Niš

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Град Ниш)
Idi na: navigaciju, pretragu
Niš

Nis kolaz3.jpg
Niš

Grb Niša
Opširnije

Zastava Niša
Opširnije
Osnovni podaci
Država Zastava Srbije Srbija
Okrug Nišavski okrug
Stara imena lat. Naissus
grč. Ναϊσσός
tur. Niş
Stanovništvo
Stanovništvo 183.164 [1] (2011)
Aglomeracija 260.237 [1] (2011)
Gustina stanovništva 457 st/km²
Geografske karakteristike
Koordinate 43°19′29″N 21°54′11″E / 43.3246, 21.9030
Vremenska zona UTC+1, leti UTC+2
Nadmorska visina 192 m
Površina 597 km²
Niš na mapi Srbije
{{{alt}}}
Niš
Niš na mapi Srbije
Ostali podaci
Gradonačelnik Zoran Perišić (SNS)
Poštanski kod 18003, 18008
Pozivni broj 018
Registarska oznaka НИ
Veb-strana www.ni.rs


Koordinate: 43° 19′ 29" SGŠ, 21° 54′ 11" IGD
Niš je najveći grad u jugoistočnoj Srbiji i sedište Nišavskog upravnog okruga. Na području Grada Niša je, prema popisu iz 2011, živelo 260.237 stanovnika, dok je u samom naseljenom mestu živelo 183.164 stanovnika,[1] pa je tako po broju stanovnika Niš treći grad po veličini u Srbiji (posle Beograda i Novog Sada).

Nalazi se 237 kilometara jugoistočno od Beograda na reci Nišavi, nedaleko od njenog ušća u Južnu Moravu. Grad Niš zauzima površinu od oko 597 km², uključujući Nišku Banju i 68 prigradskih naselja.

Niš je bio administrativni, vojni i trgovinski centar različitih država i carstava kojima je, tokom svoje duge istorije, pripadao. Na prostoru današnjeg Niša, u antičkom gradu Naisu rođeni su rimski carevi Konstantin Veliki i Konstancije III.[2] Geografski položaj Niša učinio ga je strateški važnim i time primamljivim gradom za mnoge osvajače. Tokom istorije, teritorijom na kojoj se današnji grad nalazi prošli su Dardanci, Tračani, Iliri, Kelti, Rimljani, Huni, Avari, a zatim i Vizantinci, Srbi, Bugari i Osmanlije. U više navrata grad su zauzimali Mađari i Austrijanci. Od Turaka je oslobođen 1878. godine i od tada se ponovo nalazi u sastavu Srbije, s kratkim prekidima u toku Prvog i Drugog svetskog rata, kada je bio pod okupacijom. Uticaj različitih naroda koji su živeli na teritoriji današnjeg grada Niša primećuje se u kulturnom nasleđu grada, pre svega u njegovoj arhitektonskoj raznovrsnosti.

Saobraćajna infrastruktura na teritoriji Niša ga čini raskrsnicom kopnenog i vazdušnog saobraćaja Balkana, (pogotovo zbog intenzivnog saobraćaja ka Turskoj i Grčkoj) i zbog toga što se na teritoriji Niša nalazi međunarodni aerodrom Konstantin Veliki, koji nosi međunarodnu oznaku INI. Važan je privredni, univerzitetski, kulturni, verski i politički centar Srbije. Niški univerzitet, osnovan 1965. godine, ima 13 fakulteta i oko 30.000 studenata, a grad je i sedište Niške eparhije Srpske pravoslavne crkve.

Grad Niš je od 2004. administrativno podeljen na pet gradskih opština: Medijana, Palilula, Pantelej, Crveni Krst i Niška Banja.

Etimologija[uredi]

Ime grada Niša može se naći u mnogobrojnim istorijskim izvorima iz perioda srednjeg veka do savremenog doba. Sva ta imena su vrlo slična, zavisno od jezika na kome su zapisivana: Naissus, Nais, Nisus, Νισσα, Ναισσός, Νισος, Niş, Niš.[3]

Prvo naselje na teritoriji današnjeg Niša osnovali su Kelti u 3. veku pre nove ere, a sam grad je ime dobio po reci Nišavi (Naissa) koju su keltski prastanovnici zvali „Vilina reka“ (Navissos). Grad i reka nikada od svog imenovanja nisu promenili svoja imena i značenje koje je ostalo isto: Niš—Vilingrad, Nišava—Vilinreka.[4]

Razni osvajači su za sobom ostavili i svoju verziju imena ovog grada: rimski Naissus, vizantijski Ναισσός/Nysos, slovenski Niš, turski Niş, nemački Nissa[3], arapski Talnasi[5]. Takođe izvori beleže i naziv Naica.

Geografija[uredi]

Snimak Niša iz spejs-šatla 2002.
Panorama Niša
Istočni obod niške kotline je na krečnjačkom grebenu Svrljiških planina i suvoplaninskim ograncima

Niš leži na geotektonskoj granici kristalaste, rodopske mase i krečnjačkih planina istočne Srbije i spoju velikih udolina Balkanskog poluostrva u prostranoj i plitkoj kotlini nepravilnog oblika sa dužom osom od oko 44 km i kraćom od oko 22 km. površine (oko 620 km²),[6]) poprečno utisnutoj na meridijanski pravac južnomoravske udoline. Dolina Južne Morave je deli na dva nejednaka dela; zapadni deo, poznat pod nazivom Dobrič, koji je široko otvorena prema Topličkoj kotlini,[7] i istočni (veći) koji predstavlja Nišku kotlinu u užem smislu, koju preseca reka Nišava, blizu njenog ušća u Južnu Moravu.[8]

Nišku kotlinu okružuju krečnjački masivi Kalafata (837 m), Batalovca (707 m), Crnog vrha (683 m) i kristalasta masa Popove glave (534 m). Sa Popove glave severna granica grada se spušta na mezgrajsku prečagu, a sa nje ulazi u greben Malog Jastrebca. Istočni obod je na krečnjačkom grebenu Svrljiških planina, a zatim na suvoplaninskim ograncima. Južni obod čini krečnjački greben Suve planine i kristalasto bilo planine Seličevice. Zapadni obod je kristalasti greben Malog Jastrebca od Kupinjaka do Batinščičkog visa.

Najniži deo čini dno kotline, koje Nišava preseca po dužini, na kome leži grad Niš. Drugu celinu čini obod kotline u vidu niskog pobrđa veoma pogodan za gajenje voćarskih kultura i vinove loze, i za razvoj turizma, prvenstveno izletničkog i banjskog. Uži centar grada nalazi se na 194 m nadmorske visine (kod Spomenika u centru). Najviša tačka gradske teritorije (prema GUP Niša iz 2011),[a] je Trigonometar 702 u jugoistočnom delu područja „brda KoritnjakSuva planina“, sa nadmorskom visinom 702 m, a najniža Trigonometar 175 pored reke Južne Morave, u severozapadnom delu područja „Ada—Mezgraja“, sa nadmorskom visinom 175 m.[8][9][10]

Kao prirodne predispozicije reljefa, doline su orijentisale trasiranje železničko-drumske arterije Balkanskog poluostrva odnosno moravsko-vardarske železničke pruge i puta koji sa severa iz pravca Beograda vode moravskom dolinom do Niša, gde se račvaju ka jugu, prema Solunu i Atini, kao i na istok ka Sofiji i Istanbulu kroz Sićevačku klisuru (ili nišavsko—maričku magistralu). Kroz Kutinsku klisuru južno od Niša polazi zaplanjsko-lužnički put koji vodi u Zaplanje. Na severnom obodu Niša nema dolinskih useka, pa je preko relativno niskog prevoja Gramada sprovedena železničko-drumska Svrljiško-timočka, odnosno Transbalkanska dijagonalna magistrala [8].

Područje opštine Niš zahvata površinu od 596,71km², na kome se nalazi Niš, Niška Banja i 68 (72) [8] prigradskih i seoskih naselja, koja su se vremenom povezivala sa gradom tako da se već 1970. ocrtavala silueta grada na čitavom prostoranstvu od izlaska iz Sićevačke klisure (na istoku), do Južne Morave u naselju Deveti maj (na jugu), na dužini od 18,5 km [8].

Klima[uredi]

Niš ima umereno-kontinentalnu klimu, sa srednjom godišnjom tempereturom od 11,4°C. Najtopliji mesec je jul sa prosečnom temperaturom od 21,3 °C, a najhladniji januar sa srednjom temperaturom od -0,2 °C.[11]

Klima Niša (prosek 1961—1990)
Pokazatelj Jan Feb Mar Apr Maj Jun Jul Avg Sep Okt Nov Dec Godišnje
Srednji maksimum, °C 3,8 7,1 12,3 18,0 22,9 25,9 28,0 28,5 24,8 18,9 11,7 5,4 17,3
Srednja temperatura, °C −0,2 2,5 6,7 11,9 16,6 19,5 21,3 21,1 17,2 11,9 6,4 1,7 11,4
Srednji minimum, °C −3,5 −1,3 1,8 6,1 10,4 13,4 14,5 14,4 11,1 6,5 2,4 −1,4 6,2
Količina padavina, mm 41,3 40,3 45,3 51,3 66,7 69,7 43,6 43,3 43,6 34,1 56,8 53,6 589,6


Godišnje u proseku padne 589,6 mm kiše i snega po kvadratnom metru [11] i bude u proseku 123 kišovita dana i 43 dana sa snegom.

Prosečni vazdušni pritisak je 992,74 milibara, a prosečna jačina vetra je nešto manja od 3 bofora.

Maksimalna ikad zabeležena temperatura bila je 44,2 °C 24. jula 2007, a najniža -23,7 °C 25. januara 1963.[12] Maksimalna količina padavina registrovana je 5. novembra 1954. i iznosila je 76,6 mm. Najveća debljina snežnog pokrivača iznosila je 62 cm, od 23. do 25. februara 1954.[12]

Klimatske promene Niša prati meteorološka stanica koja se nalazi u niškoj tvrđavi na 202 metra nadmorske visine i koja beleži podatke o vremenu od 1889.[12]

Srednje temperature i količine padavina za period od 1961. do 1990. prikazane su u sledećoj tabeli:[11]

Klimatogram za Niš
J F M A M J J A S O N D
 
 
41
 
4
-4
 
 
40
 
7
-1
 
 
45
 
12
2
 
 
51
 
18
6
 
 
67
 
23
10
 
 
68
 
26
13
 
 
44
 
28
15
 
 
43
 
29
14
 
 
44
 
25
11
 
 
34
 
19
7
 
 
57
 
12
2
 
 
54
 
5
-1
temperatura u °C
ukupne padavine u mm
Mesečne temperature 1961—1990.

Istorija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Istorija Niša, Nais i Važni datumi Niša

Praistorija i stari vek[uredi]

Kameni malj nađen u Nišavi

Na osnovu arheoloških iskopavanja može se zaključiti da je teriotorija na kojoj se danas nalazi grad Niš bila naseljena ljudskim zajednicama još od perioda srednjeg paleolita (100.000-30.000 god. p. n. e.). Ostaci iz paleolita, nađeni na lokalitetu Kremenac, čuvaju se u arheološkoj zbirci Narodnog muzeja u Nišu. Iz perioda bronzanog doba pronađeni se grobnice u Medoševcu i veliko naselje, koje se nalazi pored antičkog nalazišta Medijana.

O samom nastanku Niša postoji predanje da ga je sagradio kraljević Niša kamenom sa obližnje humske čuke[3]. Otkrića na praistorijskom lokalitetu Bubanj i Velika humska čuka govore da je tu postojala naseobina u periodu 5800—5500. godine pre naše ere. Najstariji sloj pripada neolitu ili starčevačkoj kulturnoj grupi.[traži se izvor od 01. 2014.] Ovi lokaliteti pripadaju Bubanj Salkuca Krivodol kompleksu.

Naziv grada, najverovatnije, potiče iz doba kada su njime vladali Kelti. Prema najčešće navođenoj tezi o etimološkom poreklu imena grada, Nišu su ime dali Kelti, Navisos sa značenjem Vilin grad.[4]

Rimljani su osvojili grad u toku Dardanijskih ratova, u 1. veku pre nove ere. Grad se razvija kao strateška raskrsnica, vojni i trgovinski centar u provinciji Gornjoj Meziji. U vreme Rimskog carstva grad nosi ime Nais (Naissus), što je romanizovani naziv grčkog imena Naisos (Naissos). Već u 2. veku nove ere Nais je bio dovoljno poznat grad da ga Klaudije Ptolemej u svojoj „Geografiji“ pominje kao jedan od četiri najveća grada Dardanije.

Rimljani su 33. godine nove ere izgradili Via militaris koji je prolazio kroz Nais.

Konstantin Veliki, Rimski car rođen u Naisu

Septembra 268. godine rimska vojska predvođena carom Galijenom, i dvojicom budućih careva, glavnim komandantom Markom Aurelijem Klaudijem i komandantom konjice Aurelijanom sukobila se sa Gotima kod Naisa u najkrvavijem okršaju 3. veka, poznatom pod imenom bitka kod Niša. Tom prilikom pobijeno je između 30.000 i 50.000 Gota, a smatra se da je tom pobedom obezbeđeno postojanje Zapadnom carstvu još dva naredna veka.

U antičkom gradu Naisu je 27. februara između 271. i 273. rođen sin vojnog komandanta Konstancija Hlora i krčmareve kćerke Flavije Julije Helene, budući car Konstantin Veliki.[13] U rodnom gradu car Konstantin I sagradio je carsku vilu Medijana, oko koje su pripadnici tadašnje aristokratije podigli svoje vile. Danas je taj prostor važno arheološko nalazište, koje je 1979. godine proglašeno za arheološko nalazište od izuzetnog značaja.[14] Mozaički podovi i drugi ostaci carskog luksuza čuvaju su u muzeju na Medijani.

