Ivan IV Grozni

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Ivan IV Grozni

Ivan IV Grozni
Ivan IV Grozni

Puno ime Ivan IV Vasiljevič Grozni
Datum rođenja 25. avgust 1530.
Datum smrti 1584.
Period 15331584.
Prethodnik/ci Vasilij III
Naslednik/ci Fjodor I Zvonar
Poreklo i porodica
Dinastija Rjurikoviči

Ivan IV Vasiljevič Grozni (rus. Иоа́нн Васи́льевич, Ива́н Гро́зный, Ива́н IV; 25. avgust 15301584) je bio car Rusije, vladao je od 1533. do 1584. Godine 1547. proglasio se za cara svih Rusa. Poznat po značajnim reformama u Rusiji, ali i okrutnosti prema boljarima koju je primenjivao u nastojanju da centralizuje vlast i zbog ubistva sina, zbog čega je dobio naziv Grozni. U početku vladavine preuzeo je mere koje su doprinele razvoju države: Moskva je postala državno i crkveno središte, reformisao je vojsku, dolazi do razvoja štamaparije i otvaranja Rusije ka Evropi. U početku je vladao sa boljarima, a kasnije je preuzeo drakonske mere protiv istih: Podelio je Rusiju na dva dela: Opričninu - teritoriju pod carevom upravom i Zemšćinu - pod upravom boljara. Opričnici su krenuli u rat protiv boljara - otimali su zemlju i ubijali. Njihovi simboli su bili metla i pseća glava.

1553. osnovao prvu štampariju u Rusiji, a radi jačanja trgovine sa zapadnom Evropom 1584. podigao grad Arhangeljsk. Potukao je Tatare i osvojio Kazanj 1552. i Astrahan 1556, a potom pripojio Sibir. Završio je vladavinu ubivši najstarijeg sina Ivana u nastupu besa. Nasledio ga je sin Fjodor, a imao je i trećeg sina Dimitrija.

Detinjstvo[uredi]

Ivan IV je bio prvorođeni sin tada već starog velikog kneza Moskve Vasilija III. U trenutku očeve smrti 1533. godine Ivan IV ima samo 3 godine i titulu velikog kneza. Po očevoj samrtnoj želji tokom njegovog maloletstva regent postaje detetova majka Jelena Glinska. Sledećih pet godina ona uspešno vlada državom sprečavajući pokušaje državnog udara, sklapajući mir s Litvom i sprovodeći finansijsku reformu. Bez obzira na te uspehe ona umire 1538. godine kao veoma omražena osoba zbog svog litvanskog porekla koje nikada nije odgovaralo ruskim nacionalistima. Koliko god je tih prvih pet godina regenstva za Ivana IV bilo mirno doba toliko je ono potom postalo noćna mora. Celo razdoblje do punoletstva velikog kneza doba je borbe za regentsku poziciju između boljara dinastije Šujski i Belski. U toj borbi oni su gotovo potpuno zaboravili na malenog kneza koji živi zapuštenim i po njegovom mišljenju ponižavajućim životom.

Krunisanje[uredi]

Krajem 1546. godine u vodećim državnim i crkvenim krugovima se došlo do zaključka kako je vreme za ukidanje regenstva. Kako bi se taj trenutak dostojno proslavio doneta je odluka da se Ivan IV proglasi za cara Rusije. Ivan je krunisan 16. januara 1547. godine krunom Monomaha koju je po legendi vizantski car Konstantin IX Monomah darovao svome unuku velikom knezu Kijeva Vladimiru Monomahu Zajedno s tom krunidbom Ivan IV je trebao izabrati između hiljadu kćerki iz plemićkih porodica svoju buduću suprugu. Njegov izbor je pao na Anastasiju, kćer Romana, praoca dinastije Romanov. Ovo venčanje je zaključeno 1547. godine.

