Народни муџахедини Ирана

Организација народних муџахедина Ирана или Муџахедин-е Калк (перс. سازمان مجاهدين خلق ايران, сâзмâн-е мојâхедīн-е кхалq-е īрâн, скраћено МЕК, ПМОИ или МКО) је иранска политичко-милитантна заснован на исламској и социјалистичкој идеологији и заговара рушење руководства Исламске Републике Иран и успостављање властите владе. То је била „прва иранска организација која је систематски развила модерну револуционарну интерпретацију ислама – интерпретацију која је оштро одложила и стари конзервативни ислам традиционалног свештенства и нову популистичку верзију коју је 1970-их година формулисао Рухолах Хомеини и његова влада.” МЕК се сматра највећом и најактивнијом политичком опозиционом групом Исламске Републике Ирана.

МЕК је основан 5. септембра 1965. године од стране левичара иранских студената повезаних са Иранским покретом слободе да би се супротставили Мохамеду Реза Пахлавију. Организација је учествовала у оружаном сукобу с династијом Пахлави 1970-их година и допринела рушењу шаха у време иранске револуције, а потом је настојала да успоставити демократију у Ирану, посебно добивши подршку интелигенције средње класе Ирана. После пада Мохамеда Резе Пахлавија, МЕК је одбио да учествује у уставном референдуму нове владе, што је довело до тога да Хомеини спречава Масуда Рајавија и остале чланове МЕК-а да буду на функцији у новој влади. Ово је створило сукобе са Рухолахом Хомеинијем, а почетком 1981. године власти су забраниле МЕК-у да управља организацијом у подземљу.

МЕК је организовао мирну демонстрацију против Исламске републике (за коју су тврдили да је извршила тајни удар). Протест је довео до хапшења и погубљења чланова и симпатизера МЕК-а. Према речима Сандре Мацкеи, МЕК је циљао на кључне званичне податке Ирана, бомбардовањем канцеларије премијера, нападом на државне службенике и чланове Револуционарне гарде, као и на обичне грађане који су подржавали нову владу. Струан Стивенсон и други аналитичари кажу да су циљеви МЕК-а укључивали само владине и сигурносне институције Исламске Републике. МЕК је напао ирански режим због „ометања скупова, забране новина и спаљивања књижара, намештања избора и затварања универзитета; киднаповања, затварања и мучења политичких активиста”. Према инфоплеасе.цом, више од 16.000 Иранаца је убијено од стране МЕК-а 1979. године Према МЕК-у, више од 100.000 његових чланова је убијено, а 150.000 затворено у Исламској Републици Иран. Затим је Исламска револуционарна гарда извршила рацију МЕК-ових сигурних кућа убивши прву жену Масуда Рајавија, Ашрафа Рабија, и Муса Кхиабани, МЕК-ову другу команданту у то време.

Организација је добила нови живот у егзилу, оснивајући Национални савет отпора Ирана и настављајући да врши насилне нападе у Ирану. Године 1983. стали су на страну Садама Хусеина против иранских оружаних снага у ирачко-иранском рату, што је огромна већина Иранаца сматрала издајом и која је поништила жалбу МЕК-а у својој домовини.  Године 1986. ИРИ је затражио од Француске да протера МЕК из Париза, тако да је остао у Ираку где се борио против Ирана током ирачко-иранског рата рата уз војску Садама Хусеина, и помогао Садамовој републиканској гарди у сузбијању побуна против Садама на националном нивоу 1991. године. 2002. године, МЕК је 111 о иранском тајном нуклеарном програму, а 2003. године, након окупације Ирака од стране САД-а и коалиционих снага, МЕК је потписао споразум о прекиду сукоба са САД и спустио оружје у логор Ашраф.

Европска унија, Канада и Сједињене Државе раније су навеле МЕК као терористичку организацију, али је та ознака од тада укинута, прво од стране већа Европске уније 26. јануара 2009. године,  од стране владе САД-а 21. септембра 2012. године и на крају од канадске владе 20. децембра 2012. године. МЕК је тренутно означен као терористичка организација од стране Ирана и Ирака. У јуну 2004. године, САД су именовале припаднике МЕК-а као 'заштићене особе' према Женевској конвенцији IV у вези са заштитом цивилних лица за време рата, који је истекао 2009. године након потпуног суверенитета Ирака. Многи стручњаци разних научних радова, медијских кућа, УХНЦР, ХРW, као и влада Сједињених држава и Француске описали су га као култ који је изграђен око његових вођа Месуда и Мариам Рајави. Истрага Европског парламента и америчке војске закључила је да су оптужбе да је то „култ” неосноване, јер је „фалсификована информација која се може пратити до иранског министарства обавештајне службе”.

Друга имена

Група није имала име до фебруара 1972. године.

Народна муџахединска организација у Ирану позната је по разним именима, као на пример:

• Муџахедин-е-Калк организација (МЕК)
• Национална ослободилачка војска Ирана (оружано крило групе)
• Национални савет отпора Ирана (НЦРИ) – МЕК је члан оснивача коалиције организација које се зову НЦРИ. Организација изгледа као коалиција на широкој основи; међутим, многи аналитичари сматрају НЦРИ и МЕК синонимима и препознају НЦРИ као само „номинално независно” политичко крило МЕК-а.
• Монафикеен (персијски: منافقین, букв. 'лицемерје') – иранска влада стално указује на организацију с тим погрдним именом. Термин је изведен из Курана, који га описује као људе „два ума” који „говоре својим устима оно што није у њиховим срцима” и „у њиховим срцима је болест”.
• Култ Рајави или Рајавијев култ.

Чланови

Према Кенету Кецману, већина аналитичара се слаже да чланови МЕК-а имају тенденцију да буду „посвећенији и ревнији” од оних других организација.

1980. године

Према Џорџу Е. Делуриу, почетком 1980. године организација је сматрана да има 5.000 чланова и 50.000 присталица. У јуну 1980. године, можда на врхунцу њихове популарности, муџахедини су привукли 150.000 симпатизера на скуп у Техерану. Пијере Разук процењује максималну снагу МЕК-а од 1981—1983. до 1987—1988, око 15.000 бораца са неколико тенкова и неколико десетина лаких артиљеријских комада, бестрзајних топова, митраљеза, противтенковских ракета и САМ-7. Џефри С. Дикон и Мередит Рајд Саркис процењују да је њихова предратна снага износила око 2.000, а касније достигла 10.000.

После 2000. године

Верује се да МЕК има наоружану герилску групу од 5.000 до 7.000, која се налазила у Ираку пре рата 2003. године, али се чланство између 3.000 и 5.000 сматрано реалним. 2005. године амерички тхинк-танк Савет за иностране односе је изјавио да је МЕК имао 10.000 чланова, од којих је једна трећина до половине била бораца. Према чланку Њујорк тајмса из 2003. године, МЕК је био састављен од 5.000 бораца са седиштем у Ираку, од којих су многи били женски борци. Извештаји Војног биланса из 2003. и 2004. године, као и извештај БМИ Ресеарцх-а за 2008. годину процењују снагу оружаних крила МЕК-а од 6.000 до 8.000, а њено политичко крило око 3.000, што значи укупно 9.000-11.000 чланова. У чланку о спољној политици из 2013. године тврде да је у Ираку било око 2.900 чланова. У 2011. години, Министарство одбране Сједињених Америчких Држава је проценило глобално чланство организације између 5.000 и 13.500 особа расутих широм Европе, Северне Америке и Ирака. Асхарк Ал-Авсат је известио да је окупљање МЕК-а у 2016. привукло „више од 100.000 иранских дисидената” у Паризу. Данас, МЕК као „маргинализована група прогнаних” наглашавајући своју секташку карактеристику, покушава да промени режим у Ирану.

Историја

Преглед

Основан је 5. септембра 1965. године од стране левичарских иранских студената повезаних са Иранским покретом слободе да би се супротставили Шах Пахлавију. Организација је учествовала у оружаном сукобу са династијом Пахлави седамдесетих година и играла је активну улогу у паду Шаха 1979. године. МЕК је била прва иранска организација која је систематски развила модерну револуционарну интерпретацију ислама. МЕК се сматра иранском „највећом и најактивнијом иранском организацијом”.

Почетком 1979. МЕК се организовао и поново створио оружане ћелије, посебно у Техерану. МЕК (заједно са другим герилским организацијама) помогао је да се сруши Пахлавијев режим. Дописници Ле Монде-а су известили да су „у два одлучна и драматична дана, герилске организације, и марксистичке и не-марксистичке, успеле да сруше Пахлавску монархију.” Аиандеган, независни дневник масовне циркулације, написао је да су углавном Федајани и МЕК поразили царску стражу. Каихан, вечерњи лист са масовном циркулацијом, рекао је да су МЕК, Федајијани и друге левичарске герилце одиграли одлучујућу улогу у завршним биткама 11. фебруара. Прва особа која је дуго говорила на националној телевизији одмах након револуције је отац троје убијених чланова МЕК-а, Кхалилоллах Резаи. Једна од првих особа која се обратила Ирану на Радио Техерану је гласноговорник МЕК-а који је честитао земљи на револуцији и поздравио 'Његово височанство Ајатолаха Хомеинија' као славног борца (муџахед). МЕК је успео да изађе из подземља на јавну сцену. Иако ће ускоро ући у сукоб са Хомеинијем. Асгар Али је описао МЕК као „кориштење ислама за служење експлоатисаним масама”. Аутор је рекао да иако МЕК није имао престиж Хомеинија, они су се „сигурно борили против сиромашних", дајући исламу радикалну слику.

Након иранске револуције 1979. године која је збацила Мухамеда Резу Пахлавија, народни муџахедини Ирана одбили су да учествују на референдуму за ратификацију устава. Као резултат тога, Хомении је накнадно одбио Массоура Рајавија и чланове ПМОИ-а да се кандидују на иранским председничким изборима, 1980. Штавише, упркос чињеници да је главни кандидат ове организације добио чак 531.943 гласова у изборној јединици у Техерану и да је имао неколико кандидата у другом кругу избора, није могао да освоји ни једно место на изборима за Ирана 1980. МЕК је оптужио Хомеинија за „монополизацију моћи”, „отмицу револуције”, „гажење демократских права” и „планирање за успостављање фашистичке једнопартијске диктатуре”. МЕК је представљала исламске левичаре који су се борили против шаховског режима независно од Ајатолаха Хомеинија. Хоминији је демантовао учешће МЕК-а у новом режиму, присиљавајући га на опозицију.

МЕК је 20. јуна 1981. године организовао мирну демонстрацију у Техерану. Хоминијева револуционарна гарда потиснула је демонстрације, што је резултирало „50 смртних случајева, 200 повређених и 1000 ухапшених”. 1980—1981. године МЕК и друге левичарске групе почеле су да сарађују са председником Аболхассаном Банисадром ради поновног преузимања од стране Исламске странке.Исламска република је одговорила „пуштањем без преседана владавине терора", пуцањем демонстраната, укључујући и децу. За мање од шест месеци погинуло је 2.665 особа од којих су 90 % били чланови МЕК-а.

У сарадњи са председником Аболхассаном Банисадром, група се сукобила са владајућом Исламском Републиканском странком, избегавши директну и отворену критику Хомеинија до јуна 1981. године, када су објавили рат против Владе Исламске Републике Иран и иницирали бројне бомбашке нападе и атентате на свештенике и њихово руководство .

Организација је добила нови живот у егзилу, оснивајући Национални савет отпора Ирана и настављајући да врши насилне нападе у Ирану. Године 1983. стали су на страну Садама Хусеина против иранских оружаних снага у иранско-ирачком рату, што је огромна већина Иранаца сматрала издајом и која је уништила жалбу МЕК-а у својој домовини. Године 1988. Хомеинијева фатва довела је до погубљења политичких затвореника, укључујући многе чланове МЕК-а.

МЕК је 2003. године потписао споразум о прекиду сукоба са САД и повукао војску у логор Ашраф.

Док је руководство МЕК-а боравило у Паризу, кључни чланови групе били су дуги низ година осудјени на логор Ашраф у Ираку, посебно након што су МЕК и америчке снаге потписале споразум о прекиду сукоба „узајамног разумевања и координације” 2003 године. Група је касније пресељена у бившу америчку војну базу Камп Либерти у Ираку и на крају у Албанију.

МЕК је 2002. открио постојање иранског нуклеарног програма. Од тада су изнели разне тврдње о програму, од којих све нису биле тачне.

Многи симпатизери МЕК-а и организатори средњег нивоа ухапшени су и погубљени након јуна 1981. Било је и документованих случајева у вези са кампањама иранске владе које се баве уклањањем чланова МЕК-а и њиховог утицаја, укључујући атентате у иностранству. Значајно је да је 1990. године у Женеви убијен професор Казем Рајави (брат Масуда Рајавија и активиста за људска права). Швајцарска влада именовала је 13 иранских званичника, са „специјалном мисијом“ у својим пасошима, као учесници атентата. Према Кенету Кецману, МЕК је „главна мета иранског међународног безбедносног апарата и његова кампања у убијању противника у иностранству“. МЕК је имао седиште у Француској (1981—1986; од 2003), Ираку (1986–1986). 2016) и  у Албанији (од 2016).

Према инфоплеасе.цом, МЕК је од 1979. године убио више од 16.000 људи из Ирана. У извештају за 2010. британски парламентарни одбор за слободу Ирана изјавио је да је 1980-их и 1990-их година погубљено око 120.000 припадника и присталица МЕК-а, од којих је 30.000 затвореника погинуло у погубљењима иранских политичких затвореника 1998. Преко 100.000 њених чланова је убијено, а 150.000 затворено у Исламској Републици Иран.

