Јелисавета Саблић
| Јелисавета Саблић | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
|
|
|||||||
| Датум рођења | 13. јун 1942. | ||||||
| Место рођења | Београд (Југославија) | ||||||
| Друга имена | Сека Саблић | ||||||
| Занимање | глумица | ||||||
| IMDb веза | |||||||
|
|||||||
Јелисавета Сека Саблић (Београд, 13. јун 1942) је српска филмска, позоришна и телевизијска глумица, која слови за највећу домаћу комичарку.[1][2]
Каријеру је започела пре скоро педесет година да би данас била једна од најпопуларнијих и највољенијих глумица у свим земљама бивше Југославије. Сека је најпознатија по улогама у филмовима Бурдуш, Тесна кожа 3, Рад на одређено време, Мој тата на одређено време, Секула и његове жене и Секула се опет жени. Изузетне комичарске способности показала је као другарица Сека у ТВ–серији Бољи живот и као секретарица Маријана у Срећним људима. У серији Породично благо играла је главну сестру Антонију, а врхунац популарности доживела је захваљујући ситкому Љубав, навика, паника. Године 2008. сврстана је међу најбоље српске глумице свих времена поставши лауреат награде Велика Жанка, а две године касније добила је најпрестижнији Добричин прстен за животно дело.
Садржај |
[уреди] Биографија
Рођена је у Београду 13. јуна 1942. године. Још у гимназијским данима била је један од оснивача аматерског позоришта Дадов.
Дипломиравши 1965. године глуму у класи Мате Милошевића на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, дебитује у Позоришту „Бошко Буха“ у представи „Пепељуга“ Александра Поповића.
Од 1967. чланица је Атељеа 212, где остварује најзначајније позоришне улоге: у „Краљу Ибију“ А. Жарија, те у „Развојном путу Боре Шнајдера“, Александра Поповића, за коју прима награду „Ћуран“ на фестивалу Дани комедије у Јагодини (као и касније за улогу у „Ожалошћеној породици“ Бранислава Нушића); на Стеријином позорју награђена је за споредну улогу у „Клаустрофобичној комедији“ Душана Ковачевића.
На филму дебитује у црнохуморном редитељском првенцу Гордана Михића и Љубише Козомаре „Вране“ (1969). Уз ретке изузетке (нпр. „Кичма“, 1975, В. Грлића, и „Госпођица“, 1980, В. Јаснога) глуми комичне улоге: нпр. У широко популарним комерцијалним комедијама Милана Јелића („Рад на одређено време“, 1980; „Мој тата на одређено време“, 1983; „Развод на одређено време“, 1986) и Зорана Чалића („Жикина династија“, 1985. и „Друга жикина династија“, 1986).
Највише глумачке домете остварила је у делима Слободана Шијана; „Како сам систематски уништен од идиота“ (1983), „Давитељ против давитеља“ (1984) те посебно у гротески „Маратонци трче почасни круг“ (1982), где је за лик пијанисткиње Кристине награђена Златном ареном за главну улогу на фестивалу у Пули. Успешно наступа и на телевизији.
Јелисавета Саблић је 2008. године награђена наградом „Жанка Стокић“.
[уреди] Позориште
- Пепељуга
- Развојни пут Боре Шнајдера
- Краљ Иби
- Радован III
- 2006. — „Свињски отац“ (улога мајка-Даре)
[уреди] Улоге
[уреди] Награде и признања
- Златна арена
- Статуета златни ћуран
- 2006. — Награда „Љубинка Бобић“
- 2007. — са Николом Симићем добила је награду за глумачки пар године на филмском фестивалу у Нишу.
- 2008. — Награда „Велика Жанка“
- 2010. — "Добричин прстен", највећа глумачка награда за животно дело
[уреди] Извори
- ^ Jelisaveta Seka Sablić. Приступљено на дан 2012-04-14
- ^ Jelisaveta Seka Sabljić - Kristina iz 'Maratonaca'. Приступљено на дан 22. 4. 2011.
[уреди] Спољашње везе
- Јелисавета Саблић нa PORT.rs
- ИМДб Јелисавета Саблић на ИМДб-у ((en))
- Радост пуна злочина - инетрвју („Вечерње новости“, 30. март 2010)
- Добричин прстен Секи Саблић
- Портрет без рама: Јелисавета Саблић („Политика“, 19. децембар 2010)
- Секин улазак у пантеон глуме („Прес“, 26. јануар 2011)
|
||||||||
