Арапска побуна

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Арапска побуна
Део Првог светског рата
030Arab.jpg
Арапски устаници са заставом
Време:јун 1916. – октобар 1918.
Место:Саудијска Арабија, Јордан, Либан и Сирија
Резултат: Примирје у Мудросу
Споразум у Севру
Сукобљене стране
Арапска побуна Хашемитски Арапи
 Уједињено Краљевство
 Османско царство
Команданти и вође
Фејсал I од Ирака
Лоренс од Арабије
Ахмед Ђемал
Јачина
5.000? 25.000?
Жртве и губици
непознато  Османско царство 47.000+
5.000 убијено
10.000 рањено[1]
22.000+ заробљено[2][3][4]
~10.000 преминуло услед болести

Арапска побуна је избила 1916. године са циљем остварења независности Арапа од Османског царства и стварања јединствене арапске државе од Алепа у Сирији до Адена у Јемену. Побуну је иницирао шериф Меке Хусеин ибн Али.[5]

Позадина[уреди]

У Турској је 1908. извршен државни удар којим су на власт дошли Младотурци, тј турска националистичка партија Млади Турци. Преотели су власт од султана Абдул Хамида II. После тога се битно променила османска политика, а повећала се дискриминација према онима који нису Турци. Османско царство се придружило Централним силама у Првом светском рату. Многи арапски националисти били су ухапшени у Дамаску и Бејруту. Били су мучени и убијени. Арапима се претило и Хејаз железницом, која би помогла да се турска војска лако покрене дубоко у арапске територије

Лоренс од Арабије[уреди]

Шериф Меке Хусеин ибн Али је био вођа арапских националиста. Склопио је око 8. јуна 1916. савез са Великом Британијом и Француском против Османског царства. Арапске снаге су предводили његови синови Абдулах и Фејсал. Британска влада у Египту је одмах послала младог официра да ради са Арапима. Био је то Т. Е. Лоренс, познат као Лоренс од Арабије.

Лоренс од Арабије је много допринео арапској побуни тиме што је убедио арапске вође (Абдулаха I од Јордана и Фејсала I од Ирака) да је потребно координирати њихове арапске акције са британском стратегијом. Успео је убедити арапске вође да не нападају Турке да би их истерали из Медине, него да нападају њихове линије комуникације, тј посебно Хеџаз железницу. Тиме је било везано јако много турске војске да штите и стално поправљају штете на железници. Користили су се герилском тактиком „удри и бежи“.

Лоренс од Арабије је организовао арапски напад на лучки град Акабу, која је била битна за Британце као база за опскрбу Египатскога експедиционог корпуса али и за помоћ арапској побуни. Арапи су заузели Акабу 6. јула 1917. године. Током битке Британаца и Турака на подручју Газе и Биршебе Арапи су низом малих напада нападали турске положаје. Помогли су да генерал Аленбај освоји Јерусалим пре Божића 1917. године.

1918 - крај борби[уреди]

Током 1918. арапска коњица је постајала све моћнија и значајнија. Она је британске снаге стално извештавала о турским позицијама. Осим тога стално су нападали турске јединице за снабдевање, мале гарнизоне и уништавали су железничку пругу. Могуће је да је британска задња офанзива и битка за Мегидо (1918) била тако успешна. Отоманска војска је уништена за мање од десет дана борбе. Аустралијска лака коњица је без борбе дошла до Дамаска 30. септембра 1918. године. Лоренс од Арабије је са арапском војском ујахао у Дамаск 1. октобра 1918. да би примио предају града. На крају рата Египатски експедициони корпус је заузео данашњи Израел, Јордан, Либан, јужну Сирију и велики део Арапскога полуострва.

Арапске снаге су бројале око 5.000 побуњеника. Главни допринос арапске побуне је да су везали десетке хиљада турских војника, који би иначе били употребљени за напад на Суецки канал.

Велика Британија и Француска су склопиле тајни Сајкс-Пикотов споразум из 1916. по коме деле интересне сфере на Блиском истоку. Арапско подручје су поделили неповољно по Арапе у суштини кршећи обећања која су им дали. Тајном Сајкс-Пикот споразум прикључила се и Русија. Након Октобарске револуције Лењин је објавио садржај тајнога споразума.

Осим тога и Балфоровом декларацијом из 1917. Велика Британија је обећала Јеврејима државу у Палестини.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Erickson 2001, p. 238, Appendix F.
  2. ^ Statistics of the Military Effort of the British Empire During the Great War 1914–1920, The War Office, p. 633: 8,000 prisoners taken by the Arab insurgents in Syria-Palestine in 1918, joining 98,600 taken by the British.
  3. ^ Parnell, p. 75: 6,000 prisoners taken by the end of 1916
  4. ^ Süleyman Beyoğlu, The end broken point of Turkish - Arabian relations: The evacuation of Medine, Atatürk Atatürk Research Centre Journal (Number 78, Edition: XXVI, November 2010) (Turkish). 8,000 Ottoman troops surrendered at the end of the Siege of Medina and were evacuated to Egypt afterwards.
  5. ^ The Arab Movements in World War I, Eliezer Tauber, Routledge, 2014 ISBN 9781135199784 p =80-81

Литература[уреди]

  • Fromkin, David (1989). A Peace to End All Peace. Avon Books.
  • Cleveland, William L. and Martin Bunton. A History of the Modern Middle East.. 6th ed. Westview Press.2016.
  • Falls, Cyril (1930) Official History of the Great War Based on Official Documents by Direction of the Historical Section of the Committee of Imperial Defence; Military Operations Egypt & Palestine from June 1917 to the End of the War Vol. 2. London: H. M. Stationary
  • Erickson, Edward. Ordered to Die: A History of the Ottoman Army in the First World War.. Westport, CT: Greenwood.ISBN 978-0-313-31516-9..
  • Khalidi, Rashid (1991). The Origins of Arab Nationalism. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-07435-3. 
  • Murphy, David (2008). The Arab Revolt 1916–18 Lawrence sets Arabia Ablaze. Osprey: London. ISBN 978-1-84603-339-1. .
  • Parnell, Charles L. (August 1979) CDR USN "Lawrence of Arabia's Debt to Seapower" United States Naval Institute Proceedings.
  • Anderson, Scott (2014). Lawrence in Arabia: War, Deceit, Imperial Folly and the Making of the Modern Middle East. Atlantic Books.
  • Fromkin, David (1989). A Peace to End All Peace. Avon Books.
  • Korda, Michael, Hero: The Life and Legend of Lawrence of Arabia. ISBN 978-0-06-171261-6..
  • Lawrence, T. E. (1935). Seven Pillars of Wisdom. Doubleday, Doran, and Co.
  • Oschenwald, William. 'Ironic Origins: Arab Nationalism in the Hijaz, 1882-1914' in The Origins of Arab Nationalism , ed. Rashid Khalidi. Columbia University Press.1991. стр. 189-203.
  • Wilson, Mary C. 'The Hashemites, the Arab Revolt, and Arab Nationalism' in The Origins of Arab Nationalism , ed. Rashid Khalidi. Columbia University Press.1991. стр. 204-24.

Спољашње везе[уреди]