Линцолн П. Блоомфиелд Јр. је одредио америчку и европску дипломатију са Техераном са 'резултатима' који укључују МЕК како следи:

Година	Резултати који укључују МЕК
1985—86: УС-Иран	Извештај Комисије о торањској вези са Ираном укључује петостранско писмо режимском контакту Мануцхера Гхорбанифара наводећи „[осигурање] званичног саопштења да је [МЕК] терорист и марксиста” један од неколико корака у САД „као знак добра воља”; помоћник државног секретара за блискоисточне послове је дао добровољно такву изјаву на конгресном саслушању 1985. године са циљем да освоји ослобађање америчких талаца одржаних у Либану.
1986: Француска-Иран	Француску владу на челу са премијером Жак Шираком, у замену за договор са Ираном о ослобађању шест француских талаца заробљених у Либану, француска влада је предводила премијера Жака Ширака.
1987: Француска-Иран	Цхирацова влада направила је други покушај да ослободи француске таоце у Ирану када је пристала да депортује преостале МЕК из Француске у Габ.
1997: УС-Иран	Врхунски помоћник државне секретарке Албригхт потврдио је да је америчка листа МЕК-а као терористичке групе учињена као гест добре воље за новоизабраног председника Мохамеда Кхатамија из Ирана, у нади да ће се побољшати односи.
1999: УС-Иран	Амерички званичници потврдили су да је додавање МЕК-ова имена и НЦРИ његовој ознаци ФТО било на захтев Ирана.
2000: УК-Иран	Министар иностраних послова Велике Британије Робин Кук постигао је споразум са својим иранским колегом: Он је МЕК означио као терористичку групу на заједничкој конференцији за штампу; заузврат, Иран је пристао да не спроводи своју фетву против Салама Рушдија
2003: Француска-Иран	Француски органи за спровођење закона ухапсили су политичко руководство и особље МЕК-а у Паризу као „испоручиву ствар” у аранжману који укључује ирански уговор о купопродаји нафте Тоталу између министара вањских послова двију земаља.
2003: УС/УК-Иран	Амерички званичници који су се састали са иранским званичницима у Женеви сложили су се да ће локације МЕК-а бити мета америчких снага у „Операцији Ирачка слобода”, у замјену за коју се Иран не би мешао у ОИФ; Министар вањских послова Велике Британије Јацк Страв потврдио је договор с иранским министром вањских послова Кхаррази.
2003: УС-Иран	Високи званичници размотрили су 'замену' према којој би САД понудиле да предају више од 3.000 МЕК прогнаника у Ирак притвору Ирана, у замену за коју би Иран предао САД-у рођаке Осаме бин Ладена за које се верује да живе унутар Ирана. Посао није вођен.
2004: ЕУ-Иран	Дипломати ЕУ-3 (француски, њемачки и британски) који преговарају с Ираном о нуклеарном питању договорили су се да у заједничком саопштењу укључе заједничко опредјељење између ЕУ и Ирана за "борбу ... активности ... терористичких група као што су МЕК „и то” без обзира на напредак у нуклеарном питању ... "
2006: УК-Иран	Министар вањских послова Велике Британије Јацк Страв изјавио је за ББЦ Радио да је пристао на захтјев министра вањских послова Ирана да стави МЕК на листу терориста у Великој Британији.

Темељ (1965—1971)

Ханифнејад (лево) и Бадизадеган (десно) двојица од оснивача организације

Народна муџахединска организација Ирана је основана 5. септембра 1965. од стране шест бивших припадника Покрета за ослобођење или слободу Ирана, студената на Техеранском универзитету, укључујући Мохаммада Ханифнејада, Саиед Мохсен и Али-Асгхар Бадизадеган. МЕК је понудио „модерну, демократску интерпретацију ислама, са изразито националистичком политичком перспективом”. То се разликовало од осталих опозиционих група у то време, што укључује и националисте, марксисте и фундаменталисте.

МЕК се успротивио владавини Шаха, Мухамеда Резе Пахлавија, сматрајући га корумпираним и угњетачким, и сматрао је да је Ослободилачки покрет умерен и неефикасан. Иако су МЕК често сматрани 55 Али Схариати, у ствари, њихове изјаве су претходиле Схариати, и наставиле су да одјекују једна другу током касних 1960-их и раних 1970-их.

У првих пет година група се првенствено бавила идеолошким радом. Према историчару Ерванду Абрахамијану, њихово размишљање је било у складу са заједничком тенденцијом у Ирану у то време – некаквим радикалним, политичким исламом заснованим на марксистичком читању историје и политике. Главни извор инспирације био је исламски текст Нахј ал-Балагха (збирка анализа и афоризама приписаних Имама Алију). Упркос томе што неки описују марксистички утицај, група никада није користила изразе „социјалистички” или „комунистички” да би описали себе. Систематски радикална интерпретација шијитског ислама. Током 1970-их, МЕК је пропагирао радикални ислам кроз неке од радова Али Саратија (за разлику од њихових властитих отисака, који су у то време били забрањени у Ирану). МЕК (и Схариати) су тврдили да ислам треба да се супротстави феудализму и капитализму; треба искоријенити нехумане праксе; треба да третира све као равноправне грађане и да социјализује средства за производњу. МЕК је великодушно усвојио елементе марксизма у циљу ажурирања и модернизације њиховог тумачења радикалног ислама.

Током августа и септембра 1971. године, САВАК је успео да изврши велики ударац МЕК-у, ухапсивши многе чланове, укључујући и његове суосниваче. САВАК је озбиљно разбио организациону структуру МеК-а, а преживело руководство и кључни чланови организације држани су у затворима до три седмице прије револуције, када су пуштени политички затвореници.

Неки прежиивели чланови реструктурирали су групу замењујући централни кадар са трочланим централним одбором. Сваки од три члана централног комитета предводио је одвојени огранак организације са својим ћелијама које су самостално складиштиле своје оружје и регрутовале нове чланове. Два од првобитних чланова централног одбора замењена су 1972. и 1973. године, а чланови који су заменили били су задужени за вођење организације до унутрашње чистке из 1975.

Дана 30. новембра 1970. године није учињен покушај отмице америчког амбасадора у Ирану Доугласа МацАртхура II. Наоружани нападачи МЕК-а су заскочили МацАртхурову лимузину док су он и његова жена путовали до куће. Пуцали су на возило и бацала се секира кроз задњи прозор, али МацАртхур је остао неповредјен. Дана 9. фебруара 1979, четворица нападача осуђени су на доживотну казну затвора за терористичке радње, а шеснаест других на каyну до десет година.

У августу 1971. године Централни комитет МЕК-а је био Реза Резаи, Казем Золанвар и Брахрам Арам. Све до смрти тадашњег вође МЕК-а у јуну 1973. године, Резе Резаија, није било сумње о исламском идентитету групе.

Раскол (1971—1979)

Иако је муслимански МЕК одбацио регрутовање марксиста, смрт и затварање њених лидера од 1971. до 1973. довело је до укључивања марксистичких чланова у свој Централни комитет. Године 1972, Золанварово хапшење довело је до укључивања Мајида Шарифа Вакуефија; и 1973, Таки Сахрам је заменио Резаија након његове смрти. Реформе унутар групе почеле су у то време, са Таги Шахрамом, Хосеином Роханијем и Тораб Хакшенасом који су играли кључне улоге у стварању марксистичко-лењинистичког МЕК-а који ће касније постати Пеикар. Почетком 1972. Шахове сигурносне снаге су разбиле МЕК, а већина чланова је погубљена, убијена или затворена. Лидер организације, Массоуд Рајави, такође је био у затвору до јануара 1979. године.

До 1973. године припадници марксистичко-лењинистичког МЕК-а покренули су „унутрашњу идеолошку борбу”. Чланови који нису прешли у марксизам били су протерани или пријављени САВАК-у. Ова нова група усвојила је марксистички, секуларнији и екстремистички идентитет. Ови чланови су присвојили име МЕК-а, ау књизи Манифест о идеолошким питањима, централно руководство је изјавило "да су након десет година тајне егзистенције, четири године оружане борбе и две године интензивног идеолошког преиспитивања, дошли до закључка да Марксизам, а не ислам, била права револуционарна филозофија.

То је довело до тога да су двојица супарника муџахедина, сваки са својим издањем, властитом организацијом и властитим активностима. Нова група је првобитно била позната као муџахедин M.L. (Марксист-Леннинист). Неколико месеци пре иранске револуције, већина марксистичких муџахедина преименовала се у „Пејкар” (Организација борбе за еманципацију радничке класе) 7. децембра 1978. (16 Азар, 1357). Ово име потиче од „Лиге борбе за еманципацију радничке класе”, која је била левичарска група у Санкт Петербургу, коју је основао Владимир Лењин у јесен 1895. године. Од 1973. до 1979. муслимански МЕК је делимично преживео у провинцијама, али углавном у затворима, посебно у затвору Каср где је држан Массоуд Рајави.

Група је извршила неколико атентата на америчко војно особље и цивиле који су радили у Ирану током 1970-их. Између 1973 и 1975, марксистички-лењинистички МЕК повећао је своје оружане операције у Ирану. Године 1973. учествовали су у две уличне битке с полицијом Техерана. Такође, 1973. бомбардовали су десет зграда, укључујући План организацију, Пан-Америцан Аирлинес, Схелл Оил Цомпани, Хотел Интернатионал, Радио Цити Цинема и извозну компанију у власништву бахајског бизнисмена. У фебруару 1974. покренули су напад на полицијску станицу у Исафахану. У априлу 1974. бомбардовали су пријемну салу, Оманску банку, капије британске амбасаде и канцеларије о Пан-Америчкој нафтној компанији у знак протеста због државног посета султана Омана. У саопштењу организације је саопштено да су акције биле показивање солидарности са људима у Дхофару. 19. априла 1974. године покушали су да бомбардују центар САВАК на Техеранском универзитету. 25. маја, они су покренули бомбе у три мултинационалне корпације.

Потпуковник Лоуис Лее Хавкинс, контролор америчке војске, убијен је пред својим домом у Техерану од стране двојице мушкараца на мотоциклу 2. јуна 1973. године. Аутомобил са три америчка радника из компаније Роцквелл Интернатионал нападнут је од стране МЕК-а Август 1976. Вилијам Котрел, Доналд Смит и Роберт Кронгард убијени су радећи на систему Ибекса. Водећи до исламске револуције, припадници МЕК-а, извршили су нападе и убиства против иранских и западних циљева. После револуције неки кажу да је група подржала преузимање америчке амбасаде у Техерану 1979. године. Према Ерванду Абрахамиану и Кеннету Катзману, МЕК “није могао подржати узимање талаца, јер је режим користио кризу таоца као изговор да елиминише своје унутрашње противнике”. У мају 1972. напад на Бриг. Генерал Харолд Прице је приписан МЕК.. МЕК-у који је описао евентуално ослобађање америчких талаца од „предаје”.

Према Георгеу Цавеу, бившем шефу станице ЦИА-е у Техерану, припадници МЕК-ових хитова су представљали раднике на путевима и закопали импровизовану експлозивну направу испод пута Бриг. Генерал Харолд Прице редовно користи. Када је примећен, оперативац је детонирао бомбу, уништивши возило. Наводи да је то била прва инстанца даљинске детонације те врсте бомби. МЕК-ови чланови тврдили су да је убиства и бомбардовања извршила марксистичка група Пеикар, која је „отела” име МЕК-а, и који нису под контролом затворених лидера као што је Массоуд Рајави.

11. маја 1976. Васхингтон Пост је објавио да је у јануару те године „погубљено девет терориста осуђених за убиство тројице америчких пуковника. Вођа групе, Вахид Афракхтех, изјавио је да је лично убио колегу. Левис Лее Хавкинс у Техерану 1973. године водио је ћелију која је убила пуковника Паула Схафера и потпуковника Јацк Турнера.” (стр. А9) У новембру 16, 1976, прича УПИ-а је известила да је полиција Техерана убила Бахрам Арама, особа која је одговорна за убиство три Американца који су радили за Роцквелл Интернатионал. Бахрам Арам и Вахид Афракхтех припадали су (марксистичкој) ривалској групи Пеикар која се појавила 1972, а не (муслимански) МЕК. Упркос томе, неки извори су ове атентате приписао МЕК-у.

Године 2005, Стате Департмент је преписао и убиства Американаца у Ирану Пеикару. Извештаји земаља објављени у априлу 2006. године кажу да је „марксистички елемент МЕК убио неколико шаховских америчких саветника за безбедност пре исламске револуције”. Према речима Линцолна П. Блоомфиелд Јр., Массоуд Рајави и МЕК под његовим руководством „нису учествовали у убијању Американаца у Ирану.” Други аналитичари то подржавају, укључујући и директора истраживања у Вашингтонском институту за политику Блиског истока Патрицка Цлавсона, тврдећи да је „Рајави, након пуштања из затвора током револуције, морао да обнови организацију, која је била тешко уништена Пеикаровим искуством.”

МЕК такође окривљује марксисту Пејкар за Американце убијене у Ирану. Док је био у затвору, након сазнања о тим догађајима, Массоуд Рајави је написао књигу која се односи на Пеикар као „псеудо-левичарске опортунисте” чије су војне операције убиле америчке грађане у покушају да „изазову” и надмаше „прави” МЕК.

