Gorski vijenac

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Gorski vijenac
Gorski Vijenac.jpg
Naslovna strana originalnog izdanja Gorskog vijenca
Autor Petar II Petrović Njegoš
Originalni
naziv
Gorski vijenac
Gorskıй vıenacъ
Država Crna Gora
Jezik srpski narodni jezik
Žanr refleksivno-herojska poema u obliku narodne drame
Izdavač Jermenski manastir u Beču (Austrijsko carstvo, današnja Austrija)
Vreme i mesto nastanka 1846, Cetinje [1]
Vreme radnje XVIII vek
Mesto radnje Crna Gora
Glavni lik Vladika Danilo
Teme Istraga poturica

Gorski vijenac (u prvom izdanju: Горскıй вıенацъ) je refleksivno-herojska poema u obliku narodne drame Petra II Petrovića Njegoša, nastala u doba srpskog romantizma. Delo je objavljeno u Beču 1847. godine na srpskom narodnom jeziku i svojom pojavom predstavljalo je veliki doprinos pobedi Vukove borbe za novi književni jezik. Tema „Gorskog vijenca“ je istraga, odnosno istrebljenje poturica. Delo je napisano posle poeme „Luča mikrokozma“ (1845),[2] a pre poeme „Lažni car Šćepan Mali“ (1847, objavljena 1851).[3]

Njegoš je, u „Gorskom vijencu“, ispleo čitavu crnogorsku istoriju, opevao najvažnije događaje iz prošlosti, od vremena Nemanjića do početka XVIII veka, naslikao svakodnevni crnogorski život, njihove praznike i skupove, dao narodne običaje, verovanja i shvatanja, prikazao susedne narode, Turke i Mlečane. U stvari, u „Gorskom vijencu“, u njegovih 2819 stihova (deseteraca, izuzev jedne umetnute pesme u devetercu i jedne tužbalice u dvanaestercu), našla su mesto tri sveta, tri civilizacije, koje su se dodirivale i preplitale na crnogorskom tlu. Prva je crnogorska herojsko-patrijarhalna civilizacija, čiji je najviši izraz klasična Crna Gora. Druga, turska orijentalno-islamska civilizacija, i treća, zapadnoevropska civilizacija, koju oličavaju Mlečani. Toj otvorenosti prema drugim narodima i kulturama, kojoj nije stala na put ni činjenica što su ti narodi bili iskonski neprijatelji Crne Gore, treba dodati i drugu otvorenost speva, otvorenost prema prirodi i kosmosu. Ona dobija različite oblike, od folklornih posmatranja nebeskih prilika, preko makrokosmičkih vizija vladike Danila, do razmišljanja igumana Stefana o kosmičkom poretku, u kojima se hrišćanska tradicija dodiruje s modernim prirodnonaučnim predstavama.[1][4][5]

Nastanak[uredi]

Delo je napisano 1846. godine na Cetinju kada su prilike u Crnoj Gori bile veoma teške jer je suša spržila sve i pretila je strašna glad. Istovremeno, skadarski paša Osman Skopljak gledao je da iskoristi teško stanje u Crnoj Gori i da razjedini Crnogorce. Sve je to Njegoša podsećalo na jedno davno vreme, na očajnički položaj vladike Danila s kraja XVII i početka XVIII veka, s tim što su tad u središtu istorijskog trenutka bili drugi problemi - istraga poturica i verska podeljenost naroda. Upravo ta unutrašnja identifikacija (Njegoš - Danilo) bila je razlog da se kao tema u „Gorskom vjencu“ nametne istorijski događaj - istraga (istrebljenje) poturica.

„Gorski vijenac“ je objavljen februara 1847. u jermenskom manastiru u Beču i svojom pojavom predstavljao je veliki doprinos pobedi Vukove borbe za novi književni jezik. Oko konačnog naziva dela Njegoš se dosta premišljao. Prvobitni nazivi su bili: „Izvi iskra“, „Izvijanje iskre“, „Izvita iskra“, čime je želeo da ukaže na iskru slobode koja se javila u tami ropstva u kojoj je čamio srpski narod. Ta iskra je došla sa Karađorđem i Prvim srpskim ustankom, ali je tu „neugaslu iskru slobode“ video i u svojoj Crnoj Gori. Konkretno, u samom delu „Gorski vijenac“ ona se začela u „istrazi poturica“ i prerasla u plamen oslobodilačke borbe. Konačni naziv „Gorski vijenac“ nosi u sebi osobitu simboliku: venac od crnogorskih podviga, od junaštva i slave, od patrijarhalnog morala, shvatanja, običaja i verovanja.[1]

Istorijska pozadina[uredi]

U vreme kada je Njegoš pisao „Gorski vijenac“, Turska je nastojala da slomi svaki mogući otpor u Crnoj Gori, plašeći se novih talasa pobuna. Od tajnih agenata Porta je bila obaveštena o Njegoševim vezama sa Beogradom i poljskom emigracijom.

Iste godine, javio se još jedan problem: godina je bila nerodna. „Njive ni sjemena nisu donijele“, „narod je cio bez žita; ovo je gore nego kuga.“, piše Njegoš. U zemlji je harala glad, po selima su se javljali odmetnici, na granici prema Skadru Turci su poklanjali hranu, konje i oružje svakom ko bi hteo da im priđe. Do Njegoševih ruku bilo je došlo desetak turskih barjaka namenjenih pobunjenicima u plemenu Kuči.

Spoljni udari izazivali su snažan odjek u pesniku. U njegovom duhu jedan za drugim iskrsavali su likovi junaka: Mićunović, Batrić, Mandušić, Martinovići, Đuraškovići, Raslapčević, Tomanović i zajedno s vladikom Danilom, igumanom Stefanom i sestrom Batrićevom, sami se pleli u venac slobode i otpora, koji je pesnik posvetio Karađorđu Petroviću, u stvari, samom ustanku.

Mada je radnju „Gorskog vijenca“ preneo u prošlost, Njegoš je u delo upevao i neke pojave iz svog vremena. U Selim-paši prepoznaju se crte savremenih turskih paša, a u Mićunovićevoj mržnji prema izdajnicima ista ona mržnja koju Njegoš oseća prema izdajnicima Crne Gore 1846. u epskoj pesmi „Kula Đurišića“ i satiriOrao i svinja ili naša braća podmićena od Turaka“. Sve je u Njegoševom delu u znaku osude 1846: mržnja Njegoševih junaka prema poturčenjacima, kletva serdara Vukote, kolo o Milošu i Kosovu. Samo je ova mržnja preneta u prošlost, data u poetskoj viziji crnogorske istorije početkom osamnaestog veka.

Građu za svoju viziju, Njegoš je najviše crpeo iz same istorije. Vladika Danilo i neki junaci dela istorijske su ličnosti s početka XVIII veka. Serdar Vuk Mićunović, slavan po svom junaštvu prilikom opsade Bara, primao je od Mletačke republike mesečnu platu od pet forinata i 40 funti dvopeka. Vojvoda Draško, „spaija Draško Popović ot Oz(rini)ća“ - kako stoji na njegovom pečatu - i Vukota Mrvaljević takođe. Vuk Raslapčević, Janko i Bogdan Đurašković, knez Rade, Serdar Vukota i Tomaš Martinović pominju se u istorijskim dokumentima. Zaharije Orfelin, srpski pisac i istoričar s kraja XVIII veka, koji je piscu „Gorskog vijenca“ dao i druge podsticaje, beleži i bitku kod Ostroga u doba vladike Danila, u kojoj su Crnogorci, pod komandom Mandušića i Rogana, tako potukli Turke da su „jedva mog bjegstvom spasisja“. U jednom zapisu iz Danilovog doba takođe se nalazi da je kuća Medovića na Cetinju odlukom narodne skupštine razorena 1704, a Medovići izgonjeni. I za nekog igumana Stefana zna se, da je živeo sredinom XVIII veka.

