Пређи на садржај

Сента

Координате: 45° 55′ 42″ С; 20° 05′ 02″ И / 45.92830° С; 20.08383° И / 45.92830; 20.08383
С Википедије, слободне енциклопедије
Сента
Градска кућа
Грб
Грб
Административни подаци
ДржаваСрбија
Аутономна покрајинаВојводина
Управни округСевернобанатски
ОпштинаСента
Становништво
 — 2022.14.452
 — густина137/km2
Географске карактеристике
Координате45° 55′ 42″ С; 20° 05′ 02″ И / 45.92830° С; 20.08383° И / 45.92830; 20.08383
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина92 m
Површина166,8 km2
Сента на карти Србије
Сента
Сента
Сента на карти Србије
Остали подаци
Поштански број24400
24401
Позивни број024
Регистарска ознакаSA

Сента (мађ. Zenta) је градско насеље и седиште истоимене општине у Севернобанатском округу. Према попису из 2022. било је 14.452 становника.

Географија

[уреди | уреди извор]

У средњем току Тисе кроз Републику Србију, на самој обали реке налази се један од најстаријих градова у АП Војводини — Сента, средиште општине с насељеним местима: Горњи Брег, Торњош, Кеви и Богараш. Према попису из 2002. године, Сента има 20.363, док општина Сента има 25.619 становника.

Овде се налази Туристичка организација општине Сента.

Историја

[уреди | уреди извор]
Грб града на Градској кући
Разгледница Сенте са сликом улице Краља Александра (1920-1930).

Сента је израсла око манастира. Први пут се помиње 1216. године и развија захваљујући погодном географском положају, на важном прелазу преко реке Тисе. Од 14. века посед је будимског надбискупа. 1506. године постала је слободни краљевски град. У рату између Аустрије и Турске, једна од највећих победа Аустрије била је битка код Сенте 11. септембра 1697. године ("Код Сенте је спасен Беч").

Након што су се Срби граничари из Потиско-поморишке границе 1742. године већином иселили у Русију у XVIII и XIX веку Сенту су населили Мађари, Словаци, Немци и Јевреји, а између два светска рата и после 1945. године Срби, Црногорци и други народи. Сенћанско пристаниште, удаљено 124 km од ушћа Тисе у Дунав, било је једно од најважнијих у простору дворечја.

По попису места Потиске војне границе из 1748. године у Сенти је био 191 граничар коњаник, и сви су били у активној служби. Од тога њих 46 је имало комплетну војну опрему, а осталих 85 делимичну. Штаб је сачињавало шест официра, на челу са поручницима Јованом Бадрљицом и Ђуком (Ђорђем) Поповићем. Ту је и заставник Неша Милиновић. У месту је била стационирана и пешадија, њих 202 пешадинца. Изван сталне службе било их је 64, а са потпуним наоружањем 70 активних граничара. На челу јединице је био мајор Марко Марковић, са капетан-лајтантом Ђорђем Голубом, поручником Константином Милиновићем и заставником Игњатом Вршићем.[1] Када је новембра 1750. године обављено изјашњавање граничарских официра, за провинцијални статус су се определи: обрствајхмајстер као капетан Марко Марковић, капетан лајтант Ђорђе Голуб, хаднађи Субота Суљин и Јован Падерлик, барјактари Нешко Милиновић и Игњат Вујичић.[2] Официри верни Аустрији су били награђени мађарским племством и земљишним поседом. Тако су у Сенти добили: вицекапетан Голуб, лајтанти Јован Бодерлица (Бадрљица), Субота Брановачки и Михајло Тесић по 50 ланаца, а заставници Неца Милиновић и Игњат Вујичић по 44 ланца.

Године 1769. Сента је изгорела у великом пожару.

Културна историја Срба у Сенти

[уреди | уреди извор]

Сенћанска православна црквена општина је јавно препоручивала у јесен 1855. године билдхауера (иконорезбара) Јоана Ајстерленера из Старог Арада. Захвални црквени оци су га због добро урађеног посла - иконостаса, наградили са 300 ф. преко понуде.[3]

У Сенти је при православној црквено-школској општини деловао Фонд за сиромашну децу. Њиме је руководио пре 1866. године српски учитељ Јован Вујић.[4]