Политичка фаза (1979—1981)

После исламске револуције, МЕК је брзо растао, постајући „главна сила у иранској политици” и многи страни дипломати су је сматрали „највећом, најбоље дисциплинованом и најтеже наоружаном од свих опозиционих организација”.

Група је подржала револуцију у својим почетним фазама. МЕК је покренуо неуспешну кампању која је подржавала потпуно укидање сталне иранске војске Исламске Републике Иран, како би се спречио државни удар против система. Они су такође тражили признање за инфилтрацију против пљачке Нојех.

Учествовала је на референдуму одржаном у марту 1979. Њен кандидат за шефа новооснованог савета експерата био је Масоуд Рајави на изборима августа 1979. Међутим,он је изгубио изборе.

Касније, народни муџахедини Ирана одбили су да учествују на референдуму да ратифицирају устав где је Рухолах Хомеини позвао „све добре муслимане да гласају” да " ,на иранским председничким изборима, 1980. Средином 1980. године, свештеници који су били близу Хомеинију су отворено називали МЕК као „монафегин”, „кафер” и „елтекатигари”. МЕК, уместо тога, оптужио је Хомеинија за „монополизацију моћи”, „отмицу револуције”, „гажење демократског права” и „планирање за успостављање фашистичке једнопартијске диктатуре”.

Непосредно после исламске револуције 1979. године, МЕК је био потиснут Хомеинијевим револуционарним организацијама и малтретиран од стране Хезболахија, који је напао места за састанке, књижаре и киоске муџахедина. Крајем 1981. године, неколико чланова и присталица ПМОИ отишло је у изгнанство. Њихово главно уточиште било је у Француској.

До почетка 1981. године иранске власти су затвориле МЕК-ове уреде, забраниле њихове новине, забраниле њихове демонстрације и издале налоге за хапшење  вође МЕК-а, присиљавајући ту организацију на  подземље. Према професору Цхерил Бернард, 1981. године, Исламска Република је извршила масовно погубљење политичких затвореника, а МЕК се поделио у четири групе. Једна од група остала је под земљом у Ирану, друга група је отишла у Курдистан, трећа група је отишла у друге земље у иностранство, а преостали чланови су ухапшени, затворени или погубљени. После тога, МЕК је примио оружану опозицију против Хомеинијеве Исламске Републике.

Изборна историја

Година	Избор / референдум	Освојена места / политика	Референце
1979	Референдум Исламске Републике	Глас 'да'
	Скупштина експерата	(0 %) 0 / 73
	Уставни референдум	'Бојкот'
1980	Председнички избори	гласање, нема кандидата
	Парламентарни избори	0 / 270 (0%)

Конфликт са владом Исламске републике (1981—1988)

Такође погледајте: Ирачко-ирански рат

Средином 1980. године, свештеници су се приближили Хомеинију где су се отворено односили према МЕК-у као „монафегин”, „кафер” и „елтекатигари”. МЕК  је уместо тога Хомеинија оптужио за „монополизирајућу моћ", „отмицу револуције", „гажење демократског права" и „планирање да се успостави фашистичка једнопартијска диктатура".

У фебруару 1980. године концентрисани напади хезболахих про-Хомеинијеве милиције почели су на месту састанка, у књижарама и киосцима Муђахида и других левичара који воде Лево подземље у Ирану. Хиљаду присталица и чланова МЕК-а је убијено од 1979. до 1981. године и неких 3000 ухапшено.

20. јуна 1981. године МЕК је организовао мирну демострацију у Техрану. Хомеинијева Револуционарна гарда потиснула је демострацију што је резултирало са 50 смртних случајева, 200 рањених и 1000 ухапшених.

30. августа бомба је детонирана убијањем изабраног председника Раџаија и премијера Мохамеда Јавад Бохандија. Хомеинијева влада је идентификовала секретара Врховног савета националне безбедности и активног члана Масуда Кесхмири као извршилац, иако је било много више спекулација између академаца и посматрача да су бомбашке нападе можда спровели лидери ИРП-а како би се ослободили политичких противника.

Реакција оба бомбардовања је била интензивна због многих хапшења и погубљења муџахедина и других левичарских група али „атентати на водеће званичнике и активне присташе владе од стране муџахедина настављени су наредне године".

Према Ерванду Абрахамијану МЕК су напали због „ометања скупова и састајања забране новина и спаљивања књижара, намештања избора и затварања универзитета; киднаповањем, затварања и мучења политичких активиста; оживљавањем САВАК и коришћење судова да тероришу своје противнике и инжењеринг америчке кризе талаца да наметне нацији „средњовековни концепт.

Према Масуду Банисадру, након инвазије Ирака на Иран 1980. године, МЕК је назвао Садама Хусеина „агресором" и „диктатором". Иако се МЕК борио против Ирака у септембру 1980. године, они су позвали на мир и потписали мировни споразум са Ираком 1983. године" називајући наставак рата нелегитимно". Према Алирези Јафарзадехин, МЕК је успео да заустави ирачке ваздушне нападе на Иран у разним приликама.

Године 1981. МЕК је формирао Национални савет отпора Ирана (НЦРИ) са наведеним циљем уједињења опозиције иранској влади под једном кровном организацијом. МЕК каже да је задњих 25 година, НЦРИ развио у парламенту  540 чланова у егзилу са специфицном платформом која наглашава слободне изборе, родна равноправност и једнака права за етничке и религиозне мањине. МЕК захтева да то такође залаже за економију слободног тржишта и подршку мира на Блиском истоку. Међутим ФБИ захтева да НЦРИ „није захтевна организација већ је и јесте саставни део (МЕК) у свим релевантним временима" и да је НЦРИ „политичка грана" МЕК-а не обрнуто. Иако је МЕК данас главни део организације НЦРИ  претходно је био домаћин другим организацијама као што је Курдистанска демократска партија Ирана.

Темељ Националног савета отпора Ирана (НЦРИ) и МЕК-овог учесћа је дозволио Рајави да преузме положај председника отпора Исламске републике. Зато што су друге опозиционе групе биле заробљене у правном политичком процесу и присиљене у подземље, МЕК-ова коалиција изграђена између тих покрета омогућила је изградњу легитимне опозиције Исламске републике.

Много МЕК-ових симпатизера или организатори средњег нивоа ухапшени су и погубљени након јуна 1981. године. МЕК тврди да је убијено преко 100.000 њихових чланова и 150.000 затворено од стране режима али није постојао пут самосталне потврде ове фигуре. Амасадор Линкол Бломфиелд описао је овај период у магазинском члану Национални интереси „где се суочава са све већим отпором у пролеће 1981. године рестриктивном новом наређењу које је кулминирало масовним демонстрацијама широм земље на које се позвао вођа МЕК-а Месуд Рајави 20. јуна, Хомеинова влада је осигурана наоружањем бруталном силом,што је довело до тога да је први и једини слободно изабрани председник Ирана Аболхасан Бани-Садр под земљом у сталном изгнанству. Ова судбоносна епизода је описана од стране Ерванд Абрахамијана као „владавина терора", Марвин Зонис је назвао то „кампања масовног покоља".

Године 1981. Масуд Рајави је дао изјаву убрзо након што је отишао у изгнанство. Ова идеја према Џејмсу Пиацију идентификовала је МЕК не као ривала за власт већ као авангарду народне борбе:

Наша борба против Хомеинија није конфликт између 2 осветољубива племена. То је борба револуционарне организације против тоталитарног режима... Како сам ја рекла/рекао ова борба је конфликт за ослобођење људи; за информисање и мобилизацију народа како би се срушила узурпирајућа реакција и изградила сопствена славна будућност властитим људима.

Године 1982. Исламска република је провалила МЕК-ове операције и Иран. Ове превентивне мере од стране режима изазива МЕК-а у ескализацији паробојних програма као облик опозиције. До јуна 1982. године Ирачка снага је престала војну окупацију Иранске територије. Масоуд Рајави почео је да „више није било разлога да се настави рат и позвао на хитно примирје које покреће кампању за мир унутар и изван Ирана".

У јануару 1983 тадашњи заменик примијера Ирака Тариq Азиз и Масоуд Рајави су потписали мировни  споразум који је ко-нацртан мировни план „заснован на споразуму у узајамном признавању граница како је дефинисано 1975. године Ажирски споразум".Према Џејмсу Пијаци овај мир иницијативни је постао први дипломатски чин НЦРИ-ја као „права влада у егзилу". Током састанка Рајави је тврдио да је Ирански вођа Ајатолах Рухолах Хомеини био „једина особа која константно позива на Ирачко-ирански рат."

На крају, већина руководства и чланова МЕК-а побегла је у Француску где је радила до 1985. године. У јуну 1986. године Француска је покушавала да побољша односе са Ираном и избацила МЕК-а и организацију која се преселила у Ирак. Представници МЕК-а тврде да њихова организација није имала алтернативу да се преселе и Ирак с обзиром на то да је циљ русења Иранске клерикалне владе.

Операција Вечно светло и погубљење 1988.

Године 1986, након што је француски премијер Жак Ширак постигао договор са Техераном о ослобађању француских талаца који су држали затворенике од стране Хезболаха у Либану, МЕК је био присиљен да напусти Француску и преселио се у Ирак. Истражни новинар Доминик Лорентз повезао је хапшење француских талаца из 1986. године са наводном уцјеном Техерана у вези с нуклеарним програмом Француске.

Према Џејсму Пијаци, Хомеини је намеравао да МЕК буде прогнан на непознату локацију која би ослабила њихов положај. Међутим, Ирак је пожурио да суди МЕК-у „пре његовог свргавања". МЕК је преселио своју базу на Мехран. Исламска Република Иран предузела је „опсежну кампању бомбардовања из ваздуха како би потиснула МЕК са своје позиције", а МЕК је узвратио са бомбардовањем.

При крају рата између Ирака и Ирана 1980—88, војна снага од 7.000 припадника МЕК-а, наоружана и опремљена Садамовим Ираком и називајући се Националном ослободилачком војском Ирана (НЛА), ступила је у акцију. 26. јула 1988. године, шест дана након што је Ајатолах Хомеини најавио да ће прихватити резолуцију о прекиду ватре посредством УН-а, НЛА је напредовала под тешким ирачким ваздушним корацима, прелазећи иранску границу од Ирака. Заробио је и срушио до темеља ирански град Исламабад-е Гхарб. Како је напредовао даље у Иран, Ирак је престао са својом ваздушном подршком, а иранске снаге су прекинуле линије снабдевања НЛА и протуњавале се под окриљем борбених авиона и топовских хеликоптера. 29. јула НЛА је најавила добровољно повлачење у Ирак. МЕК тврди да је изгубила 1.400 мртвих или несталих, а Исламска Република претрпела је 55.000 жртава (ИРГЦ, Басиј снаге или војска). Исламска Република тврди да је током операције убила 4.500 НЛА. Операција је названа Фороугхе Јавидан (Етернал Лигхт) од стране МЕК-а и против нападна операција Мерсад од стране иранских снага.

Након операције погубљен је велики број затвореника из МЕК-а и мањи број других левичарских опозиционих група. Истраживање Амнести Интернешенела из 2018. године открило је да је Рухолах Хомеини наредио мучење и погубљење хиљада политичких затвореника кроз тајну фатву. Већина погубљених заточеника служила је затворске казне због мирних активности (дистрибуција опозиционих новина и летака, учествовање у демонстрацијама или прикупљање донација за политичке опозиције) или држање забрањених политичких ставова. 28. јула, ирански врховни вођа Рухолах Хомеини, „употребио је оружани упад као изговор за издавање тајне фетве" наређујући погубљење свих затвореника који су подржавали МЕК. Иранске власти покренуле су координирана вансудска убиства која су имала за циљ искоренити политичку опозицију. Убиства су сматрана злочином против човечности јер су деловала изван законодавства, а суђења нису била везана за утврђивање кривице или невиности оптужених. Сам извештај Амнестија био је критикован због беса насилне прошлости МЕК-а и савеза са Садамом Хусеином. Такође није поменуто да су хиљаде припадника МЕК-а убијено током операције Мерсад, а не у затвору.

У 2016. години, аудио снимак је објављен на званичном састанку на високом нивоу који се одржао у августу 1988. између Хосеина Али Монтазерија и званичника одговорних за масовна убиства у Техерану. На снимку се чује Хосеин Али Монтазери, који каже да је министарство обавештајних служби искористило оружани упад МЕК-а као изговор за масовна убиства, која су „била у разматрању неколико година”. Иранске власти одбациле су инцидент као “ништа” али пропаганда приказујући погубљења као законит одговор малој групи затворених особа које су се договориле са МЕК-ом да подрже свој упад 25. јула 1988. године. Према наводима Амнести Интернешнал, ова прича не објашњава како су хиљаде затвореника из целе земље могли комуницирати и координирати из иранских затвора с високом сигурносном опремом с наоружаном групом изван земље.

Број погубљених остаје спорна тачка, са бројевима од 1.400 до 30.000. Погубљења која је наредио Ајатолах Рухолах Хомеини и извршила су их неколико високих чланова садашње иранске владе. Погубљени су и жене и деца. Затвореници су оптужени за „мохаребех” или „вођење рата против Бога”, а они који су рекли да су повезани са МЕК-ом били су обешени на дизалици. Иранска влада оптужила је оне који истражују погубљења за „откривање државне тајне" и претећи националној сигурности. Према Амнести Интернешнал, „у току је и кампања Исламске Републике да демонизује жртве, искривљује чињенице и сузбија преживеле и бранитеље људских права“.

