Љубомир Симовић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Љубомир Симовић

LjubomirSimovic.jpg

Општи подаци
Датум рођења 2. децембар 1935.
Место рођења Ужице (Краљевина Југославија)
Рад
Институција САНУ
Напомене Академик

Љубомир Симовић (Ужице, 2. децембар 1935) је драмски писац, песник, романсијер,преводилац, редовни члан Српске академије наука и уметности.

Биографија[уреди]

Рођен је 2. децембра 1935. године у Ужицу, од оца Драгише, обућара и мајке Радојке, из сарајевске породице Цвијић. Основну школу, ниже разреде гиманзије и учитељску школу завршио је у Ужицу. Године 1962. дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на групи за историју југословенске књижевности и српскохрватски језик. Као студент био је члан редакције и одговорни уредник студентског књижевног листа “Видици”. Пише песме, драме, романе, есеје, књижевне критике. Преводи са италијанског и руског језика. Прву песму под називом „Јутро” објавио је, као ученик Учитељске школе, у “Учитељској искри” (1951). Наставио је да објављује у “Вестима”, “Младој култури”, “Омладини”, “Студенту”, “Летопису Матице српске”, “Међају”, “Политици”, “Нину” и другим листовима и часописима. Крајем педесетих година прошлог века, радио је хонорарно у Омладинском програму Радио Београда. Цео радни век провео је као уредник Уметничке редакције Првог програма Радио Београда. Инспирацију за прве песничке радове налазио је у Ужицу и околини, менталитету Ужичана и њиховом развијеном смислу за хумор и осећање језика. Драме су, као и песме, тематски везане за завичајно Ужице, историјску прошлост и традицију. Његове песме и драме налазе се у свим антологијама српског песништва и драме. Дела су му преведена на готово све европске језике а драме извођене у позориштима широм Србије али и на многим светским сценама: Француској, Мађарској, Бугарској, Мексику, Чешкој, Немачкој, Русији. Швајцарској, Пољској, Белгији, Канади, Мароку идр.

Песме[уреди]

Балада о Стојковићима

Песничке књиге[уреди]

  • Словенске елегије (1958),
  • Весели гробови (1961),
  • Последња земља (1964),
  • Шлемови (1967),
  • Уочи трећих петлова (1972),
  • Субота (1976),
  • Видик на две воде (1980),
  • Ум за морем (1982),
  • Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској (1983),
  • Источнице (са цртежима Марија Маскарелија, 1983),
  • Горњи град (1990, два издања),
  • Игла и конац (1992)
  • Љуска од јајета (1998).

Избор из Симовићевог песништва објављен је у књигама:

Изабране песме (1980), Хлеб и со (1985, 1987), Источнице и друге песме (1994) и Учење у мраку (1995). У заједничком издању Града театра Будве и подгоричког „Октоиха“, у едицији „Награђени писци“, у којој се штампају дела добитника награде „Стефан Митров Љубиса“, објављено је 1998, Симовићево трокњижје, које би се могло назвати ужичком песничком трилогијом: Видик на две воде, Источнице и Игла и конац.

Песма Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској штампана је као библиофилско издање Јовице Вељовића, у Хамбургу, 1997. године.

Сабране песме Љубомира Симовића објављене су у издању „Стубова културе“ 1999. године.

Драме[уреди]

Симовић је написао четири драме: Хасанагиница, Чудо у Шаргану, Путујуће позориште Шопаловић и Бој на Косову. Драме су му извођене на многим нашим сценама, као и у иностранству. Највише успеха постигло је Путујуће позориште Шопаловић, које је постављено на сценама Пољске, Чешке, Словачке, Француске, Швајцарске, Канаде и Белгије, као и у једном француском позоришту у Мароку, у Казабланки. Симовићеве драме су извођене и у позориштима Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Македоније.

По драми Бој на Косову снимљен је филм.

Есеји[уреди]

Симовићеви есеји о српским песницима скупљени су у три издања књиге Дупло дно (1983, 1991, 2001), док су његови есеји, беседе, разговори, писма и остали текстови на друге теме, укључујући и политичке, штампани у књигама Ковачница на Чаковини (1990), Галоп на пужевима (1994; друго, допуњено, издање 1997), Нови галоп на пужевима (1999).

Књиге[уреди]

Дневник снова објављен је, под насловом Сневник, у часопису „Дело“, 1-2, 1987. Посебно издање Сневника, уз то и знатно допуњено, објављено је 1998. године.

Два издања књиге Ужице са вранама (хроника, која је повремено роман, или роман, који је повремено хроника), штампана су током 1996. године.

Симовићева Дела у пет књига објављена су 1991. године.

Преводи Симовићевих песама и драма штампани су у многим страним антологијама и зборницима, у књижевним и позоришним часописима, као и у посебним књигама.

Академик[уреди]

Петнаестог децембра 1988. године Симовић је изабран за дописног, а 27. октобра 1994. године за редовног члана Српске академије наука и уметности.

Награде и признања[уреди]

Као представе у целини, Симовићеве драме су два пута победиле на Стеријином позорју: Путујуће позориште Шопаловић, у извођењу „Југословенског драмског позоришта“, у режији Дејана Мијача, 1986, и Чудо у Шаргану, у извођењу „Српског народног позоришта“ из Новог Сада, у режији Егона Савина, 1993. године.

Симовић је добитник више књижевних и позоришних награда:

Литература[уреди]

  1. БИОГРАФСКИ лексикон Златиборског округа/ уредник Милија Ј. Кнежевић.- Београд: Удружење Ужичана, 2006
  2. Љубомир Симовић: памтивек/ уредник Предраг Марковић.- Београд: Стубови културе, 2010
  3. Преглед књижевности ужичког краја/ Милутин Пашић. – Ужице: Кадињача, 1996
  4. Четири вечери са Љубомиром Симовићем/ Милош Јевтић. – Ужице: Арт, 1999
  5. Књижевно дело Љубомира Симовића. - Међај: часопис за књижевност, уметност и културу, 1987, год. VIII, бр. 13-14

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]