Ангола

За друге употребе погледајте страницу Ангола (вишезначна одредница).

Република Ангола República de Angola  (португалски)
Застава Грб
Крилатица: Уједињене врлине су јаче (лат. Virtus Unita Fortior)
Химна: Напред Ангола! (порт. Angola Avante!)
Главни град	Луанда
Службени језик	португалски
Владавина
— Председник	Жоао Мануел Гонсалвес Лоренцо
— Потпредседник	Борнито де Соуза
Историја
Независност	1976.
Географија
Површина	‍
— укупно	1.246.700 km2 (22)
— вода (%)	занемарљиво
Становништво	‍
— 2013.	19.183.590 (59)
— густина	15,39 ст./km2
Економија
Валута	Кванза
Остале информације
Временска зона	UTC +1
Интернет домен	‍.ao‍
Позивни број	+244

Ангола (порт. Angola), или службено Република Ангола (порт. República de Angola) је држава у југозападној Африци. Граничи се са Намибијом, Републиком Конго, Демократском Републиком Конго и Замбијом, а на западу излази на Атлантски океан. Ангола је бивша португалска колонија, има значајна природна богатства, међу којима су најзначајнији нафта и дијаманти.

Површина Анголе је 1.246.700 km². Главни град државе је Луанда. Чланица је Уједињених нација, OPEC-а, Афричке Уније, Заједнице држава португалског говорног подручја и Јужноафричке развојне заједнице. Ангола је мултиетнична држава с 25,8 милиона становника, који су припадници разних племенских група, обичаја и традиција. Култура у држави одражава векове португалске владавине у облику доминантног португалског језика и католичке цркве. Након дуготрајне борбе с колонијалистима, независност је остварена 1975. након што је основана Народна Република Ангола, марксистичко-ленињистичка једнопартијска држава коју су подржавали Совјетски Савез и Куба. Врло брзо након тога избио је грађански рат између владајућег Народног покрета за ослобођење Анголе (MPLA) i Националне уније за потпуну независност Анголе (UNITA) коју су подржавали Сједињене Државе и апартхејдска Јужноафричка Република, који је трајао до 2002. Држава је након завршетка рата постала релативно стабилна унитарна конститутивна република.

Географија

Ангола заузима површину од 1.246.700 km², и по величини је 23. држава на свету.

Ангола се на југу у дужини од 1.376 км граничи са Намибијом, са Замбијом на истоку има границу од 1.110 км, са Демократском Републиком Конго на северу и североистоку 2.511 км, а обална линија према Атлантским океану је 1.600 км. Енклава Кабинда граничи са Републиком Конго на северу у дужини од 201 км.

Главни град Луанда има 5.192.900 становника, и налази се на северозападу земље, на обали Атлантика.

Клима

Просечна темпаратура на обали је 16 °C зими и 21 °C лети.

Историја

Главни чланак: Историја Анголе

Најранији људи који су живели у овој области су били припадници ловачког племена Коисан. Они су били у великој већини измештени од стране Банту племена током банту миграције, док се мали број Коисан племена још увек налази у јужној Анголи. Географска област данашње Анголе је први пут дошла у контакт са европљанима крајем 15. века. Португалци утврђују своје базе 1483. где се налазила Конго држава Ндонга и Лунда. Конго држава се протезала од данашњег Габона на северу до Кванза реке на југу. Португалци оснивају 1575. колонију Кабинда за превоз робова. Пре преноса робова преко Атлантика, ропство се практиковало од стране многих урођеничких народа у Африци.

Колонијални период

Португалци, постепено, у 16. веку заузимају уски део обале са серијом ратова и формирају португалску колоније Анголу. Холанђани су окупирали Луанду од 1641. до 1648. где се они удружују са локалним становништвом како би се бранили од португалаца.

Португал враћа Луанду 1648. и започиње процес враћања изгубљених територија. Споразумом регулише односе са Конгом 1649. и краљевствима Матамба и Ндонга 1656. Освајање Пунго Адонгао 1671. је било последње велико португалско проширење, док су покушаји заузимања Конга 1670. и Матанбе 1681. пропали. Португал проширује своју колонију иза колоније Бенгуела у 18. веку и почиње са покушајима да опколи остале регионе средином 19. века. Овај процес је довео до неколико проширења до 1880-их. Колонија је 1951. означена као прекоморска провинција, названа Португалска западна Африка. Португалци су били присутни у Анголи скоро 500 година.