Према Тхе Ецономисту, „Иранци свих пруга имају тенденцију да ову групу сматрају издајицама" за свој савез са Садамом током иранско-ирачког рата. Суоснивач Јединства за демократију у Ирану (УДИ) Ђавад Кадем рекао је да „сарадња МЕК-а са Садамом против иранског народа никада неће бити избрисана из сећања на ирански народ". Масуд Рајави је лично идентификовао иранске војне циљеве за напад на Ирак, што је Елизабет Рубин описала као издају. Према америчком званичнику у јулу 1988. године, иако је популарност МЕК-а у Ирану настрадала као резултат њеног присуства у Ираку, наставила је да „привлачи велики број иранских добровољаца". МЕК је тврдио да није имао избора да буде присутан у Ираку да би имао икакву шансу да сруши ирански режим.

У ноћи суботе 18. јуна 1988, Ирак је покренуо операцију Четрдесет звезда уз помоћ МЕК-а. Са 530 авионских летова и тешким коришћењем нервног гаса, они су напали иранске снаге у подручју око Мехрана, убивши или ранивши 3.500 и скоро уништавајући дивизију Револуционарне гарде.

Такође, операцију Афтаб спровела је војска организације Мојахедин Кхалк у западном делу земље 1988. године.

После-ратна ера Садам (1988—2003)

Организација поседује бесплатну сателитску телевизијску мрежу под називом Визија слободе (Сима-ие-Азади), која је покренута 2003. године у Енглеској. Претходно је деловала аналогна телевизија Визије отпора у Ираку 1990-их, доступна у западним провинцијама Ирана. Имали су и радио станицу Радио Иран Замин, која је затворена у јуну 1998. године.

У наредним годинама МЕК је извршио неколико убистава политичких и војних личности унутар Ирана, укључујући Асадола Лајевардија, бившег управника затвора Евин, 1998. године и заменика начелника Генералштаба иранских оружаних снага бригадног генерала Алија Саииада Схиразија, који је убијен на прагу своје куће 10. априла 1999. године.

МЕК је у априлу 1992. напао 10 амбасада, укључујући иранску мисију при Уједињеним нацијама у Њујорку. Неки од нападача су били наоружани ножевима, ватреним оружјем, металним шипкама, штаповима и другим оружјем. У разним нападима узели су таоце, спалили аутомобиле и зграде и повриједили више иранских амбасадора и запосленика амбасаде. Било је додатних повреда, укључујући и полицију, на другим локацијама. МЕК је такође проузроковао велику имовинску штету. Било је на десетине хапшења.

Иранско министарство обавештајних служби (МОИС) разбило је активност МЕК-а, изводећи оно што је амерички Федерални истраживачки одјел, Извештај Библиотеке Конгреса назвао „психолошким ратовањем".

Према Кецману, многи аналитичари верују да МЕК нема довољно снаге или подршке да озбиљно изазове стисак иранске владе на власт; међутим, влада је забринута због активности МЕК-а, тако да је ово главна мета иранског апарата за унутрашњу сигурност и његове кампање убистава противника у иностранству. Верује се да је иранска влада одговорна за убијање припадника МЕК-а, Казема Рајавија 24. априла 1990. и Мохамеда-Хосеина Нагхдија, представника НЦРИ-ја 6. марта 1993. године.

Према Државном секретаријату Сједињених Америчких Држава и групи за спољне послове Парламента Аустралије, МЕК, који је у Ираку заклонио Садам Хусеин, помогао је Републиканској гарди у бруталном сузбијању побуна на националној разини против басистичког режима. Бивши чланови МЕК-а су изјавили да су Мариам Рајави рекли: „Одведите Курде под тенкове и сачувајте метке за иранску револуционарну гарду".

Председник ФИФА-е Сеп Блатер изјавио је у јуну 1998. да је примио „анонимне претње од ометања од иранских прогнаника" за утакмицу Светског купа 1998. између Ирана и америчких фудбалских тимова у Стаде де Герланд. МЕК је купио око 7.000 од 42.000 улазница за меч између њих, како би се промовисале политичким транспарентима које су прокријумчарене. Када је првобитни план био ометан ТВ камерама ФИФА-е које су избјегавале снимање, обавештајни извори су добијали информације о инвазији на терен. Да би се спречио прекид у мечу, додатно обезбеђење је ушло у Стаде Герланд.

Француска хапшења 2003.

У јуну 2003. године француска полиција претресла је имовину МЕК-а, укључујући и њену базу у Ауверс-сур-Оисе, по налогу антитерористичког судије Јен -Луиса Бругуиере, након сумње да покушава да пребаци своју базу операција тамо. Затим је ухапшено 160 осумњичених чланова МЕК-а, укључујући Мариам Рајави и њеног брата Салеха Рајавија. Након испитивања, већина затвореника је пуштена, али је 24 члана, укључујући и Мариам Рајави, држано у притвору.

Као одговор на то, 40 навијача почело је штрајк глађу у знак протеста због хапшења, а десет их је жртвовало у разним европским престоницама тако што су се запалили испред француских амбасада. Француски министар унутрашњих послова Ницолас Саркози изјавио је да је МЕК „недавно желио да Француска постане база подршке, посебно након интервенције у Ираку", док је Пиере де Боускует де Флориан, шеф француске домаће обавјештајне службе, тврдио да је та група „трансформисала своју Вал д'Оисе центар близу Париза ... у међународну терористичку базу ". Полиција је у својим канцеларијама пронашла 1,3 милиона долара у новчаницама од 100 долара. 160 припадника МЕК-а ухапшених због терористичких оптужби у Француској 2003. године истраживани су од стране судова и потпуно ослобођени у 2011. године.

Амерички сенатор Сам Бровнбацк, републиканац из Канзаса и председник пододбора за спољне односе за Јужну Азију, оптужио је французе за „прљави посао иранске владе". Заједно са другим члановима Конгреса, написао је протестно писмо предсједнику Жака Шираку, док су дугогодишњи присташе МЕК-а, као што су Схеила Јацксон-Лее, демократа из Тексаса, критиковали хапшење Марјам Рајави.

Пратећи наређења МЕК-а и протестујући због хапшења, око десет чланова, међу којима је била и Неда Хасани, запалили су се испред француских амбасада у иностранству, а двојица су умрли. Суд је касније установио да нема основа за тероризам или финансијске трошкове везане за тероризам. Током 2014. године, судије су такође одбациле све оптужбе за прање новца и превару.

Пост-Америчка инвазија на Ирак (2003—2016)

Током рата у Ираку, коалиционе снаге су бомбардовале базе МЕК-а и присилиле их да се предају у мају 2003. године. Америчке трупе су касније поставиле стражаре на његове базе. Америчка војска је такође штитила и пружала логистичку подршку МЕК-у док су амерички званичници сматрали да је група високо вредан извор обавештајних података о Ирану.

Након инвазије на Ирак 2003. године, логоре МЕК бомбардовале су САД, што је резултирало са најмање 50 смртних случајева. Касније је откривено да су бомбашки напади САД били дио споразума између иранске владе и Вашингтона. У споразуму, Техеран је понудио да смени неке од осумњичених за Ал Каиду ако САД падне на МЕК.

У тој операцији САД су наводно заробиле 6.000 војника МЕК-а и више од 2.000 комада војне опреме, укључујући 19 британских тенкара Цхиефтаин. Јединица МЕК изван Фалуџе постала је позната као Камп Фалуџа и седела је поред друге главне базе у Фалуџи, Земљишту снова које иде напред. Заробљени припадници МЕК-а држани су у логору Ашраф, око 100 километара западно од иранске границе и 60 километара северно од Багдада.

Секретар за одбрану Доналд Румсфелд прогласио је особље МЕК-а у Ашрафу заштићеним лицима у складу са Четвртом женевском конвенцијом. Они су стављени под стражу војске САД-а. Преступници из ове групе су одвојено смештени у избегличком кампу у кампу Ашраф и заштићени војном полицијом америчке војске (2003. године – садашње), америчких маринаца (2005.–07. године) и бугарске војске (од 2006. године).

МЕК је 19. августа 2003. године бомбардовао базу Уједињених нација у Ираку, што је довело до повлачења УН-а из земље.

Иранске власти су 2010. осудиле на смрт пет чланова МЕК-а који су ухапшени током протеста председничких избора 2009. године.

У јулу 2010. године, Врховни ирачки кривични суд издао је налог за хапшење 39 припадника МЕК-а, укључујући Месуда и Мариам Рајави, за злочине против човјечности почињене током сузбијања устанака у Ираку 1991. године.

Реакција Ирака за 2009.годину

23. јануара 2009. године и током посете Техерану, ирачки саветник за националну безбедност Мовафак ал-Рубаје поновио је ранију најаву ирачког премијера да организација МЕК више неће моћи да се заснива на ирачком тлу и изјавио да су чланови организација ће морати да направи избор, или да се врати у Иран или да оде у трећу земљу, додајући да ће се ове мере спроводити у наредна два месеца.

Дана 29. јула 2009. године, погинуло је једанаест Иранаца, а више од 500 је рањено у нападу ирачке безбедности на МЕК-ов камп Ашраф у провинцији Дииала у Ираку. Амерички званичници дуго су се противили насилном преузимању логора североисточно од Багдада, а сматра се да је напад симболизирао опадање америчког утицаја у Ираку. Након претреса, амерички државни секретар, Хилари Клинтон, изјавила је да је то питање „у потпуности у надлежности ирачке владе". Током напада, 36 иранских дисидената је ухапшено и уклоњено из логора на у граду по имену Калис, где су ухапшени 72 дана штрајковали глађу, од којих је 7 било суви штрајк глађу. Коначно, дисиденти су пуштени када су били у изузетно критичном стању и на рубу смрти.

Ирански нуклеарни програм

Главни чланак: Ирански нуклеарни програм

Такође погледајте: Иранско-израелски сукоб

МЕК и НЦРИ открили су постојање иранског нуклеарног програма на конференцији за штампу која је одржана 14. августа 2002. године у Вашингтону. Представник МЕК-а Алиреза Јафарзадех изјавио је да Иран води два најтајнија пројекта, један у граду Натанзу и други у објекту у Ираку, што је касније потврђено од стране Међународне агенције за нуклеарну енергију.

Новинари Сеимоур Херсх и Цоние Бруцк написали су да је Израелу МЕК-у дао информације. Између осталог, описао га је виши званичник ИАЕА и монархистички саветник Резе Пахлавија, који је пре МЕК-а рекао да им је понуђено да открију информације, али су то одбили јер би их народ Ирана негативно видео. Слични извештаји могу се наћи и на другим местима, укључујући коментаре које су дали амерички званичници.

Међутим, све њихове накнадне тврдње су се показале нетачнима. На пример, 18. новембра 2004. године, представник МЕК-а Мохамед Мохадесин користио је сателитске снимке како би лажно изјавио да постоји нови објекат у североисточном Техерану, под називом „Центар за развој напредне технологије одбране".

Године 2010. НЦРИ је тврдио да је открио тајни нуклеарни објекат у Ирану. Ове тврдње су одбацили амерички званичници, који нису веровали да су објекти нуклеарни. У 2013. НЦРИ је поново тврдио да је открио тајну подземну нуклеарну локацију.

Амерички званичници, који су разговарали са НБЦ Невс под условом анонимности, изјавили су да се МЕК финансира, обучава и наоружава од стране израелске тајне службе за убиство иранских нуклеарних научника. Бивши службеник ЦИА-е на Блиском истоку, Роберт Баер је тврдио да су агенти МЕК-а обучени од стране Израела једини уверљиви починиоци таквих атентата.

Вести НБЦ-а су известиле да су амерички званичници под условом анонимности потврдили „Израел се удружио са терористичком групом за убијање иранских нуклеарних научника." Мосад и МЕК су заједнички одговорни за циљано убијање иранских научника „иако никада нису подржали доказе."

У 2015. години, МЕК је поново лажно тврдио да је пронашао тајни нуклеарни објекат који су назвали „Лавизан-3". Ова локација је откривена да је управљала фирма која производи идентификационе документе за иранску владу.

Премештање из Ирака

1. јануара 2009. године војска САД-а пребацила је контролу над логор Ашраф на ирачку владу. Истог дана, премијер Нури ел-Малики најавио је да војнојј групи неће бити дозвољено да своје операције заснива на ирачком тлу.

Године 2012. МЕК се преселио из табора Ашраф у логор Хурија у Багдаду (некадашња америчка база раније позната као Камп Либерти). У нападу ракета и минобацача убијено је 5 и повређено још 50 особа у кампу Хуриа 9. фебруара 2013. године. Становници МЕК-а у тој установи и њихови представници и адвокати позвали су генералног секретара УН-а и америчке званичнике да их пусте да се врате Ашрафу, за који кажу има бетонске зграде и склоништа која пружају већу заштиту. Сједињене Државе раде са Високим комесаријатом УН-а за избеглице на пројекту пресељења.

Насеље у Албанији (2016-данас)

Сједињене Државе су 2013. гурнуле МЕК да се преселе у Албанију, али је организација одбацила понуду. МЕК је на крају прихватио да пребаци око 3.000 чланова у Албанију, а САД су донирале 20 милиона долара агенцији за избеглице у САД да им помогне да се преселе. Дана 9. септембра 2016. године, више од 280 чланова МЕК-а који су остали премештени су у Албанију. У мају 2018. године, МСНБЦ је емитовао снимке тајне базе МЕК-а у Албанији, која се никада раније није видела, описана као „масивни комплекс војног стила". Инсталација се налази у Манезу, у округу Дуррес, гдје су протестирали локални становници.