Godine 284, kada je car Dioklecijan odvojio Dardaniju od Gornje Mezije i učinio je zasebnom oblašću, Nais je postao glavni grad ove rimske provincije.

Reprodukcija freske (sa Hristovim monogramom) u Niškoj ranohrišćanskoj nekropoli, iz 4. veka, dobro znanoj zahvaljujući grobnici br. 3 sa figuralnim predstavama.

Prema istoričaru Edvardu Gibonu ("Decline and Fall of the Roman Empire" Vol. 2, XXV), u Medijani 364. godine carevi Valentinijan I i Valens podelili su Rimsko carstvo i vladali su kao ko-imperatori.[15]

U toku 4. veka osnovana je eparhija u Naisu, čime je Nais postao jedan od važnih verskih centara u Rimskom carstvu. Bazilika iz 4. veka u Naisu jedna je od najstarijih hrišćanskih spomenika na svetu. U toku četvrtog i petog veka episkopi iz Naisa: Gaudencije, Bonos, Markijan, Gajan i Projekt, ostavili su trag u hrišćanskom učenju.[16]

Odličan strateški položaj i bogatstvo Naisa učinili su ga čestom metom napada mnogih naroda. Iako je car Julijan Apostat ojačao zidove oko Naisa i pretvorio ga u dobro utvrđen grad, Nais je često osvajan, spaljivan i razaran. Huni su Nais opseli 442. godine i totalno ga uništili.[17] Sledeće razaranje je bilo 448. godine. Delimično obnovljen grad ponovo ruše varvari 480. godine.

Cquote2.png
Kad smo stigli do Niša (grč. ές Ναϊσσον), nađosmo grad sasvim opusteo pošto je do temelja bio porušen od neprijatelja (Huna). U ruševinama hramova bili su neki ljudi koji su se tu zadržavali zbog bolesti. Prenoćismo na čistini, malo podalje od reke, pošto je sav obalski prostor bio pokriven kostima onih što su u borbi poginuli.
Cquote1.png
 
Prisk o Naisu 448. godine[18]

Srednji vek[uredi]

Prokopije u delu O građevinama piše da je car Justinijan I obnovio Nais, sagradio 32 nova utvrđenja, koja navodi sa nazivima, i obnovio 7 utvrđenja. Pored ovoga Prokopije u delu O ratovima obaveštava i o prvim provalama Slovena preko Dunava u okolinu Naisa oko 550-551.[19][20]

Prve seobe Slovena i Avara odigrale su se u drugoj polovini 6. veka. Tokom 6. i 7. veka slovenska plemena su osam puta pokušala da zauzmu Nais. U poslednjem napadu 615. godine napadači su zauzeli grad i većina romanskog stanovništva je pobegla ili nestala. Tragovi romanskog stanovništva Naisa ostali su u lokalnom vlaškom stanovništvu.

Građani Niša se potčinjavaju kralju Solomonu 1072. godine

U 9. veku bugarski car Simeon je postao gospodar Niša, ali je Vizantija povratila grad za vreme vladavine Vasilija II.

Godine 1072. ugarska vojska je dolinom Morave prodrla sve do Niša, ali je vizantijska vlast iste godine ponovo uspostavljena.

Stanovništvo Niša je 4. jula 1096. godine, porazilo vojsku krstaša-seljaka.

Ugari su od Vizantica 1127. godine osvojili Niš u kampanji u kojoj su takođe osvojili Beograd, Sofiju a prodrli su čak do Plovdiva, ali je kasnije između Ugara i vizantijskog cara Jovana sklopljen mir[21].

Sredinom 12. veka, vizantijski car Manojlo I Komnin ga je koristio kao bazu za svoje ratove sa Ugrima i dodatno ga utvrdio. U njemu se Manojlo dva puta sastao sa raškim velikim županom Stefanom Nemanjom, međutim za vreme vladavine Andronika I osvajio ga je ugarski kralj Bela III, da bi ga već 1183.[22] osvojio Stefan Nemanja, koji je obnovio manastirsku crkvu svetog Pantelejmona u gradu. On je 27. jula 1189. u Nišu dočekao svetog rimskog cara Fridriha Barbarosu koji je krenuo u Svetu zemlju tokom Trećeg krstaškog rata. Tom prilikom Stefan Nemanja je Barbarosi predložio zajednički napad na Vizantiju. Grad je 1190. ponovo pao u vizantijske ruke nakon Nemanjinog poraza u bici na Moravi, a Srbi su ga osvojili tek 1331. godine, nakon pobede nad Bugarima kod Velbužda.[23]

Osmanlije su pod Muratom osvojile i opljačkale Niš 1386. godine[24][23][25], nakon 25 dana opsade[26][4]. U gradu su se, tokom srednjeg veka, čuvale mošti svetog Prokopija, koji je bio svetac zaštitnik grada[27]. Neposredno pre osmanskog osvajanja grada, njegove mošti su premeštene ka središtu tadašnje Srbije, u današnje Prokuplje. Novo otomansko pustošenje, grad je doživeo 1427. godine[23].

Godine 1443. Niš se ponovo našao u rukama Srba i despot Đurađ Branković ga je predao Đorđu Mrnjavčeviću. Hrišćanske vojske predvođene ugarskim vojskovođom Janošem Hunjadijem zajedno sa srpskim despotom Đurđem Brankovićem, pobedile su Turke i potisnule ih do Sofije tokom tzv. Duge vojne. Važna bitka odigrala se kod Niša, koji je ostao slobodan grad još skoro godinu dana posle toga.

Osmansko carstvo[uredi]

Plan Niške tvrđave iz 1737. godine

Niš je ponovo pao pod osmansku vlast 1448. godine i ostao u Osmanskom carstvu narednih 245 godina. U ovom periodu Niš je bio jedno od sedišta turske vojne i civilne vlasti, a u najdužem periodu nalazio se u Smederevskom pašaluku.

Nekoliko dana nakon 20. juna 1521. godine besneo je veliki požar u Nišu. Grad je mogao da bude sasvim uništen da beglerbeg Ahmed-paša, koji je zapovedao turskom vojskom protiv Ugarske u to vreme, nije došao u poslednjem trenutku u pomoć[28].

Tokom Velikog turskog rata 24. septembra 1689. godine kod Niša se odigrala bitka u kojoj je turska vojska teško poražena[29], nakon čega su Austrijanci, pod zapovedništvom kneza Badenskog,[30] prvi put ušli u Niš. Oni su 1690. godine na ostacima srednjovekovnog utvrđenja sagradili dva jaka bastiona po projektu italijanskog inženjera Peronija, i dao im imena car Leopold i carica Leonora.[traži se izvor od 01. 2014.] Posle neuspeha u daljim pohodima austrijske snage su se povukle u Niš i 8. septembra 1690. godine nakon 25 dana borbi austrijski grof Gvido Štaremberg je kapitulirao i predao grad Turcima.[29]

Nakon tursko-austrijskog rata 1717. godine i gubitka Beograda, Niš dobija na važnosti. Sultanovom poveljom od 19. februara 1719. godine otpočela je izgradnja velike tvrđave u Nišu. Niš postaje centar Beglerbegluka Rumelije, tj. turskih poseda u Evropi.[31] Niška tvrđava, koja je tada sagrađena (1719—1723), i dalje predstavlja jednu od najlepših i najbolje sačuvanih građevina takve vrste na Balkanu. Podignuta je na mestu starijih tvrđava iz rimskog, vizantijskih i srednjovekovnog perioda. Ima višeugaonu osnovu, osam terasa i četiri masivne kapije. Prostire se na površini od 22 ha i opasana je zidinama dugim 2.100 m, 8 m visokim i 3 m debelim u proseku. Sa spoljne strane tvrđava je bila opasana širokim šančevima, od kojih je severni i danas sačuvan. Pored masivnih zidina, dobro očuvane su i južna Stambol-kapija i severna Beogradska kapija, dok su severna Vidin-kapija i jugoistočna Jagodin-kapija tek delimično očuvane.

Godine 1737. Niš je zauzet i okupiran od austrijske vojske[30][32]. Bakrorezom je predstavljen trenutak 28. jula 1737. godine predaje ključeva grada od strane turskih deputata austrijskom general-feldmaršalu baronu od Tingena koji preuzima grad u ime carskog generala Filipija. Turci su se, takođe bez borbe, 18. oktobra 1737. godine vratili u Niš. Oba austrijska poraza i povlačenja iz Niša praćena su velikim odmazdama nad hrišćanskim stanovništvom, uništavanjem crkava i manastira, masovnim pogubljenjima, mučenjem i odvođenjem u roblje.[33]

U Nišu je 29. septembra 1739. godine potpisan sporazum kojim je okončan Rusko-austrijsko-turski rat.[34][35][36]

Ćele-kula

U toku Prvog srpskog ustanka, ustanička vojska se našla pred Nišem tek 1809. godine, krećući se ka Kosovu. Karađorđe je predlagao da se na Niš krene sa celokupnom vojskom, ali su ostale vojskovođe tražili da se Niš napadne sa četiri fronta, kako je na kraju i bilo urađeno. Ukupno 16.000 srpskih ustanika stiglo je do Niša 27. aprila 1809. pod vođstvom Miloja Petrovića. Izgradili su šest šančeva: prvi i najveći bio je na Čegru pod komandom vojvode Stevana Sinđelića. Drugi je bio u Gornjem Matejevcu, u bilizini Latinske crkve, sa Petrom Dobrnjcem, treći je severozapadno od Kamenice sa vojvodom Ilijom Barjaktarevićem, četvrti u Kamenici sa komandantom Milojem Petrovićem, peti je bio iznad Kamenice sa vojvodom Pauljom Matejićem i šestu u Donjem Matejevcu. Predlog Miloja Petrovića da se Niš odmah napadne nije bio prihvaćen, već se želelo da se grad drži u blokadi. Turska vojska je dobila pojačanje od 20.000 vojnika iz Jedrena, Soluna, Vranja i Leskovca.

Turci su 31. maja 1809. godine napali Sinđelićev šanac na Čegru, a bitka se vodila ceo dan. Kako je nadmoć Turaka postajala očevidnija, a pomoć iz ostalih šančeva nije stizala, Stevan Sinđelić je pri naletu Turaka u šanac, pucao u magacin sa municijom i razneo sebe i veći broj Turaka. Posle bitke na Čegru izgrađena je kula na putu za Carigrad, krajem leta 1809. godine. Kula je izgrađena po nalogu Huršid-paše, tadašnjeg zapovednika Niša, od glava srpskih vojnika poginulih na Čegru, po čemu je jedinstvena u svetu. U Ćele-kulu su uzidane 952 lobanje srpskih vojnika kao opomena srpskom narodu. Nad kulom je 1892. podignuta kapela koja danas čuva 58 preostalih lobanja.

U vreme istrage o zaveri Heterije 1821. godine javno su obešeni ljudi pod optužbom da spremaju ustanak, a pored toga uhapšeno je još oko dve stotine nišlija. Najpoznatiji među obešenima bio je vladika Milentije.[37]

Polaganje zakletve čelnih ljudi Niškog komiteta, pred niškim sveštenikom Petrom Ikonomovićem, u kući Mihaila Božidarca u Nišu 24. februara 1874.

Godine 1835. izbio je ustanak u 16 sela (Kamenica, Cerje, Miljkovac, Vele Polje, Paligrace, Kravlje, Gornji Krupac, Beli Breg, Draževac itd.) u okolini Niša protiv bezakonja i zuluma Salih-paše. Turci su iz Niša poslali vojsku ali su poraženi u borbama kod Miljkovca. U međuvremenu su kneza Miloša i beogradski vezir posredovali su preko svojih delegata i uspeli da dogovore mir i amnestiju za pobunjenike.[38]

Početkom aprila 1841. godine u niškom, leskovačkom, pirotskom i vranjskom kraju izbila buna protiv Turaka, poznata kao „Milojeva i Srndakova buna“, koju su predvodili Miloje Jovanović i Nikola Srndak[39]. Centar ustanka nalazio se u selu Kamenica kraj Niša. Buna je u krvi ugušena 23. aprila 1841. godine.

Administrativnom podelom Osmanskog carstva 1846. godine stvoren je Niški pašaluk,[traži se izvor od 01. 2014.] a 1864. pripojen je Dunavskom pašaluku kada je Niš postao centar Niškog sandžaka.

Za istoriju Niša i okoline važna je i 1860. kada su Srbi pripremali ustanak. Iste godine Niš je posetio i veliki vezir Kibrizli Mehmed-paša. On je ustanovio Privremeni krivični sud, hapsio i ubijao viđenije Srbe, koji su mogli da podignu ustanak. I dalje, tokom šezdesetih godina 19. veka, Srbi se bune, organizuju razne odbore, komisije i udružuju se. Predvođeni Nikolom Rašićem 1874. Nišlije i stanovnici okolnih sela, osnivaju Niški komitet koji se 1876. kada je krenuo Prvi srpsko-turski rat, prvi priključio i sa svojim zaverenicima dao veliki doprinos oslobođenju niških krajeva i njihovom prisajedinjenju matici Srbiji.[40]

Kraljevine Srbija i Jugoslavija[uredi]

Glasački listić za izbor poslanika za varoš Niš s kraja 19. veka
Razglednica „Pozdrav iz Niša“ iz 1900. godine.