Независност

Анголски рат за независност, који се водио од 1961. до 1974, временом је постао групна борба за контролу Анголе, а завршио се 1975. када анголска влада, Национална унија за потпуну независност Анголе (УНИТА), Народни покрет за ослобођење Анголе — Радничка партија (МПЛА) и Национални ослободилачки фронт Анголе (ФНЛА), потписује Алворски споразум након левичарског војног удара у Лисабону априла 1974. То је био герилски рат у којем се португалска војска борила против неколико група које су се бориле за независност.

У тим борбама водећу улогу су имали МПЛА која је основана 1956., ФНЛА основана 1961. и УНИТА формирана 1966. Након дугогодишњег сукоба држава је добила независност 11. априла 1975. када ударом долази нова власт у Португалу која је одобравала давање независности португалским колонијама.

Грађански рат

Главни чланак: Анголски грађански рат

Португал је дала власт Анголе у рукама коалицији три највећа засебна покрета МПЛА, ФНЛА и УНИТА кроз Алворски споразум. Коалиција се брзо распала и држава је ушла у грађански рат. САД, Заир и Јужноафричка република су војно подржавале ФНЛА и УНИТА-у, док је Куба војно интервенисала за МПЛА. Новембра 1975. МПЛА је поразила УНИТА-у и протерала јужноафричке трупе. Амерички конгрес је прекинуо даље америчко војно учешће у Анголи.

Агостино Нето је проглашен за првог председника Анголе, а на његово место после смрти долази Жозе Едуардо дос Сантос 1979. Опозициони покрети ФНЛА и УНИТА, формирају заједничку владу у областима које су контролисали. Самопрокламована Демократска Република Ангола је формирана 24. новембра 1975. са Холденом Робертом и Жонасом Савимбијем као ко- председницима. Ова влада се распала 30. јануар 1976.

Грађански рат се наставља између МПЛА и УНИТА све до повлачења кубанских трупа из Анголе и јужноафричких из Намибије, када је потписан споразум 1989. који је водио до споразума 1991. Овај споразум је заговарао изборни процес за демократску Анголу под надгедањем Уједињених нација. МПЛА је победила освојивши 49 % гласова док је УНИТА освојила 40 %. Опозиционар Савимби је одбио да прихвати резултате избора и обнавља рат. Други мировни споразум, Лусака протокол је потписан у Лусаки, Замбија 20. новембра 1994.

Овај мировни споразум између владе и УНИТА-е је предвиђао укључење УНИТА-е у владу и војсци. Међутим 1995. локални сукоби се настављају. Национална јединствена влада је основана у априлу 1997. али се борбе настављају крајем 1998. када Савимби поново по други пут обнавља рат. Савет Безбедности Уједињених нација изгласава 27. априла 1997. увођене санкција УНИТА-и. Анголска војска покреће масивну офанзиву 1999. против УНИТА-е и уништава главне капацитете УНИТА и градове које је држао Савимби. Савимби је тада објавио да се УНИТА враћа у герилску тактику ратовања и већи део земље захватају немири. Око 1.500.000 људи је погинуло у овом рату или од његових последица.

Прекид ватре са УНИТА-ом

Дана 22. фебруара 2002, Жонас Савимби вођа покрета УНИТА је убијен од стране владиних трупа и коначни прекид ватре је дошао на снагу. УНИТА је добила војно крило и место главне опозиционе партије.

Административна подела

Мапа Анголе са нумерисаним провинцијама

Главни чланак: Административна подела Анголе

Ангола је подељена на осамнаест провинција (províncias) и 163 општине. Провинције су:

1. Бенго
2. Бенгуела
3. Бије
4. Кабинда
5. Квандо Кубанго
6. Северна Кванза
7. Јужна Кванза
8. Кунене
9. Хуамбо
10. Хуила
11. Луанда
12. Северна Лунда
13. Јужна Лунда
14. Маланже
15. Мошико
16. Намибе
17. Ујиже
18. Заире

Привреда

Становништво

Три највеће етничке групе у Анголи говоре банту језицима и то су Овимбунду који чине 37 %, Мбунду 25 % и Баконго 13 %. Остале етничке групе укључују Чокве (или Лунда), Гангуела, Амбо, Хереро, Ксидунга. Такође има и мешаних раса (европљани и африканци) који чине 2 % становништва и око 1 % белаца, већином етнички Португалци.