Године 2017, годину дана пре него што је Џон Болтон постао саветник за националну безбедност председника Трумпа, обратио се члановима МЕК-а и рекао да ће прославити у Техерану пре 2019. године.

До 2018. године више од 4.000 чланова МЕК-а је ушло у Албанију, према подацима ИНСТАТ-а.

2018.

Верује се да ће од 2018. године МЕК-ови оперативци и даље проводити тајне операције унутар Ирана како би збацили иранску владу. Сејмур Херсх је известио да се „неке тајне операције које подржава Америка настављају данас у Ирану", са главним циљем МЕК-а да уклони садашњу иранску владу.

У јануару 2018. године, ирански председник Хасан Рохани назвао је француског председника Емануела Макрона, тражећи од њега да наложи избацивање МЕК-а из базе у Ауверс-сур-Оисе, тврдећи да је МЕК потакнуо иранске протесте 2017/18. године. У јулу 2018. године белгијска полиција је ухапсила мушкарца и жену оптужену за наводну завјеру за бомбардовање састанка МЕК-а у Паризу, усред државне посете Аустрије и Швајцарске. Касније је у Немачкој ухапшен ирански дипломата који ради у иранској амбасади у Бечу, осумњичен да је био у контакту са двојицом ухапшених у Белгији. Иран је одговорио да су хапшења „лажни трикови" и да су двојица ухапшених у Белгији заправо познати чланови МЕК-а. У октобру 2018. године, француска влада је званично и јавно окривила иранску обавештајну службу за неуспели напад на МЕК. Амерички званичници такође су осудили Иран због неисправне бомбе коју је Француска окривила Техерану.

У децембру 2018. године, Албанија је протерала два иранска дипломата због наводне умешаности у терористичку заверу против МЕК-а, оптужујући их за „кршење њиховог дипломатског статуса". Протеривање је аплаудирало од стране Трумпове администрације чак и пре него што је званично објављено од стране својих албанских колега. Неки извори погрешно су саопштили да је терористичка завера укључивала напад на квалификациону фудбалску утакмицу за Светско првенство Албанија-Израел 2016. године. Међутим, ову терористичку заверу је планирала група исламске државе, којој се Иран противи. Протеривање, према албанским званичницима, било је у вези са наводним „експлозивним нападом" на базу или особљем Муџахедина-е-Калка, који имају седиште у Тирани, а Иран га је оптужио да планира и смртоносне терористичке нападе на иранске институције и званичнике. Двојицу наводних оперативаца Кудс-а су ухапсили и депортовали у марту 2018. године албанска полиција. Тензије између Ирана и Албаније су у порасту како земља све више постаје борилиште за разне обавештајне службе и војне групе.

Идеологија

Пре револуције

Према Кецману, рана идеологија МЕК-а је предмет расправе, док научници генерално описују идеологију МЕК-а као покушај да се комбинује „ислам са револуционарним марксизмом”, данас организација тврди да је увек наглашаван ислам и да су марксизам и ислам неспојиви. Кецман пише да је њихова идеологиј „признавала стварање бескласног друштва које би се борило против светског империјализма, међународног ционизма, колонијализма, експлоатације, расизма и мултинационалних корпорација”.

Историчар Ерванд Абрахамијан је запазио да су МЕК „свесни да су под утицајем марксизма, и модерног и класичног”, али су увек порицали да су марксисти зато што су знали да је тај термин био колоквијалан за „атеистички материјализам” међу иранским народом. Из истог разлога, ирански режим је био „жељан да муџахедине означи као исламске марксисте и марксистичке муслимане”.

Према Абрахамијану, то је била прва иранска организација која је систематски развила модерно револуционарно објашњење ислама, које се „оштро разликовало и од старог конзервативног ислама традиционалног свештенства и од нове популистичке верзије коју су формулисали Ајатолах Хомеини и његове присталице 1970-их година”. Према Џејмсу Пјаци, МЕК је, оружаном народном борбом, радио на стварању друштва у којем не би постојала етничка, полна или класна дискриминација.

Током раних 1970-их година, МЕК је порицао владине тврдње да је признао марксизам као идеологију. Насер Садег је рекао војним судовима да иако МЕК поштује марксизам као „напредни метод друштвене анализе, они не могу да прихвате материјализам, који је био супротстављен њиховој исламској идеологији”. МЕК се на крају није сложио са марксистичким групама. Према Сеперу Забиру, „они су убрзо постали непријатељи број 1 обе совјетске марксистичке групе, Тудех и Мајорити Федајин”.

Абрахамијан је рекао да је рана идеологија МЕК-а представљала „комбинацију муслиманских тема, шиитских појмова мучеништва, теорија класичних марксиста о класичним борбама и историјском детерминизму, и концепата неомарксиста о оружаној борби, герилском рату и револуционарном јунаштву”. Међутим, МЕК тврди да то погрешно приказује њихову идеологију да су марксизам и ислам неспојиви и да је МЕК увек наглашавао ислам. (Кецман стр. 99)

МЕК-ова идеологија револуционарног шиизма је заснована на тумачењу ислама који је веома сличан оном од Алија Шариатија, да су „многи закључили” да је инспирисан њиме. Према историчару Ерванду Абрахамијану, јасно је да су „каснијих година” Шариати и „његови обилни радови” „индиректно помогли муџахединима”.

У „првом главном идеолошком раду” групе, Хусеинов покрет, чији је аутор један од оснивача групе, тврдило се да је монотеистички поредак који је проповедао пророк Мухамед потпуно ујединио народ, не само због веровања у једног бога, већ и због постојања тежње бескласног друштва ка општем добру. „Шиизам, нарочито Хусеинов историјски чин мучеништва и отпора, има и револуционарну поруку и посебно место у нашој народној култури.”

Абрахамијан је описао шта је један муџахедински идеолог је тврдио:

„Реза је и даље тврдио да је побуњеничка застава коју су подигли шиитски имами, нарочито Али, Хасан и Хусеин, била усмерена против феудалних земљопоседника и експлоатисања трговачких капиталиста, као и против узурпаторских калифа који су изневерили Хусеинов покрет. За Резу и муџахедине дужност свих муслимана је била да наставе ову борбу како би створили ’бескласно друштво’ и уништили све облике капитализма, деспотизма и империјализма. Муџахедини су представили свој став према религији следећим речима: ’Након година опсежног учења о исламској историји и шиитској идеологији, наша организација је дошла до чврстог закључка да ће ислам, а нарочито шиизам, играти главну улогу у инспирисању маса да се придруже револуцији. То ће се догодити па зато шиизам, а посебно Хусеинов историјски чин, има и револуционарну поруку и посебно место у нашој народној култури.”

После револуције

Демонстратори МЕК-а носе заставу Лав анд Сунце и заставу 'Националне ослободилачке војске Ирана'

МЕК каже да тражи промену режима у Ирану мирним средствима, с' намером да замени свештеничку власт у Ирану секуларном владом. Такође тврди да се раздвојио од своје претходне револуционарне идеологије у корист либералних демократских вредности, међутим, не успевају да „представе било какве резултате којима би доказали способност или намеру да буду демократски”. Према Кенету Кецману, организација јавно признаје принципе који укључују „демократију, заштиту људских права, слободну тржишну економију и мир на Средњем истоку”, међутим, неки аналитичари оспоравају да су они истински посвећени ономе што су изјавили. Годишњи извештај Државног секретаријата САД-а за 2009. годину наводи да је њихова идеологија спој марксизма, исламизма и феминизма. Масуд Банисадр сматра да „посматрајући оригиналну званичну идеологију групе може се приметити нека врста политичког опортунизма унутар њиховог комбиновања група веровања”. Према Кенету Кецману, МЕК је „покушао да се покаже достојним подршке САД-а на основу њихове посвећености вредностима које су компатибилне са вредностима САД-а – демократија, слободна тржишна економија, заштита права жена и мањина и мирни односи са суседима Ирана”. Према извештају Државног секретаријата САД-а из октобра 1994. године ПМОИ користи насиље у покушају да сруши ирански режим.

Поглед на израелско-палестински сукоб

Такође погледајте: Јордански грађански рат

У почетку МЕК је критиковао династију Пахлави због уједињавања са Израелом и Јужном Африком, у којој је тада владао апартхејд, називајући их расистичким државама и захтевајући укидање свих политичких и економских споразума са њима. МЕК се противио израелско-палестинском мировном процесу и био је антициониста.

Централни кадар је успоставио контакт са Палестинском ослободилачком организацијом (ПЛО) тако што је послао изасланике у Париз, Дубаи и Катар да се састану са званичним службеницима ПЛО-а. Једном приликом, седам водећих чланова МЕК-а је провело неколико месеци у камповима ПЛО-а у Јордану и Либану. 3. августа 1972. године бомбардовали су јорданску амбасаду како би се осветили краљу Хусеину који је ослободио своје трупе на ПЛО 1970. године.

Након изгнанства, МЕК се претворио у „савезника” Израела у потрази за својим политичким опортунизмом.

Вођа МЕК-а, Марјам Рајави, јавно се састала са председником државе Палестине, Махмудом Абасом 30. јула 2016. године у Паризу.

Поглед на САД

Пре изгнанства МЕК је проповедао „антиимперијализам” и пре и после револуције. Организација муџахедина хвалила је писце као сто су Ал-е Ахмад, Саеди и Шариати јер су били антиимперијалисти. Рајави је у својој председничкој кампањи, после револуције, упозоравао на оно што је он звао „империјалистичком опасношћу”. То је било од фундаменталног значаја за МЕК, на тој основи су критиковали иранску владу, оптужујући Исламску Републику за „предају империјализму” и нелојалност према демократији која је, према Рајавију, била једино средство за „заштиту од америчког империјализма”. Међутим, после изгнанства, Рајави је смањио питања империјализма, социјалне револуције и бескласног друштва. Уместо тога, нагласио је људска права и поштовање „личне својине”, за разлику од „приватне својине” коју капиталисти сматрају идентичном „личној својини”, док се марксисти не слажу са тиме.

Серију напада 11. септембра организација је јавно осудила, али су се њени чланови у логорима радовали и назвали је „Освета бога Америци”.

Организација заједница иранских Американаца (ОИАЦ), која се удружила са МЕК-ом, тврдила је да су амерички ваздушни напади на наводна постројења хемијског оружја у Сирији спасила многе животе.

У јануару 1993. године, новоизабрани председник, Клинтон је написао прихватљиво писмо за Масуда Рајавија у којем је изнео своју подршку организацији. Организација је добила и подршку званичних службеника САД-а, међу којима су и Том Риџ, Хауард Дин, Мајкл Мукасеј, Луис Фри, Хју Шелтон, Руди Џулијани, Џон Болтон, Бил Ричардсон, Џејмс L. Џоунс и Едвард Г. Рендел.

„Идеолошка револуција” и питање права жена

27. јануара 1985. године Рајави је именовао Марјам Азоданлу за свог равноправног вођу. У саопштењу се наводи да ће то женама дати једнака права у оквиру организације и да ће се на тај начин „покренути велика идеолошка револуција унутар муџахедина, иранског народа и целог муслиманског света”. У то време Марјам Азоданлу је била позната једино као млађа сестра ветеранског члана и жена Мехдија Абрисхамхија. Према саопштењу Марјам и Мехди су се развели како би омогућили ову „велику револуцију”. Као резултат тога брак је додатно допринео изолацији муџахедина и, такође, узнемирио неке чланове организације. То је било углавном због тога што је средња класа тај брак посматрала као непристојан чин који им је личио на сексуалну размену жена (нарочито кад је Мехди објавио брак са млађом сестром Муса Киабанија). Због чињенице да се ради о женама са малом децом и супругама блиских пријатеља ово се сматрало табу темом у традиционалној иранској култури. Ефекат овог догађаја на секуларисте и модерну интелигенцију био је подједнако нечувен као и повлачење приватних догађаја у јавну сферу. Многи су критиковали Марјам Азоданлу јер је променила своје девојачко презиме (то није урадила већина жена у Ирану, а није ни она сама то учинилла у свом претходном браку). Питали су се да ли је то у складу са оним што је она тврдила, да је одана феминисткиња.

Према иранско-јерменском историчару Ерванду Абрахамијану. „упркос супротним тврдњама муџахедина, жене нису подједнако заступљене у њиховој хијерархији. Књига мученика показује да су жене чиниле 15 % обичних службеника у организацији, али само 9 % њеног заповедништва. Да би то поправили, муџахедини су неке жене мученице које су биле обични службеници после смрти одликовали, нарочито оне које су биле повезане са значајним личностима које су биле на руководећим положајима”.

Према државним извештајима о тероризму 1990. године објављена је друга фаза „идеолошке револуције” током које су сви венчани чланови добили наређење да се разведу и да се више не венчавају, заветовајући се на „вечни развод”, изузев Масуда и Марјам Рајави. Убрзо после тога, сва деца (око 800 њих) су одвојена од својих родитеља и послата ван земље како би их усвојили чланови групе у Европи или Северној Америци.

Године 1994. за следећу фазу „идеолошке револуције” је проглашен „само-развод”. Током ове фазе, сви чланови су били принуђени да предају своју индивидуалност организацији и да се претворе у „људска бића налик мравима”, тј. да следе наређења према инстикту.