I crnogorsko narodno predanje čuvalo je uspomenu na mnoge junake i događaje opevane u „Gorskom vijencu“. Draško, Batrićeva smrt, Pecirepovo četovanje, Mandušićeva ljubav prema oružju, sama istraga poturica - sve se to nalazi u narodnim epskim pesmama koje je Njegoš godinu dana ranije uneo u „Ogledalo srpsko“.

U spevu Njegoš se nije držao samo predanja o događajima s početka XVIII veka. Njegovi junaci išli su u mislima i dublje u istoriju. U kolima, služeći se narodom kao medijumom, pesnik se vraćao u daleku prošlost. Kao i drugi romantičari, ni on istoriju nije slikao onakvom kakva je bila, već onakvom kakva je živela u njegovom duhu. U mašti je menjao likove, događaje i činjenice i pretakao ih u slike koje su odgovarale njegovoj viziji narodne borbe protiv Turaka četrdesetih godina XVIII veka.

Po istoriji, obračun s poturicama u Crnoj Gori tekao je više godina. Na početku XVIII veka pojedina crnogorska plemena trebila su, odnosno izgonila poturčenjake iz svoje sredine. U „Gorskom vijencu“ događaji su drugačije prikazani: Njegoš je spontanom istorijskom procesu dao mitski oblik istrage. U pesnikovoj viziji istraga je početak borbe za oslobođenje od Turaka, upravo prethodnica Prvog srpskog ustanka od 1804. I sama posveta dela „heroju topolskome, Karađorđu besmrtnome“ koji „cilju dospje velikome“, simbolično povezuje ova dva događaja.[5]

Kompozicija[uredi]

Po kompozicijskoj strukturi „Gorski vijenac“ se razlikuje od svih ugleda koje je Njegoš eventualno mogao imati. Delo nije ni homerska epopeja, ni srpska narodna pesma. Širokom, izrazito epskom ilustracijom narodnog života Njegoš se u delu udaljio i od eshilske drame, na koju više liči nego na druga dela koja su mu mogla biti ugled. „Gorski vijenac“ nije ni herojska drama koja je bila zastupljena u srpskoj književnosti u doba romantizma. Takođe, veoma se razlikovao od romantičarskih poema kakve su negovali Bajron i Puškin, tako da se ovo delo ne može potpuno uvrstiti ni u jedan od postojećih književnih rodova.

U kompoziciji „Gorskog vijenca“, u jezgru dela nalazi se spoljni nacionalno-politički sukob, koji ima i klasni, antifeudalni karakter. Ovaj sukob prenosi se dalje u dušu vladike Danila i drugih junaka speva i postaje njihova lična drama: politička, etička i intelektualna.[5]

Patrijarhalna struktura[uredi]

Spoljni oblik „Gorskog vijenca“ uslovljen je do izvesne mere društvenim oblikom sredine koju Njegoš u njemu slika. U crnogorskoj plemenskoj zajednici potreba stalne odbrane od Turaka sjedinjuje ugrožena plemena oko vladike, koji je, i u Njegoševo doba simbol narodnog jedinstva. Međutim, ovo delo nije kompoziciono čvrsto izgrađeno oko vladike Danila ili nekog drugog dramskog jezgra. Iz razgovora među junacima „Gorskog vijenca“ niže se mnoštvo slika koje među sobom nisu tesno povezane: Mandušić sanja na mesečini Milonjića snahu, ostali gataju u plećku, svatovi se natpevavaju i svađaju među sobom, pop Mića ne ume da pročita pismo, sestra se ubija od tuge za bratom, preplašena baba kazuje zašto je kao veštica htela da smuti Crnogorce, a Draško naširoko priča o poseti Mlecima. Sve ove slike, mada se neposredno ne naslanjaju jedna na drugu se drže kao celina. Opšta borba protiv poturica ili, tačnije, odbrana od turskog feudalizma , jeste ono što te slike spaja u jedno.

U „Gorskom vijencu“ crnogorski glavari se sastaju na skupštinama o verskim praznicima, do kojih je tadašnje patrijarhalno društvo dosta držalo. Zato se baš oni nameću pesniku kao čvorne tačke poeme oko kojih se grupišu umetničke slike plemenskog života.

Kao i u patrijarhalnom svetu, tako se i u „Gorskom vijencu“ žena nalazi u pozadini. Ona je snaha, sestra, majka, ljuba, a ne samostalna herojska ličnost. U plemensko-rodovskom svetu žena ne izlazi pred ljude dok većaju o junačkim poslovima. Zato i u delu o njoj saznajemo samo iz razgovora i snova junaka. Sestra Batrićeva, koja se jedina pojavljuje na sceni, stupa na pozornicu kako bi potresnom tužbalicom ožalila tragično poginulog brata.[5]

Epopejična i refleksivno-lirska struktura[uredi]

U „Gorskom vijencu“ se oseća i izvesna epopejična struktura ili, preciznije, tendencija da se epske slike organizuju oko jednog izuzetnog istorijskog trenutka, oko istrage poturica. Kao u epopejama i u ovom delu su suprotstavljena dva zaraćena tabora, crnogorski i turski. Ali epopejična fabula nije u delu do kraja razvijena. Junaci ne izlaze na bojišta niti ima slika bitaka. O sukobu Crnogoraca i Turaka saznajemo tek posredno. Epopeje u klasičnom smislu nema, ali se zato u delu nalaze mnoga epska, narativna mesta: razgovori junaka oko vatre na cetinjskom gumnu, kazivanje vojvode Draška o boravku kod Mletaka i tako dalje.

Zajednička borba protiv Turaka, koju vode junaci „Gorskog vijenca“, nameće im kolektivni kriterijum vrednosti. Kao i u drugim epopejama, ovaj kriterijum je herojski i tradicionalistički. Heroika dela na mnogim mestima neposredno se naslanja na narodnu tradiciju. Iz tradicije su izvučene i predstave o narodnoj istoriji. Međutim, „Gorski vijenac“ ne sledi do kraja patrijarhalni kriterijum. Pretežno lirska heroika ovog dela nije identična sa tradicionalnom epikom.

Struktura „Gorskog vijenca“ nije određena samo društveno-istorijskim odlikama naslikanog sveta. U nju se uključuje i Njegoševa filozofska vizija. U centru ove vizije je neprekidna borba, neprekidno kretanje na putu od tame ka svetlosti. Od noći na Lovćenu, u kojoj delo počinje, do zore na Cetinju, kada stižu glasovi o pobedi. Sve je neprestana borba i sve vizija kretanja ka svetlosti, ka slobodi.

Takođe, kola igraju veoma bitnu ulogu u delu. Po svom lirskom duhu, ona se razlikuju od epopejičnog toka dela, u kome se prepoznaje epsko razvučena slika narodnog života, dijaloško pripovedanje i kolektivni kriterijum. Epopejična struktura služi se i folklornim ilustracijama (praznoverice, gatanja, natpevavanja i drugo). U kolima, pak, preko naroda sam pesnik kazuje ono što sluti da postoji pritajeno u dubinama narodne psihe: žudnju za slobodom.

Sva Njegoševa kola prožeta su herojski sublimnom etikom. Ona izvire iz pesnikovog osećanja beskonačnosti, do koje se može vinuti samo ako se smrću u borbi za slobodu ostavi večni spomen za sobom, što nije identično sa patrijarhalnom heroikom. Oglašujući večnost herojskog podviga, kola jačaju borbeni moral i podižu duh junaka speva, sugerišući im da će i oni ući u istoriju ako se ponašaju onako kao oni o kojima se u pesmi govori.

Gledan šire, „Gorski vijenac“ po herojskim nemirima svojih junaka više odgovara duhovnoj i političkoj klimi savremene Evrope uoči revolucije 1848. nego drevnom epskom svetu. I kao glas sredine, delo nije splet slika iz narodnog života, već izraz nečega dubljeg u mentalitetu i biću nacije: narodnog duha, kako se govorilo u Evropi u doba romantizma.

