Урош Булатовић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
УРОШ БУЛАТОВИЋ
Uroš Bulatović.jpg
Урош Булатовић
Датум рођења (1918-01-13)13. јануар 1918.
Место рођења Лијешње, код Колашина
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти 15. јун 1988.(1988-06-15) (70 год.)
Место смрти Београд,  СР Србија
 СФР Југославија
Професија друштвено-политички радник
Члан КПЈ од фебруара 1942.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
Народни херој од 27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Партизанска споменица 1941.

Урош Булатовић (Лијешње, код Колашина, 13. јануар 1918Београд, 15. јун 1988), учесник Народноослободилачког рата, друштвено-политички радник САП Косова и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 13. јануара 1918. године у селу Лијешње, код Колашина. Потицао је из сиромашне сељачке породице, која се због лоше материјалне ситуације, 1921. године преселила у Косово Поље. Након завршене основне школе бавио се земљорадњом, а повремено и сезонским физичким пословима. Као минер је радио на изградњи железничке пруге ПодујевоПриштинаПећ, где се упознао са тешким животом сиромашник радника-пролетера. Још пре почетка Другог светског рата, повезао се са припадницима омладинског револуционарног покрета од који је добијао револуционарну комунистичку литературу.[1][2]

Године 1941, непосредно пред почетак Другог светског рата у Југославији, био је позван на војну вежбу у Приштину. На вест о потписивању Тројног пакта, 25. марта 1941. године, у Приштини су избиле демонстрације, а он је био међу групом војника, која се ту затекла и придружио се демонстрантима, након чега је био ухапшен. Убрзо потом, након војног пуча од 27. марта био је пуштен из притвора. Краткотрајни Априлски рат и капитулација Југословенске војске су га затекли у околини Призрена, одакле се наоружан вратио кући.[2]

У току лета 1941. године повезао се са комунистичким групама на Косову и Метохији и након тога је активно учествовао у Народноослободилачком покрету (НОП). Био је задужен за рад са две групе активиста из Косова Поља, које су радиле на прикупљању оружја и муниције. Био је на челу самоорганизоване страже, која је чувала село од упада разних банди, а руководио је и војном обуком омладинаца. Фебруара 1942. године по задатку је био послат у Приштину, где се повезао са Александром Маровићем, чланом Среског комитета КПЈ за Приштину. Он му је саопштио да је примљен у Комунистичку партију Југославије (КПЈ) и дао му задатке и упутства за формирање прве партијске ћелије у Косову Пољу.[2]

Приликом повратка из Приштине, на улици га је пресрела полицијска патрола у намери да га легитимише. Пошто није имао документа, потукао се са полицајцима и успео да им побегне, али је након тога наишао на италијанску карабињерску патролу која га је савладала и ухапсила. Приликом хапшења, код њега је пронађен илегални партијски материјал, због чега је у затвору током истраге био мучен. Он је упорно тврдио да су му материјал подметнули полицајци с којима се сукобио на улици. Јуна 1942. године био је интерниран у Албанију и логор у граду Пука, а касније је био премештен у логор у месту Бурел. Током боравка у логорима, активно је учествовао у колективу логораша припадника НОП-а. Логораши су били формирали илегални партизански батаљон од логораша, у коме је био именован за водника.[2]

Када је септембра 1943. године дошло до капитулације Италије успео је да побегне из логора и из Албаније пређе у западну Македонију, где се прикључио партизанима. Одмах је био постављен за командира чете у Косовском партизанском одреду и тада му је био саопштен поновни пријем у КПЈ, пошто претходни није био нигде евидентиран. Истицао се храброшћу у свим борбама, а посебно се истакао у борбама за ослобођење Кичева, октобра 1943. године, када је као командир чете пратећих оруђа омогућио освајање јаких утврђења и разбијање непријатељских формација. Приликом формирања Прве македонско-косовске ударне бригаде, 11. новембра 1943. године био је постављен за командира чете.[2]

Крајем јануара и почетком фебруара 1944. године истакао се у борбама вођеним против немачких и бугарских снага на југословенско-грчкој граници. Са својом јединцом одбијао је снажне немачке нападе и тиме обезбедио извлачење изнемоглих и рањених бораца. Код села Слатина, на путу Охрид—Кичево, 30. априла 1944. године с још двојицом бораца на препад је заробио групу од 40 немачких војника и балиста с комором од 30 коња и комплетним наоружањем. Од дела бораца Прве косовско-метохијске бригаде, који су били са Косова и Метојихе, 24. јуна 1944. године формирана је Прва косовско-метохијска бригада у којој је био постављен за заменика команданта батаљона.[2]

Приликом уличних борби Прве косовско-метохијске и Прве македонске бригаде за ослобођење Дебра, јула 1944. године, упао је у бункер убио непријатељског официра и запленио митраљез. У близини села Глобочица, на југословенско-албанској граници септембра 1944. године је са својом јединицом уништио комбиновани немачко-балистички Штаб и убио више од 20 нижих официра. Почетком октобра 1944. године био је постављен за команданта Првог батаљона Прве косовско-метохијске бригаде. У току непријатељске офанзиве, октобра 1944. године истакао се у борбама у околини Ђаковице. На положају код Дечана, приликом одбијања немачког против напада, 4. новембра 1944. године тешко га је ранила минобацачка граната. Иако тешко рањен успео је да изда даља наређења и одреди свог заменика. Током опоравка био је произведен у чин капетана прве класе.[2]

Нако ослобођења Југославије, као инвалид прве категорије био је демобилисан из Југословенске армије па се бавио друштвено-политичким радом. Био је потпредседник и секретар Обласног одбора Ратних војних инвалида Аутономне Косовско-метохијске области, начелник Управе за борачка и инвалидска питања Извршног већа Аутономне Покрајине Косово и Метохије, дикректор предузећа „Дуван” у Приштини, одборник Општинског и Среског Народноослободилачког обора у Приштини и члан Народноослободилачког одбора Аутономне Косовско-метохијске области. Пензионисан је 1964. године, након чега је био активан у Савезу бораца НОР-а и био је члан Републичког одбора СУБНОР-а Србије.[2]

Носиоци Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.[2]

Референце[уреди]

Литература[уреди]