Означавање МЕК-а као терористичке организације

Доле наведене државе и организације су званично означиле МЕК као терористичку организацију:

Тренутно су их означили	Иран	Означена од стране садашње владе од 1981. године, као и током династије Пахлави до 1979. године
	Ирак	Означена од стране владе после 2003. године
Раније су их означили	Сједињене Америчке Државе	Означена је 8. јула 1997. године, а скинута са листе 28. септембра 2012. године
	Уједињено Краљевство	Означена је 28. марта 2001. године, а скинута са листе 24. јуна 2008. године
	Европска унија	Означена је маја 2002. године, а скинута са листе 26. јануара 2009. године
	Канада	Означена је 24. маја 2005. године, а скинута са листе 20. децембра 2012. године
Остали	Аустралија	Није означена као терористичка организација, али је додата на „Консолидовану листу” која припада Резолуцији 1373 Савета безбедности Организације уједињених нација 21. децембра 2001. године
	Организација уједињених нација	Група је описана као „укључена у терористичке активности” од стране Комитета УН против мучења 2008. године

Године 1997. САД су ставиле МЕК на листу страних терористичких организација коју објављује Министарство спољних послова САД-а. Клинтонова администрација је известила Лос Анђелес тајмс да је „укључивање народних муџахедина било замишљено као гест добре воље према Техерану и његовом новоизабраном председнику, Мухамеду Катанију”.

Од 2004. године САД су ову групу сматрале „неборцима” и „заштићеним лицима” по Женевским конвенцијама, зато што је већина чланова живела у избегличком кампу у Ираку више од 25 година. 2002. године ЕУ је, под притиском Вашингтона, додала МЕК на листу терориста. Државна секретарка САД-а, Кондолиза Рајс, је 2008. године одбила захтев МЕК-а да се скине са листе, у исто време су вође МЕК-а започели кампању лобирања, како би се уклонили са листе промовисањем себе као оствариве клерикалне опозиције у Ирану.

МЕК је имао „јаку” базу у САД-у која је покушала да уклони групу са листе страних терористичких организација коју објављује Министарство спољних послова САД-а и због тога да је претворила у законитог актера. 2011. године неколико бивших руководилаца САД-а, међу којима су и секретар домовинске безбедности Том Риџ, три бивша председавајућа Здруженог комитета начелника штабова САД-а, два бивша директорка ЦИА-е, бивши командант НАТО-а Весли Кларк, два бивша амбасадора САД-а у Уједињеним нацијама, бивши државни правобранилац САД-а Мајкл Мукасеј, бивши шеф штаба Беле куће, бивши командант маринског корпуса САД-а, бивши саветник за националну безбедност САД-а Франс Таунсенд и пензионисани саветник за националну безбедност америчког председника Барака Обаме, генерал Џејмс L. Џоунс, су предложили да МЕК буде уклоњен са званичне листе страних терориста Министарства спољних послова на основу тога што је МЕК представљао оствариву опозицију иранској влади.

Херш је саопштио имена бивших државних функционера САД-а који су плаћени да подржавају МЕК, међу којима су и бивши директори ЦИА-е Џејмс Вулси и Портер Гос, градоначелник Њујорка Руди Џулијани, бивши гувернер Вермонта Хауард Дин, бивши директор ФБИ-а Луис Фри и бивши амбасадор Уједињених нација Џон Болтон.

Национални савет отпора Ирана је одбацио Хершове тврдње.

Према лорду Алексу Карлилу организација је стављена на листу терориста „једино због тога што су господари инсистирали на таквом поступку уколико буде било каквог дијалога између Вашингтона и Техерана”.

Уклањање ознаке

Уједињено Краљевство је МЕК-у уклонило ознаку терористичке групе јуна 2008. године, а након тога то је урадио и Савет Европске уније 26. јануара 2009. године, после чега је група названа „седмогодишња правна и политичка битка”. Такође, ознаку су укинуле и САД након одлуке државне секретарке Хилари Клинтон 21. септембра 2012. године и на крају ознака је уклоњена и у Канади 20. децембра 2012. године.

Први основни суд Еуропског суда у Луксембургу је 2008. године тврдио да нема оправдања за стављање МЕК-а на листу терориста и замрзавање њихових средстава. Суд је затим донео пресуду да се МЕК уклони са листе терориста Европске уније. Покушај владе ЕУ да сачува МЕК на листи терориста је одбио Европски суд правде, а амбасадори 27 држава чланица сложили су се са тиме да МЕК треба уклонити са листе терориста ЕУ. МЕК је 26. јануара 2009. године уклоњен са листе терориста ЕУ и тиме је постао прва организација која је уклоњена са те листе.

Апелациони суд САД-а је 16. јула 2010. године навео захтев МЕК-а, тврдећи да је више од деценије раније, 2001. године, престао са војним операцијама против иранског режима, распустио војне јединице, одрекао се насиља и предао своја оружја америчким снагама у Ираку 2003. године.

Савет ЕУ је уклонио организацији ознаку терористичке групе, након што је Суд правде ЕУ 2008. године осудио Француску зато што није објавила нове наводне доказе о томе да МЕК представља терористичку претњу. Уклањање МЕК-а са листе омогућило им је да захтевају десетине милиона долара у замрзнутим средствима и да лобирају у Европи за више новчаних средстава. Такође, уклоњена је ознака терориста и од стране чланова МЕК-а у кампу Ашраф у Ираку.

28. септембра 2012. године Министарство спољних послова САД-а је званично уклонило МЕК са званичне листе терористичких организација, пребацујући рок за суђење МЕК-у за 1. октобар. Државна секретарка, Хилари Клинтон, изјавила је да је та одлука донета зато што је МЕК одустао од насиље и зато што је сарађивао у затварању њихове паравојне базе у Ираку. Један државни службеник је негирао да је лобирање неких познатих личности утицало на одлуку. Неки бивши државни службеници САД-а интензивно су одбацивали нови статус и веровали су да МЕК није променио своје начине рада.

МЕК се залагао да се уклони са листе страних терористичких организација, тако што је платио високим државним службеницима више од 50.000 долара да дају изјаву да МЕК треба уклонити са листе терориста. Међу њима су Рендел, који је признао да му је плаћено како би подржао МЕК и Хамилтон, који је рекао да му је плаћено да се „појави на панелу у хотелу Мејфловер у Вашингтону 19. фебруара”. Онлајн медијска кућа Интерсепт је фебруара 2015. године објавила да су Боб Менендез, Џон Макејн, Џуди Чу, Дејна Рорабахер и Роберт Торичели примили новчани допринос кампање присталица МЕК-а.

Маја 2018. године, Даниејл Бенџамин, који је био координатор за борбу против тероризма од 2009. године до 2012. године, рекао је за Њујорк тајмс да му је МЕК понудио новац у замену за његову подршку.

Ерванд Абрахамијан, Шаул Бакхаш, Хуан Кол и Гери Сик између осталог објавили „Заједничку изјаву стручњака о МЕК-у” у часопису Фајненшал Тајмс, изјављујући своју забринутост због уклањања МЕК-а са листе терориста. Национални Савет иранских Американаца је осудио одлуку, изјављујући да „отвара врата конгресног капитала МЕК-у за извршавање терористичких напада у Ирану” и „чини рат са Ираном вероватнијим”. Иранска државна телевизија је, такође, осудила уклањање групе са листе терориста, изјавивши да САД сматра МЕК „добрим терористима зато што их САД користе против Ирана”.

Убиства

Остаци бомбе после убиства председника Мухамеда-Алија Раџаија и премијера Мумахеда-Џавада Бахонара 1981. године

Извештај Министарства спољних послова САД-а тврди „да су се оружани сукоби МЕК-а догодили раних 1970-их година, након тога јуна 1981. године, у другој половини 1980-их година и у другој половини 1990-их година до 2001. године, усмерени према држави (државним службеницима иранског режима), безбедносним снагама и државним зградама”. МЕК је прва група која је извршила самоубилачке нападе у Ирану. Према инфоплеасе.цом, више од 16.000 људи је убијено у МЕК-овим нападима од 1979. године. Од 26. августа 1981. године до децембра 1982. године изведено је 336 напада.

Током јесени 1981. године убијено је више од 1.000 државних службеника међу којима су и полицајци, судије и свештеници. Касније су убијени и многи ниско рангирани грађански службеници и чланови Револуционарне гарде. Струан Стивенсон и други аналитичари су изјавили да су мете МЕК-а биле само владине и безбедносне институције Исламсе Републике. Вођа МЕК-а, Масуд Рајави, изјавио је да мете нису били цивили:

„У име иранског отпора, обећавам да ако неко са наше стране прекорачи црвену линију у вези са апсолутном забраном напада на цивиле и невине особе, намерно или случајно, он или она ће бити спремни да им се суди и прихватиће сваку судску пресуду, укључујући и исплату штете.”

Такође, МЕК није успео да убије неке кључне личности, међу којима је и садашњи вођа Ирана, Али Хамнеј. Када су се појачале безбедносне мере за државне службенике, МЕК је почео да циља на хиљаде обичних грађана који су подржавали владу и Хезболах.

Организација је преузела одговорност за атентат на Мухамеда Џавада Бахонара. МЕК је оптужен за убиство Алија Сајада Ширазија и Асадолаха Лајевардија, директора иранског затворског система (1998. године). МЕК је убио Мухамеда Алија Раџаија и Мухамеда Џавада Бахонара, као и на Мухамеда Бехестија, шефа правде Ирана.

Обавештајна и дезинформациона кампања против МЕК-а

Према Кецману, ирански режим је забринут због активности МЕК-а и они су главна мета иранског органа за унутрашњу безбедност и његове кампање убијања страних противника. Верује се да је ирански режим одговоран за убиство представника НЦР-а 1993. године, као и за убиство брата Масуда Рајавија 1990. године. МЕК тврди да је пошиљка иранских минобацача 1996. године била намењена агентима Ирана против Марјам Рајави.

Шахов режим је водио пропагандну кампању против МЕК-а, оптужујући их „за извршавање разорних дела по наредби страних владара” и тврдећи да су „пуцњаве и бомбардовања узроковали велике жртве међу пролазницима и невиним цивилима, нарочито међу женама и децом”. Такође, добијена су „јавна признања” која су оптужила бивше сараднике за злочине, укључујући и промискуитет. Режим је за МЕК тврдио да су „неверници који се претварају да су муслимани” и користили су термин лицемеран из Курана како бих описали. Обележје је касније користила Исламска Република како би дискредитовата МЕК. Према историчару Ерванду Абрахамијану, ирански режим је „учинио све што је могао” како би дискредитовао МЕК „кроз сурову кампању, означавајући их као марксистичке лицемере и западњачке затроване ’изабранике’ и као ’контрареволуционарне терористе’ који сарађују са ирачким пан-арапским покретом и империјалистима”.

Мансур Варасте сматра да иранска обавештајна служба ВЕВАК усмерава и финансира дезинформациону кампању коју спроводе бивши противници режима, укључујући и МЕК.

Током бомбардовања храма имама Резе у Машхеду убијено је 25 људи и повређено најмање 70 људи, ирански режим за то одмах окривио МЕК. Месец дана после напада, сунитска група, која себе назива „исламско-ирански покрет”, преузела је одговорност за напад (као и за напад на џамију Маки у Захедану 1994. године). Упркос томе, иранска влада је и даље сматрала да је МЕК одговоран за оба напада. Према НЦРИ-ју, на суђењу новембра 1999. године, министар унутрашњих послова, Абдулах Нури, признао је да је напад извршио ирански режим како би се супротставио МЕК-у и како би укаљао њихов углед. Према анонимном државном службенику САД-а, Рамзи Јусеф је направио бомбу, а агенти МЕК-а који је поставили у храм.

Јонах Александер је изјавио да су агенти Министарства обавештајних послова и сигурности (МОИС-а) водили „прикупљање обавештајних података, дезинформација и превратничке операције против појединачних противничких режима и противничких влада. ... Према европским обавештајним и безбедносним службама, садашњим и бившим члановима МЕК-а и другима који су се слагали са њима, ове обавештајне мреже узнемиравају, прете и на крају покушавају да намаме противнике и њихове породице назад у Иран како би их кривично гонили”.

Према Абасу Миланију, лобисти, који су плаћени од стране иранског режима, водили су кампању против уклањања МЕК-а са листе терориста називајући га „опасним култом”. Такође, било је и извештаја да је Исламска Република манипулисања медијима Запада како би изазвала лажне оптужбе против МЕК-а.

Окружни суд САД-а је 2018. године оптужио два наводна иранска агента за „вођење тајног надгледања израелских и јеврејских установа у САД-у и сакупљање обавештајних података о Американцима повезаних са политичком организацијом која жели да сруши садашњу иранску владу”. Током судског процеса је откривено да су два наводна иранска агента углавном сакупљала информације везане је за активности у којима је укључен МЕК.

Дезинформисање преко регрутованих чланова МЕК-а

У извештају Конгресне библиотеке САД-а Одељења за федерална истраживања из децембра 2012. године, који се бави профилисањем МОИС-а, описује се тако је МОИС регрутовао бивше чланове МЕК-а и „искористио их како би покренули дезинформациону кампању против МЕК-а”. Један ирански емигрант, који живи у Европи, сведочио је на суду и дао исказ у којем је детаљно описао шта је све радио као плаћени агент МОИС-а, укључујући и задатак који посебно подржава „распрострањену кампању којом би убедили Хјуман рајтс воч да МЕК крши људска права” у којој су их „агенти подстицали да дају извештај у том погледу”. Такође, познато је да МОИС регрутује и изнуђује не-иранце да демонизују МЕК.

Исламска Република Иран такође је позната и по отмицама и мучењу заробљених чланова МЕК-а и њихових породица.

