Теодицеја

Из Википедије, слободне енциклопедије

Теодицеја или теодикеја (новолат. theodicea — богооправдање; од грч. θεός - бог + грч. δίκη - право, праведност) је грана филозофије и теологије која покушава да помири постојање зла и патње на свету са постојањем свемогућег доброг божанства.

Одакле зло онда долази када видимо да је Бог, који је добар, створио све ствари добрима?
— Августин, Исповести

Проблем зла, је класични теолошки проблем за сваку монотеистичку религију, која тврди да је све створио један свемогући и бескрајно добри бог. Проблем гласи: Како постојање свемогућег и бескрајно доброг бога помирити са чињеницом постојања зла у свету.

Дуалистичке религије су проблем зла решавале претпостављањем два почела (добра и зла, Бога и Сотоне, и сл.) од којих је добро начело одговорно за постојање добра а зло начело за постојање зла. Средњовековни хришћански схоластичари су порицали егзистенцију злог начела а зло су објашњавали недостатком добра, аналогијом добра са светлошћу а зла са тмином коју светлост још није обасјала. Иако је ово питање разматрано још од антике, сам термин теодицеја је увео Лајбниц (16461716) у своме истоименом делу, који се трудио да докаже да је овај свет најбољи од свих могућих светова и да постојање зла на свету не противречи Божјој доброти, већ је плод слободне воље човека.

Савремени амерички филозоф, Алвин Плантинга, аргументише да због слободе воље, свемогући Бог ипак није могао створити свет у којем има моралног добра, а нема моралног зла.

Референце[уреди]

Види још[уреди]