Риђица

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Риђица
Riđica, Orthodox Church.jpg
Православна црква у Риђици.
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Војводина
Управни округЗападнобачки
ГрадСомбор
Становништво
 — 2011.Пад 2.011
 — густина31,13/км2
Географске карактеристике
Координате45°59′21″ СГШ; 19°06′25″ ИГД / 45.9891568° СГШ; 19.1070304° ИГД / 45.9891568; 19.1070304Координате: 45°59′21″ СГШ; 19°06′25″ ИГД / 45.9891568° СГШ; 19.1070304° ИГД / 45.9891568; 19.1070304
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина104 м
Површина64,6 км2
Риђица на мапи Србије
Риђица
Риђица
Риђица на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број25280
Позивни број025
Регистарска ознакаSO

Риђица (мађ. Regőce) је насеље у граду Сомбору, у Западнобачком управном округу, у Србији и најсеверније насеље града Сомбора. Удаљено је само 2 km од државне границе према Мађарској. Према попису из 2011. живело је 2.011 становника. Риђица има једну основну школу која је добила име по познатом српском писцу и песнику, Петру Кочићу.

Историја[уреди]

Католичка црква у Риђици

Археолошки налази на простору Риђице потврђује да је овај крај био насељен још у праисторијско време. По свој прилици ради се о значајном утврђењу из келтског периода.

Риђица се у 14. веку, по мађарским записима, спомиње као Рег, Ређфалу, а за време Турака као Риђица. Аустријске Царске трупе, на челу са Еугеном Савојским, повлачећи се након похода на Турке, логоровали су крај српског села Риђице 04. октобра 1699. године. Село је тад имало 39 домова.[1] Нестанком села Леђен, од 1720. до 1740. године пише се у актима име села: Риђица алиас Леђен, после тога пише се само као Риђица. Године 1908, добија Риђица мађарски назив: Regocze, што траје до конца 1918. год. када долази ослобођење и она постаје опет само Риђица[2].

Најстарији помен данашњег насеља је из 1535. године као посед Катарине Орловић. 1663. године, Никола Дворниковић Србин добио је од бечког двора Риђицу и околне пустаре, што је потврда присуства Срба на овим просторима и пре Арсенија Чарнојевића. Риђица је 1698. године припадала Бодрошкој жупанији. Њој је био велики жупан католички архиепископ из Калоче (Павле Сечењи). Бодошка жупанија је онда имала свега три среза. Риђица је припадала Бајском срезу, а имала је 39 кућа са 363 становника[3].

Село је порушено у време протеривања Турака. Нова изградња дошла је ослобођењем од Турака на пустари Жарково. У Риђици је 1733. године пописано 120 српских домова, које су опслуживала тројица православних свештеника: Михаил Стефановић, Марко Прерадовић и Кирил Милошевић.[4] По наређењу администратора Редла село је 1752. године насељено са 150 мађарских и словачких породица римокатоличке вере.

Родио се у „Леђену” 1760. године Георгије „от Прерадовић” од оца Марка православног пароха. Одведен је након основне школе у Халаш да се учи трговини. Као обучени трговац настанио се у Баји, где је отворио радњу. Тргујући у Пешти 1804., у порти српске цркве је нашао надгробну плочу својих старих сродника племића Прерадовића. Године 1809. аустријски цар Франц му је признао и потврдио племићко порекло. Умро је у Сомбору бавећи се у гостима 1832. године.[5]

Претплатник Трлајићеве књиге 1801. године био је умни поп Аврам Максимовић, Соморац који је тада православни свештеник у „Ригици”.[6] Године 1808. месни парох је поп Марко Бастић (као и 1836) а учитељ Георгије Ивковић.

