Урош Булатовић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
УРОШ БУЛАТОВИЋ
Uroš Bulatović.jpg
Урош Булатовић
Датум рођења(1918-01-13)13. јануар 1918.
Место рођењаЛијешње, код Колашина
 Краљевина Црна Гора
Датум смрти15. јун 1988.(1988-06-15) (70 год.)
Место смртиБеоград,  СР Србија
 СФР Југославија
Професијадруштвено-политички радник
Члан КПЈ одфебруара 1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Партизанска споменица 1941.

Урош Булатовић (Лијешње, код Колашина, 13. јануар 1918Београд, 15. јун 1988), учесник Народноослободилачког рата, друштвено-политички радник САП Косова и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 13. јануара 1918. године у селу Лијешње, код Колашина. Потицао је из сиромашне сељачке породице, која се због лоше материјалне ситуације, 1921. године преселила у Косово Поље. Након завршене основне школе бавио се земљорадњом, а повремено и сезонским физичким пословима. Као минер је радио на изградњи железничке пруге ПодујевоПриштинаПећ, где се упознао са тешким животом сиромашник радника-пролетера. Још пре почетка Другог светског рата, повезао се са припадницима омладинског револуционарног покрета од који је добијао револуционарну комунистичку литературу.[1][2]

Године 1941, непосредно пред почетак Другог светског рата у Југославији, био је позван на војну вежбу у Приштину. На вест о потписивању Тројног пакта, 25. марта 1941. године, у Приштини су избиле демонстрације, а он је био међу групом војника, која се ту затекла и придружио се демонстрантима, након чега је био ухапшен. Убрзо потом, након војног пуча од 27. марта био је пуштен из притвора. Краткотрајни Априлски рат и капитулација Југословенске војске су га затекли у околини Призрена, одакле се наоружан вратио кући.[2]

У току лета 1941. године повезао се са комунистичким групама на Косову и Метохији и након тога је активно учествовао у Народноослободилачком покрету (НОП). Био је задужен за рад са две групе активиста из Косова Поља, које су радиле на прикупљању оружја и муниције. Био је на челу самоорганизоване страже, која је чувала село од упада разних банди, а руководио је и војном обуком омладинаца. Фебруара 1942. године по задатку је био послат у Приштину, где се повезао са Александром Маровићем, чланом Среског комитета КПЈ за Приштину. Он му је саопштио да је примљен у Комунистичку партију Југославије (КПЈ) и дао му задатке и упутства за формирање прве партијске ћелије у Косову Пољу.[2]

Приликом повратка из Приштине, на улици га је пресрела полицијска патрола у намери да га легитимише. Пошто није имао документа, потукао се са полицајцима и успео да им побегне, али је након тога наишао на италијанску карабињерску патролу која га је савладала и ухапсила. Приликом хапшења, код њега је пронађен илегални партијски материјал, због чега је у затвору током истраге био мучен. Он је упорно тврдио да су му материјал подметнули полицајци с којима се сукобио на улици. Јуна 1942. године био је интерниран у Албанију и логор у граду Пука, а касније је био премештен у логор у месту Бурел. Током боравка у логорима, активно је учествовао у колективу логораша припадника НОП-а. Логораши су били формирали илегални партизански батаљон од логораша, у коме је био именован за водника.[2]

Када је септембра 1943. године дошло до капитулације Италије успео је да побегне из логора и из Албаније пређе у западну Македонију, где се прикључио партизанима. Одмах је био постављен за командира чете у Косовском партизанском одреду и тада му је био саопштен поновни пријем у КПЈ, пошто претходни није био нигде евидентиран. Истицао се храброшћу у свим борбама, а посебно се истакао у борбама за ослобођење Кичева, октобра 1943. године, када је као командир чете пратећих оруђа омогућио освајање јаких утврђења и разбијање непријатељских формација. Приликом формирања Прве македонско-косовске ударне бригаде, 11. новембра 1943. године био је постављен за командира чете.[2]

Крајем јануара и почетком фебруара 1944. године истакао се у борбама вођеним против немачких и бугарских снага на југословенско-грчкој граници. Са својом јединцом одбијао је снажне немачке нападе и тиме обезбедио извлачење изнемоглих и рањених бораца. Код села Слатина, на путу Охрид—Кичево, 30. априла 1944. године с још двојицом бораца на препад је заробио групу од 40 немачких војника и балиста с комором од 30 коња и комплетним наоружањем. Од дела бораца Прве косовско-метохијске бригаде, који су били са Косова и Метојихе, 24. јуна 1944. године формирана је Прва косовско-метохијска бригада у којој је био постављен за заменика команданта батаљона.[2]

Приликом уличних борби Прве косовско-метохијске и Прве македонске бригаде за ослобођење Дебра, јула 1944. године, упао је у бункер убио непријатељског официра и запленио митраљез. У близини села Глобочица, на југословенско-албанској граници септембра 1944. године је са својом јединицом уништио комбиновани немачко-балистички Штаб и убио више од 20 нижих официра. Почетком октобра 1944. године био је постављен за команданта Првог батаљона Прве косовско-метохијске бригаде. У току непријатељске офанзиве, октобра 1944. године истакао се у борбама у околини Ђаковице. На положају код Дечана, приликом одбијања немачког против напада, 4. новембра 1944. године тешко га је ранила минобацачка граната. Иако тешко рањен успео је да изда даља наређења и одреди свог заменика. Током опоравка био је произведен у чин капетана прве класе.[2]

Нако ослобођења Југославије, као инвалид прве категорије био је демобилисан из Југословенске армије па се бавио друштвено-политичким радом. Био је потпредседник и секретар Обласног одбора Ратних војних инвалида Аутономне Косовско-метохијске области, начелник Управе за борачка и инвалидска питања Извршног већа Аутономне Покрајине Косово и Метохије, дикректор предузећа „Дуван” у Приштини, одборник Општинског и Среског Народноослободилачког обора у Приштини и члан Народноослободилачког одбора Аутономне Косовско-метохијске области. Пензионисан је 1964. године, након чега је био активан у Савезу бораца НОР-а и био је члан Републичког одбора СУБНОР-а Србије.[2]

Носиоци Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.[2]

Референце[уреди]

Литература[уреди]