Borbe za oslobođenje Niša od turske vlasti otpočele su 29. decembra 1877. godine. Knez Milan Obrenović je ušao u njega 11. januara 1878. godine. Članom 3 Sanstefanskog sporazuma Niš je pripojen Kneževini Srbiji. U to vreme u gradu je često zasedala skupština. Prvo zasedanje Narodne skupštine Srbije desilo se u zgradi osnovne škole iza Saborne crkve, 23. novembra 1878. godine. U periodu od oslobođenja do Majskog prevrata Niš je često nazivan druga prestonica Srbije.

Godine 1884. izgrađena je železnička pruga između Niša i Beograda. Prva telefonska govornica je u Nišu otvorena 1901, a 1908. godine izgrađena je hidrocentrala snage 670 kW (900 konjskih snaga) na Nišavi u Ostrovici.

Na zasedanju Narodne skupštine 21. septembra 1885. godine u Nišu doneta je odluka o ratu sa Bugarskom.[41]

Primirje sa Bugarskom na kraju Drugog Balkanskog rata je 30. jula (po starom kalendaru 17. jula) 1913. godine sklopljeno u Nišu, što je bila osnova za potpisivanje Bukureškog mira 10. avgusta 1913. godine.[42]

Pred početak Prvog svetskog rata 1914. godine u Niš su prešle Vlada i Narodna skupština, a grad je bio ratna prestonica Kraljevine Srbije od 26. jula 1914. do 16. oktobra 1915. godine.

Srpski premijer Nikola Pašić je 28. jula 1914. godine u Nišu dobio telegram o austougarskoj objavi rata Srbiji.[43] Kasnije iste godine, 17. septembra, potpisuje tajni ugovor o savezništvu sa albanskim političarem Esad-pašom.[44]

Na dan 7. decembra 1914. godine Narodna skupština je na zasedanju u Nišu donela tzv. Nišku deklaraciju o ujedinjenju Srba, Hrvata i Slovenaca.

Prva bugarska armija zauzela je Niš 6. novembra 1915.[45], dok su Bugari 17. novembra formirali Moravsku vojno-inspekcionu oblast.[46] Okupirani grad 27. januara 1916. godine posetio je namački car Vilhelm II da bi se sastao sa bugarski carem Ferdinandom I.[47]

Ustanici su se u toku 1917. godine našli manje od 10 km od Niša, tako da su se tamošnje okupacione vlasti uplašile. Na ustanike su poslate dve vojske da se obračunaju sa njima. Prva vojska pod komandom lokalnog zapovednka okupacone vojske oko Blaca nije urodila plodom, a druga vojska, austrugarska izviđačnica (patrola), je poražena i desetkovana od Vojinovićevih ljudi, a ustanici su 7. marta osvojili Blace.[48]

U januaru 1918. godine svako u Nišu je bio ubećen da je bugarska okupacija kratkog veka i da će se srpska vojska vratiti.[49] Saveznici dolaze 10. oktobra 1918. godine do Niša kojeg drži Makenzen. Potukavši 11. nemačku armiju, koja je 1915. godine zauzela Beograd, Niš oslobađaju 12. oktobra 1918. snage Prve srpske armije na čelu sa vojvodom Petrom Bojovićem.[50]

Od 1921. godine Niš je postao središte Oblasti. Na čelu vlasti stajao je veliki župan koga je postavljao kralj svojim ukazom. U sastavu Niške oblasti ulazilo je 11 srezova i dva okruga. Dana 23. marta 1923. godine potpisan je sporazum između Kraljevine SHS i Kraljevine Bugarske čime su unapređeni međudržavni odnosi, ali je sporazum doveo do puča u Kraljevini Bugarskoj.

Od 1929. do 1941. godine Niš je bio sedište Moravske banovine.

Nakon pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu 25. marta 1941. godine, 27. marta izbijaju masovne demonstracije u Beogradu, Nišu i Užicu.[51]

Drugi svetski rat[uredi]

U Aprilskom ratu 1941. godine, vojni aerodrom kod Medoševca bombardovan je 6.[53] dok je Niš bombardivan 8. aprila. Tom prilikom je stradalo oko 400 a više od 500 lakše ili teže povređeno.[54]

Logor Crveni krst u Nišu iz koga su 12. februara 1942. logoraši organizovali masovno bekstvo.
U toku masovnih bombardovanja Srbije od oktobra 1943. do septembra 1944, Niš je 57 puta bio meta rušilačkih naleta savezničke avijacije.

Nemačka Prva tenkovska grupa, pod komandom feldmaršala Klajsta, 7. aprila sa tla Bugarske napreduje severozapadno ka Nišu i Beogradu[55]. Nemci 8. aprila nastavljaju napredovanje uprkos što su nailazili na jak otpor Pete jugosloveske armije južno od Niša, a 9. aprila pogoršanje strateške situacije primorava Jugoslovene da se povuku severozapdno uz Moravu što omugućava Klajstovoj 11. nemačkoj oklopnoj diviziji da brzo i bez otpora zauzme Niš[56]. Okupacija Niša trajala je od 1941. do 1944. godine, a od 1942. u gradu se nalazila nemačka oblasna vojna uprava 809 (nem. Feldkommandantur 809).[57]

Na početku okupacije u Nišu otvoren je prvi nacistički koncentracioni logor u Jugoslaviji, iz koga će tokom okupacije oko 12.000 logoraša biti odvedeno i streljano na stratištu Bubanj. Dana 12. februara 1942. logoraši su organizovali masovno bekstvo iz logora, tako što su goloruki jurišali na naoružane nemačke čuvare i bodljikave žice kojima je logor bio opasan. Događaj poznat pod nazivom proboj logora na Crvenom Krstu je jedinstven u Drugom svetskom ratu u porobljenoj Evropi.

Tom prilikom je oko stotinu ljudi pobeglo iz logora i priključilo se partizanima, a stotinu pedeset ostalo na žicama. O ovom događaju snimljen je i film Lager Niš 1987. godine, u režiji Miomira Stamenkovića.

Tokom 1943. i 1944. godine Niš je bio 57 puta[58] meta savezničkog bombardovanja (po nekim podacima 15) u kojima je bio teško oštećen. Tom prilikom nanete su ogromne štete objektima od značaja za okupatora, saobraćajnice, aerodrom, pruge, mostovi, železnička stanica. U tim napadima stradale su i okolne zgrade, druga imovani i ljudi.[59]

Dana 14. oktobra 1944. Niš je oslobođen od Nemaca nakon uspeha Niške operacije i ulaska NOVJ i bugarskih snaga koje je sovjetska armija isturila ispred sebe.

7. novembra 1944. iznad Niša dogodio se najveći vazdušni saveznički sukob.[60]

Republika Jugoslavija[uredi]

Niš je postao centar Niškog regiona 1975, a od 1992. i Nišavskog upravnog okruga.[4]

U prvoj polovini devedesetih godina 20. veka Niš je smatran za jako uporište SPS-a i zato je često nazivan „crveni grad“[61]. Međutim, 1996. godine, u Nišu, na lokalnim izborima, pobedila je Koalicija Zajedno, a gradonačelnik je postao Zoran Živković, koji je nešto kasnije postao i premijer Srbije. Nakon drugog kruga izbora, 17. novembra 1996. godine, u Nišu su otpočeli svakodnevni građanski i studentski protesti, koji su se brzo proširili na celu Srbiju.

NATO bombardovanje[uredi]

U toku bombardovanja 1999. godine Niš je bio česta meta napada aviona NATO, i pritom su uništena brojna industrijska postrojenja, glavna gradska trafo-stanica i aerodrom, (najviše bombardovan u Nišu), a dejstvovano je i na kasarnu „Stevan Sinđelić“ i civilne objekte, kao što je obdanište. Ukupno je tokom bombardovanja Niš bio meta 40 puta, a poginulo je 56 građana Niša a povređeno više od 200.[62]

NATO avijacija je u petak, 7. maja, u sred dana zasula kontejnerima kasetnih bombi sam centar grada u vreme najveće frekvencije saobraćaja i ljudi. Pogođena je Šumatovačka ulica u kojoj se nalazi zgrada rektorata Univerziteta u Nišu, kao i međumesna autobuska stanica i glavna pijaca „Tvrđava“ i, na drugom kraju grada, Gradska bolnica i naselje Duvanište. Tom prilikom poginulo je 15 civila, među kojima su bili ljudi svih starosnih doba, uključujući i jednu trudnicu[63].

Dan kasnije bombom velike razorne moći pogođen je i teško oštećen Kameni most u Nišu.

Spomen kapela, u znak sećanja na Agresiju iz 1999.

Kao sećanje na žrtve NATO bombardovanja grada Niša podignuta je Spomen kapela u parku pored Tvrđave.[traži se izvor od 03. 2014.]

Na drugoj strani ulice, na Keju, kraj Nišave, nalazi se još jedan spomenik stradalima u NATO agresiji, koji je izgradilo tadašnje državno rukovodstvo na čelu sa SPS. Postojanje dva obeležja, koja podsećaju na nedužne žrtve iz 1999, i koja su 50 metara jedno od drugog u Šumatovačkoj ulici u kojoj je stradao veliki broj civila od kasetnih bombi, takođe je istorijski raritet Niša. Ovaj „memorijalni kompleks“ svedoči o međustranačkim sukobima i partijskim razlikama rukovodstava na gradskom i republičkom nivou, koji su postojali pre i posle NATO agresije.

Skorašnja istorija[uredi]

Dana 17. maja 2002. godine potpisan je u Nišu sporazum između Srpske i Makedonske pravoslavne crkve o konstituisanju autonomne Ohridske arhiepiskopije i prevazilaženje raskola.

Iljušin Il 76 za gašenje požara iznad Niša, tokom leta 2007. godine

U oktobru 2009. godine Srbija i Rusija su potpisale dogovor o otvaranju regionalnog centra za vanredne situacije u Nišu, koji bi trebalo da bude završen do 2012. godine[64], a postaće operativan već u avgustu 2010. godine[65]. Njegova osnovna namena je brza i efikasna spasilačka reakcija u slučaju poplava, požara ili zemljotresa, ali bi, u okviru njega, postojali i timovi za razminiravanje terena. Planira se da ovaj centar pokriva područje jugoistočne Evrope, a u njegovoj izgradnji će aktivno učestvovati rusko Ministarstvo za vanredne situacije. Za sedište ovog centra, Niš[64] je izabran zbog svoje povoljne geografske lokacije, a tokom 2007. godine, Niš je korišćen kao baza za gašenje požara koji su zahvatili Srbiju i okolne zemlje.

Povodom verskog obeležavanja 1700 godina od izdavanja Milanskog edikta 2013. Niš se ponudio da bude domaćin Vaseljenskog sabora hrišćanskih crkava. Iako konačna odluka još nije doneta, grad se uveliko priprema za ovaj događaj.

Lokalna samouprava[uredi]

Prema teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije, Niš je jedan od njenih 24 grada.

Skupština grada[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Skupština grada Niša

Skupština grada Niša je predstavnički organ koji vrši osnovne funkcije lokalne vlasti utvrđene Zakonom i Statutom grada. Skupština ima 61 odbornika koji se biraju na lokalnim izborima. Mandat odbornika traje četri godine. Skupština grada sastaje se po potrebi, a najmanje jednom u tri meseca.[66]

Gradonačelnik[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Spisak gradonačelnika Niša

Gradonačelnik Niša predstavlja i zastupa grad i obavlja izvršnu funkciju u Gradu Nišu.

Gradonačelnik se bira istovremeno kad i odbornici Skupštine grada neposrednim tajnim glasanjem na četiri godine. Gradonačelnik ne može biti odbornik u Skupštini grada, niti obavljati bilo koju drugu službenu funkciju.

Trenutni gradonačelnik Niša je Zoran Perišić, član Srpske napredne stranke.

Gradsko veće[uredi]

Gradsko veće je organ grada Niša koji usklađuje ostvarivanje funkcija gradonačelnika i skupštine grada i vrši kontrolno-nadzornu funkciju nad radom gradske uprave.

Gradsko veće čine gradonačelnik, zamenik gradonačelnika i devet članova. Članove gradskog veća bira na četiri godine skupština grada na predlog gradonačelnika.

Gradska uprava[uredi]

Zgrada Skupštine grada Niša

Gradska uprava obavlja upravne poslove u okviru prava i dužnosti grada Niša i određene stručne poslove za potrebe skupštine grada, gradonačelnika i gradskog veća.

Načelnik gradske uprave, koga postavlja skupština grada na predlog gradonačelnika, rukovodi radom gradske uprave. Načelnik gradske uprave može imati zamenika koji se postavlja i razrešava na isti način kao i načelnik.

Gradske uprave Niša:

  • Uprava za građanska stanja i opšte poslove
  • Uprava za finansije, izvorne prihode lokalne samouprave i javne nabavke
  • Uprava za dečju, socijalnu i primarnu zdravstvenu zaštitu
  • Uprava za obrazovanje
  • Uprava za kulturu
  • Uprava za omladinu i sport
  • Uprava za komunalne delatnosti, energetiku i saobraćaj
  • Uprava za planiranje i izgradnju
  • Uprava za imovinu i inspekcijske poslove
  • Uprava za privredu, održivi razvoj i zaštitu životne sredine
  • Uprava za poljoprivredu i razvoj sela

Gradske opštine[uredi]

Gradska opština je deo teritorije grada Niša u kojoj se vrše određeni poslovi lokalne samouprave utvrđeni Statutom grada. Građani učestvuju u vršenju poslova gradske opštine preko izabranih odbornika u skupštini gradske opštine, putem građanske inicijative, zbora građana i referenduma, u skladu sa Ustavom, Zakonom, Statutom grada i aktima gradske opštine.