Narodno, kolektivno, folklorno i epsko u „Gorskom vijencu“ se stalno ukršaju sa modernim, individualnim i lirskim. Ovaj proces neprestano teče u gornjim slojevima dela kao sukob između senzibilnog intelektualca i modernog državnika vladike Danila, na jednoj strani, i političke uskogrudosti plemenskih glavara, koja se naslanja na elementarnu heroiku patrijarhalnog sveta, na drugoj. Dva toka osećaju se i u stilu, rečniku. Drugačije govori vladika Danilo, a drugačije knezovi, vojvode i serdari. Vladičin rečnik je intelektualniji. U njegovom izrazu je mnogo više slikovitosti.

Lirsko-filozofska komponenta „Gorskog vijenca“ obogatila je delo novinama kakvih nema u narodnoj epici. Iz potrebe za konkretno likovnom realizacijom određene filozofske vizije rodio se iguman Stefan. Njegovi dijalozi deluju kao refleksivno-lirske poeme i potvrđuju osnovne filozofske stavove samog Njegoša. Sličnu inspiraciju imaju i monolozi vladike Danila. Izraz Njegoševe filozofske vizije sveta je i sam kraj dela: reči vladike Danila upućene Vuku Mandušiću. One su pune filozofskog optimizma. Filozofska osnova „Gorskog vijenca“ nametnula je i ovom delu, kao i „Luči mikrokozma“, simbole kao čestu poetsku sliku (kola, Miloš Obilić, Karađorđe, Mandušićev džeferdar i drugo).

Lirsko-refleksivna inspiracija doprinela je da „Gorski vijenac“ dobije i nov pesnički oblik, moderan i arhaičan, dramski, epski i lirski u isti mah. Najbliža odrednica književnog roda „Gorskog vijenca“ bila bi: refleksivno-herojska poema u obliku narodne drame.[5]

Heroika[uredi]

Heroika „Gorskog vijenca“ je mnogolika. Ona nije samo na površini speva, u rečima. Njegoš se služi i snom da bi otkrio ono najdublje, skriveno u podsvesti junaka. Pred neminovnošću sukoba, na izgled mirni i pribrani, Njegoševi junaci posle susreta s poturicama na skupštini duboko su potreseni onim što osećaju da se mora zbiti. Snovi Obrada i serdara Vukote, otkrivaju unutrašnji strah njih dvojice pred užasom pogibije. Knez Bajko u snu naslućuje da će ga u predstojećim događajima zadesiti veliko zlo: pogibija mladog Batrića. Nesrećno zaljubljeni Mandušić, pred bitku, tuguje u snu što i za njim neće plakati snaha Anđelija. Knez Rogan, kome je stalo do toga da uoči istrage svi junaci budu na okupu, predoseća Draškov dolazak iz Mletaka.

I posle završetka cetinjske skupštine, na kojoj je doneta odluka o istrazi, junaci kazuju snove. Ali snovi su sada kod svih jednaki: u snu gledaju Obilića. Unutrašnje krize izazvane prvim saznanjem o neminovnosti pokolja prebrođene su, a plemeniti obilićevski zanos prodro je i u podsvest junaka.[5]

Kompozicijske celine[uredi]

„Gorski vijenac“ je organizovan u sledeće kompozicijske celine:[6]

  • Posveta prahu oca Srbije
  • Skupština uoči Trojičina dne na Lovćenu (stihovi: 1–197)
  • Skupština o Malome gospođinu dne na Cetinju, pod vidom da mire neke glave (stihovi: 198–2437)
  • Badnje veče (stihovi: 2438–2665)
  • Novo ljeto (stihovi: 2666–2819)

Posveta prahu oca Srbije[uredi]

Prolog „Gorskog vijenca“ — „Posvetu prahu oca Srbije“, Njegoš je posvetio Karađorđu Petroviću, jer je u njemu i Prvom srpskom ustanku video „izvi iskru“ prvog organizovanog srpskog otpora nakon viševekovnog ropstva i mraka pod Turcima. On je Karađorđa svrstao među velikane devetnaestog veka kao što su Napoleon, Karlo, Bliher, vojvoda od Velingtona, Suvorov, Švarcenberg i Kutuzov. Iako potiče iz malog naroda, Crni Đorđe je, za Njegoša, neizmernom hrabrošću, postao simbol otpora i viteškog duha srpskog naroda, a pretnja i strah za porobljivača.[1]

Skupština uoči Trojičina dne na Lovćenu[uredi]

„Gorski vijenac“ započinje monologom vladike Danila, u gluvo doba noći. Okupili su se najviđeniji Crnogorci na Lovćenu da, u zajedničkom dogovoru, nađu rešenje za svoju kolektivnu nevolju jer na sceni su dva neprijatelja: jedan spoljni — Turci koji su se okomili na Crnu Goru i drugi, unutrašnji - poturice. Ovi drugi su opasniji: ne prihvataju borbu protiv Turaka, verski su otuđeni, sa njima je narod izdeljen i nejedinstven, oslabljen za borbu. Dan je protekao u većanju glavara i viteškom nadmetanju mladih. Skupština je završena, ali odgovora na pitanje šta činiti nije bilo. I dok, u noći, svi tonu u san, vladika Danilo, najmlađi ali i najodgovorniji među njima za sudbinu Crne Gore, ostaje budan. Reči koje izgovara otkrivaju njegovu usamljenost, očaj i bezizlaz:

A ja što ću, ali sa kime ću?
Malo rukah, malena i snaga,
jedna slamka među vihorove,
sirak tužni bez nigđe nikoga.

Ovo podseća na tužbalicu nad vlastitom sudbinom i sudbinom Crne Gore. Njegovo žaljenje u daljem monologu postaje još alarmantnije:

Crni dane, a crna sudbino!
O, kukavno srpstvo ugašeno...

Vuk Mićunović sve to sluša, a onda ga prekoreva zbog njegovog pesimizma i očaja:

Ne, vladiko, ako boga znadeš!
Kakva te je spopala nesreća
teno kukaš kano kukavica
i topiš se u srpske nesreće?

Njemu, kao junaku, to je sramotno jer „ljudi trpe, a žene nariču“. I drugi razlog za prekor jeste u činjenici da se „na muci poznaju junaci“. Umesto pesimizma i očaja, Mićunović budi optimizam:

  • ukazuje na snagu naroda:
Ti nijesi samorana glava:
vidiš ove pet stotin’ momčadi,
koje čudo snage i lakoće
u njih danas ovđe vidijesmo?
  • skreće pažnju na spremnost mladih da se bore;
  • otkriva odlučnost za borbu do pobede:
Borbi našoj kraja biti neće
do istrage turske ali naše...

Skupština se razilazi bez ikakvih odluka, a prva celina „Gorskog vijenca“ završava simbolikom: čuje se grmljavina u daljini i dve munje se sudaraju, u čemu prisutni vide predskazanje budućih borbi.[1]

Skupština o Malome gospođinu dne na Cetinju[uredi]

Skupština na Cetinju počinje narodnim kolom. Kolo, pesmom, podseća na hor u antičkoj drami i u funkciji je kolektiva. Ono podržava kosovski mit, podseća na izdajstvo koje je došlo sa Vukom Brankovićem i na korene „čojstva i junaštva“ u viteškom duhu Miloša Obilića. Kolo proklinje velikaše koji su izdelili srpsko srednjovekovno carstvo i žali za njim. Podseća na pad Srpstva, viševekovno ropstvo i stradanja srpskog naroda. Kolo prekoreva crnogorske glavare zbog ćutanja, neodlučnosti i gubitka viteškog morala. Na tu pesmu, koja je „iz glave celog naroda“, odgovara vojvoda Milija pozivom i rešenošću na borbu jer borba je opstanak, a padom u ropstvo gubi se sve.