Када је 1866. године одржана скупштина Матице српске у Пешти, Срби Сенћани су доминирали по бројности. Као редовни стари чланови у њеном раду учествовали су: Андрија Николић, Јован Вујић учитељ, Трифун Влашић и Стефан Дракулић. За нове чланове јавили су се по уплати, износа од 50 ф. Православна српска црквена општина у Сенти, док су појединци дали по 10 ф. - Константин Живановић адвокат, Стеван Лукачевић бележник, Стеван пл. Бадрљица куријалиста, Љубомир Вујић трговац, Јаков Крагујевић, Сава пл. Брановачки и Андрија Николић сенатор.[4]

Основна школа у Кевију
Ватрогасна касарна
Хотел Ројал
Зграда Музеја у Сенти
Железничка станица

У Сенти су Музеј, Архив, васпитно-образовне организације и најстарија ликовна колонија у Војводини (1952).

Од 1876. године, почиње са радом и Сенћанска гимназија, једна од најстаријих гимназија у Србији.

Поред Сенћанске гимназије, са радом почињу и три основне школе, ОШ "Свети Сава" данас "Турзо Лајош", ОШ "Спомен-школа" данас "Петефи Шандор" и ОШ "11. новембар" данас "Стеван Сремац".

Од 2003. године у Сенти ради Гимназија Бољаи, специјализована школа која на мађарском језику изводи наставу по програму београдске Математичке гимназије.

У циљу развоја културе у Сенти, основан је Културно-образовни центар "Турзо Лајош", преко ког своје делатности обављају Градски музеј, Градска библиотека, Дом културе, Раднички универзитет, и некада биоскоп "Тиса", који је биоскопску премијеру имао 1908. године.

У Сенти се налази велики број зграда — споменика културе: Ватрогасна касарна у Сенти, Родна кућа Стевана Сремца, Зграда Плебаније — Музеја, Хотел Ројал, Славнића кућа и Српска православна црква Светог арханђела Михаила.

Привреда

[уреди | уреди извор]

У XIX век и XX веку поред пољопривреде у Сенти су се развијали трговина, занати и прехрамбена индустрија. Раскршће путева, погодне везе са Суботицом, Новим Садом и Зрењанином чине Сенту привлачним местом у овом делу Војводине. У развоју привреде значајно место има агро-индустријски комбинат. Сента са околином је највећи расадник ружа у Србији.

Од 1895. године, у Сенти постоји електрична расвета. По том питању, Сента је била напреднија од Новог Сада, Сомбора и Суботице.

Демографија

[уреди | уреди извор]

У насељу Сента живи 16.396 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,9 година (38,8 код мушкараца и 42,8 код жена). У насељу има 7.938 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,35.

Ово насеље је углавном насељено Мађарима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Демографија[5]
Година Становника
1948. 23.277
1953. 23.320
1961. 25.062
1971. 24.723
1981. 23.690
1991. 22.827 22.531
2002. 20.302 21.119
2011. 18.704
Етнички састав према попису из 2011.[6]
Мађари
  
14.429 77,14%
Срби
  
2.454 13,12%
Роми
  
226 1,20%
Југословени
  
106 0,56%
Хрвати
  
67 0,36%
Албанци
  
62 0,33%
Црногорци
  
47 0,25%
Словаци
  
31 0,16%
Македонци
  
27 0,14%
Буњевци
  
21 0,12%
Бошњаци
  
13 0,07%
Муслимани
  
13 0,07%
Русини
  
12 0,06%
Руси
  
11 0,06%
Немци
  
10 0,05%
Словенци
  
9 0,05%
Словаци
  
4 0,02%
Румуни
  
2 0,01%
Украјинци
  
2 0,01%
Бугари
  
1 0,01%
остали
  
19 0,10%
Регионална припадност
  
119 0,63%
неизјашњени
  
578 3,09%
непознато
  
441 2,35%
укупно: 18.704


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Градови побратими

[уреди | уреди извор]

Познате личности

[уреди | уреди извор]
Тања Крагујевић и Василије Винце Вујић поред споменика Јоци Вујићу подигнутом у Сенти

Напомене

[уреди | уреди извор]
  • Подаци за површину и густину насељености дати су збирно за катастарску општину Сента, на којој се налазе три насеља, Богараш, Горњи Брег и Сента.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ "Мешовита грађа", Београд 2011. године
  2. ^ Мита Костић: "Српска насеља у Русији", Београд 1923.
  3. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1855. године
  4. ^ а б "Застава", Пешта 1866. године
  5. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  6. ^ Етничка структура након пописа 2011.
  7. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]