Opština Medijana se nalazi u gradskom jezgru. Crveni Krst i Pantelej se prostiru na desnoj strani reke Nišave.

Spisak niških opština:

Karta niških opština
Grb Ime Površina (km²) Stanovništvo (1991.) Stanovništvo (2002.) Stanovništvo (2011.)
Grb medijana.jpg Medijana 16 88.602 87.405 85.969
File-COA Palilula (Nis).gif Palilula 117 73.610 72.165 73.801
Grb crveni krst.jpg Crveni Krst 181 34.062 33.452 32.301
COA Pantelej.png Pantelej 141 43.371 42.137 53.486
Grb niska banja.jpg Niška Banja 147 15.325 15.359 14.680
Nis Coat of Arms.png UKUPNO 597 254.970 250.518 260.237
Izvor: Republički zavod za statistiku[67]

Gradska vlast[uredi]

Palata pravde

Podaci o sastavu gradske skupštine (izbori 2008):[68]

Predsednik skupštine grada je prof. dr Mile Ilić (SPS).

Sudska vlast[uredi]

Prema Zakonu o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva [69] Republike Srbije, Niš je centar Prekršajnog, Osnovnog, Višeg, Privrednog i Apelacionog suda kao i Osnovnog, Višeg i Apelacionog javnog tužilaštva. U Nišu se nalaze i odeljenja Višeg prekršajnog i Upravnog suda Republike Srbije. Od vojnih sudova postoji Prvostepeni vojni disiplinski sud[70].

Praznici i nagrade[uredi]

„11. januarska nagrada grada Niša“ kojom gradska uprava na Praznik grada Niša, nagrađuje istaknute ustanove i pojednice.

Praznik grada se slavi 11. januara, kao sećanje na dan kada je Niš 1878. oslobođen od Turaka. Taj datum nosi i najveće gradsko priznanje — Nagrada „11. januar“, koja se dodeljuje kolektivima i pojedincima za izuzetne uspehe u radu.[71] Do 1998. godine kao Dan grada slavio se 14. oktobar, dan kada je Niš 1944. godine oslobođen od nemačke okupacije. Danas se 12. (oslobođenje Niša u Prvom svetskom ratu), 14. oktobar i 1. septembar (Dan mladih) obeležavaju kao Značajni datumi grada.[72][71] Ovi praznici se obeležavaju radno i svečano, polaganjem venaca na spomen obeležja i održavanjem manifestacija.[71]

Nagrada Branko Miljković je jedna od prestižnijih nagrada koju za knjigu pesama dodeljuje Skupština grada Niša od 1971. godine.

Nagradu Stevan Sremac za knjigu proze svake godine dodeljuje Niški kulturni centar za najbolji roman ili knjigu priča na srpskom jeziku.

Slava grada je Sveti car Konstantin i carica Jelena koja se obeležava 3. juna kao neradni dan. U Hramu Svetog cara Konstantina i carice Jelene održava se arhijerejska liturgija, rezanje slavskog kolača i litija.[71]

Gradske opštine[uredi]

Gradska opština
   
Dan opštine
   
Slava opštine
   
Medijana
11. oktobar
Sveta Petka (11. oktobar)
Palilula
Sabor srpskih svetitelja[73]
Pantelej
Sveti Pantelejmon (9. avgust)[74]
Crveni Krst
Niška Banja
Sveti Ilija (2. avgust)[75]

Demografija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Demografija Niša i Demografska istorija Niša‎

Prema popisu iz 2002. u Nišu živi 250.518 stanovnika. Statistički godišnjak za 2007. Republičkog zavoda za statistiku beleži 254.164. stanovnika. Najveći rast broja stanovnika Niš je imao u periodu od Drugog svetskog rata do 1991. godine. Od 1991. godine broj stanovnika stagnira.

Prema etničkim grupama, stanovnici Niša su se izjasnili kao Srbi (162.380) 93,47%, Romi (4.461) 2,56%, Crnogorci (747) 0,42%, Bugari (679) 0,39%, Jugosloveni (605) 0,34%, Hrvati (601) 0,34% i Makedonci (379) 0,21%.

U naselju Niš živi 140.377 punoletnih stanovnika, a prosečna starost stanovništva iznosi 39,4 godina (38,6 kod muškaraca i 40,2 kod žena). U naselju ima 60.753 domaćinstva, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 2,85.

Ovo naselje je velikim delom naseljeno Srbima (prema popisu iz 2002. godine).

Privreda[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Privreda u Nišu

U turskom periodu nosioci privredne aktivnosti bile su zanatlije. Prema do sada poznatim podacima prvo su mutavdžije (zanatlije koje su se bavile preradom kozje dlake) počele da se udružuju i 1791. godine formirali su prvi „Rufe“ (esnaf).[76] Neposredno pred oslobođenje, prema popisu, u Nišu je bilo: 1507 dućana, tri velika magacina, 26 hanova, 4 hamama, 24 česme, 23 tabakane na Nišavi, radionica za preradu kože, kompanije za prevoz robe itd.[76]

Prve fabrike pojavile su se neposredno nakon oslobađanja 1878. godine, pogotovu nakon povezivanja prugom sa Beogradom. Otvara se prva bankarska ustanova (1881), radionica za održavanje i remont vozova (1884), „Pivara Jovana Apela i sinova“ (1884)[77] i dr.

Pre Drugog svetskog rata začela se gradska privreda kroz razvoj: tekstilne, mašinske i duvanske industrije. Procvat niške privrede se zbio u periodu 19601990. godine. U to vreme su se razvili kao ekonomski giganti: Elektronska industrija Niš, Duvanska industrija Niš, Mašinska industrija Niš, Niteks, Vulkan, Niška pivara, Niška banka, Nišpromet i Angropromet.

Tokom perioda SFR Jugoslavije Niš je imao razvijenu privredu tako da je 1981. godine BDP po glavi stanovnika bio 110% u odnosu na jugoslovenski prosek.[78]

Od 1989. počinje drastičan pad industrijske proizvodnje tako da do 2000. godine ona pada za čak 50%, a najveći padovi zabeleženi su 1993. (37%) i 1999. (25,6%).[79] Pad proizvodnje bio je praćen padom zarada i ozbiljnim povećanjem nezaposlenosti. Jedina fabrika koja je povećala proizvodnju bila je Duvanska industrija Niš, koja je imala monopolski položaj na tržitšu SR Jugoslavije. Početkom devedesetih izgrađeni su TC Kalča, TC Ambasador, TC Dušanov bazar, TC Zona 1,2 i 3 i podzemni prolaz. Ovo je značajno uvećalo broj lokala i multifunkcionalnog poslovnog prostora u Nišu, gde se otvorio veliki broj malih preduzeća i pružila mogućnost da se ublaži kriza.

Nakon 2000. godine dolazi do lančanog oporavka privredne aktivnosti, ali ispod republičkog proseka. Najuspešnije grane industije pored duvanske industrije su trgovina i građevina, a najuspešnija preduzeća u 2007. godini su: Niška fabrika duvana „Phillip Moris“, PZP Niš, Ineks-Morava, Nini, Jugo-impeks i Niskogradnja.[80]

Na području grada posluje oko 9.700 preduzeća različitog oblika svojine i to: 3,4% društvenih, 1,4% mešovitih, 0,1% državnih, 1,4% zadružnih i 93,7% privatnih preduzeća.

  • Pregled preduzeća po veličini: 0,9% velikih, 1,9% srednjih i 97,2% malih preduzeća.
  • Pregled preduzeća po delatnostima: trgovina 30,9 %, industrija 29,2 %.

Na teritoriji grada posluje i 6.033 radnji od čega su 333 sa sedištem na teritoriji druge opštine.

  • Najveće učešće pojedinih grana u strukturi proizvodnje: proizvodnja i prerada duvana (43,1%), proizvodnja elektro-mašina i aparata (14,7%), metalo-prerađivačka delatnost (6,64%), proizvodnja gotovih tekstilnih proizvoda (5%) i prerada kaučuka (4,4%).
  • Najniže učešće u ukupnoj proizvodnji imaju grane: proizvodnja finalnih proizvoda od drveta (0,1%), proizvodnja i prerada industrijskog otpada (0,2%) i proizvodnja građevinskog materijala (0,7%).

Turizam[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Spomenici grada Niša

Sa Niškom Banjom, posebnim balneološkim centrom u neposrednoj blizini grada, ali i bogatom istorijom i izdašnom prirodom, turistička ponuda grada Niša i okoline pruža velike mogućnosti za banjski, lečilišni, poslovni i kongresni turizam. Ukupan broj turista u 2008. godini na teritoriji grada Niša je 86.149, od čega je 29.885 stranih turista.[76]

Izletišta[uredi]

Istorijski spomenici[uredi]

Saobraćaj[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Saobraćaj u Nišu, Aerodrom Konstantin Veliki Niš i Niški tramvaj

Niš se oduvak nalazio na raskrsnici balkanskih i evropskih puteva. Još u antičko vreme pored Naisa je prolazio rimski put Via militaris kasnije nazvan Carigradski drum,[81] koji je spajao rimske gradove Singidunum (današnji Beograd) i Konstantinopolj (ili Carigrad, a današnji Istanbul).[82]

Kroz teritoriju grada prolaze tri važna pravca međunarodnih puteva i železnica. Niš je multimodalno čvorište najvišeg ranga u Evropi. Na ovom području, ukršta se više vrsta saobraćajnih puteva: koridor auto-puta, železničke pruge, aerodrom i planirane pruge za velike brzine, železničko čvorište, robno-pretovarni centar, optički kablovi, tranzitne centrale, TV i CT predajnici, strujni dalekovod 400kV i gasovod.

Mreža puteva je dugačka 391 km, a njenu strukturu čine: magistralni putevi 9%, regionalni putevi 23% i lokalni putevi 68%.

Glavna saobraćajnica dolazi iz pravca Beograda i nastavlja na jug prema Solunu i Atini. Druga važna magistrala je put E80, koji od Jadranskog mora i Prištine vodi prema Dimitrovgradu, Sofiji, Istanbulu i dalje ka Bliskom istoku. U Nišu se odvaja i put ka severozapadu (E771), prema Zaječaru, Kladovu i Drobeta-Turnu Severinu u Rumuniji.

Javni gradski saobraćaj se odvija isključivo autobusima, a sastoji se od 13 linija. Tramvajski sistem prevoza u Nišu postojao je od 16. novembra 1930. do 10. avgusta 1958. godine.[83]

Obrazovanje[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Obrazovanje u Nišu, Spisak osnovnih škola u Nišu i Univerzitet u Nišu

Prva svetovna osnovna škola osnovana je 1830. godine na insistiranje niških trgovaca i zanatlija kod kneza Miloša da omogući nastavu na srpskom jeziku. Pre toga u Nišu su jedino popovi i kaluđeri obrazovali decu spremajući ih za sveštenički poziv, a bogatiji građani su mogli da šalju svoju decu u grčke škole.

Godine 1830. knez Miloš u Niš šalje svog pisara Spiridona Jovanovića, koji organizuje svetovnu nastavu na srpskom jeziku, uprkos protivljenju sveštenika u Nišu. Kako se broj učenika povećavao, Spiridon Jovanović je odabrao svog najtalentovanijeg učenika Atanasija-Tasu Petrovića i proizveo ga u učitelja, sa njegovih svega 17 godina. Zajedno sa Tasom Petrovićem u opismenjavanju radi i Anastasija Nasta Dimitrijević, prva učiteljica prve mešovite škole u Nišu, osnovane već 1845, takođe pored Saborne crkve.

Ipak, zaoštravanjem odnosa između Turske i Kneževine Srbije otežava se položaj učitelja i učiteljica u Nišu. Objavljuje se naredba da se u Niš ne mogu dovoditi učitelji i učiteljice iz Srbije. Godine 1861. u školskoj zgradi podmetnut je požar i zgrada izgara do temelja. Nova zgrada sazidana je 1863/4. godine na mestu stare i nazvana je „Muška narodna škola“.

Prva niška gimnazija osnovana je nepunu godinu po oslobođenju Niša od Turaka, 27. septembra 1878. godine, po ukazu kneza Milana Obrenovića. Za početak rada gimnaziji određen je 1. oktobar 1878, a za izvođene nastave privatna kuća Bega Đakovija u Jeronimovoj ulici u Nišu. Prve školske godine (1878/79) upisano je 48 učenika, u dva odeljenja prvog razreda, koja su formirana 20. novembra 1878.[84][85]

Učiteljska škola u Nišu se osniva 1882, a 1894. i viša devojačka škola. Prvi fakulteti u Nišu počinju da se otvaraju 1960. godine pri Beogradskom univerzitetu, a Univerzitet u Nišu se osniva 1965. godine, 15. juna. Univerzitet u Nišu danas ima 13 fakulteta, od kojih se dva nalaze van Niša.

Oko 40.000 učenika pohađa 35 osnovnih (od čega tri specijalne)[86] i 22 srednje škole[87], dok preko 28.000 studenata pohađa 13 fakulteta Univerziteta u Nišu. Niški univerzitet se sastoji iz sledećih fakulteta:

Pored fakulteta iz sastava Niškog univerziteta u Nišu postoje isturena odeljenja viših škola i fakulteta iz drugih gradova.

Niš ima tri studentska doma čiji je ukupni kapacitet 916 mesta,[88] ima i Dom učenika srednjih škola.