Dolaze Martinovići i donose vest da su Turci ugrabili jednu ženu, što će ubrzati odluku ostalih da se opredele na borbu. Međutim, vladika Danilo se još koleba, još pokušava da odloži odluku kako ne bi došlo do krvoprolića, do bratoubilačke borbe. U tom smislu on i govori:

Ne bojim se od vražjega kota,
neka ga je ka na gori lista,
no se bojim od zla domaćega.

Opet se javlja kolo da tu dilemu i strah ublaži mišlju da niko nije popio „čašu meda“, a da pre toga nije ispio „čašu žuči“. Vuk Mićunović upozorava da bez velikih napora i muka nema velikih ostvarenja, da se žrtve za domovinu ne zaboravljaju, one su večne. Pred jednoglasnošću kola i glavara vladika Danilo sve više se priklanja ideji o akciji. Taj čin teškog pristajanja on oglašava rečima:

Mlado žito, navijaj klasove,
pređe roka došla ti je žnjetva!

Treba služit česti i imenu!
Neka bude borba neprestana,
neka bude što biti ne može...

Pa i pored takvog stava, naizgled energičnog, on će pokušati još jednom da nesporazum reši mirnim putem - pozivanjem poturica na zajednički sastanak i dogovor. Poglavice poturčene braće dolaze, ali, sem uzajamnih klevetanja i prejakih reči, ničeg drugog nije bilo. Vladika Danilo sve više uviđa da je sukob neizbežan, te da će borba protiv poturica biti deo opšte borbe crnogorskog naroda za slobodu i održanje golog opstanka. Slušajući njihove govore, vladika Danilo je došao do nepobitnog zaključka da ta braća po krvi nisu promenila samo veru, nego da su prihvatila i jedno sasvim novo poimanje života, čime su se još više udaljili od crnogorskog kolektiva.

Situaciju, naelektrisanu mržnjom i međusobnim optuživanjima, prekida dolazak kavaza koji donosi pismo od Selima vezira. U pismu se traži pokornost Crnogoraca i njihova odanost veziru, što je propraćeno i pretnjom da „jaki zubi i tvrd orah slome“, da su Crnogorci isto što i „glava od kupusa“ i „miš naspram lafa“. Vladika, braneći dostojanstvo i viteški duh svog naroda, uzvraća:

Tvrd je orah voćka čudnovata,
ne slomi ga al’ zube polomi!

Nakon otpisivanja vladike veziru događaji u delu postaju dosta labavi u odnosu na centralni događaj i predmet pevanja. Nižu se sledećim redosledom:

  • noć i san Vuka Mandušića;
  • vojvoda Draško priča o svojim doživljajima kod Mletaka;
  • ručak i gledanje u plećke brava;
  • svadba poturica (pesma, pucnjava);
  • tužbalica sestre Batrićeve i njeno samoubistvo zbog žalosti za poginulim bratom;
  • Crnogorci dovode babu „vešticu“;
  • glavari se razilaze;
  • dolazak igumana Stefana, najstarijeg i najmudrijeg među njima, i noć pored ognja;
  • mudra beseda igumana Stefana o ustrojstvu sveta, o protivurečnostima i večnoj borbi u njemu, o čovekovom položaju, dužnostima i smislu njegovog trajanja.[1]

Badnje veče i Novo ljeto[uredi]

Ove dve poslednje kompozicijske celine čine sledeća zbivanja:

  • razgovor vladike Danila i igumana Stefana pored ognjišta i badnjaka — reči igumana koje treba, konačno, da dovedu vladiku do osvešćenja i saznanja o nephodnosti borbe;
  • odlazak u crkvu na Božićnu liturgiju;
  • pucnji u daljini, prvi znak da je „istraga“ počela;
  • dolazak Crnogoraca i svedočenje o onome što se desilo (svađe sa poturicama, sukob, paljenje kuća);
  • pričešće u crkvi
  • Novo ljeto“ - okupljanje naroda i poglavara pred crkvom;
  • pismo od kneza Nikole o borbama i teškoj pogibiji s jedne i druge strane;
  • vladika Danilo plače“ jer se desilo ono čega se najviše plašio, „a iguman se Stefan smije“;
  • dolazak Vuka Madnušića iz borbe i njegovo svedočenje o krvavim sukobima (plače za slomljenom puškom);
  • vladika daje drugi džeferdar Mandušiću, propraćajući to rečima: „...a u rukama Mandušića Vuka,/biće svaka puška ubojita!

Tako se završava „Gorski vijenac“. Sama „istraga poturica“ nije opevana, nego samo ono što joj prethodi. Težište je na unutrašnjoj borbi i drami, kako bi se što više istaklo „čojstvo i junaštvo“ crnogorskog naroda. Istraga je samo nagoveštena, data samo kao eho strašnog zbivanja, ali tamo negde iza scene (pucnji u daljini, pismo, svedočenja drugih o tome).[1]

Lica[uredi]

  • Vladika Danilo
  • Iguman Stefan
  • Serdar Janko Đurašković
  • Serdar Radonja
  • Serdar Vukota
  • Serdar Ivan Petrović
  • Knez Rade, brat vladike Danila
  • Knez Bajko
  • Knez Rogan
  • Knez Janko
  • Knez Nikola
  • Vojvoda Draško
  • Vojvoda Milija
  • Vojvoda Stanko
  • Vojvoda Batrić
  • Tomaš Martinović
  • Obrad
  • Vuk Raslapčević
  • Vukota Mrvaljević
  • Vuk Tomanović
  • Mnozina
  • Bogdan Đurašković
  • Vuk Mićunović
  • Vuk Mandušić
  • Vuk Lješevostupac
  • Pop Mićo
  • sestra Batrićeva
  • Hadži-Ali Medović, kadija
  • Skender-Aga
  • Mustaj-kadija
  • Arslan-Aga Muhadinović
  • Kavazbaša Ferat Začir
  • Ridžal Osman
  • jedna baba [6]

Lica koja pesnik nije uneo u spisak: Vuk Marković, jedan Cuca, jedan vojnik, drugi vojnik, svat Crnogorac, svat Turčin, đače, đaci i momče.[6]

Vladika Danilo[uredi]

Predstava vladike Danila u „Gorskom vijencu“ (u stvari to je lik samog Njegoša)

Vladika Danilo, glavna ličnost poeme, iako ponekad ume da plane mržnjom prema poturicama, češće se povija pod teretom državničke odluke o istrazi koju baš on treba da donese. Međutim, njega muče i teže stvari od donošenja odluke. Njegovo pleme spava mrtvim snom. Srpstvo je ugašeno, potonulo u viševekovni mrak osmanlijske vladavine. Jedina iskra neutrunule narodne svesti iz koje će nići buduća slobodna država, to je vladika: „jedna slamka među vihorove, sirak tužni bez nigđe nikoga“. Kao intelektualac koji pati zbog usnulosti svoga naroda i kao vladar koji ne može da realizuje svoj politički plan, on je usamljen.

Vladika je dvostruko usamljen: na jednoj strani, tišti ga što ostali delovi naroda spavaju, a na drugoj što oni oko njega ne rone u prošlost tako duboko, niti vide državnički tako daleko kao on. Nemoćan da probudi unsulo pleme i da usmeri događaje kuda on hoće, te tako izbegne krvoproliće među braćom koju razdvaja vera, vladika je ne samo usamljen, već i istorijski tragičan. Usamljenost i istorijska tragičnost izdvajaju ga iz patrijarhalnog mnoštva i približavaju romantičnim likovima. Međutim, i u trenucima usamljenosti, on se pokazuje kao vladar koji sve vidi i zna i koji ne gubi prisebnost. Promišljenost je jedna od dominantnih crta njegovog karaktera. A to što u jednom trenutku tone u očaj (sam se šeta poljem, niti jede, niti spava, samo ćuti), nije ništa drugo nego dokaz da je čovek velike osećajnosti i da intenzivno doživljava svet oko sebe. U prilog tome ide i situacija kada je, suočen sa početkom istrage i teškim krvoprolićem, zaplakao jer je taj sudar vera, krvi i mržnje doživeo kao najveću tragediju. Za njega se može reći i da je pesnički nadahnut i ljudski iskren u iskazivanju svojih misli i osećanja.

