Шумадија и западна Србија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Шумадија и западна Србија
Застава Шумадије и западне Србије Грб Шумадије и западне Србије
Застава Грб


[[Слика:
Положај Шумадије и западне Србије
Положај Шумадије и западне Србије
|250п]] |
Положај Шумадије и западне Србије
Матична држава Србија
Административни центар нема
Највећи град Крагујевац
Службени језик српски
Површина  
 - Укупно  km²
Становништво  
 - 2011 2.031.697
 - Густина /km²
Валута Динар (RSD) (100 пара)
Временска зона UTC

Шумадија и западна Србија је један од пет статистичких региона Србије. Ово је највећи статистички регион по: броју становника (2.031.697 према попису 2011. године); површини (26.483 km²) и броју насељених места (2.111).

Формирање региона[уреди]

У јулу 2009. године, скупштина Србије усвојила је закон којим је Србија подељена на седам статистичких региона. [1] Првобитно је било предвиђено да подручје статистичког региона Шумадија и западна Србија чине два статистичка региона - Западни регион и Централни регион. Почетком 2010. године преовладала је идеја о смањењу броја статистичких региона, а разлог за то је неравномерност у броју становника у регионима на основу првог предлога. Према новом предлогу, Србија се дели на пет статистичких региона, [1] а уједначавање региона врши се спајањем Западног и Централног региона и Источног и Јужног региона.

Историја[уреди]

У римско доба, ово подручје је првобитно било у саставу провинција Мезије, Далмације и Паноније. Уситњавањем провинција и променом њихових граница, целокупно подручје региона улази у састав провинције Горња Мезија. Становништво ове провинције су углавном чинила келтска и илирска племена. Касније, поделом Римског царства, цела област је укључена у Византију.

Крајем 5. и почетком 6. века, на ове просторе се масовно досељавају словенска племена. Током раног средњег века, североисточним деловима ове области су углавном доминирале Бугарска и Византија, док су се југозападни делови области налазили у саставу Рашке. На северу регије, у Мачви, шири се средњовековна угарска држава, која на овом подручју формира покрајину Мачванска бановина.

1282. године, након сабора у Дежеву, северни делови области улазе у састав Сремске краљевине, под влашћу краља Драгутина, а средином 14. века, цела област је у саставу Душановог српског царства. После пропасти Српског царства, регија постаје средиште државе Николе Алтомановића, а затим и средиште Моравске Србије14. веку) и Српске деспотовине15. веку).

Падом Српске деспотовине (1459. године) целокупно подручје региона долази под турску власт. У кратком периоду, између 1718. и 1739. године, северни део области улази у састав Аустријске Краљевине Србије. 1804. године регион постаје средиште Српске револуције и Пијемонт модерне Србије. Први српски устанак подигао је Карађорђе Петровић у месту Орашац 15. фебруара 1804. године, а Други српски устанак под вођством Милоша Обреновића подигнут је у месту Таково 24. априла 1815. године.

После Другог српског устанка, већи део региона је у саставу Србије. Проширењем граница Србије 1833. године, у састав Србије улазе још неки јужни и западни делови региона, док под турском влашћу остаје само подручје Санџака, које ће такође ући у састав Србије 1912. године. После формирања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, подручје региона је било подељено на неколико округа (1918-1922) и области (1922-1929). Са формирањем бановина 1929. године, подручје региона је подељено између Дринске, Дунавске, Моравске и Зетске бановине.

Подручје Централне Србије између 1959. и 2009. године

Током окупације Југославије од стране сила Осовине у Другом светском рату, ово подручје је углавном било у саставу Недићеве Србије, док се део Санџака налазио у саставу Црне Горе. У току народноослободилачке борбе против окупатора, на западу региона је 1941. године формирана Ужичка република. После ослобођења, регион улази у састав СР Србије у оквиру нове социјалистичке Југославије. На северу и југу СР Србије налазиле су се аутономне покрајине Војводина и Косово, док је централно подручје републике које се није налазило у саставу аутономних покрајина било познато под именом Ужа Србија (касније Централна Србија) и функционисало је као нека врста статистичког региона, који, за разлику од других делова Југославије, није имао сопствене органе власти, али су статистички подаци исказивани у оквиру његових граница.

Током 2009. године, подручје Централне Србије подељено је на 5 статистичких региона (Београд, Западни регион, Централни регион, Источни Регион, Јужни регион), да би 2010. године, спајањем региона, овај број био смањен на 3 (Београд, Шумадија и западна Србија, Јужна и источна Србија).

Географија[уреди]

Предео западне Србије

На подручју региона налази се неколико просторно-географских целина, од којих су значајније: Шумадија, Рашка/Санџак, Стари Влах, Мачва, Подриње, Пештер, Посавина, Поморавље, Златибор, итд.

Окрузи[уреди]

На подручју региона налазе се следећи окрузи:

Градови[уреди]

Град Чачак

Већи градови региона су (са оквирним бројем становника 2002. године):

Етничке групе[уреди]

На подручју региона углавном преовлађује српско становништво, док је у Санџаку знатним бројем заступљено и бошњачко становништво. Бошњаци чине етничку већину у општинама Нови Пазар, Тутин и Сјеница.

Према подацима са пописа из 2011. године, регион је имао 2.031.697 становника. Најбројније етничке групе, према овом попису су биле:[2]

Етничка мапа региона према попису из 2011. године

Религија[уреди]

Најзаступљенија вероисповест у региону је православље, док је на подручју Санџака у знатној мери присутан и ислам.

Правни статус и политика[уреди]

Подела Србије на статистичке регионе извршена је у циљу усаглашавања са земљама Европске уније које користе НУТС стандарде. За разлику од три статистичка региона који имају и сопствене органе управе (Војводина, Косово, Београд), статистички регион Шумадија и западна Србија је формиран за статистичке потребе и нема своје органе власти. Пошто се у влади Србије разматра и опција административне регионализације, није искључено да ће овај статистички регион постати и административни. Захтеви за административном регионализацијом овог подручја присутни су у програмима неких политичких партија у Шумадији и Санџаку.

Референце[уреди]

Види још[уреди]