Obrazovana struktura stanovništva (stariji od 15 godina):

  • osnovna škola 19,1%
  • srednja škola 44,9%
  • fakultet 15,6%

Obrazovanje stanovništva grada Niša je iznad proseka Srbije.[76]

Zdravstvo[uredi]

Prve zdravstvene ustanove u Nišu nastaju nakon oslobođenja grada od turaka i osnovane su ovim redosledom; 1878. Vojna bolnica, 1881. Okružna bolnica, 1900. Pasterov zavod, 1945. Dom zdravlja i 1986. Zavod za zdravstvenu zaštitu radnika, 1990. Klinički centar.

Vojna bolnica[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Vojna bolnica Niš

Oslobađanjem od Turaka 1878. godine, sa dolaskom vojnog saniteta, u Niš pristižu i prvi školovani lekari. Naredbom Vrhovne komande srpske vojske, samo nedelju dana nakon oslobođenja Niša, na predlog načelnika saniteta dr Vladana Đorđevića, formira se, 10. januara (po starom kalendaru) 1878. godine, od tada postojećih turskih bolnica u Nišu, Velika niška vojna bolnica za 1.000 bolesnika i ranjenika. Ona zatiče i preuzima na dalje lečenje 384 turska ranjenika i bolesnika. Prvi bolesnici i ranjenici koji su primljeni na lečenje u novoformiranu bolnicu bili su vojnici iz srpsko-turskih ratova, ali i stanovništvo Niša i okoline.

U trenutku formiranja u bolnici radi sedam lekara, dva lekarska pomoćnika, jedan apotekar, komandir bolnice i dva pisara, a za upravnika bolnice VK SV postavlja pukovnika dr Vladana Đorđevića. Prvi lekari bili su: dr Laza Stevanović, dr Đorđe Dimitrijević, dr Dimitrije Popović, dr Rozenberg, dr Janko Sjenkijević, dr Kazimir Staniševski i dr Murel, zarobljeni turski lekar. Učitelji iz Niša Todor Anastasijević i Dimitrije Đorđević postavljeni su za bolničke pisare.[89]

Formiranje i početak rada Vojne bolnice za grad Niš, širu okolinu, pa i ceo jug Srbije značio je istovremeno i prvi začetak organizovane zdravstvene zaštite stanovništva. Zdravstvena kultura stanovništva bila je na niskom stepenu, a sujeverni narod koristio je usluge nadrilekara, travara, vidara i turskih hećima.

Tokom ratnih godina, 1914—1915. Vojna bolnica u Nišu postaje najveći epidemiološki centar u Srbiji. U rano proleće 1915. godine, od pegavog tifusa, u Nišu je umro veliki broj istaknutih ličnosti.

Vojna bolnica je danas ustanova otvorenog tipa kako za školovanje svih profila medicinskog kadra iz civilnih struktura (volonteri, lekari pripravnici, specijalizanti, sanitetski kadar za ratne dužnosti itd), tako i za prihvat i lečenje civilnih osiguranika. Učešće civilnih osiguranika u iskorišćenosti posteljnog fonda kreće se u procentu od 15-20% sa tendencijom rasta.[89]

Poslednjih godina bolnica ostvaruje 65.000 do 70.000 bolesničkih dana, obavi preko 1.000.000 raznih usluga i pregleda, kod 180.000 do 200.000 osiguranika, izvrši 1.200 hemodijaliza, obavi 30.000—38.000 sistematskih specijalističkih pregleda i prikupi preko 2.000 litara krvi.[89]

Pasterov zavod[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Pasterov zavod u Nišu
Pasterov zavod u Nišu [89]

Na inicijativu dr Mike Markovića 1900.[89] u niškoj vojnoj bolnici formira se i prva preventivno-medicinska ustanova „Pasterov zavod“, koji organizuje preventivno-medicinsku zaštitu pripadnika vojske i stanovništva i vrši prve vakcinacije protiv velikih boginja i drugih zaraznih bolesti. Prvi upravnik zavoda bio je dr Sava Popović, vojni stipendista, koji je studije medicine završio u Gracu. Pasterov zavod radi u sastavu Vojne bolnice sve do njenog povlačenja u Prvom svetskom ratu preko Albanije. Po završetku rata Pasterov zavod radi kao posebna, dohodovna, zdravstvena ustanova grada Niša, koja jedino nije naplaćivala usluge vojsci jer je bila sastavni deo vojnog saniteta.[90]

Reorganizacijom Ministarstva zdravlja Kraljevine Jugoslavije, 14. oktobar 1923. Pasterov zavod je prerastao u Epidemiološki zavod.

Klinički centar[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Klinički centar Niš
Klinički centar Niš

Preteča sadašnjeg Kliničkog centra i prva civilna zdravstvena ustanova u Nišu, posle oslobođenja grada od Turaka 1878, bila je Okružna bolnica u Nišu. Bolnica je bila smeštena u privatnoj kući iznajmljenoj za te potrebe koja se nalazila na levoj obali Nišave, iznad gradskog parka i bivšeg oficirskog doma. Prve pacijente je primila 17. jula 1881.[91] Prvi personal bolnice činila su dva bolničara, jedna nudilja i jedna kuvarica [92] „... a glavnu funkciju vršio je jedan lekarski pomoćnik sa ekonomom...“ [91] sve do imenovnja prvog upravnika Okružne bolnice u Nišu diplomiranog lekara dr Antona Zajičeka [91]

U prvo vreme, Okružna bolnica bila je utočište za obolele prostitutke od veneričnih bolesti i lica obolela od tuberkuloze.[93] Bolesnici su primani na osnovu uverenja opštine o imovnom stanju. Siromašni bolesnici su lečeni na teret sanitetskog fonda, a za obolele od sifilisa nije bilo potrebno nikakvo uverenje.[94]

Vojna bolnica Niš 1897. dobija prvog stalnog hirurga — majora dr Mihajla Petrovića (1863—1934), on kao i dobar broj pripadnika Vojne bolnice će u početku honorarno raditi u prvoj niškoj Okružnoj bolnici. Eminentni lekari Vojne bolnice značajno su doprineli formiranju i kvalitetnom stručnom radu Okružne bolnice.[94] Nije prošlo mnogo vremena, a u gradu je već bilo 20 lekara, šest apotekara, 16 lekarskih i osam apotekarskih pomoćnika i 236 bolničara.[95]

Do početka Prvog svetskog rata Okružna bolnica u Nišu bila je u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih dela Srbije.[96], a posle rata nailazi vreme naglog razvoja Bolnice u Nišu koja snaži, i menja nazive. Od 1915. godine do 1922. zvanični naziv bolnice u Nišu je Niška okružna bolnica prvoga reda, da bi znatno kasnije prerasla u Klinički centar Niš.[90],[96]

  • Klinički centar Niš [97], danas raspolaže sa 1.514 ležaja u 28 organizacionih jedinica, od kojih su tri organizovane kao instituti, 22 kao klinike i tri kao zavodi.
  • U Kliničkom centru radi 3.046 zaposlenih, od kojih su 2.274 medicinski i 772 nemedicinski radnici. Od medicinskih radnika — 745 je lekara, četiri farmaceuta, 45 stručnih saradnika i 1.480 medicinskih tehničara i sestara.


Dom zdravlja[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Dom zdravlja Niš
Doma zdravlja (centralni objekat)

Neposredno pošto je Niš oslobođen, 14. oktobra 1944, preduzete su mere za brzo osnivanje zdravstvenih ustanova koje bi se bavile zdravstvenom zaštitom građana Niša. Najpre je osnovana Sreska ambulanta, a ubrzo potom i Dom zdravlja Sreza niškog. Već početkom 1945. godine u Nišu počinju da rade dva doma zdravlja; Dom zdravlja „Crveni krst“ i „Dom zdravlja Bubanj“.[95]

Dom zdravlja „Crveni krst“ nastavlja rad nekadašnjeg Doma zdravlja Sreza niškog, sa zatečenim medicinskim kadrom, a dužnost prvog upravnika preuzima dr Vojislav – Vova Petrović. Dom zdravlja „Bubanj“ razmešta se u zgradu bivšeg „Ureda“ i preuzima ulogu i obaveze kompletne specijalističke službe nekadašnje Gradske poliklinike. Prvi upravnik ovog novoformiranog doma bio je dr Vladimir Dimitrijević.[95]

Krajem maja 1959. godine ova dva doma uvode novu organizaciju. Umesto njih formira se veći broj zdravstvenih stanica. u gradu. Verovalo se da će približavanje bolesnicima dati bolje rezultate lečenja, što se nije pokazalo kao dobro rešenje, pa se već 31. decembra 1962. u Nišu formira jedinstveni Dom zdravlja, koji obuhvata i brojne zdravstvene ustanove: zdravstvene stanice „Rasadnik“, „Filip Kljajić“, „Ćele-kula“, „Bubanj“, „Boris Kidrič“, „12. februar“, „Jelašnica“. U sastav Doma zdravlja ulaze i ambulante u „Gornjem Matejevcu“ i „Gornjoj Toponici“, Zavod za hitnu pomoć, Stomatološka poliklinika, Onkološki dispanzer. Tokom narednih godina u satav Doma ulaze i Dispanzer za majku i dete i Dispanzer za žene. Integrišu se, takođe, i Zdravstvena stanica „Ratko Pavlović“ i Dom zdravlja u Gadžinom Hanu. Sve ovo uticalo je i na povećanje broja zaposlenih radnika u Domu zdravlja, pa je njihov broj narastao na 450 zaposlenih.[95]

U skladu sa mnogobrojnim promenama u zakonodavstvu tadašnje Jugoslavije 27. novembra 1978. godine Dom zdravlja se reorganizuje u Složenu organizaciju udruženog rada osnovne zdravstvene zaštite, koju čine tri radne organizacije na čelu sa Domom zdravlja:

  • Dom zdravlja u Nišu;
  • Zavod za medicinu rada;
  • Hitna medicinska pomoć.

Dom zdravlja Niš je najveći zdravstveni centar u Srbiji po organizacionoj i kadrovskoj strukturi i mreži objekata. O tome svedoči deset organizacionih jedinica koje funkcionišu u centralnom objektu površine 15.000 m² i blizu šezdeset punktova u gradu i selima, zavidna kadrovska popunjenost velikim brojem specijalista, primarijusa, magistara i doktora nauka, što je stvorilo uslove da Dom zdravlja postane i naučno-nastavna baza Medicinskog fakulteta u Nišu.

Zavod za zdravstvenu zaštitu radnika Niš (ZZZZ)[uredi]

Zavod za zdravstvenu zaštitu radnika Niš

ZZZZ radnika Niš je formiran 1986. integracijom Dispanzera za medicinu rada pri fabrikama MIN, DIN, EI, Vulkan, Dom železničara i tadašnjeg Instituta za medicinu rada, kao nastavne baze Medicinskog fakulteta.[98]

Opšti podaci ZZZZ-radnika;[99]

  • ZZZZ radnika Niš je zdravstvena ustanova u kojoj se obavlja zdravstvena zaštita i očuvanje zdravlja zaposlenih u bezbednoj i zdravoj sredini.
  • Pored toga Zavod sprovodi i naučno-istraživačku delatnost, kao nastavna baza predmeta Medicina rada Medicinskog fakulteta Univerziteta u Nišu.
  • ZZZZ radnika Niš zapošljava 334 radnika i svojom preventivno-kurativnom delatnošću pokriva oko 68.000 zaposlenih radnika u Nišu, od kojih 78% radi u društvenom i državnom sektoru, a 22 % u privatnom sektoru.


Zavod za hitnu medicinsku pomoć Niš (ZHMP)[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Zavod za hitnu medicinsku pomoć Niš

Zavod za hitnu medicinsku pomoć Niš (ZHMP) je medicinska ustanova Grada Niša koja građanima, kojima je zbog prirode oboljenja, stanja ili povrede neophodna hitna medicinska pomoć, istu pruža 24 časa dnevno, 365 dana u godini.

ZHMP svojom delatnošću pokriva površinu Grada Niša i okoline od 597 km², na kojoj, prema poslednjim podacima, živi 257.867 (prema popisu iz 2011) potencijalnih korisnika zdravstvenih usluga, ili sa brojem stanovnika šireg područja koji gravitira ka ZHMP 391.624.[100]

U svakom trenutku, Zavod raspolaže sa sedam terenskih ekipa, a u samom Zavodu neprekidno funkcionišu ambulanta za odrasle pacijente, opservaciona jedinica za odrasle, ambulanta pedijatrije, pedijatrijska opservaciona jedinica, služba hirurgije, služba stomatologije i jedinica za reanimaciju i dijagnostiku.

ZHMP u svojim organizacionim jedinicama prosečno godišnje zbrine oko 120.000 pacijenata i pregleda na terenu još oko 30.000 do 35.000 građana Niša i okoline [95].

Kultura[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Kultura Niša

Niš je najznačajniji kulturni centar jugoistočne Srbije. U gradu postoji Narodno pozorište, osnovano 1887,[traži se izvor od 01. 2014.] koje je jedno od najstarijih u zemlji, kao i Simfonijski orkestar.[101] Pozorište lutaka započelo je rad 1951, a 1977. grad mu je dodelio zgradu sa salom sa 212 mesta.

U gradu se tokom cele godine održavaju kulturne manifestacije, kao što su: Festival glumačkih ostvarenja „Filmski susreti“ Niš, Nimus - Niške muzičke svečanosti — festival ozbiljne muzike (obe manifestacije nosile su predznak „jugoslovenski“ i predstavljale važan kulturni činilac u SFR Jugoslaviji[76]), džez festival Nišvil, muzički festival Nisomnija, Sajam knjiga u Nišu, međunarodni festival amaterskih horova „Horske svečanosti“, Majska pesma (festival dečje muzike) i druge.

