Михајло II Асен

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Михајло II Асен
Michael-Asen-Kastoria.jpg
Михајло II Асен, детаљ са фреске у цркви Светих Арханђела Митрополитских у Костуру
Датум рођењапосле 1234.
Датум смрти1256.
ДинастијаАсени
ОтацЈован Асен II
МајкаИрина Комнин Дука
СупружникАна од Галича
Бугарски цар
Период1246. - 1256.
ПретходникКоломан I Асен
НаследникКонстантин I Асен Тих

Михајло II Асен [1] [2] (после 1234 - 1256) је био бугарски цар (1246—1256) из династије Асена [2].

Био је син бугарског цара [2] Јована Асена II [3] (Ивана Асена II [2]).

Долазак на престо и последице[уреди]

Изненада 1246. умро је Михајлов брат, дванаестогодишњи Коломан I Асен (1241—1246.), којега је заменио на престолу. Та промена на престолу још је повећала збрку у Бугарској [2]. Тада је почела је да се врши велика промена политичких односа на Балканском Полуострву. Грчки елеменат почиње поново да узима маха. Никејско Царство, за време Јована Ватца, води енергичну и у главном све успешнију борбу за васпостављање Византије и ортодоксије у Цариграду. Искористивши Коломанову смрт [4] и међусобице које су избиле [5] он Михајлу отима целу источну [4] [6], јужну Македонију [4] и Тракију [2] [5] (Серез, Мелник, Стенимах (Станимака) [7], тј. све до горњег тока Марице и Македонију до Вардара [2]), а западну [6] [2], са Кројом [2] Грци из Епира [6] [2].

Ове смутње у Бугарској су користили и Угари, они су се уплели у бугарске послове [4] и међусобице [8], тако да се угарски краљ Бела IV од 1246. године назива краљем Бугарске [8] [4].

Бугарска је убрзо изгубила ону политичку улогу коју је дотада играла на Балканском Полуострву [5].

Савез са Дубровником[уреди]

У лето [9] [4] 15. јуна [9], 1253. године [9] [4] у Дубровнику [9] су Дубровчани су склопили савез с царем Михајлом против српског краљ Стефана Уроша I [9] [4], и то изрично врху зло творење неверног краља Уроша [9].

По том уговору, Дубровчани су имали дати помоћ Бугарима и на копну и на мору и предати им све градове које буду узели [9]. Дубровчани ће као награду добити слободну трговину по Бугарској, све раније повластице по Србији [9] [4], извесно, невелико [4], проширење земљишта и врховно право своје цркве над приморским католицима Србије [9] [4].

Бугари су, доиста, после склопљеног савеза упали у Србију [9] [4], у друштву с Дубровчанима можда већ год. 1253., а свакако 1254. године [4]. Продрли су дубоко, чак до манастира Св. Петра на Лиму [9] [4] у Бијелом Пољу [4], који су опљачкали [9] [4], а можда и до Жиче [10]. Како је дошло до бугарског повлачења из Србије није данас сигурно познато [1] [4]; највероватније је да је било страног посредовања, било византијског [1] [4] с истока (пошто су они угрозили Бугаре) [4], било угарског [1] [4] с севера [4], пошто је српски краљ постао угарски вазал [11] [4]. После бугарског повлачења Дубровчани су дошли у тежак положај [1], јер су морали да издрже тежак удар српске војске [4]. Осамљени, они су морали тражити мир [1], да не би дошло до веће катастрофе [4]. Мир је склопљен 23. августа 1254. године [1] [4].

Пораз и смрт[уреди]

Иза смрти никејског цара Јована Ватаца 1254. Михајло је покушао да поврати Македонију [1] и запосео је подручја у Македонији и Тракији [12]. Ипак нови цар Теодор II Ласкарис га је 1255. године потукао у рупелском теснацу [7], а потом и у још једном походу. Пошто су оба похода била са великим бројем жртава [13], Михајло је био приморан да 1256. године са Никејцима склопи мир [7] [13], који је за Никејско царство био повољнији [13].

Неуспех у том рату изазва у Бугарској метеже [1] и погибију цара Михајла [1] [14]. Тада у Бугарској избише унутрашња превирања [14] и грађански рат [1]. После дугих криза [1] би, најзад, за цара изабран Константин Тих [1] [14] 1257. године [14].

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Јован Асен I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Јован Асен II
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Елена
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Михајло II Асен
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Constantine Angelos
 
 
 
 
 
 
 
12. Јован Дука (севастократор)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Theodora Komnene
 
 
 
 
 
 
 
6. Theodore Komnenos Doukas
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Ирина Комнина Дукина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Maria Petraliphaina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце[уреди]

Литература[уреди]