Vladika Danilo se od samog početka i u svakoj situaciji pokazuje kao humanista: prezire silu i svaki vid tiranije, pa zato i odgovara veziru:

Divlju pamet a ćud otrovanu
divlji vepar ima, a ne čovjek.
Kome zakon leži u topuzu,
tragovi mu smrde nečovještvom...

Njegov humanizam je sadržan i u činjenici da ne teži uništenju svega što je neprijateljsko. On je za akciju, ali samo dotle dok se neprijatelj ne nauči i konačno ne shvati da svako ima pravo na svoju slobodu i da ta prava treba poštovati kao svoja. Dovesti neprijatelja tom saznanju, jeste i osnovni smisao njegove etike:

Vuk na ovcu svoje pravo ima
ka tirjanin na slaba čovjeka;
al’ tirjanstvu stati nogom za vrat,
dovesti ga k poznaniju prava,
to je ljudska dužnost najsvetija

To ljudsko i visoko etičko u njemu upravo je i razlog svih njegovih kolebanja, jer se stalno plaši da ne prenagli i ne pogreši kako ne bi na njega pali eventualna kletva i prokletstvo. Upravo, to je strah da ne poništi ono čojstvo u sebi, bez koga ne vidi pravi smisao svoga trajanja.

Iako usamljen, Danilo je zaokupljen sudbinom ljudi oko sebe. Mada još mlad, on već zna težinu ljudske krvi. Zato se ne rešava lako da zagazi u nju. Kad treba da se krene u boj, on nikoga silom ne nagoni na žrtvu. Kneza Nikolu pre zakletve upozorava na opasnost od pogibije kojoj se izlaže. Ali zato, ne štedeći sebe, ostaje na Cetinju sam, bez telohranitelja. Ako ga Turci napadnu, zatvoriće se u kulu s desetak manastirskih đačića i braniti se do poslednjeg metka. Oni će pucati, a slepi iguman Stefan će im pevati.

Kao i sam pisac dela, i Danilo je lirska priroda. U borcima, omladini koja će ginuti, on vidi mlado, zeleno žito. U krvavoj žetvi na bojnim poljanama ono će morati pre roka da povije klasove. Luna i krst, tako istorija kaže, tući će se do istrage. „Sljedovat im rijekom krvavom u lađici grdna stradanija, to je biti jedno ili drugo“, misli vladika. A on je za ovo drugo: krst. Za njega je krst manje religiozno znamenje, a više simbol borbe protiv Turaka. Kao takav, Njegošev vladika je slobodarski duh. A sloboda je, kao i kod svakog pojedinca crnogorskog kolektiva, najveći ideal, jer, ko sačuva slobodu, sačuvao je svoj identitet (poreklo, običaje, jezik, zakone predaka, istoriju), svoje dostojanstvo, obraz, veru, pa otuda i imperativ: „Udri za krst, za obraz junački“.

Za razliku od drugih junaka poeme, Danilo jedini misli u istorijskim razmerama. Njegoš ga i na samom početku dela otkriva kao narodnog vođu kome su poznate ne samo srpska nego i turska i vizantijska istorija. Iz prvog monologa vladike, izgovorenog na početku dela, saznaje se da je vrstan poznavalac prilika kada je u pitanju Osmansko carstvo i njegova moć, a isto tako da je veliki mislilac i mudrac. Svoju poziciju u odnosu na druge on izražava na sledeći način:

Ko na brdo, ak’ i malo stoji,
više vidi no onaj pod brdom-
ja poviše nešto od vas vidim,
to je sreća dala al nesreća!

Njegova intelektualna i mislilačka nadmoć spram vezira posebno se otkriva u pismu koje mu upućuje.

Vladika, kao i sam pisac, ima razumevanje za istorijska kretanja. Istragu vidi kao deo istorijske borbe za oslobođenje od Turaka, a sebe kao zatočenika istorije. Njegov život ima smisao samo kao narodna borba protiv poturčenjaka, to jest kao izvršenje istorijskog zadatka sa kojim se on poistovećuje. Vladika Danilo ne rešava pitanje svog, već istorijskog opstanka celog naroda. Shvativši od prvog trenutka neminovnost uklanjanja poturčenjaka iz Crne Gore, on se u sebi koleba samo oko načina kako da se izvede to čišćenje: dobrovoljnim vraćanjem poturčenjaka hrišćanstvu ili krvlju.

Gledajući šire na borbu protiv Turske, vladika je smatrao da će ona uroditi plodom tek ako joj pristupe i muslimani srpskog porekla. On već na početku poeme strahuje da bi istrebljenje poturica moglo dovesti do otpora njihovih saplemenika hrišćana, kao i do jačanja separatizma. Kao i drugi, u trenucima kada ga ponese osećanje mržnje prema izdajnicima i on bi da „propoje pjesna od užasa“. Ali Danilo nije elementarna stihijska priroda. On je i um, državnik koji ume istorijski da misli. Vladika je za šire istorijsko sagledavanje nacionalno-političkih pitanja vremena, a ne za mekuštvo i strah od revolucionarnog čina. On čak i nagoni vezira da pokuša s vraćanjem poturčenjaka hrišćanskoj veri, odnosno svom narodu. Svoju žudnju za tim, on izražava sledećim rečima:

Duša bi mi tada mirna bila
kako mirno jutro u proleće,
kad vjetrovi i mutni oblaci
drijemaju u morskoj tamnici

To bi u stvari bila prava pobeda nad Turcima. Pleme, koje sačinjavaju i pravoslavci i muslimani, probudilo bi se iz sna:

Tad bi mi se upravo činilo
da mi sv’jetli kruna Lazareva,
e sletio Miloš među Srbe.

Kao što ga istorijsko saznanje u prvim scenama nagoni na oklevanje, tako ga u narednim podstiče na odlučnost. Kada u čuvenom otpozdravu Selim-paši onako odlučno odbija njegove pretnje, vladika je svestan da mu istorija to daje za pravo. Poljak Jan Sobjeski razbio je tursku vojsku pod Bečom 1683. godine. Kolan svečevoj kobili najzad je pukao, a kola osmanlijske feudalne tiranije pošla niza stranu, te su tako stvoreni uslovi i za oslobođenje Crne Gore. Danilo tačno zna da se odnos snaga izmenio. Vino nije više kao što je pre bilo, niti svet ono što tirani misle. U predstojećoj borbi istorija će biti crnogorski saveznik. Oslobođenje od Turaka ne biva bez nje: sloboda vaskrsava „iz grobova našijeh dedova“, ona je delo svih koju su vekovima ginuli za nju.

Nije lako ubijati islamom fanatizovanu braću. Međutim, vladika Danilo jasno vidi da su poturice do te mere postale deo neprijateljskog, osmanlijskog sveta da im nema više povratka. Zato i on shvata da putevi ka slobodi vode preko njihove krvi. Ova krv je za njega mnogo više od običnog istrebljivanja poturica u Crnoj Gori: njom započinje narodno buđenje, borba za slobodu. Vladiku muči sumnja da li će ona uspeti. Pre nego što će kao državnik doneti odluku o istrazi, on se u mislima vraća uspavanom Srpstvu.

Strašno pleme, dokle ćeš spavati?
Neki jedan, to je ka nijedan,
nako da je više mučenija.
Vražja sila odsvud oklopila!
Da je igđe brata na svetu,
da požali, ka da bi pomoga.