Zlatno doba[uredi]

Postavši punoletan Ivan IV je odlučio da nastavi sprovoditi majčine državne reforme od kojih je najvažnija stvaranje prvog ruskog parlamenta koji se po prvi put okuplja 1549. godine. Iako on tada ima samo ograničene vlasti on će u trenutku izumiranja dinastije svojim glasanjem određivati novoga cara. Takođe, manje od dve godine potom, novi car saziva Sveti sinod Ruske pravoslavne crkve zbog određivanja religijskih smernica na području cele države. Želja za modernizacijom ovoga mladog, poletnog cara se na tim parlamentarnim okupljanjima ne završava nego se donosi novi zakonski kodeks, formira se stajaća vojska i dolazi do izgradnje prvih štamparija. Pokušaji otvaranja Rusije svetu su, s druge strane, nailazili su na probleme.

Pokušaj zapošljavanja stranih stručnjaka završava neuspehom 1547. godine pošto je Poljsko-Litvanska Država naredila njihovo hapšenje. Drugi takođe neuspeh je izgradnja prve ruske prekomorske luke na reci Narvi 1550. godine. Trgovci u nju na kraju nisu dolazili zbog pretnji Poljsko-Litvanske države i Švedske. Da bi se ta prepreka zaobišla car stvara novu preokeansku luku u gradu Arhangelsk takođe bez uspeha. Ni trgovački sporazum sklopljen s Engleskom 1553. godine tu situaciju ne menja.

Bez obzira na sve te reforme da bi bio prihvaćen kao veliki vladar Ivan IV je krenuo putem osvajanja. Njegov veliki vojni uspeh tada postaje pripajanje Kazanskog i Astrahanskog kanata 1552. i 1556. godine. Omamljenost tim uspesima Ivana uvaljuje u objavu rata protiv Litvanije 1558. godine kako bi Rusija dobila izlaz na Baltičko more.

Put u ludost[uredi]

Odlučujući trenutak ove prvobitno uspešne vladavine na kraju postaje 1564. godina kada je Ivana izdao njegov general, koji prelazi na stranu Poljske i Litvanije čije trupe će voditi sledeću godinu protiv Moskve. Na vest o tome car se napokon slomio pošto je već od pre njegov porodični život bio potpuna katastrofa od koje on jedva zadržava svoju psihičku stabilnost.

Ivan IV, je smatrao još od detinjstva da su mu majku otrovali boljari što se na kraju pokazalo istinitim. Njegovog sina i prestolonaslednika Dimitrija Starijeg ubila je u drugoj godini života dadilja u navodnom nesretnom slučaju. Njegova obožavana supruga Anastasija je umrla 1560. godine. Ivan je za tu smrt optužio boljare i nekoliko ih pogubio. Moderna istoriografija je u 20. veku tokom ispitivanja tela careve žene zaključila da je ona stvarno bila otrovana. Ivanov gluvonemi brat Juraj je takođe umro 1560. godine u 27 godini života što je kod njega izazvalo dodatne sumnje. Još pre ta dva poslednja tragična događaja 1553. godine car je bio skoro umro od bolesti (?). Na samrtnoj postelji on tada traži od boljara da polože zakletvu vernosti njegovom sinu što oni odbijaju očekujući njegov smrt. U očima kasnije oporavljenog Ivana oni su tada svi bili krivi za veleizdaju.

Zbog takvog razvoja događaja Ivan IV 1565. godine napušta Moskvu i objavljuje svoju želju da abdicira, ako mu parlament ne daje potpune diktatorske vlasti. Svi carevi zahtevi na kraju su prihvaćeni.