Године 1866, помиње се село Риђица, које се налази југоисточно од Баје. Ту је било у то време око 80 српских породица, које су се ту населиле из оближњег Леђена. Леђен је расељавањем становништва постао пустара. По причи, ту је у Леђену рођен славни руски војсковођа Кутузов. Њега је мајка као бебу у повоју одатле понела у Русију, када су се Срби у великом броју тамо селили. Било је то у време аустријске царице Марије Терезије, по укидању горње граничне линије, после 1740. године. у месној православној цркви налазио се 1866. године иконостас из оближњег, уништеног православног манастира Моношторца. Тај манастир је страдао од стране мађарских крсташа под командом Ракоција, уочи празника Преображења 1707. године. У Риђицу су пренете и делом црквене књиге србуље, док је други завршио у селу Станишић.[7]

Избио је априла 1887. године велики пожар у којем је изгорело цело „српско село Леђен (Риђица)”.[8]

Крајем Првог светског рата у Риђици је живело око 1.000 Мађара и око 1.000 Немаца. Тријанонским споразумом (4. јун 1920) река Плазовић је узета као граница између Краљевине СХС и Мађарске. Становништво се референдумом определило за живот у сомборском срезу, и то је одлука која се поштује и данас.

Железничка станица у Риђици је подигнута 1895. године. Тада је подигнута железничка пруга Сомбор-Риђица-Баја, а пруга од Риђице до Кишкунхалаш 1903. године.

До 1965. године Риђица је заједно са Растином, Станишићем, Гаковом и Крушевљем спадала у општину Станишић.[9]

Доминантна делатност у селу је пољопривреда.

Колонизација Далматинаца[уреди]

Риђица је насељавана са становништвом из северне Далмације (Бенковац, Кистање, Обровац, Задар, Шибеник, Книн, Дрниш) у три транспорта током 1945. и 1946. године, а касније су се насељавале мање групе или појединачне породице. Највећи број породица, углавном српских, био је са подручја Буковице. Хрватске породице биле су највише пореклом са задарског и шибенског подручја и припадајућих им острва (Милуновић 1986, 178). Ако узмемо у обзир предратну националну структуру далматинских котара можемо претпоставити да су већину укупног броја колонистичких породица у Риђици с подручја Задра (39), Шибеника (33), Прека (9) и Биограда (4) чиниле хрватске[10]

Први транспорт с 220 породица колониста пореклом са подручја тадашњих котара Бенковац и Задар дошао је у Риђицу 7. децембра 1945. Други транспорт са 200 породица подручја котара Шибеника и Книна стигао је 18. фебруара 1946. Последњи, трећи транспорт са око 80 породица са подручја Бенковца и Задра дошао је у марту исте године (Милуновић 1986, 178; Ђурић 1960, 88-89). Након ових транспорта забележену су насељавања мањих група и појединачних породица (Милуновић 1986, 171). Према неким тврдњама код поделе кућа водило се рачуна и о националности колониста. „Пошто су у мањини насељеници хрватске народности, они су добили предност у бирању кућа” (Ђурић 1960, 7). Првенство су имале и удовице с децом и ратна сирочад, затим ратни војни инвалиди и носитељи партизанске Споменице и на крају остали борци. Колонисти који су се насељавали у првим транспортима чешће су добијали богатије и веће куће. На прихвату колониста и расподели имовине радила је комисија национално мешовита састава (нпр. у Станишићу Анте Војковић, Тодор Клисурић, Марин Цетинић, Стево Опачић — Глишин, Илија Просеница, Дане Матијевић, Дане Попић, Иван Буклијаш, Владо Урлић и др., у Риђици Тодор Жмирић и Мартин Вујевић уз представнике места из којих су се колонисти насељавали) (Бељански 1984, 113; Милуновић 1986, 176), што је сигурно додатно утицало да не долази до случајева фаворизовања неке од националности. Према првом послератном попису 1948. године, у Риђици је живело 4.159 становника.[11]

Спорт[уреди]

Познати Риђичани[уреди]