I ovde, u ovim sumnjama, u ovim lirskim grčevima, vidi se vladar koji ima osećanje istorijske odgovornosti. Ne probudi li se celo srpsko pleme, strašno za neprijatelja po svom junaštu, ni Crna Gora, kao žiža slobode, neće uspeti da se odupre. Ostaće svi uspavani u mraku Osmanskog carstva.

Prilikom rešavanja sudbine poturica u Crnoj Gori, vladika Danilo se nije rukovodio samo političkim motivima. U njemu je, pored političke, postojala i etička, upravo humanistička dilema. Njegovi pogledi na ljude i život bili su širi od uskih shvatanja crnogorskih junaka. Po njegovom mišljenju, čovek je po prirodi slab. „Šta je čovjek? Ka slabo živinče“, kaže on na jednom mestu. Poturčenjaci su kao i drugi. Samo su podlegli iskušenjima ugodnijeg života ili bili žrtva turskih pretnji. Iz ovih ljudskih razloga, iz ovog razumevanja za čoveka i njegove slabosti, Danilo odlaže istrebljenje poturica i pruža im mogućnost da izbegnu tragičnu sudbinu. I posle, kada ga narodni interesi nagone da se odluči za istragu, on nije osvetnik, već vladar kome je sudbina namenila da izvrši tragičnu poruku istorije.

Za vladiku se može reći da je bliži srpskom junaku nego crkvenom poglavaru. On, suprotno hrišćanskom principu ponašanja, ne zagovara pasivnost i trpljenje, nego akciju i borbu. Za njega smisao trajanja nije u molitvama i tamjanu, već u podvigu, u „užasnoj pesmi“ koja se prinosi na oltar, a oltar je „kamen krvavi“, odnosno Crna Gora.[1][5]

Vuk Mićunović[uredi]

Vuk Mićunović je u odnosu na Danila mnogo odlučniji. On ne zna za dileme i kolebanja. Od samog početka deluje monolitno i odlučno. Uvek je blizu vladike, na sve motri i sve sluša. Tako u prvom delu „Gorskog vijenca“, kada izgleda da svi spavaju i da je jedino vladika Danilo budan i sam sa svojim mislima, Vuk Mićunović, pritajen, sluša njegove reči i odmah reaguje na njih. Stiče se utisak da je tu da vrati veru pokolebanom i da ukaže da je borba jedini izlaz. Vuk Mićunović na najbolji način oličava obilićevski duh, narodnu snagu i energiju. I kada je najteže, on ima nadu u spasenje. Vladici ukazuje na pet stotina momaka, na njihove veštine i želju da se bore. I baš zato što je to tako ne treba kukati, nego biti postojan, izdržati i, na kraju, sebe potvrditi kao čoveka i junaka. Njegov stav je „bez muke se pjesna ne ispoja/bez muke se sablja ne sakova“. A to znači: da nema muke, ne bi bilo junaka, a da nije junaka, ne bi bilo ni pesme koja slavi junaštvo; da nije muke, ne bi bilo ni potrebe da se kuje sablja. Mada se ovi stihovi mogu i drugačije tumačiti: bez velikih napora i muke nema dobrih učinaka, nema vrednih dela. Iza svega što je vredno stvoreno, stoji velika muka. Po njegovom mišljenju je „junaštvo car zla svakojega“ - zlo jedino tu nadmoć priznaje i jedino se pred junaštvom povlači. A pošto poturice i turska vlast oličavaju zlo, treba im pokazati svoj prkos i rešenost na borbu do kraja. Zato on i vezirovom izaslaniku, uz vladičino pismo, šalje fišek, što je simboličan znak rešenosti i Vuka Mićunovića i celog crnogorskog naroda na borbu. A na primedbu Ridžal Osmana da je to hajdučki postupak, nedostojan jednog vezira, Vuk Mićunović, bez bojazni i uvijanja, daje do znanja da je taj isti vezir veći hajduk od njega; da je vezir „hajduk roblja svezanoga“, da „prži zemlje i narode“, a da je on, Vuk Mićunović, hajduk koji goni hajduke, te da je čistiji, pošteniji i, kao takva, njegova borba ima uzvišeni i viteški smisao.[1]

Vuk Mandušić[uredi]

Vuk Mandušić se u delu ne javlja tako često kao Vuk Mićunović. Njegovo prisustvo je vidno na dva mesta: u noći, kada glasno i nesvesno kazuje sadržaj onog što na javi duboko u sebi krije i, na kraju dela, kada ga možemo sagledati u epskoj veličini.

Mandušić je kao lik mnogo složeniji od lika Vuka Mićunovića. Za njega se može reći da je on dvostruka ličnost. Prvo, on je junak, homerovska priroda, nalik na velike junake iz Ilijade: dolazi sa bojišta ostavljajući za sobom krvav trag. U toj svojoj ratničkoj pojavi on deluje veoma impresivno: „crni mu brci pali na izlomljene toke, džeferdar prebjen nosi u ruke i sjeda kod ognja, sav krvav“. Mrk je u licu i , nasuprot takvom epskom izgledu, plače za slomljenim džeferdarom, kao da je izgubio nekog najbližeg i najdražeg. Tako reaguje zato što puškom on brani svoje dostojanstvo i čast, štiti porodicu i time obavlja svetu dužnost. Puška mu pomaže da očuva veru. Ona je njegov zaklon i sigurnost, nešto više od prijatelja — nikad ga neće izdati. Vladika iznosi džeferdar i daje mu ga:

Zdravo tvoja glava na ramena,
ti ćeš pušku drugu nabaviti,
a u ruke Mandušića Vuka
biće svaka puška ubojita!

Značenje ovih stihova je da boj ne bije samo oružje, već srce u junaku, kao i to da borba još nije zaršena.

Međutim, postoji i jedan drugi Mandušić, manje epski, sav od snova, čežnji i tananih osećanja - Mandušić pesnik, lirska duša. To je ono što on u sebi nosi kao najveću tajnu svoje intime, a što je, na prvi pogled, u suprotnosti sa njegovom gorštačkom i junačkom prirodom. Njegova tajna je zagledanost u mladost i lepotu osamnaestogodišnje snahe bana Milonjića, kome je devet puta kumovao. Ona je u njemu probudila najveći zanos duše:

...kad je viđu đe se smije mlada,
svijet mi se oko glave vrti.

Bio je potreban samo jedan prizor, više nalik na san nego na stvarnost, da se u njemu probude ovakva osećanja: ugledao ju je u zoru, na mesečini, pored vatre, raspletene kose, u momentu kada je naricala za poginulim deverom. Njegov doživljaj njene lepote, opisan je u sledećim stihovima:

Ljepša mu je od vile bijele...

oči gore živje od plamena,
čelo joj je ljepše od mjeseca...

Opčinjen lepotom mlade žene, on zavidi i mrtvom Andriji:

Blago Andriji đe je poginuo
divne li ga oči oplakaše,
divna li ga usta ožališe!

Kada je u pitanju Vuk Mandušić i njegov odnos prema lepoti, treba ukazati na lepotu kao na čistu, vrhunsku, idealizovanu lepotu žene u svesti pripadnika patrijarhalnog sveta.[1]

Vojvoda Batrić[uredi]

Iznad Vuka Mićunovića i Madnušića nalazi se samo mladi Batrić Pejović. Njime se dopunjuje Njegoševo herojsko trojstvo. Za razliku od prve dvojice koji se pojavljuju na sceni, treći, Batrić, se ne pojavljuje na njoj. On je čisto, produhovljeno junaštvo: obilićevska svetlost predstavljena u liku mladog Crnogorca. Sa likom Batrića upoznaju nas junaci „Gorskog vijenca“ i sami opijeni njegovom lepotom i izuzetnošću. „Sunce brat“ — tako mladog Batrića zove njegova sestra. Lep, hrabar, mio, uman, a mlad, ni dvadeset mu nije godina. Batrićeva lepota je i njegova vera u ljude, i upravo ga je ona koštala života. Pošao je Turcima na veru, a oni su ga, na prevaru, ubili i njegovom glavom okitili travničke bedeme.