Krvoproliće[uredi]

Tom kapitulacijom Ivan IV Grozni dobija delove najbolje ruske zemlje u svoje ruke kako bi s novcem sa tih poseda mogao finansirati vlastite vojne snage koje ni o kome drugom ne bi zavisile. Te trupe pod imenom „opričnici“ su imale zadatak da uništavaju svaki potencijalni otpor carevoj vladavini. Njihovo najveće zabeleženo krvoproliće bilo je masovno ubistvo svih stanovnika Novgoroda po Ivanovom naređenju. Puno brojčano manje, ali za Rusiju mnogo važnije postaje likvidacija cele obitelji Vladimira od Staritse 1569. godine pošto je ta dinastija trebala naslediti Ivanovu u trenutku njenog nestanka. Uz toga princa u 7 godini dugom krvoproliću pada takođe i veliki broj boljara s kojima je car imao puno neraščišćenih računa zbog smrti unutar svoje porodice. Ta okrutna ubistva boljara su na kraju ipak retko kada bila toliko potpuna da bi završila eliminacijom boljarske familije. Konkretni primer toga je dinastija Šujski čije glavne predstavnike Andreja i Aleksandra Ivan pogubljuje 1543 i 1565. godine. Bez obzira na to poslednji Rurjikovič će biti unuk pogubljenog Andreja Šujskog car Vasilij Šujski .

Kao i svi koljači tako su i opričnici bili najobičnije nesposobne kukavice kada bi se našli u sukobu s naoružanim protivnikom. Taj neprijatelj su bili Krimski Tatari čija vojska 1571. godine pobeđuje „vojsku“ opričnika i pali Moskvu.

S tim događajem Ivan Grozni zaključuje kako je pokušaj s „opričnicima“ propao. Njegov cilj u doba osnivanja je bio povećanje državnih poreznih prihoda i stvaranje vojske nezavisne od boljara. Vojska je u ratu s Tatarima bila neuspešna, a s druge strane porezna primanja su radi pljačke pripadnika ove „specijalne vojske“ propala. Nemajući drugog izbora 1573. godine Ivan Grozni ukida opričnike i zabranjuje spominjanje njihovih imena. Možda zbog griže savesti ovoga bez obzira na krvoprolića veoma verski nastrojenog čoveka on abdicira 1574. godine prepuštajući dobrovoljno vlast Simeonu Bekbulatoviču.

Poslednje godine[uredi]

Šaradu s abdikacijom Ivan Grozni završava 1576. godine kada mu Simeon Bekbulatovič vraća vlast koju je navodno imao. Rat s Litvom 1558. godine napokon završava mirovnim sporazumom 1583. godine kojim Moskva nije dobila ništa. Jedina teritorijalna ekspanzija Ruske države ovoga razdoblja je osvajanje Sibira što Ivan finansijski podržava.

Poslednja tragedija ovoga cara bilo je ubistvo vlastitog sina i prestolonaslednika Ivana. Hodajući po dvoru 1581. godine Ivan Grozni je primetio sinovljevu ženu koja se po njegovom mišljenju šetala neprilično obučena. Kako bi dokazao što misli o njenoj modi Ivan Grozni ju udara što gotovo automatski dovodi do pobačaja. Čuvši za taj događaj princ Ivan koji je jedini mogao da slobodno razgovara s ocem, posvađao se s njim, a car ga je u napadu besa udario štapom u glavu. Nekoliko dana potom princ Ivan je umro, a tokom sahrane zbog tuge Ivan Grozni udara svojom glavom o sinov leš.

Poslednje godine života Ivan Grozni svima naočigled propada i izgleda kao da ima minimalno dvadeset godina viška. Bez obzira na to propadanje on pokušava po svaku cenu da dobije još jednog sina znajući da sudbina njegove dinastije visi o tankoj niti. Jedan od tih pokušaja se dogodio navodno 1584. kada ga savetnici Bogdan Belski i Boris Godunov sprečavaju da siluje ženu (i Godunovljevu sestru) svog nesposobnog sina Fjodora I. Stvarni razlog za ovaj zločin se može naći u testiranju (?) na dvoru i da među boljarima rašire teorije kako je ona sterilna. Tri dana posle Ivan IV Grozni umire od posledica trovanja dok igra šah s Bogdanom Belskim.

Ti njegovi pokušaji da dobije drugog sina na kraju su se pokazali uspešnim pošto mu se je 1582. godine rodio sin Dimitrije koji će kasnije navodno izvršiti samoubistvo.

Vidi još[uredi]

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Vikiostava
Vikimedijina ostava ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Ivan IV Grozni