Narodna biblioteka „Stevan Sremac“ u Nišu osnovana je 1879,[102] a Univerzitetska biblioteka Nikola Tesla 1967. godine [103]. Nekad je Niš imao dva jaka izdavača IP „Gradinu“ i „Prosvetu“. Danas je izdavaštvo u gradu dosta skromno i njime se bave: Niški kulturni centar, Studentski kulturni centar, IP „Zograf“, „Sven“ i brojni drugi privatni štampari. Od 1966. godine u Nišu neprekidno izlazi obnovljeni književni časopis „Gradina“, čiji je sada izdavač Niški kulturni centar, a poslednje decenije izlazili su i časopisi „Slava“ i „Srpski jug“.

Pored biblioteka i muzeja, ostale institucije kulture u Nišu su: Istorijski arhiv, Niški kulturni centar (NKC), Studentski kulturni centar, akademski list „Presing“, internet portal NišKafe.

U obližnjem Sićevu postoji najstarija likovna kolonija u zemlji — Međunarodna likovna kolonija „Sićevo“, koju je osnovala slikarka Nadežda Petrović, a takođe i Književna kolonija „Sićevo“, koju organizuje NKC.

Delovi grada imaju svoje festivale poput Pantelejskog vašara i Palilulske večeri.[traži se izvor od 01. 2014.]

Muzeji i galerije[uredi]

Narodni muzej je osnovan 1933. i danas poseduje oko 40.000 eksponata; značajne su arheološke kolekcije iz praistorije i rimski predmeti iz Medijane; u muzeju su predstavljeni i eksponati iz Srednjeg veka i novijeg doba. U okviru muzeja se može posetiti kolekcija predmeta vezanih za život i delo pisca Stevana Sremca i pesnika Branka Miljkovića. Maja 2007, Narodni muzej u Nišu je po prvi put učestvovao u međunarodnoj manifestaciji Noć muzeja.

Ostali istorijski muzeji su: arheološka nalazišta Nais i Medijana,[104] brdo Čegar i Ćele kula. Nekadašnji Koncentracioni logor Crveni Krst danas ima memorijalnu postavku.

Grad Niš ima i Galeriju savremene umetnosti,[105] Galeriju Sinagoga, Galeriju 77, Galeriju NKC i Paviljon u Tvrđavi.[106]

Sport[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Sport u Nišu

U gradu postoji preko 200 sportskih klubova u preko 30 sportskih grana, koji okupljaju preko 15.000 registrovanih sportista.[traži se izvor od 03. 2014.] Najstariji fudbalski klub u Nišu nastao je 1918. godine — FK Sinđelić,[traži se izvor od 01. 2014.] a najpoznatiji fudbalski kub je Radnički koji je osnovan 1923. godine[traži se izvor od 01. 2014.], a kome su navijači šezdesetih godina dvadesetog veka, zbog dobre igre na domaćem terenu, dali ime „Real sa Nišave“. FK Car Konstantin osnovan je 1932,[107] a OFK Niš 1968. godine[traži se izvor od 01. 2014.]. Jedna od 28 Okružnih liga u Srbiji je Prva Niška liga u kojoj učestvuje 16 klubova, prevashodno iz Niša.

U drugoj polovini 20. veka bio je izuzetno popularan Bokserki klub Radnički, koji je osnovan 1947. godine, da bi šezdesetih i sedamdesetih godina bio jedan od najboljih bokserskih klubova u SFRJ. 1951. godine bio je prvak Srbije, 1952. osvaja Bokserski kup NR Srbije, zatim 1955. postaje po treći put prvak Srbije i ulazi u Saveznu boksersku ligu. Godine 1956. osvaja drugo mesto u Prvoj saveznoj ligi. To isto će ponoviti narednih godina do 1960. godine, a onda 1961. postaće šampion Jugoslavije. U njegovim redovima boksovali su državni reprezentativci, jugoslovenski i balkanski šampioni.

Najtrofejniji ženski fudbalski klub u SFR Jugoslaviji, SR Jugoslaviji, Srbiji i jugoistočjnoj Evropi je ŽFK Mašinac, osnovan 1970. godine[108] i poseduje svoj stadion na Delijskom Visu.

Sportski centar Čair raspolaže: Stadionom Čair (1963), Halom Čair (1974), zatvorenim bazenom (1990), ledenom dvoranom (2007) i dr.[109] Stadion Čair je najveći i najpoznatiji stadion u gradu, kapaciteta 14.000 gledalaca. Hala Čair je zatvorena sportska dvorana, kapaciteta 4.000 mesta, u kojoj se održavaju rukometne, košarkaške i odbojkaške utakmice, a u njoj često svoje mečeve kao domaćini igraju odbojkaška i rukometna reprezentacija Srbije. Na otvorenom bazenu Čair, od 13. do 18. jula 2010. održan je završni turnir Svetske lige u vaterpolu.

Izgled buduće sportske arene u Nišu, čija je izgradnja trebalo da počne 2010.

Niš ima dugogodišnju tradiciju dobrih rukometaških klubova kao što su RK Železničar Niš i ŽRK Naisa. Pored toga značajnu ulogu u srpskom sportu imaju i KK Ergonom i VK Niš, ali i Atletski klub „Železničar“, koji je imao dobre dugoprugaše i maratonce.

Streljački klub „Niš 1881“ je srpskom, a ranije i jugoslovenskom streljaštvu, podario mnoge šampione. Nekad je to bio Grozdanović, evropski prvak u gađanju malokalibarskom puškom, a danas je to Lidija Mihajlović,[110] zvanično drugi strelac sveta u gađanju MK puškom za 2009. godinu, i pobednik Svetskog kupa u gradu Vuksi, u Kini, oktobra 2009. godine. Inače, sedam puta proglašavana za sportistu godine Niša[111].

Niš ne zaostaje ni u kajaku na brzim vodama, ima trofejni Kajakaški klub „Gusar“[112], a u šahu ima bivšeg svetskog omladinskog prvaka i velemajstora Igora Miladinovića, kao i velemajstore Miroslava Miljkovića, Slavoljuba Marjanovića i Suzanu Maksimović.

Prvo organizovano navijanje u Nišu desilo se 1962. godine kada je FK Radnički ušao u Prvu saveznu ligu Jugoslavije. Navijačka grupa Meraklije nastala je 1989. godine.

Najpoznatiji džudo klub u Nišu je džudo klub „Kinezis“ (koji je bio vice šampiona u Srbiji), a pored njega tu su i džudo klub „Niš“ i džudo klub „Šogun“. Ḃ

Mediji[uredi]

Dana 18. novembra 1944. godine počinju da izlaze Narodne novine, najpre kao nedeljnik, a od 1971. godine postaju dnevne. 21. februara 1945. godine osniva se Radio Niš,[4] koji postaje druga radio-stanica u Jugoslaviji i dobija međunarodnu frekvenciju. Od 1992. godine u Nišu se osniva veći broj TV i radio-stanica. Sve one su u privatnom vlasništvu osim Niške televizije koja je vlasništvo Grada Niša. Godine 2009. Radio Niš se gasi i postaje samo dopisništvo Radio Beograda.

Štampani mediji[uredi]

Radio stanice[uredi]

  • Banker radio (98.3)[115]
  • Fast radio (102.7)
  • Siti radio (99.9)[116]-LAJV(AAS+)
  • Radio Blu FM- (103.1)
  • Radio Niš (99.5/101.9)
  • Radio 5[117] (105.5)
  • Radio Nišava[118] (104.0)
  • Oksižen radio (91.6)
  • Radio Jat (90.5)
  • Novi Fer Plej radio- (88.3)
  • IPP radio (88.8)
  • Radio Bel Ami[119] (95.6)
  • Radio Bel Ami, Folk Kanal (100.7)
  • TDI radio (88.8)
  • Radio Eparhije niške — GLAS (92.0)[120]

Televizijske stanice[uredi]

Arhitektura[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Arhitektura Niša
Kuća porodice Stambolija
„Regulacioni plan varoši Niš“ iz 1878. godine
Pogled sa krova zgrade u Ul. Branka Krsmanovića na Bulevar Nemanjića. Arhitektura s kraja 20. veka.

Više puta razaran u ratovima, grad Niš ipak ima sačuvanih istorijskih ulica i građevina. Arhitektura iz doba Osmanskog carstva je reprezentovana u gradskoj tvrđavi, sagrađenoj u periodu 1719—1723; u njenoj unutrašnjosti postoje još starije građevine, poput hamama iz 15. veka, koji je danas pretvoren u restoran[123], i Balibegove džamije, iz perioda 1521—1523, u kojoj je umetnička galerija [124]. Iz otomanskog perioda su i Kazandžijsko sokače, gde su mnoge kuće iz 17. veka, kuća porodice Stambolija (izgradnja započeta 1875) karakteristična po balkanskom stilu.

Nakon oslobođenja grada 1878. nalogom kneza Milana Austrijanac Franc Vinter radi „Regulacioni plan varoši Niš“[125]. Time je postavljena urbanistička osnova za razvoj grada i njegovu modernizaciju.

PC Gorča u centru grada — spoj arhitektonskih stilova

Kraj 19. i početak 20. veka označio je naglu promenu u arhitekturi, u dobu mlade srpske države. Ovaj period je karakterističan po prodoru zapadnih principa u građevinarstvu, stilovima neoklasike i neobaroka, ponekad izmešanim u istoj građevini. S kraja 19. veka potiče zgrada Banovine, izgrađena 1886, u kojoj se danas nalazi Univerzitet i zgrada Narodnog muzeja, sagrađena 1894. Arhitekura prve polovine 20. veka nastavila je u istom arhitektonskom maniru, sa administrativnim građevinama poput Gradske skupštine, sagrađene u periodu 1924—1926. Stil art deko je korišćen u dekoraciji zgrade Centralne pošte, kao i na fasadama nekih vila, poput one trgovca Andona Andonovića, iz 1930.

U periodu između dva svetska rata veći broj građevina, kako privatnih kuća i vila, tako i javnih zgrada napravljene su u stilu Moderne. Ove građevine napravljene su u kombinaciji sa drugim stilovima i tradicionalnih konstrukcija, a ograničene su tehničkim potencijalom i funkcionalnom strukturom sa tradicionalnim načinom izgradnje.[126]

Grad Niš ima malo homogenih gradskih četvrti. Tendencija je bila da se moderne zgrade podižu uz one iz prethodnih doba. Takav je slučaj sa Trgom Kralja Milana, gde su poslovno-trgovinske zgrade od betona, stakla i gvožđa isprepletene sa starim gradskim tkivom. Primeri za to su „Dušanov bazar“ u Dušanovoj ulici, trgovinski centar „Kalča“ i trgovinski centar „Ambasador“.

Van centra grada su izgrađene moderne četvrti u stilu industrijske arhitekture sa kraja 20. veka.

Niš je zbog raznovrsnosti urbanističkih tragova u istoriji u urbanističkom i arhitektonskom izrazu mnogovrstan i raznolik.

Panorama trga kralja Milana

Verski objekti[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija videti Eparhija niška i Niške džamije

Grad Niš ima više crkava integrisanih u gradski arhitektonski milje. Među njima se ističu: crkva Svetog Nikole, Saborni hram,[127] Hram Svetog cara Konstantina i carice Jelene u Nišu, crkva Svetog Pantelejmona.[128] U selu Gornji Matejevac, kod Niša, nalazi se Latinska crkva iz 11. veka[129], koja spada u retke očuvane spomenike iz prednemanjićkog perioda. U okolini grada se nalaze brojni srpski pravoslavni manastiri.

Trenutno se u Hilandarskom metohu, u Nišu, nalazi i Bogoslovija Svetog Kirila i Metodija koja je nakon 1999. godine privremeno preseljena iz Prizrena.[130]

U samom centru grada je katolička crkva Presvetog srca Isusovog, sagrađena 1885. a dograđivana 1925. i 1934. godine, da bi dobila današnji oblik.

Islam-agina džamija je podignuta pred oslobođenje Niša od Turaka, 1870, na temeljima starije džamije iz 1720. godine. U Tvrđavi se nalazi Bali-begova džamija sagrađena između 1521. i 1523. godine, a u Šumatovačkoj ulici se nalazi teško oštećena Hasan-begova džamija iz 1737. godine.

Sinagoga u Nišu postoji još od 1695. godine, a današnja zgrada Niške sinagoge datira iz 1925. godine, izgrađena na placu nekadašnje Jevrejske opštine, a obnovljena 2003. godine.[131]

U Nišu postoje i protestantske crkve. Pored pomenutih pravoslavnih i islamskih hramova u Nišu postoje i funkcionišu Hrišćanska baptistička crkva, Hrišćanska evanđeoska zajednica, Hrišćanska adventistička crkva, Zajednica Jehovinih svedoka.

Mostovi Niša[uredi]

Kroz Niš celom njegovom dužinom, protiče reka Nišava, počev od Sićevačke klisure na istoku, do njenog ušća u Južnu moravu, na zapadu. Na gradskom području u Nižšavu se ulivaju Jelašnička reka, Kutinska reka i Gabrovačka reka.

U užem delu gradskog jezgra njene obale spaja 11 a u širem gradskom području 16 mostova. Jelašničku reku premošćuje jedan most, Gabrovačku reku, u gradu 12 mostova i mostića a Kutinsku reku 5 mostova. Mostovi Niša imaju svoju istoriju a neki su i prava umetnička arhitektonska dela i građevinski poduhvati.