Активисте и присталице МЕК-а, Фарзад и Сабам Мададзаде, ухапсила је иранска полиција 2009. године. Према Фарзаду, ирански официри су мучили њега и његову сестру и хтели су да он призна злочине које није починио: „Рекли су ми ’појави се и дај изјаву против ПМОИ-а, МЕК-а и НЦРИ-а... Бацили би ме на земљу и шутирали као фудбалску лопту између три особе... Неколико пута су то урадили испред моје сестре како би је сломили”.

Убијање чланова МЕК-а изван Ирана

Од 1989. године до 1993. године Исламска Република Иран је убила велики број чланова МЕК-а. Између марта и јуна 1990. године убијена су три члана МЕК-а у Турској. Др Казем Рајави (члан Националног Савета) је убијен 24. фебруара 1990. године у Женеви. Јануара 1993. године још један члан МЕК-а је убијен у Багдаду.

Марта 1993. године је убијен изасланик НЦРИ-ја у Италији. Маја 1990. године члан МЕК-а је убијен у Келну. Фебруара 1993. године члан МЕК-а је убијен у Манили. Априла 1992. године члан МЕК-а је убијен у Холандији. Августа 1992. године члан МЕК-а је убијен у Карачију. Марта 1993. године двојица мотоциклиста су убила представника НЦРИ-ја Мухамеда Хусеина Накдија у Италији. То је довело до тога да је Европски парламент осудио Исламску Републику Иран за политичко убиство.

Маја 1994. године агенти Исламске Републике су убили два члана МЕК-а у Ираку. Маја 1995. године пет чланова МЕК-а су убијена у Ираку. 1996. године два члана МЕК-а су убијена у Турској (укључујући и члана НЦРИ-ја Захру Рајаби); исте године два члана МЕК-а су убијена у Пакистану и још један у Ираку.

Покушаји убиства

23. септембра 1991. године је извршен покушај убиства Масуда Рајавија у Багдаду. Августа 1992. године члан МЕК-а је отет и одведен у Иран. Септембра 1992. године проваљено је установама МЕК-а у Багдаду. Јануара 1993. године бомбардован је аутобус МЕК-а али није било жртава. Крајем 1993. године анонимни наоружани нападачи су напали уреде Ер Франс-а и француску амбасаду у Ирану након што је Француска дозволила да Марјам Рајави и 200 чланова МЕК-а уђу у Француску.

Везе са страним актерима

Спонзорство државе

Пре изгнанства

МЕК је међу опозиционим групама које имају подршку од земаља Персијског залива као што је Саудијска Арабија.

После изгнанства

7. јануара 1986. године, вође МЕК-а су послале писмо од 12 страна својим „”саборцима” у Централном Комитету Комунистичке партије Совјетског савеза, где су тражили привремени азил и зајам од 300 милиона долара да би наставили „револуционарне антиимперијалистичке” акције. Није јасно како су Совјети одговорили, судећи по Миланију.

Обавештајна агенција Израела Мосад одржава контакте са МЕК-ом, који датирају још од 1990-тих година. Неколико коментатора укључујући Ричарда Енгела и Роберта Виндрема су сугерисали да су убиства била заједничко дело Израела и тадашње групе МЕК која је била на листи страних терористичких организација.

Хјеран Џо, ванредни професор Универзитета А&M у Тексасу је 2015. године написала да Сједињене Државе подржавају МЕК. По Спиегел Онлине експерти за безбедност кажу да Сједињене Државе, Саудијска Арабија и Израел пружају групи финансијску подршку, иако нема доказа за ову претпоставку и МЕК то пориче.

Недржавни актери

Према Едванду Абрахамијану, док је радила са антирежимским свештенством 1974. године, МЕК се зближио са са световним левичарским групама унутар и изван Ирана. Међу њима је била и Конфедерација Иранских студената, Народна Демократска Република Јемен, и Народни фронт за ослобађање Омана, између осталих. МЕК је послао пет обучених чланова у Јужни Јемен да се боре у Дофарском рату против оманских и иранских снага.

Обавештајне и операционалне способности

Током година у којима је МЕК имао седиште у Ираку, група је била уско повезана са Мукхабаратом (ИИС), и чак је имала одељење у агенцији посвећено њима. Дирекција 14 ИИС-а је радила са МЕК-ом у здруженим операцијама док је Дирекција 18 била искључиво одговорна за МЕК и издавала је наређења и задатке за њихове операције. МЕК је понудио ИИС-у информације које је прикупио у Ирану, услуге испитивања и превођења.

Декласификован извештај који је објавио Универзитет војне обавештајне службе при војсци Сједињених Држава 2008. године, наводи да МЕК управља ХУМИНТ мрежом унутар Ирана, што је „очигледно суштинска снага МЕКа”. Започео је дебату међу обавештајним експертима о томе „да ли би западне силе требале да искористе ову способност да се боље информишу о циљевима и намерама режима у Ирану”. Рик Франсона је рекао Фореигн Полицy-ју 2005. године да би МЕК тимови могли да раде у сарадњи са скупом обавештајних и идентификационих агената. Званичници безбедности Сједињених Држава тврде да организација има историју претеривања и фабриковања информација, наводи Њузвик. Дејвид Кеј верује „да често греше, али повремени дају нешто”. Извори у америчкој влади су рекли Њузвику 2005. године да Пентагон планира да искористи чланове МЕК као доушнике или да их тренира као шпијуне за употребу против Техерана.

МЕК је способан да спроведе „телефонске обавештајне” операције ефективно, односно да прикупља инфоемације преко телефонских разговора са званичницима и владиним организацијама у Ирану.

По Ариани M. Табатаби, МЕК-ове „способности да спроводи терористичке нападе су можда опале последњих година”, ипак, „сумња се да су извршили нападе на иранске нуклеарне научнике, уз наводну подршком Израела”.

Пропагандна кампања

По Вилфреду Бучи, МЕК је користио пропаганду на Западу од 1980тих. 1980тих и 1990тих, њихова пропаганда је била углавном усмерена против званичника у влади. По Антонију Х. Кордесману, од средине 1980тих МЕК се суочавао са иранским представницима у иностранству кроз „пропаганду и уличне демонстрације”. Други аналитичари су такође тврдили да на западу постоји пропагандна кампања МЕКа, укључујући и Кристофера C. Хармона, Wилфреда Буча и остале.

Судећи по Кенету Кецману, МЕК је способан да мобилише своје подржаваоце егзила у демонстрацијама и кампањама за прикупљање средстава. Организација покушава да објави злоупотребе режима и обузда односе страних влада са Техераном. Да би то постигао, редовно спроводи маршеве против режима и демонстрације у тим земљама.

Године 1986. Државни секретаријат Сједињених Држава је писао КСЦИ-ТВу описујући „МЕК пропаганду” која је у складу са следећим: „Иранска влада је лоша, ПМОИ је против иранске владе, иранска влада потискује ПМОИ, стога, ПМОИ и његов вођа Рајави су добри и треба их подржати.” Судећи по Масуду Каземзеду, МЕК је такође користио пропаганду против дезертера из организације.

Одређени аналитичари као Кенет Р. Тимерман и Пол Р. Пилар су такође тврдили да група унајмљује протестанте.

Ал Џазира је извештавала о наводној кампањи МЕКа на Твитеру. По Марку Овену Џонсу, предавачи на Ексетер Универзитету, налози који су твитовали #ФрееИРан и #Иран_Региме_Цханге „су креирани у периоду од четири месеца”, што сугерише аутоматизовану активност. По бившем МЕК члану Хасану Хејранију „неколико хиљада налога води одо 1,000 – 1,500 чланова МЕК-а”.

Записи о људским правима

Године 2006, премијер Ирака Ел Малики је рекао МЕК-у да мора да напусти Ирак, али МЕК је одговорио да „тај захтев крши њихов статус који им гарантује Женевска конвенција.” Ал-Малики и Министар правосуђа Ирака тврде да је МЕК чинио кршење људских права почетком 1990-их кад је кампања Садама Хусеина против Шиита била у успону.

У објави за јавност 2004. године, Амнести Интернешнл је изјавио да и даље прима извештајеШаблон:Бy wхом о кршењу људских права од стране МЕК-а против сопствених чланова. 2018. године, Амнести Интернешнл је такође осудио и владу Ирана због погубљења затворених чланова МЕК-а 1998. године и представио је МЕК као углавном мирне политичке дисиденте, упркос извештајима да су убили хиљаде Иранаца и Ирачана од 1981. године.

У мају 2005. године, Хјуман рајтс воч (ХРW) су издали извештај  назван „Без излаза: Злоупотребе људских права унутар МЕК-ових кампова”, који описује затворске кампове које води МЕК и тешке повреде људских права почињене од стране његових чланова, који иду од продужене изолације и боравака у самици до пребијања, вербалног и психолошког злостављања, изнуђених признања, претњи погубљењем и мучења која су у два случаја довела до смрти. Међутим, очекивана су неслагања око ових презентованих доказа.

Извештај је изнудио одговор од МЕК-а и четири европска члана парламента под називом „Пријатељи слободног Ирана” (ФОФИ), који су објавили контра-извештај у септембру 2005. године. Они су изјавили да се ХРW „ослањао само на 12 сати интервјуа са 12 сумњивих индивидуалаца”, и да „је делегација МЕП-а посетила Камп Ашраф у Ираку” и ”спровела инспекције без најаве места наводног злостављања”. Алехо Видал-Квадрас Рока (ПП), један од потпредседника Европског парламента, рекао је да је иранско Министарство обавештајних и сигурносних послова (МОИС) извор доказа против МЕК-а. У писму из маја 2005. године упућеног ХРW, високи командант војне полиције одговоран за област Кампа Ашраф, бригадир генерал Дејвид Филипс, који је током 2004. године био задужен за заштитни надзор чланова МЕК-а у логору, оспорио је наводно кршење људских права.

Чувари људских права су објавили изјаву у фебруару 2006. године, изјавивши „Ми смо пажљиво истражили критике које смо примили вези са суштином и методологијом (’Без излаза’) извештаја и сматрамо да су те критике неоправдане”. Изјава је обезбедила одговор на ФОФИ документ, чији налази „нису имали значаја” за ХРW извештај.

У јулу 2013. године, специјални изасланик Уједињених нација, Мартин Коблер, оптужио је вође групе за злоупотребе људских права, што је МЕК одбацио као „неосноване” и „део прикривања”. Портпарол Уједињених нација бранио је Коблера и његове наводе, изјавивши „Жалимо што се МЕК и његове присталице и даље фокусирају на јавна нарушавања напора Уједињених нација у промовисању мирног, хуманитарног решења за Камп Ашраф и, посебно, високо персонализоване нападе на изасланика Уједињених нација за Ирак”.

Хјеран Јо, у свом раду на испитивању хуманитарних кршења међународних права од стране побуњеничких група, изјавила је да МЕК није прихватио посете Интернационални комитет Црвеног крста (ИЦРЦ) својим центрима за притвор.. По Ронену А. Коену, МЕК је контролисао народ највише „злостављањем жена”. По критикама група за људска права, брак је забрањен у кампу. Приликом прикључења групи, нови чланови су подучавани индоктринацији у идеологији и ревизионистичкој историји Ирана. Од свих чланова се захтева да присуствују недељним „идеолошким чишћењима”.

Наводи о сексуалном злостављању

Новинар Џејсон Резеиан је приметио у својим објашњењима везе између Џона Болтона и МЕК-а да „само неколико оних који су могли да побегне” су били „одсечени од својих вољених, присиљени на уговорене бракове, испран им је мозак, били су сексуално злостављани и мучени.” Чланови који су побегли од МЕК-а и неки експерти кажу да су ове самокритичке сесије у Маовом стилу намењене да наметну контролу над сексом и браком у организацији као тоталитаристичкој институцији.

Батул Солтани, једна од три жене које су тврдиле да су побегле из Кампа Ашраф, навела је да ју је Масуд Рајави сексуално нападао неколико пута у раздобљу од неколико година. Ипак, судећи по пуковнику Леу МекКлоскију (бившем команданту ЈАИТФа у Кампу Ашраф), госпођу Солтани је регрутовао Иран као агента иранске владе. Захра Моини, још једна бивша чланица која је била телохранитељ Масуду Рајавију рекла је да би жене нестајале ако би одбиле да се „удају” за Масуда. Она је такође оптужила Мариам да је учествовала у овој пракси. Ферештех Хедајати, још једна која је побегла, рекла је да је избегла да буде „сексуално нападане”, иако су њене наредне изјаве укључивале трпљење психичког и физичког мучења што је укључило и присилну хистеректомију.

Прикупљање средстава

Немачка

У Немачкој, МЕК је користио НГО да би скупио новац за „избеглице и оне који траже азил." Још једна организација је наводно скупљала средства за „децу чији родитељи су убијени у Ирану" у затвореним и запечаћеним кутијама у центрима градова. 1988. године, полиција у Нирнбергу је разоткрила организацију која је била параван МЕК-у. У почетку, Зелени су подржавали ове организације док нису постали свесни њихових намера.

У децембру 2001. године, здружена операција ФБИ-а и полиције Келна открила је оно што извештај из 2004. године зове „комплексна шема преваре која укључује децу и социјалне бенефиције", укључујући и сестру Марјам Рајави. Врховни суд је одлучио да затвори неколико МЕК кампова пошто су истраге откриле да је организација незаконито прикупила између 5 и 10 милиона долара социјалних накнада за децу својих чланова која су послата у Европу.

