Хепарин
 | |
 | |
| IUPAC име | |
|---|---|
погледајте Структура хепарина | |
| Клинички подаци | |
| Drugs.com | Монографија |
| Категорија трудноће |
|
| Начин примене | i.v., s.c. |
| Правни статус | |
| Правни статус |
|
| Фармакокинетички подаци | |
| Биорасположивост | нил |
| Метаболизам | хепатички |
| Полувреме елиминације | 1.5 h |
| Излучивање | ? |
| Идентификатори | |
| CAS број | 9005-49-6  |
| ATC код | B01AB01 (WHO) C05BA03 S01XA14 |
| PubChem | CID 772 |
| DrugBank | DB01109  |
| ChemSpider | 17216115 |
| UNII | T2410KM04A |
| ChEMBL | CHEMBL526514 |
| Хемијски подаци | |
| Формула | C12H19NO20S3 |
| Моларна маса | 12000–15000 g/mol |
| |
Хепарин (од античког грчког ηπαρ (хепар), јетра), такође познат као нефракционисани хепарин, је високосулфатисани гликозаминогликан, који је у широкој употреби као убризгавајући антикоагулант. Он има веома високу густину негативног наелектрисања.[1] Он се такође користи за формирање унутрашњег антикоагулантне површине на разним експерименталним и медицинским уређајима као што су епрувете и машине за реналну дијализу.
Мада се користи у медицини за антикоагулацију, његова права физиолошка улога у телу нија јасна. Антикоагулација крви се постиже углавном хепаран сулфатом, протеогликаном изведеним из ендотелних ћелија.[2] Хепарин се обично складишти унутар секреторних гранула маст ћелија и ослобађа се само у васкулатуру на местима повреде ткива. Претпоставља се да је уместо антикоагулације, главна сврха хепарина је одбрана таквих места од инвазије бактерија и других страних материјала.[3] У прилог овој претпоставци иде чињеница, да је он је конзервиран код бројних и веома различитих врста, међу којима су и безкичмењаци који немају сличан крвни коагулациони систем.
Структура хепарина[уреди | уреди извор]
Природни хепарин је полимер са молекулском масом у опсегу од 3 kDa до 30 kDa, мада је просечна молекулска маса већине комерцијалних хепаринских препарата у опсегу од 12 kDa до 15 kDa.[4] Хепарин је члан гликозаминогликанске фамилије угљених хидрата (која обухвата блиско сродни молекул хепаран сулфат) и састоји се од варијабилно сулфатисане понављајуће дисахаридне јединице.[5] Главне дисахаридне јединице хепарина су приказане испод. Најчешћа дисахаридна јединица се састоји од 2-О-сулфатисане идуронске киселине и 6-О-сулфатисаног, N-сулфатисаног глукозамина, IdoA(2S)-GlcNS(6S). На пример, то чини 85% хепарина из говеђих плућа и око 75% тог из свињске цревне слузокоже.[6] Испод нису приказани ретки дисахариди који садрже 3-О-сулфатисани глукозамин (GlcNS(3S,6S)) или слободну амино групу (GlcNH3+). Под физиолошким условима, естар и амид сулфатне групе су депротонисане и привлаче позитивно наелектрисане јоне чиме се формирају хепаринске соли. У тој форми се хепарин обично користи као антикоагуланс.
Једна јединица хепарина („Ховелова јединца“)[7] је количина приближно еквивалентна са 0.002 mg чистог хепарина, и то је количине неопходна за одржавање 1 мЛ крвног флуида током 24 сата на 0 °C.
-
GlcA-GlcNAc -
GlcA-GlcNS -
IdoA-GlcNS -
IdoA(2S)-GlcNS -
IdoA-GlcNS(6S) -
IdoA(2S)-GlcNS(6S)
-GlcNS.png)
.png)
-GlcNS(6S).png)
Скраћенице[уреди | уреди извор]
- GlcA = β-D-глукуронска киселина
- IdoA = α-L-идуронска киселина
- IdoA(2S) = 2-О-сулфо-α-L-идуронска киселина
- GlcNAc = 2-деокси-2-ацетамидо-α-D-глукопиранозил
- GlcNS = 2-деокси-2-сулфамидо-α-D-глукопиранозил
- GlcNS(6S) = 2-деокси-2-сулфамидо-α-D-глукопиранозил-6-О-сулфате
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Цоx, M.; Нелсон, D. (2004). Лехнингер, Принциплес оф Биоцхемистрy. Фрееман. стр. 1100. ИСБН 978-0-7167-4339-2.
- ^ ЈА, Марцум; МцКеннеy, ЈБ.; et al. (1986). „Антицоагулантлy ацтиве хепарин-лике молецулес фром маст целл-дефициент мице”. Ам. Ј. Пхyсиол. 250 (5 Пт 2): Х879—888. ПМИД 3706560.
- ^ Надер, ХБ; et al. (1999). „Хепаран сулфатес анд хепаринс: симилар цомпоундс перформинг тхе саме фунцтионс ин вертебратес анд инвертебратес?”. Браз. Ј. Мед. Биол. Рес. 32 (5): 529—538. ПМИД 10412563. дои:10.1590/С0100-879X1999000500005.
- ^ Францис ЦW, Каплан КЛ, et al. (2006). „Цхаптер 21. Принциплес оф Антитхромботиц Тхерапy”. Ур.: Лицхтман МА, Беутлер Е, Киппс ТЈ. Wиллиамс Хематологy (7тх изд.). ИСБН 978-0071435918. Архивирано из оригинала 7. 7. 2011. г. Приступљено 8. 9. 2011.
- ^ Бентолила, А.; et al. „Сyнтхесис анд хепарин-лике биологицал ацтивитy оф амино ацид-басед полyмерс”. Wилеy ИнтерСциенце. Архивирано из оригинала (Субсцриптион реqуиред) 08. 02. 2016. г. Приступљено 10. 3. 2008.
- ^ Гатти, Г.; Цасу, Б.; et al. (1979). „Студиес он тхе Цонформатион оф Хепарин бy лХ анд 13C НМР Спецтросцопy” (ПДФ). Мацромолецулес. 12 (5): 1001—1007. дои:10.1021/ма60071а044.
- ^ „Хепарин: тхе цонтрибутионс оф Wиллиам Хенрy Хоwелл” (ПДФ).
Литература[уреди | уреди извор]
- Францис ЦW, Каплан КЛ, et al. (2006). „Цхаптер 21. Принциплес оф Антитхромботиц Тхерапy”. Ур.: Лицхтман МА, Беутлер Е, Киппс ТЈ. Wиллиамс Хематологy (7тх изд.). ИСБН 978-0071435918. Архивирано из оригинала 7. 7. 2011. г. Приступљено 8. 9. 2011.
- Цоx, M.; Нелсон, D. (2004). Лехнингер, Принциплес оф Биоцхемистрy. Фрееман. стр. 1100. ИСБН 978-0-7167-4339-2.
- Марцум, Ј. А. (2000). „Тхе оригин оф тхе диспуте овер тхе дисцоверy оф хепарин”. Јоурнал оф тхе Хисторy оф Медицине анд Аллиед Сциенцес. 55 (1): 37—66. ПМИД 10734720. дои:10.1093/јхмас/55.1.37.