Značajni ljudi[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Znamenite ličnosti grada Niša

U Nišu je rođen niz ljudi značajnih za istoriju ovoga grada, ali i za istoriju države Srbije — naučnici, državnici, književnici, umetnici, političari, vojskovođe... Ovo je samo deo spiska ljudi koji su zadužili ovaj grad.

Rođeni u Nišu[uredi]

Konstantin Veliki (272—337)
Nikola Uzunović (1873—1954), predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije u dva navrata

Znamenite ličnosti koje su deo života ugradile u istoriju Niša[uredi]

Statua Stevana Sremca, lovca Kalče i Kalčinog psa Čape

Velika plejada znamenitih ličnosti Srbije, tako prisutna u svom vremenu, deo svog životnog puta, stvaranja i herojstva ugradila je u istoriju Niša.

Počasni građani Grada Niša[uredi]

Ovo zvanje dodeljuje Skupština Grada Niša od 2000. godine, dosad ga je dobilo šestoro stranaca. Prvi put je dodeljeno Kirijaki Panajotidi, grčkoj humanitarnoj radnici koja je tokom NATO bombardovanja, a i posle, donosila ogromnu humanitarnu pomoć, lekove i medicinsku opremu deci i građanima Niša. Kasnije su ovo zvanje dobili Hans Ola Urstad, bivši ambasador Norveške u Srbiji, i Dimitris Ksenitelis, bivši konzul Grčke u Nišu.

Joana i Haralampije Anastasiju, takođe humanitarni radnici iz Grčke, postali su 2008. godine počasni građani Niša, jer su na svaka četiri meseca donosili novčanu pomoć deci čiji su očevi poginuli u toku bombardovanja Srbije.[137]

Spisak počasnih građana[138][139]:

  • Grčka Kirijaki Panajotidi, humanitarna radnica (2000)[137]
  • Grčka Dimitris Ksenitelis, bivši grčki konzul u Nišu (2005)[137]
  • Norveška Hans Ola Urstad, bivši ambasador Kraljevine Norveške u Srbiji (2005)[137]
  • Grčka Haralampije Anastasiju, radnik humanitarne organizacije „Bendžamin” (2007)[137]
  • Grčka Joana Anastasiju, radnik humanitarne organizacije „Bendžamin” (2007)[137]
  • Italija Lihija Ramirez, šef Kancelarije UN HABITAT-a u Beogradu i glavni tehnički savetnik na projektu izrade Strategije razvoja Grada Niša (2008)

Međunarodna saradnja[uredi]

Nakon oslobođenja Niša od Turaka, otvaraju se konzulati Austrougarske, Rusije, Turske, Belgije i Grčke,[140]. Od početka Prvog svetskog rata pa do Trojne invazije Srbije, u Nišu su se nalazili ambasadori savezničkih zemalja.[141] Tokom bugarske okupacije (1915—1918), stoluje vicekonzul Austrougarske[142].

Otvaranje grčkog konzulata 4. septembra 1998. godine predstavljalo je prvo diplomatsko predstavništvo van Beograda u SRJ.[143] Uvođenjem bezviznog režima Srbiji od strane Evropske unije prestala je potreba za postojanjem grčkog konzulata koji je 17. decembra 2010. prestao sa radom.[144][145]

Konzulat Bugarske otvoren je 21. decembar 2006.[146]

Konzulat Mađarske otvoren je 19. mart 2009.[147] a zatvoren je 2011. godine.

Niš poseduje 6 konzula, od čega su dvojica stranci, što ga čini drugim gradom u Srbiji po broju diplomatskog kora.[148]

Spisak počasnih konzula:[148]

  • Ujedinjeno Kraljevstvo Petar Bošnjaković[139]
  • Francuska Saša Miljković[139]
  • Slovačka Stela Jovanović

Kulturni centri Amerike i Francuske imaju svoje prostorije u strogom centru grada.[150]

Grad Niš je član organizacije za prekograničnu saradnju Srbije-Bugarske-Makedonije — Evroregion Evrobalkan.[139][151] i prekograničnu saradnju Srbije i Bugarske[139][152]. Program strategije razvoja Grada Niša finansira Vlada Italije.[139][153]

Pobratimljeni gradovi[uredi]

Niš je pobratimljen sa sledećim gradovima:[139]

Niš je prijatelj sa sledećim gradovima:[139]

  • Grčka opština Sparta (Grčka) — Sporazum o prijateljstvu, 1996.
  • Grčka opština Kasandra (Grčka) — Sporazum o prijateljstvu, 1996.
  • Grčka opština Alimos (Grčka) — Sporazum o prijateljstvu, 1999.
  • Grčka opština Marusi (Grčka) — Sporazum o prijateljstvu, 1999.
  • Grčka Solun (Grčka) — Sporazum o prijateljstvu, 2000.
  • Sjedinjene Američke Države Kolumbus (SAD) — Sporazum o prijateljstvu, 2000.
  • Austrija Beč (Austrija) — Sporazum o prijateljstvu, 2004.
  • Rusija Kursk (Rusija) — Sporazum o prijateljstvu, 2005.

Niš je sarađuje sa sledećim gradovima:[139]

  • Norveška opština Saltdal Komune (Norveška) — Sporazum o saradnji 1986, obnovljena Pismom o namerama 2002.
  • Nemačka Bad Homburg (Nemačka) — prijateljska saradnja 1999, obnovljeni kontakti 2010.
  • Austrija Beč (Austrija) — Sporazum o saradnji, 2004.
  • Austrija Grac (Austrija) — Sporazum o saradnji, 2004.
  • Rusija Kursk (Rusija) — Sporazum o saradnji, 2006.
  • Danska Orhus (Danska) — Sporazum o saradnji, 2009.
  • Slovenija Ljubljana (Slovenija) — Sporazum o saradnji, 2010.
  • Bugarska Pernik (Bugarska) — saradnja u okviru projekta za prekograničnu saradnju Srbije i Bugarske

Galerija[uredi]

Vidi još[uredi]

Napomene[uredi]

  1. ^ GUP Niš, je skraćenica od naziva Generalni urbanistički plan Niša

Reference[uredi]

