Владимир Шћекић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ВЛАДИМИР ШЋЕКИЋ
Vladimir Scekic Vlado.jpg
Владимир Шћекић
Датум рођења(1917-05-07)7. мај 1917.
Место рођењаБабино, код Берана
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти29. октобар 2004.(2004-10-29) (87 год.)
Место смртиБеоград, Србија Србија
 Србија и Црна Гора
Професијавојно лице
Члан КПЈ од1937.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
Чингенерал-пуковник
председник СУБНОР Југославије
Период19821983.
ПретходникМито Димитријевски
НаследникБојан Полак
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден ратне заставе
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Владимир Владо Шћекић (Бабино, код Берана, 7. мај 1917Београд, 29. октобар 2004), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, друштвено-политички радник СФР Југославије и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 7. маја 1917. године у селу Бабино код Берана, у породици гостионичара Гаврила Шћекића и његове жене Тале. Поред Владимира, Шћекићи, су имали још два сина Јагоша и Милуна-Муја који су такође били истакнути учесници Народноослободилачке борбе. Основну школу завршио је на Полици, а гимназију у Беранама. После завршетка гимназије 1937/38. године, уписао се на Правни факултет у Београду. Већ у вишим разредима гимназије прикључио се револуционарном омладинском покрету. Одмах после матуре 1937. године, постао је члан Комунистичке партије Југославије у партијској ћелији родног краја.

После доласка у Београд, повезао се са тамошњом партијском организацијом. Због револуционарне активности, полиција га је неколико пута хапсила. Године 1940, активно је учествовао у демонстрацијама омладине у Беранама. Полиција је растерала демонстранте, а међу ухапшенима је био и Владимир Шћекић. Државни суд за заштиту државе осудио га је на четири месеца затвора. Казну је служио у Панчеву и на Ади Циганлији. После изласка из затвора, постао је професионални партијско-политички радник. Извесно време био је секретар партијске организације, а затим секретар партијског бироа будимске општине среза Беране.

Народноослободилачка борба[уреди]

Априлски рат 1941, затекао га је у родном месту. Убрзо се придружио у организовању оружаног устанка у Црној Гори и постао члан Среског комитета КПЈ за Беране и секретар бироа партијских ћелија општине. Као партијско-политички радник у Беранском партизанском одреду, учествовао је у Тринаестојулском устанку. Био је одговоран за рад с омалдином на ослобођеној територији. После неколико месеци борби у одреду, јавио се као добровољац за одлазак у Санџак и Србију.

У нападу на Пљевља 1. децембра 1941. године, био је политички комесар чете Комског батаљона. Двадесет дана после тога, с групом одабраних добровољаца ступио је у Прву пролетерску бригаду и тамо постао заменик политичког комесара њеног Првог батаљона. С батаљоном је учествовао у борбама и акцијама у источној Босни и у Игманском маршу. Учествовао је у борбама током маја и јуна 1942, у Пољима колашинским, на Сињајевини и Дурмитору. У време продора пролетерских бригада у западној Босни јуна и јула 1942, учествовао је у борбама на Трескавици, у јуришима на Коњицу, Бугојну, Дувну, Боровој Глави, Ливну, а такође и у биткама на Неретви и Сутјесци. Од почетка 1943. године, био је заменик политичког комесара Прве далматинске бригаде.

Августа 1943. године, вратио се у Прву пролетерску бригаду на дужност политичког комесара, након чега је учествовао у борбама око Травника и Турбета, у походу јединица НОВЈ у Далмацију до Сплита током Шесте непријатељске офанзиве. Крајем 1943, постао је политкомесар Прве пролетерске дивизије НОВЈ, с којом је учествовао у борбама по западној и централној Босни. Током 1944. године, борио се у Седмој непријатељској офанзиви и учествовао у борбама за ослобођење Златибора, Ваљева и Београда, а 1945. на Сремском фронту, код Плетернице, те у ослобођењу Загреба и Трста.

Послератна каријера[уреди]

После рата, постао је политички комесар Прве армије ЈА. Три године касније, постао је политкомесар Корпуса народне одбране Југославије (КНОЈ), а потом политкомесар Југословенске ратне морнарице од 1952. до 1953. године. Био је и помоћник начелника Генералштаба ЈНА, командант граничних јединица и остало.

Завршио је Вишу војну академију ЈНА. Вршио је и високе партијске функције у ЈНА. Био је руководилац Опуномоћства за ЈРМ, члан Опуномоћства Централног комитета СКЈ за ЈНА, делегат на Петом конгресу КПЈ и остало.

Био је пензионисан у чину генерал-пуковника ЈНА. Као пензионер, био је члан Савета федерације СФРЈ и председник Савезног одбора СУБНОР-а Југославије од 1982. до 1983. године.

Умро је 29. октобра 2004. године у Београду и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу.[1]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских и страних одликовања међу којима је совјетски Орден отаџбинског рата. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Референце[уреди]

  1. ^ Pobjeda. me, приступљено 2. јануара 2012.

Литература[уреди]