У јулу 2007. Ангола је имала 12.263.596 становника, а већ 2009. око 18.498.000 становника. Португалски је службени језик, поред њега признат статус националног језика имају и језици из банту групе: киконго, лунда, умбудну, кимбунду, гангуела и квањама.

Референце

Литература

•  Baynes, T.S., ур. (1878). „Angola”. Encyclopaedia Britannica. 2 (9th изд.). стр. 45. 
• Chisholm, Hugh, ур. (1911), „Angola”, Encyclopædia Britannica (на језику: енглески), 2 (11 изд.), Cambridge University Press, стр. 38—40 
• Poncianinho, Mestre; Almeida, Ponciano (2007). Capoeira: The Essential Guide to Mastering the Art. New Holland Publishers. стр. 18—. ISBN 978-1-84537-761-8. Архивирано из оригинала 20. 3. 2015. г. Приступљено 14. 10. 2015. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Dovey, Lindiwe (11. 3. 2015). Curating Africa in the Age of Film Festivals. New York, NY: Palgrave MacMillan. ISBN 978-1137404145. Архивирано из оригинала 15. 9. 2018. г. Приступљено 15. 9. 2018. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Gerald Bender, Angola Under the Portuguese, London: Heinemann, 1978
• David Birmingham, The Portuguese Conquest of Angola, London: Oxford University Press, 1965.
• David Birmingham, Trade and Conquest in Angola, London: Oxford University Press, 1966.
• Armando Castro, O sistema colonial português em África (Meados do século XX), Lisbon: Caminho, 1978
• Patrick Chabal and others, A History of Postcolonial Lusophone Africa, London: Hurst, 2002 (article on Angola by David Birmingham)
• Basil Davidson, Portuguese-speaking Africa. In: Michael Crowder (Hg.): The Cambridge History of Africa. Vol. 8. Cambridge, Cambridge University Press, 1984 S. 755–806.
• Jonuel Gonçalves, A economia ao longo da história de Angola, Luanda: Mayamba Editora, 2011 ISBN 978-989-8528-11-7
• Fernando Andresen Guimarães, The Origins of the Angolan Civil War, London + New York: Macmillan Press + St. Martin's Press, 1998
• Cecile Fromont, The Art of Conversion: Christian Visual Culture in the Kingdom of Kongo. Chapel Hill: University of North Carolina Press, 2014.
• Beatrix Heintze, Studien zur Geschichte Angolas im 16. und 17. Jahrhundert, Cologne: Rüdiger Köppe Verlag, 1996
• Lawrence W. Henderson, Angola: Five Centuries of Conflict, Ithaca: Cornell University Press, 1979
• W. Martin James & Susan Herlin Broadhead, Historical dictionary of Angola, Lanham/MD: Scarecrow Press, 2004, ISBN 978-0-8108-4940-2
• John Marcum, The Angolan Revolution, vol.I, The anatomy of an explosion (1950–1962), Cambridge, Massachusetts & London, MIT Press, 1969; vol. II, Exile Politics and Guerrilla Warfare (1962–1976), Cambridge, Massachusetts & London, MIT Press, 1978
• Christine Messiant, L’Angola colonial, histoire et société: Les prémisses du mouvement nationaliste, Basle: Schlettwein, 2006.
• René Pélissier, Les Guerres Grises: Résistance et revoltes en Angola (1845–1941), Orgeval: published by the author, 1977
• René Pélissier, La colonie du Minotaure: Nationalismes et revoltes en Angola (1926–1961), Orgeval: published by the author,1978
• René Pélissier, Les campagnes coloniales du Portugal, Paris: Pygmalion, 2004
• Graziano Saccardo, Congo e Angola con la storia dell'antica missione dei Cappuccini, 3 vols., Venice, 1982-3

Спољашње везе

• Званични веб-сајт Шаблон:In lang
• „Angola”. The World Factbook (2024 изд.). Central Intelligence Agency. 
• Ангола на сајту Curlie (језик: енглески)
• Angola from UCB Libraries GovPubs.
• Angola profile from the BBC News.
• Key Development Forecasts for Angola from International Futures.
• Bertelsmann Transformation Index 2012 – Angola Country Report
• Markus Weimer, "The Peace Dividend: Analysis of a Decade of Angolan Indicators, 2002–2012".
• The participation of Hungarian soldiers in UN peacekeeping operations in Angola