Ne samo za sestru, već i za samog pisca dela, Batrić je sunce, a suncu zamene nema. Za njim, kad nestane, plaču čak i junaci „Gorskog vijenca“, ogrubeli u bojevima i sečama. U njihovom plaču i tuzi sestre, koja se ubija do žalosti za bratom, on živi večan u svojoj lepoti.[5]

Serdar Vukota[uredi]

Negde, u dubini speva, nekako sakriven, nalazi se ozbiljni serdar Vukota. On se retko javlja, ali kad se oglasi, deluje dublje nego ostali. Kroz njega progovara tragika Crne Gore, koju on vidi kao „gomilu kosti i mramora na kojima mladež samovoljna pokazuje toržestvo užasa“. Kao i vladiku Danila, i ozbiljnog serdara boli smrt mladih Crnogoraca, ali mu ipak glas neće zadrhtati dok u prepunoj crkvi, kao onaj koga posebno poštuju, zaklinje Crnogorce na vernost borbi do smrti i proklinje najstrašnijom kletvom one koji budu izdali. Ozbiljnosti serdareva lika najviše odgovara da baš on kaže strašne reči prokletstva i da njima udari pečat na nemi dogovor o krvavoj seči i novim smrtima.[5]

Knez Janko[uredi]

Knez Janko je sušta suprotnost ozbiljnom serdaru Vukoti. Dok Vukota na život oduvek gleda ozbiljno, pričljivi, a oštoumni knez Janko u svemu otkriva smešno. Zaboravljajući da je zbog toga došlo do pogibije, knez Janko sa zadovoljstvom priča o tome kako su se crnogorska momčad narugala odži Brunčeviću stavljajući mu rogožinu u pušku. Nasuprot tragično zamišljenom vladici Danilu, on vidi smešnu stranu pregovora s poturčenjacima i ismeva tobožnju ljubav između njih i Crnogoraca. On neće propustiti da se nasmeje pop-Mićinoj pismenosti, igumanovim brojanicama i babinoj lađi sa srebrnim veslima. Knez Janko voli šalu, igru, vedro podneblje. Pričanjem i smehom on razbija teške slutnje koje potajno more Crnogorce uoči istrage. Ali i njega, večito vedrog, pritisla je smrt sestre Batrićeve. Vedri, herojski smeh kneza Janka umuknuo je pred njenom tugom.[5]

Vojvoda Draško[uredi]

I vojvoda Draško, naivnošću patrijarhalca, unosi vedrinu i smeh u „Gorski vijenac“. Gradeći lik ovog junaka, Njegoš veoma dobro zapaža reagovanje patrijarhalaca u civilizovanoj sredini i ume vešto da uključi Draškovo neposredno pričanje u celinu poeme. Drašku se čini da se kod Mletaka sve zbiva naopako, suprotno njegovim merilima. Raskorak između Draškovih patrijarhalnih predstava i navika nove sredine čini Njegoševog junaka smešnim. Draškovo kazivanje o pozorištu, puno neposrednosti u izrazu, izvanredan je humoristički prikaz, koju unosi svežinu u poemu.

Ovim se, međutim, još ne otkriva sva dubina Draškovog lika. Pesnik će ovom junaku nameniti i drugu ulogu. U Draška je Njegoš upevao svoj slobodarski odnos prema utamničenoj civilizaciji vekovnih crnogorskih neprijatelja, Latina, kako ih je narod zvao. U sceni Draškovog kazivanja o Mlecima, Njegoš je podsetio Evropu kakva je ona sama. Dok Crnogorci krvlju brane slobodu, Mlečani su pritisli tuđe zemlje i gradove. U samoj Veneciji jedni su „od bogatstva poluđeli“, a drugi, radi kore suvog hleba, muče se „da im oči prsnu“. Novac, klevete, podmukla ubistva, strah od policije - to su ukrasi njihove kulture. Čuvena mletačka brodogradilišta u stvari su gnusna mučilišta hiljada nevoljnika „u ljuta gvožđa poputanih“. Na galijama veslaju okovani robovi. Među njima su i „naša braća sokolovi Dalmatinci i hrabri Hrvati“. Njegošev vojvoda pun slobodarskog gnušenja prema nečovečnom postupanju s ljudima pita:

Što, pogani, od ljudi činite?
Što junački ljude ne smaknete?
Što im takve muke udarite?

Iako primitivan, Draško deluje ljudski nadmoćno u svetu gde je sve zasnovano na ugnjetavanju, podvali, obmani, strahu, gde svi lažu. Laže čak i sam mletački vladar, koji obećava i nešto što se ne traži od njega, a na kraju ne ispuni obećanje.[5]

Knez Rogan[uredi]

Među zanimljive likove „Gorskog vijenca“ spada i osamdesetogodišnji knez Rogan. Rogan je neka vrsta narodskog dvojnika umnom igumanu Stefanu. Na svoj način, i on ponire u skriveni smisao okolnih stvari. Radoznao je za sve. Interesuje ga sudbina Crne Gore, život u Mlecima, ono što Mandušić u snu sanja. Rogan stalno pita. U razgovorima, koje uvek prvi počinje, često se izražava zagonetno, simbolično. Poturčenjaci, čije namere i lukavstva prozire, ne mogu da ga nadmudre. Dok vladika u poturčenjacima mrzi izdanke turske tiranijem, a Mićunović i vojvoda Batrić izdajnike, Rogan, u kome se inače oseća dobrota, mrzi sve što je njihovo: i samu njihovu veru. Iz njegovih razgovora sa poturčenjacima izbija superiorna ironija. Rogan ne podnosi čak ni njihov miris. On je željan njihove pogibije. Dok gata u plećku, on proriče njihovu smrt, istrebljenje. Nju mu simbolično najavljuju drhtanje gora i crvenilo meseca. Drugi su junaci. Oni će se svetiti u bojevima, a on, u odamdesetoj, može samo da mrzi i da doziva smrt neprijatelju. Mržnja nemoćnog je uvek dublja, strašnija nego kod onih koji se bore. Takva je i mržnja starca Rogana prema poturicama.[5]

Iguman Stefan[uredi]

Iguman Stefan sebe najavljuje kao slepog osamdesetogodišnjaka. Izgubivši vid i oslobodivši se mnogih spoljnih slika i utisaka iz materijalnog sveta, on je počeo da se koncentriše na ono što je duhovno, na misao. Sa gubitkom vida, kod njega je počeo da se razvija „duhovni vid“, ono unutrašnje oko koje mu je pomagalo da vidi i ono što je nevidljivo. Tako je došao do saznanja da je cela priroda stvorena na principu napadanja i odbrane. Uvek neko, ko je jači, napada, a neko se brani. Tako je u biljnom, u životinjskom i ljudskom svetu: klas žita se brani osjem, cvet ruže trnjem, neka bića zubima, druga rogovima; nekima je Bog dao laka krila ili brze noge. U ljudskom svetu odnos je jasan: Bog je čoveku podario ruke i obavezu da bude „branilac žene i đeteta“, a narod da bude „branič crkve i plemena“. Braneći te stvari (ženu, decu, crkvu i pleme), on brani svoju pripadnost i čast. Međutim, u takvom svetu gde se jedno na drugo ustremljuje, čovek se otkriva kao odveć slab i kratkovek. Ali, i pored takvog poražavajućeg saznanja, on mora da bije bitku za ono što je ljudsko u njemu, za ono što ga izdvaja od ostale prirode. Zato i iguman Stefan govori: „Što je čovjek, a mora bit čovjek“. A da bi bio i ostao čovek, on mora da se bori i da u toj borbi istrajava: „Slavno mrite, kad mrijet’ morate!“.