Наводна холандска добротворна организација

Судећи по четири анонимна Иранца која тврде да су бивши чланови МЕК-а, МЕК је водио и добротворну организацију у Холандији звану „Друштво солидарности са народом Ирана" (холандски: Стицхтинг Солидаритеит мет Ираансе Менсен) или једноставно СИМ. 2003. године, Централна обавештајна и сигурносна служба (АИВД) је тврдила да СИМ прикупља средства за МЕК, што је организација негирала.

Уједињено краљевство

Група је водила лажну добротворну организацију са седиштем у Уједињеном краљевству, „Помоћ Ирану", која „је тврдила да приклупља новац за иранске избеглице које прогони исламски режим" а касније је откривено да је то у ствари параван за њихов војни огранак. 2001. године, Комисија за добротворне сврхе Енглеске и Велса ју је затворила пошто је сазнала „да не постоји проверена веза између новца који су донирали британски становници (приближно 5 милиона фунти годишње) и добротворног рада у Ирану."

Сједињене Америчке Државе

Судећи по извештају о политици РАНД Корпорације, присталице МЕК-а траже донације на јавним местима, често показујући „грозне слике" жртава кршења људских права у Ирану и тврдећи да прикупља новац за њих али га у ствари преусмерава на МЕК. Извештај Федералног Бироа за Истраживања (ФБИ) из 2004. године наводи да је организација ангажована „кроз сложену међународну операцију прања новца која користи рачуне у Турској, Француској, Белгији, Норвешкој, Шведској, Јордану и Уједињеним Арапским Емиратима".

Године 1999, после истраге која је трајала две и по године, федералне власти су ухапсиле 29 појединаца у „Операцији источни приступ", од којих су 15 задржани по оптужбама да су помагали члановима МЕК-а да незаконито уђу у Сједињене Државе. Вођа се изјаснио кривим за обезбеђивање лажних докумената члановима МЕК-а и кршење Закона о антитероризму и извршењу смртне казне из 1996. године.

19. новембра 2004. године две организације „Иранско-Америчка заједница Северне Вирџиније" и „Унија против фундаментализма" организовали су демонстрације испред зграде Капитола у Вашингтону и пребациле средства за демонстрације, око 9.000 долара, на рачун члана МЕКа из Тексаса. Конгрес и банка о којој је реч нису били свесни да демонстратори у ствари скупљају материјалну подршку за МЕК.

Оптужбе Исламске Републике Иран против МЕК-а

Погубљење Мухамеда-Резе Са'адатија

Године 1979, инжењера Мухамеда-Резу Са’адатија су ухапсиле иранске безбедносне снаге испред Совјетске амбасаде и оптужиле га да је шпијун Совјетског савеза. Револуционарна Града га је хватила док је покушавао да  уђе у амбасаду Совјетског савеза наводно носећи осетљиве документе о Револуционарном Савету. По историчару Абасу Миланију, МЕК је обавестио Совјете да су узели документе и случај Ахмада Могаребија, генерала Империјалистичке Иранске Армије који је погубљен због шпијунаже за Совјете од стране Шаховог режима.

МЕК је тврдио да је Са’адати, који је био одговоран само за односе са иностранством за МЕК, само интервјуисао званичнике из неколико држава и организација, и да је ухапшен под лажним оптужбама. Са’адати је такође оптужио ирански режим да покушава да повеже операције МЕКа са Совјетским савезом. Са’адатију је било суђено и осуђен је на 10 година затвора. У јуну 1981. године када је конфликт ескалирао између МЕК и Хомеинијеве владе, Са’адатију је поново суђено и Исламска Република Иран га је погубила због „наводног управљања герилским ратом из затвора."

Бомбашки напад 7. тира

28. јуна 1981. године, бомба је експлодирала у седишту Исламске републиканске партије – напад је назван Бомбардовање 7. тира – у Техерану, убивши 73 особе, укључујући генералног секретара партије, 4 министра, 10 заменика министара и 27 чланова Парламента Ирана. Два дана касније, Рухолах Хомеини је оптужио МЕК који није порекао своју улогу у нападу. Иранске безбедносне снаге су окривиле Сједињене Државе и „унутрашње плаћенике". По Кенету Кацману, „било је много спекулација међу академицима и посматрачима да су ова бомбардовања у ствари планирана од стране виших ИРП вођа, са циљем да се реше неких тивала унутар самог ИРПа." По Ерванду Абрахамијану, „шта год да је истина, Исламска република је искористила инцидент да објави рат левичарској опозицији у глобалу и муџахединима посебно." По Државном секретаријату Сједињених Држава, бомбардовање је извршио МЕК.

Напади 1992. године

У априлу 1992. године, иранске власти су спровеле ваздушне нападе на базе МЕК-а у Ираку. ИРИ је тврдио да су напади били повезани са нападима МЕК-а на иранске државне и цивилне мете. МЕК и Ирак су негирали тврдње, Тврдећи да „је Иран измислио ове нападе на своје територије да би прикрио бомбардовање база Муџахедина на територији Ирака".

Остали

9. фебруара 2012. године, ирански виши официр Мохамед-Џавад Ларијани је изјавио за НБЦ вести да „су МОСАД и МЕК заједно одговорни за циљана убиства иранских научника," иако ове тврдње никад нису биле подржане доказима.

Друштвени положај међу иранском опозицијом

По Абрахамијану, до 1989. године многе стране дипломате су сматрале МЕК „највећом, најдисциплинованијом, најбоље наоружаном од свих опозиционих организација". 1994. године ривалске групе су доводиле у питање тврдње организације да ће по преузимању власти у Ирану спровести слободне изборе, истичући да је именовање „новоизабраног председника" доказ занемаривања народа Ирана. Кенет Кецман је 2001. године написао да је МЕК „најактивнија иранска опозициона група". Извештај из 2009. године који је објавила Институција Брукингс, закључује да је организација изгледа недемократска и фали јој популарност, али одржава оперативно присуство у Ирану, где делује као посреднички рат против Техерана.

Схватања иранског народа

Широк спектар извора наводи да МЕК има малу или никакву подршку међу народом Ирана. Разлог који се најчешће наводи за то је веза МЕК-а са Садамом Хусеином током Ирачко-иранског рата, и напади на иранске војнике и цивиле су виђени као издаја унутар домовине. Ови извори укључују новине, академске радове, као и оне које су написали аналитичари који раде за владе и истраживачке центре. Ипак, ове тврдње је тешко потврдити јер су присталице МЕК-а прогоњени у Ирану. По Струану Стивенсону, „Изјава да је МЕК ирелевантна група или да нема подршку у Ирану је мит."

Извештај о политици РАНД Корпорације о групи сугерише да је између 1979. и 1981. године МЕК био најпопуларнија група у Ирану, ипак, та бивша репутација је смањена до тачке да је то сад „једини ентитет који је мање популаран" од иранске владе.

Односи са другим иранским опозиционим групама

Група је одржала пријатељске односе са једином другом великом иранском урбаном герилском групом, Организацијом иранских народних Федира герилаца (ОИПФГ).

Извештај Државног сектераријата Сједњених Држава из октобра 1994. године навео је да друге иранске опозиционе групе не сарађују са МЕК-ом јер сматрају да је „недемократска" и „строго под контролом" својих вођа.

Због анти-шаховског става пре револуције, МЕК није близак са монархистичким опозиционим групама и Резом Пахлавијем, свргнутим принцом престолонаследником Ирана. Коментаришући МЕК, Пахлави је рекао у једном интервјуу: „Не могу да замислим да ће Иранци икад опростити њихово тадашње понашање (стајање на страну Садама Хусеина у Рату између Ирана и Ирака)... Ако је избор између овог режима и МЕК-а, вероватно ће изабрати муле."

Ирански свргнути председник, Абулхасан Банисадр, окончао је своју везу са групом 1984. године, осуђујући став током Ирачко-иранског рата.

Национални Покрет отпора Ирана (НАМИР), који води Шапур Бакхтиар, некад није био у пријатељским односима са МЕК-ом. У јулу 1981. године, НАМИР је одбио било какву сарадњу две организације и јавно их осудио у објави издатој после састанка ирачког министра спољих послова, Тарека Азиза и Рајавија у јануару 1983. године, као и „свете и револуционарне" природе Рајависа у априлу 1984. године.

Означавање МЕК-а као култ

Високи комесаријат ОУН за избеглице (УНХЦР) је идентификовала МЕК као групу са карактеристикама култа. Владе суверених држава, и Федерална влада Сједињених Држава су завнично описале МЕК као култ. Ирачки амбасадор у Сједињеним Државама, Самир Сумаидаи, рекао је 2011. године да МЕК „није ништа друго него култ". Неки академици, укључујући Ерванда Абрахамијана, Стефани Кронин, Вилфреда Буче и других су такође изнели сличне тврдње.

I бивши чланови који су побегли су навели карактеристике култа у МЕК-у (укључујући Масуда Ходабандеха и Масуда Банисадра између осталих, али и новинаре Риз Ерлих, Роберта Шира и Елизабет Рубин који су посетили МЕК-ове војне кампове у ираку).

Године 1990, након прекида ватре између Ирана и Ирака и одсуства четвртине следбеника, Рајави је прогласио другу фазу „идеолошке револуције". По његовом наређењу, сви чланови су се развели од својих супружника. Годину дана касније, Рајави је наредио да се сва деца преселе из Ирака у Европу и Америку како би их прихватиле присталице МЕК-а.

Истрага Европског парламента и америчке војске закључила је да су оптужбе да је то „култ” неутемељене: „У извештају Европског парламента откривене су фалсификоване информације које се могу пратити до иранског министарства обавештајне службе". Према речима Рејмонда Тантера, „Техеран користи наводе да је МЕК култ као пропаганду за циљање либералних демократија, покушавајући да их убеди да се уздрже од пружања подршке МЕК-у".

Документарни филмови

• Култ који би био војска: Култ Камелеона (2007): Документарни филм Ал Џазира, режирао Мазиар Бахари
• Страни свет народних муџахедина (2012): Документарни филм Би-Би-Си светски сервис, режирао Овен Бенет-Џоунс и продуцирала компанија Wисебуддах. Добитник је награде Њујоршки фестивали за најбољи истраживачки извештај 2013. године.
• Другови по оружју: Камп Ашраф у Ираку претворен у харем за вођу (2014): Документарни филм на Пресс ТВ-у
• Тајне иза Оверс-сур-Оизе (2016): Документарни филм на Пресс ТВ-у
• Јурњава иранских шпијуна: Документарни филм режирао Мајкл Вор као епизода Унценсоред Wитх Мицхаел Wаре (С1Е3), емитована 7. фебруара 2017. године на Националној Географији

Серије, филмови и документарни филмови Исламске Републике Иран о МЕК-у

• Рукописи (персијски: دست نوشته ها, романски: Даст Невесхтеха): 1987. година, акција, драма, трилер, режирао Мерзад Минуи према сценарију Бероуза Афкамија.
• Вукови (персијски: گرگ‌ها, романски: Горг-ха): Осмочасовна документарна серија из 4 дела, прво је објављена 2007. године, затим 2013. године као 90-минутни документарни филм, емитован на радио телевизији Исламске Републике Иран. Укључује и снимке из архиве Ба'атхист Ирак о поверљивим састанцима.
• Незавршени филм за моју ћерку, Сомајех (персијски: فیلم ناتمامی برای دخترم سمیه): Документарни филм из 2014. године, режирао Мортеза Пајесенас, емитовано на радио телевизији Исламске Републике Иран.
• Инсајдер (персијски: نفوذی, романски: Нофоози): Играни филм из 2008. године, режирао Ахмед Кавери, Амир Џафари глуми МЕК-овог бегунаца који се враћа у Иран 2004. године.
• Цијанид (персијски: سیانور, романски: Сиyанор)I: Играни филм из 2016. године, режирао Бероуз Шоаиби, приказује организацију током 1970-их година. Глумци: Бабак Хамидиан, Бехнош Табатабеи, Хани Тавасоли, Атила Песијани, Меди Хашеми и Хамад Комеили.
• Минин избор (персијски: امکان مینا, романски: Емкан-е Мина): Драма из 2016. године, о срећном венчању Мине и Мехрана који су растргнути. Према режисеру Камалу Табризију и продуценту Маноухеру Мохамадију, филм покушава да „упозори породице” о МЕК-у.
• Подневни догађај (персијски: ماجرای نیمروز): Политичка драма из 2017. године, режисер Мухамед-Хусеин Мадавиан, представља МЕК током 1980-их година и проглашен је најбољим филмом на 35. Међународном филмском фестивалу „Фаџр”.
• Поклон таме (персијски: ارمغان تاریکی, романски: Армагхан-е Тарики): Драма, серија из 2011. године, режисер Џалил Саман, представља МЕК током 1980-их година.
• Парванех (персијски: پروانه): Драма, серија из 2013. године, режисер Џалил Саман, о МЕК-у током 1970-их година.
• Дах (персијски: نفس): Драма, серија из 2017. године, режисер Џалил Саман, представља МЕК током 1970-их година.

Види још

• Ирански протести 20. јуна 1981. године
• Иранске гериле
• Организације иранске револуције
• Владине листе култова и секти
• Листа група које су означене као терористичке
• Размештај војске током Ирачко-иранског рата

Цепање групе

• Муџахедини Исламске револуционарне организације (само исламисти)
• Организација борбе за еманципацију радничке класе (само марксисти)

Поставке

• Састављање МЕК-а
• Камп слободе

Spoljašnje veze

• Official website