  1. ^ a b v Popis stanovništva, domaćinstava i stanova u Republici Srbiji 2011 – Starost i pol — Republički zavod za statistiku, Beograd, 2012. godina. ISBN 978-86-6161-028-8. Stanovnišptvo-starost i pol (podaci po naseljima) u Nišavskoj oblasti (str.464-472), Pristupljeno 15. 4. 2013.
  2. ^ The Prosopography of the later Roman empire: A.D. 260-395, Volumen 1, Cambridge Univ. Press. 1987. ISBN . pp. 322
  3. ^ a b v „Град Ниш: Ниш кроз векове 1“. Ni.rs Приступљено 20. 9. 2011.. 
  4. ^ a b v g d [1][2][3][mrtva veza od June 2014] Važni datumi
  5. ^ Azbučnik enciklopedije Niša, Niš, oktobar 1981. pp. 42 prema arapskom piscu Al Makinu
  6. ^ Ršumović, R. (1967). Niško–Aleksinački deo udoline Južne Morave. Zbornik radova Geografskog instituta „Jovan Cvijić“, knj. 21, 101-193.
  7. ^ Kostić, M. (1967). Niška kotlina — studija društveno geografskog razvoja. Zbornik radova Geografskog instituta „Jovan Cvijić“, knj. 21, 295-359.
  8. ^ a b v g d Grupa autora, Geografske odlike niškog područja, Položaj i prostranstvo U: Istorija Niša, knjiga I, Gradina, Niš 1986. pp. 11
  9. ^ Službeni list grada Niša br. 45, od 7. jula 2011
  10. ^ Niš i okolina. Geografsko istorijski prikaz. Opis puta III kongresa slovenskih geografa i etnografa u kr. Jugoslaviji, 1930. Beograd. 1930
  11. ^ a b v „Monthly and annual means, maximum and minimum values of meteorological elements for the period 1961—1990“ Приступљено 13. мај 2009. 
  12. ^ a b v „Observatory: Niš (founded in 1889)“ Приступљено 16. 5. 2009.. 
  13. ^ Barnes (1981), str. 3.
  14. ^ „Arheološka nalazišta od izuzetnog značaja“ (Ministarstvo kulture Republike Srbije)
  15. ^ „Decline and Fall of the Roman Empire, Vol. 2: Chapter XXV: Reigns Of Jovian And Valentinian, Division Of The Empire. Part II“. Sacred-texts.com Приступљено 24. 06. 2010.. 
  16. ^ „Миша Ракоција: Нова сазнања о ранохришћанској прошлости Ниша“ (PDF) Приступљено 20. 9. 2011.. 
  17. ^ Peter Headher. The Fall of the Roman Empire. Pan Macmillan, London, 2005. pp. 302
  18. ^ „Ниш и Византија IV, pp. 47“ (PDF) Приступљено 20. 9. 2011.. 
  19. ^ Nebojša Ozimić: Rečnik Gornje Mezije, Niš, 2001. pp. 21-22
  20. ^ Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, knj.1, SAN, Beograd, 1955. pp. 70-72
  21. ^ „Станоје Станојевић, ''Историја српскога народа'' (''Борба Зете и Рашке о превласт'')“. Sr.wikisource.org. 27. 7. 2011. Приступљено 20. 9. 2011.. 
  22. ^ Azbučnik enciklopedije Niša, Niš, oktobar 1981. pp. 46
  23. ^ a b v Alexander Kazhdan (editor), The Oxford Dictionary of Byzantium , Oxford, 1991. ((en))
  24. ^ „Марко ШУИЦА: ПРИПОВЕСТИ О СРПСКО-ТУРСКИМ ОКРШАЈИМА И «СТРАХ ОД ТУРАКА» 1386. ГОДИНЕ, Филозофски факултет, Београд“. Scindeks-clanci.nb.rs Приступљено 20. 9. 2011.. 
  25. ^ Miloš Blagojević, „Srpske države i oblasti 1373—1395. godine“ (istorijska karta) [4], Pristupljeno 15. 4. 2013.
  26. ^ „Ниш кроз векове“. Ni.rs Приступљено 20. 9. 2011.. 
  27. ^ Vizantološki institut SANU, Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije IV (fototipsko izdanje originala iz 1971), Beograd 2007. ISBN 978-86-83883-10-3
  28. ^ Martijn Theodoor Houtsma, E.J. Brill's first encyclopaedia of Islam, 1913-1936, Volume 1, 1987 -, pp. 926, 927
  29. ^ a b „мр Дејан Танић: Војно-стратешки значај средњег Поморавља у Бечком рату (1683—1699)“ (PDF) Приступљено 20. 9. 2011.. 
  30. ^ a b „Станоје Станојевић, ''Историја српскога народа'' (''Борба српскога народа против Турске и против Аустрије'')“. Sr.wikisource.org. 29. 7. 2011. Приступљено 20. 9. 2011.. 
  31. ^ Vuk (1. 3. 2008.). „Бојно поље Србија: Прича о три тврђаве“. Vukovblog.blogspot.com Приступљено 20. 9. 2011.. 
  32. ^ „Историјски архив Ниш“. Arhivnis.co.rs Приступљено 20. 9. 2011.. 
  33. ^ „Нишка епархија у првој половини 18. века“. Arhivnis.co.rs. 19. 10. 1906. Приступљено 20. 9. 2011.. 
  34. ^ S. J. Shaw (1976), History of the Ottoman Empire and Modern Turkey: Vol.1 Empire of gazis, Cambridge Universiy Press,. . ISBN . pp. 245.
  35. ^ Lord Kinross: The Ottoman centuries
  36. ^ Nicholas Jorga: Geschishte des Ottamanischen, vol 4
  37. ^ Istorija Niša I, pp. 271, Gradina i Prosveta Niš, 1983.
  38. ^ Borbe za oslobođenje Niša 1809-1944, Niš, 1952.
  39. ^ Dragoljub Simonović: Narodni ustanak. Jugoistočna Srbija godine 1841. Narodne novine, (1-10), 17. april, i dalje, Niš 1990
  40. ^ Bruno Lovrić, Istorija Niša, Niš 1928. (Oslobođenje Niša, Zavera Kole Rašića i drugova), Pristupljeno 15. 4. 2013.
  41. ^ „Политики Забавник: Краљ Милан и српско-бугарски рат — „Четири дана срамоте““. Politikin-zabavnik.rs Приступљено 20. 9. 2011.. 
  42. ^ Ћоровић, Владимир. Историја српског народа. Београд Приступљено 19. 3. 2013.. 
  43. ^ Mitrović (2007), стр. 52.
  44. ^ „„The Kosovo Chronicles“, Душан Т. Батаковић, Београд 1992. ((en)). Balkania.tripod.com Приступљено 20. 9. 2011.. 
  45. ^ Istorija Niša II, Niš, 1984. pp. 226
  46. ^ Bъlgarskata armiя, 1877-1919‎, Vasil Vasilev, Institut za voenna istoriя, 1988. pp. 293
  47. ^ Saturday, 22 August, 2009 Michael Duffy (22. 08. 2009.). „On This Day — 27 January 1916“. First World War.com Приступљено 24. 06. 2010.. 
  48. ^ Mitrović (2007), стр. 256.
  49. ^ Mitrović (2007), стр. 241.
  50. ^ Saturday, 22 August, 2009 Michael Duffy (22. 08. 2009.). „On This Day — 12 October 1918“. First World War.com Приступљено 24. 06. 2010.. 
  51. ^ Aleksandar Mančić, Viktor Sabo, Mihailo Matić, Natural resources and beauties of the Socialist Republic of Serbia, 1973 -, pp. 51
  52. ^ Бела књига Електропривреде Србије ЈП ЕПС, Београд (2011)
  53. ^ Weal (2012), стр. 63.
  54. ^ Палилулске новине: Помен жртвама бомбардовања Ниша 1941, број 3, 2011. pp. 23
  55. ^ Ripley (2003), стр. 110.
  56. ^ Ripley (2003), стр. 116-117.
  57. ^ „Leksikon Vermahta: Feldkommandantur 809“. Lexikon-der-wehrmacht.de Приступљено 5. 5. 2012.. 
  58. ^ Grupa autora, Gubici u niškom području 1941—1945, U:Istorija Niša III, „Gradina“ i „Prosveta“, Niš, 1986. pp. 91-93,
  59. ^ „Српско наслеђе“. Srpsko-nasledje.rs Приступљено 20. 9. 2011.. 
  60. ^ Vuk (23. 8. 2008.). „Сукоб савезника“. Vukovblog.blogspot.com Приступљено 20. 9. 2011.. 
  61. ^ Thomas (1999), str. 271.
  62. ^ „РТС Odata pošta žrtvama sreda, 25 mart 2009“. In4s.net Приступљено 20. 9. 2011.. 
  63. ^ Списак погинулих током НАТО агресије у Нишу ((en))
  64. ^ a b „Регионални центар за ванредне ситуације налазиће се у Србији“. Setimes.com. 15. 2. 2010. Приступљено 13. 10. 2011.. 
  65. ^ Галовић, М (1. 7. 2010.). „„Руска база” у Нишу оперативна у августу“. Политика Приступљено 1. 7. 2010. 
  66. ^ „Статут града Ниша“ (PDF) Приступљено 13. 10. 2011.. 
  67. ^ „Републички завод за статистику — Становништво“. Webrzs.stat.gov.rs Приступљено 5. 5. 2012.. 
  68. ^ „Одборници у Скупштини Града Ниша“. Ni.rs Приступљено 13. 10. 2011.. 
  69. ^ „Закон о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштва“. Sr.wikisource.org. 6. 10. 2011. Приступљено 13. 10. 2011.. 
  70. ^ „Закон о Војсци Србије, Глава XIII — Одговорност припадника Војске Србије, Дисциплинска одговорност, Члан 161“. Sr.wikisource.org Приступљено 13. 10. 2011.. 
  71. ^ a b v g „Одлука о празнику, слави и значајним датумима Града Ниша (пречишћен текст)“. Zurbnis.rs. 23. 12. 2009. & 15. 6. 2011. Приступљено 5. 5. 2012.. 
  72. ^ „Б92: Ниш више датума слави као свој дан?“. B92.net. 20. 11. 2009. Приступљено 13. 10. 2011.. 
  73. ^ „Палилула: Манифестације Г. О. Палилула“. Palilula.eu Приступљено 13. 10. 2011.. 
  74. ^ „Пантелеј: Општинска слава“. Pantelej.org.rs Приступљено 13. 10. 2011.. 
  75. ^ „Нишка Бања: Информатор о раду Градске општине Нишка Бања“. Goniskabanja.org.rs. јануар 2011. Приступљено 5. 5. 2012.. 
  76. ^ a b v g d „Стратегија развоја града Ниша (страна 31)“ (PDF) Приступљено 13. 10. 2011.. 
  77. ^ „Познати Палилулци“. Palilulani.org.rs Приступљено 13. 10. 2011.. 
  78. ^ Radovinović, Radovan; Bertić, Ivan, eds (1984). Atlas svijeta: Novi pogled na Zemlju (3rd ed.). Zagreb: Sveučilišna naklada Liber.
  79. ^ „Стратегија развоја града Ниша — Индустрија (страна 41)“ (PDF) Приступљено 13. 10. 2011.. 
  80. ^ „Стратегија развоја града Ниша (страна 49)“ (PDF) Приступљено 13. 10. 2011.. 
  81. ^ „Зоран Симоновић: Путеви, каравански саобраћај и безбедност на путевима средњовековне Србије“. Arhivnis.co.rs Приступљено 13. 10. 2011.. 
  82. ^ Ćirković (2008), стр. 3.
  83. ^ „Трамвајски саобраћај у Нишу“ (PDF) Приступљено 13. 10. 2011.. 
  84. ^ Srećko Ćunković: Školstvo i prosveta u Srbiji u XIX veku, Pedagoški muzej, Beograd 1970.
  85. ^ Školstvo Niša i okoline u: Istorija Niša II, pp. 120-178, Gradina i Prosveta Niš, 1983.
  86. ^ „Списак основних школа“. Ni.rs Приступљено 13. 10. 2011.. 
  87. ^ „Списак средњих школа“. Ni.rs Приступљено 13. 10. 2011.. 
  88. ^ „Нишки Универзитет: Смештај студената, приступљено март 2012“. Ni.ac.rs Приступљено 5. 5. 2012.. 
  89. ^ a b v g d 125 godina Vojne bolnice u Nišu/Sreten Milenković, Milorad Dimić-Niš:Vojna bolnica;Zrenjanin Jugoremedija; Bečej:Proleter, 2004 (Bečej Proleter). 116 str ISBN 86-84819-01-2
  90. ^ a b Milošević R. Sto deset godina Vojne bolnice u Nišu (1878—1988). Monografija, Vojna bolnica; 1988.
  91. ^ a b v Paligorić TM. Ekonomska kultura istorija Niša. Prvi deo: Niš do Svetskog rata. Niš: Gutenberg; 1937
  92. ^ Milojević V. Okružna bolnica. U: Enciklopedija Niša (zdravstvo dečja zaštita, socijalna zaštita). Niš:Gradina; 1996. pp. 148-9
  93. ^ Bogdanović J. Sanitet i bolnice u Nišu od oslobođenja do danas. Niški novi list 1937.
  94. ^ a b Osnivanje okružne bolnice u Nišu, Pristupljeno 15. 4. 2013.
  95. ^ a b v g d DOM ZDRAVLjA NIŠ-RAZVOJ ZDRAVSTVA U NIŠU Preuzeto;09/2009.
  96. ^ a b Živić S R. Knjiga o bolnici. Niš: Prosveta; 2002
  97. ^ Klinički centar Niš, zvanični sajt, Pristupljeno 24. 2. 2010.
  98. ^ Zavod za zdravstvenu zaštitu radnika Niš, Pristupljeno 10/2009
  99. ^ Opšti podaci na zvaničnom sajtu ZZZZ-Niš Posećeno februar 2010.
  100. ^ Zvanična prezentacija ZHMP Niš, Pristupljeno 25. 2. 2012
  101. ^ „Симфонијски оркестар у Нишу“. Ni.rs Приступљено 13. 10. 2011.. 
  102. ^ „Народна библиотека“. Ni.rs Приступљено 13. 10. 2011.. 
  103. ^ „Универзитетска библиотека“. Ni.rs Приступљено 13. 10. 2011.. 
  104. ^ „Медијана“. Nistourism.org.rs Приступљено 13. 10. 2011.. 
  105. ^ „Галерија савремене ликовне уметности“. Gslunis.org Приступљено 13. 10. 2011.. 
  106. ^ „Туристичка организација Ниша: Град богате културе и историје“. Ni.rs Приступљено 13. 10. 2011.. 
  107. ^ „ФК Цар Константин: Историјат“. Fkcarkonstantin.com Приступљено 13. 10. 2011.. 
  108. ^ „ЖФК Машинац: Клуб инфо“. Zfkmasinac.com Приступљено 13. 10. 2011.. 
  109. ^ „Историјат спортског центра „ЧАИР““. Sccair.rs. 14. 10. 1974. Приступљено 13. 10. 2011.. 
  110. ^ „Лидија Михајловић“. Srbi.org. 27. 10. 2009. Приступљено 13. 10. 2011.. 
  111. ^ „Лидија Михајловић“. Srbijasport.com Приступљено 13. 10. 2011.. 
  112. ^ „КК „Гусар“ Ниш“. Blic.rs Приступљено 13. 10. 2011.. 
  113. ^ „Народне новине“. Narodne.com Приступљено 13. 10. 2011.. 
  114. ^ „Братство (новине)“. Niubratstvo.info. 7. 10. 2011.. Archived from the original on 13. 4. 2010. Приступљено 13. 10. 2011.. 
  115. ^ „Банкер радио“. Radiobanker.rs Приступљено 5. 5. 2012.. 
  116. ^ „City Radio 104,7“. Radiocity.rs. 8. 10. 2011. Приступљено 13. 10. 2011.. 
  117. ^ „РТВ5 — Ниш“. Rtv5.rs Приступљено 13. 10. 2011.. 
  118. ^ a b „РТВ Нишава — Прва ромска радио и ТВ станица у Србији“. Nisava.org Приступљено 13. 10. 2011.. 
  119. ^ „Радио-телевизија Belle Amie“. Belami.rs Приступљено 13. 10. 2011.. 
  120. ^ „Радио Епархије нишке — ГЛАС“. Radio-glas.org Приступљено 5. 5. 2012.. 
  121. ^ „TV BANKER“. Tvbanker.rs Приступљено 13. 10. 2011.. 
  122. ^ „Niška televizija — Gradska televizija Niš“. Ntv.rs Приступљено 5. 5. 2012.. 
  123. ^ „Нишка тврђава 3“. Ni.rs Приступљено 13. 10. 2011.. 
  124. ^ „Нишка тврђава 2“. Ni.rs Приступљено 13. 10. 2011.. 
  125. ^ „Град Ниш капија истока и запада“. Serbianmirror.com Приступљено 13. 10. 2011.. 
  126. ^ http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0354-4605/2007/0354-46050701001K.pdf Aleksandar Keković, Zoran Čemerikić: MOST SIGNIFICANT BUILDINGS OF THE MODERNE STYLE, FACTA UNIVERSITATIS, Vol. 5, No 1, 2007. pp. 1—15, pristupljeno jula 2012.
  127. ^ „Цркве у Нишу“. Naissus.info Приступљено 5. 5. 2012.. 
  128. ^ „Црква светог Пантелејмона у Нишу“. Pantelej.org.rs Приступљено 13. 10. 2011.. 
  129. ^ „Латинска црква“. Spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs Приступљено 13. 10. 2011.. 
  130. ^ Srpska Pravoslavna Crkva. „Богословија Светог Кирила и Методија у Призрену (привремено у Нишу)“. Spcportal.org Приступљено 13. 10. 2011.. 
  131. ^ „Нишка синагога“. Makabijada.com Приступљено 13. 10. 2011.. 
  132. ^ „Патријарх српски Спиридон“. Народна енциклопедија. Загреб: Библиографски завод. 1927. 
  133. ^ „Историјски архив“. Arhivnis.co.rs Приступљено 13. 10. 2011.. 
  134. ^ „Биографија Градимира Миловановића на сајту САНУ-а“. Mi.sanu.ac.rs Приступљено 13. 10. 2011.. 
  135. ^ Skupština i nagrade ULUPUDS-a, za 2011. Na: Portal za kulturu Jogostočne Evrope, Приступљено 15. 4. 2013.
  136. ^ Prof. dr Milorad Mitković Ortopedski hirurg, Приступљено 12. 01. 2012
  137. ^ а б в г д ђ „Путин достиже Тита као почасни грађанин“. Blic.rs Приступљено 13. 10. 2011.. 
  138. ^ „Почасни грађани града Ниша“. Ni.rs Приступљено 13. 10. 2011.. 
  139. ^ a b v g d đ e ž z i j k „Међународна сарадња града Ниш“. Ni.rs Приступљено 5. 5. 2012.. 
  140. ^ ISTORIJA NIŠA II, Niš, 1984. pp. 106
  141. ^ „Ниш у Првом светском рату, Народни музеј Ниш“. Istorijanisa.wikidot.com Приступљено 13. 10. 2011.. 
  142. ^ Andrej Mitrović, Serbia's great war, 1914-1918, 2007
  143. ^ „Конзулат Републике Грчке“. Ni.rs Приступљено 13. 10. 2011.. 
  144. ^ „Јужне вести: Затвара се грчки конзулат у Нишу“. Juznevesti.com. 26. 10. 2010. Приступљено 5. 5. 2012.. 
  145. ^ „РТС: Грци затварају конзулат у Нишу“. Rts.rs. 26. 10. 2010. Приступљено 5. 5. 2012.. 
  146. ^ „Setimes.com: Бугарска отворила конзулат у Нишу у Србији“. Setimes.com. 22. 12. 2006. Приступљено 13. 10. 2011.. 
  147. ^ „Амбасада Републике Мађарске: Нови мађарски конзулат“. Mfa.gov.hu Приступљено 13. 10. 2011.. 
  148. ^ a b Dragana Kocić (28. 11. 2009.). „Press Online: Ниш град са шест конзула“. Pressonline.rs Приступљено 13. 10. 2011.. 
  149. ^ a b „Конзулати“. Ni.rs Приступљено 13. 10. 2011.. 
  150. ^ „Културни центри“. Ni.rs Приступљено 5. 5. 2012.. 
  151. ^ „Позадина сарадње Еврорегиона Евробалкана“. Eurobalkans.net Приступљено 5. 5. 2012.. 
  152. ^ „Програм прекограничне сарадње Србије и Бугарске“. Ni.rs Приступљено 5. 5. 2012.. 
  153. ^ „Стратегија развоја Града Ниша“. Ni.rs Приступљено 5. 5. 2012.. 

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :

title=Vikiputovanja

Vikiputovanja imaju više informacija na vezi:


Sjajni članak Članak Niš je primer među sjajnim člancima.
Pozivamo i Vas da napišete i predložite neki sjajan članak.