Neka unutrašnja vedrina i veselost zrače iz igumanovog duha, i upravo ga oni vezuju za ovaj svet i čine ga bliskim crnogorskim junacima. Crnogorci ga „ljube u ruku iz uvaženija rašta lijepo i mudro zbori“. On ih uči da će očuvati svoju čast jedino ako istraju u mučnoj borbi za slobodu. Onda će i oni biti besmrtni:

Pokoljenje za pjesnu stvoreno!
Vile će se grabit u vjekove
da vam vjence dostojne sapletu;
vaš će primer učiti pevača
kako treba s besmrtnošću zborit!

Nakon konstatacije da je u prirodi sve napad i odbrana, u novoj situaciji, u razgovoru sa vladikom Danilom na Badnje veče, pored ognja i badnjaka, iguman Stefan proširuje svoj doživljaj o surovosti sveta i zakonima suprotnosti u njemu. Grubost sveta on objašnjava ovako:

Sv’jet je ovaj tiranin tiraninu,
a kamoli duši blagorodnoj!

Ovom poslovičkom konstrukcijom hoće da kaže: svet je težak i nepodnošljiv i za onog ko je bezobziran, bezosećajan i surov, a kamoli za mirno, nežno i osećajno biće.[1][5]

Narod kao kolektivni junak[uredi]

Crnogorski narod je pravi akter ili kolektivni junak u „Gorskom vijencu“. On se prepoznaje najpre u kolu a zatim u pojedincima: vladici Danilu, Vuku Mićunoviću i Vuku Mandušiću, vojvodi Drašku i ostalim, naizgled epizodnim junacima. Prirodu kolektivnog junaka osvetljavaju dijalozi, pesme, igre, svadbe, običaji, verovanja, glasna razmišljanja pojedinaca i njihovi postupci.

Crnogorski kolektiv obeležavaju velike moralne i fizičke snage, a prvom redu čojstvo i junaštvo. Zahvaljujući crnogorskoj vezanosti za kosovski mit i Miloša Obilića, oduvek je negovan kult junaštva. A sa junaštvom ide i čojstvo. Po mišljenju Marka Miljanova, junaštvo znači braniti sebe od drugih, a čojstvo braniti druge od sebe, a to podrazumeva samosavlađivanje, sputavanje razmetljivosti snagom i prigušivanje bahatosti koja bi bila nepravedna i zlo za druge. Na čojstvo i junaštvo se nailazi skoro kod svih Njegoševih junaka, što je i navelo neke tumače „Gorskog vijenca“ da u njemu vide „bibliju heroizma“ i da ga nazovu „jevanđeljem čojstva“.

Za problem čojstva vezuje se i slobodarski duh crnogorskog kolektiva, zatim zgražavanje nad mekuštvom, kukavičlukom i bilo kojim sramnim padom čoveka. Crnogorci ne podnose laž i licemerje. Oni su patrijarhalni i sujeverni, uvek iskreni, odrešiti, neposredni i vrlo vitalni - ispunjeni verom u život. Takođe ako se malo više prate njihovi postupci i reakcije može se doći do zaključka da je njima ošti interes važniji od ličnog, sebičnog.[1]

Predstava tri kulture[uredi]

Pored patrijarhalno-plemenske kulture, koja oličava crnogorski kolektiv, Njegoš je pružio i slike drugih kultura: istočnjačke i evropske. Patrijarhalno-plemensku kulturu obeležavaju: junaštvo, čojstvo, pevanje uz gusle, kola, obredi, tumačenje snova, razna verovanja, kletve i osvete, sloboda mišljenja, poštovanje starijeg (gospodara, poglavara, domaćina).

Evropsku kulturu Njegoš je dao kroz iskaze vojvode Draška o Mlecima. Mleci su reprezent te kulture koja je, prema reagovanju Njegoševih junaka, izopačenje svih ljudskih vrednosti. Crnogorci osuđuju njihovo: dvolično ponašanje spram crnogorske borbe za slobodu, odsustvo ljudskog dostojanstva i ljudske slobode, nehuman odnos prema zatvorenicima (zatvore i zatvorenike Crnogorci nemaju), bogatstvo kao jedini ideal, uličnu teskobu kao posledicu urbanizacije i smrad kao trag gradske prenaseljenosti.

Istočnjački svet dat je u dijalogu Crnogoraca o tom svetu, ali i u samom govoru i nastupu Turaka i poturica. Oni su neiskreni sagovornici, skloni lažima („niko krupno ka’ Turčin ne laže“). Crnogorci ne mogu da prihvate ni njihov ondos prema ženi jer oni „žene u čeljad ne broje/no ih drže ka’ prodano roblje“, jer nikakvih moralnih zakona nemaju („Zakon mu je što mu srce žudi“). Znaju samo za hedonizam (uživanje u jelu, piću i svemu što je telesno).

Kada se dobro sagleda šta se dešava oko osnovne teme - istrage poturica, koliko je likova obuhvaćeno, koliko je mnogo situacija, koja su verovanja i običaji, neslaganja i sukobi dati, onda se jasno može zaključiti da je Njegošev cilj bio ne da pruži sliku pojedinačnih ljudskih sudbina, nego da preko pojedinačnog da ono što je opšte. Zato se može reći da je „Gorski vijenac“ enciklopedija crnogorskog života i crnogorske istorije ili još više: enciklopedija južnoslovenske patrijarhalne civilizacije, čiji je najizrazitiji predstavnik Crna Gora.[1]

Jezik dela[uredi]

Pesnički jezik u „Gorskom vijencu“, odlikuje se jezgrovitošću i dubokom misaonošću, tako da mnogo izraza poprima poslovički ili gnomski oblik. To je oblik narodne poslovice i misaonost mnogovekovne mudrosti na koju se nailazi samo u narodnim poslovicama. Međutim, uticaj narodnog jezika nije samo u poslovičkom stilu, nego i u samom jeziku, u njegovoj leksici, kao i u doslovnom preuzimanju narodnih izraza i idioma.

Njegoš u svom pevanju koristi i deseterac, što znači da je ovo delo nastalo pod snažnim uticajem narodne epske pesme. Takođe, pesnik u delu koristi snažna poređenja, metafore i simbole, ali i zvukovne fugure — asonancu i aliteraciju.[1]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj Časlav Đorđević, mr Predrag Lučić, Književnost i srpski jezik, Izdavačka agencija D-Đorđević, Novi Sad 2009, str. 65-76. ISBN 978-86-85691-39-3.
  2. ^ Srpska zemlja Crna Gora: „Luča mikrokozma“, pristup 13.4.2013
  3. ^ Srpska zemlja Crna Gora: „Lažni car Šćepan Mali“, pristup 13.4.2013
  4. ^ Jovan Deretić, Kratka istorija srpske književnosti VI - Predromantizam na www.rastko.rs
  5. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Miodrag Popović, Istorija srpske književnosti - romantizam I, Nolit, Beograd 1968, str. 251-274
  6. ^ a b v Petar Petrović Njegoš, Izabrana dela: Gorski vijenac, Luča mikrokozma, Izdavačka kuća „Draganić“, Beograd 1998, str. 7-108

Literatura[uredi]

  • Dimitrije Kalezić, Etika „Gorskog vijenca“, Beograd, 1987.
  • Dr Nikola Banašević, Poezija mladoga Njegoša, Savremenik, 1955, 9, str. 237-249.
  • Pavle Popović, O „Gorskom vijencu“, Beograd, 1923.
  • Isidora Sekulić, Njegošu knjiga duboke odanosti, I, Beograd, 1951.

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :


Sjajni članak Članak Gorski vijenac je primer među sjajnim člancima.
Pozivamo i Vas da napišete i predložite neki sjajan članak.