог каже:

Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 27. новембра 1953. године, проглашен је за народног хероја.[1]

Године 1951. у Градском парку у центру Панчева постављене су три спомен-бисте народним херојима из овог краја — Олги Петров, Стевици Јовановићу и Марку Кулићу. Аутор Маркове бисте била је вајарка Олга Јеврић.[2] Његово име данас носе три улице — у Панчеву, Зрењанину и Владимировцу.[3]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Народни хероји Југославије том I. Београд: Народна књига. 1982. 
  • Поповић Зума, Разуменка (1981). Споменици Народноослободилачке борбе и револуције СР Србије 1941—1945. Београд.