  • Ервин Босањи (мађ. Ervin Bossányi) (1891—1975) — мађарско-британски сликар и занатлија.
  • Равнај Тамаш (мађ. Rávnay Tamás) (1893—1963) — мађарски дерматолог, универзитетски професор, кандидат за медицину (1952).
  • Хедрих Карољи „Дијаз” (мађ. Hedrich Károly „Diaz”) (1899—1936) — борац радничког покрета од радника челика и учествовао у Шпанском грађанском рату. И данас у Суботици постоји улица са њиговим именом
  • Петар Гуглета (Билишане, 1944) — српски сликар, карикатуриста. Детињство је провео у Риђици.
  • Бранко Надовеза (1. април 1961.) — доктор политичких наука
  • Драган Тарлаћ — кошаркаш
  • Депонија Звука — Панк група
  • Љубинко Кожул — фотограф
  • Последња Шанса — Рок група

Знаменитости Риђице[уреди]

  • Римокатоличка црква Успења Господњег
  • Православна црква Преноса моштију Светог Николе (споменик културе)
  • Дворац породице Ковач (Каштел)

Демографија[уреди]

Према попису становништва из 1890. године Риђица је имала 3638 становника, а 1910. године тај број се смањује на 3588 становника, који су живели у 697 кућа. Једанаест година касније, 1921. године Риђица има 3456 становника.[12]

По народности у Риђици је било 1981. године: Срба 2079, Југословена 622, Мађара 369, Хрвата 84 и осталих 32.[12]

У насељу Риђица живи 2.011 становника, а просечна старост становништва износи 44,7 година (41,3 код мушкараца и 46,8 код жена). У насељу има 861 домаћинство, а просечан број чланова по домаћинству је 2,33.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Године 2017. објављена је фото-монографија о Риђици под насловом „Риђица: северна светлост”. Књига је објављена на српском, енглеском и мађарском језику, а њен аутор је Љубинко Кожул, чувени фотограф који је радни век провео на РТС-у.[13]

График промене броја становника током 20. века
style="padding: 0;"
Демографија[14]
Година Становника
1948. 4.195
1953. 4.317
1961. 4.291
1971. 3.663
1981. 3.186
1991. 2.806 2.767
2002. 2.590 2.664
Етнички састав према попису из 2002.‍[15]
Срби
  
2.165 83,59 %
Мађари
  
217 8,37 %
Југословени
  
83 3,20 %
Хрвати
  
63 2,43 %
Буњевци
  
9 0,34 %
Црногорци
  
4 0,15 %
Роми
  
2 0,07 %
Муслимани
  
2 0,07 %
Македонци
  
2 0,07 %
Украјинци
  
1 0,03 %
Албанци
  
1 0,03 %
непознато
  
1 0,03 %


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Референце[уреди]

  1. ^ Степановић, Милан (18. 7. 2019). „Како је изгледала Бачка пре више од 3 века”. Равноплов. Приступљено 20. 7. 2019. 
  2. ^ Тоша Искруљев „Бајски Трокут” (1936), стр 276.
  3. ^ Тоша Искруљев „Бајски Трокут” (1936), стр 274.
  4. ^ „Сербски летописи”, Пешта 1859—1860.
  5. ^ „Морално дјевићеско огледало”, превод, Будим 1836.
  6. ^ Григориј Трлајић: „Нума…”, Будим 1801.
  7. ^ „Школски лист”, Сомбор 1866. године
  8. ^ Застава", Нови Сад 15/27. април 1887. године
  9. ^ Роберт Кучо − „Станишић — Водич кроз историју једног села у Бачкој”
  10. ^ У Риђицу су хрватске породице насељаване из Поседарја, Пољица, Сливнице, Сукошана, Бришева, Првић Шепурина (острво Првић), острва Ижа, Ткона, Затона, Земуника, Грба (Нин), Тиња, Ртине (Ражанац), Бокањца, Смилчића (Задар), Дубрава (Шибеник), Водица, Сриме, Трибуња, Луке (Дуги оток), Сутомишћице (оток Угљан), Станковаца (Бенковац), Рупа (Шибеник), Бићине(Скрадин) итд.
  11. ^ https://bib.irb.hr/datoteka/512021.zbornik_157_188.pdf
  12. 12,0 12,1 Милорад Милуновић — „Риђица са околином, хроника” (1986)
  13. ^ „Риђица: северна светлост”. СОИНФО. ОРГ. Приступљено 18. 11. 2018. 
  14. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  15. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  16. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди]