Akademizam

Rođenje Venere, Aleksandar Kabane, 1863.

Akademizam (engl. Academic Realism), od njegovih obožavalaca nazivan kao tradicionalan humanizam, je stil u evropskoj umetnosti kojim je u drugoj polovini 19. veka završio klasicizam. Glavni cilj akademizma je završenost slike i glatkoća slike. Polazi od antike i vrhunca renesanse i jedna od najvažnijih tehnika koju je koristio i često upotrebljavao je tehnika baroknog slikara Karavađa (1571. - 1610) upotreba njegove svetlosti predvečerija na slikama. Motivi koje su gajili akademisti su bili iz tema mitologije i istorije i slikali su ih na velikim platnima, to su bili još pejzaž, portret i mrtva priroda. Slikari akademičari su se mahom rodili između 1823. i 1836. godine.

V.-A. Bugro, Rođenje Venerino, 1879, Pariz

Žan Dominik Engr, 1856. Muzej Orse

Akademija likovnih umetnosti je imala 50 članova i 1795. godine su njene sekcije ujedinjene. Škola lepih umetnosti francuski; L'École des Beaux-Arts, se tako zove od 1793. godine i imala je sekcije slikarstva, skulpture i arhitekture.

Najslavnija akademska izložbe je bio Salon koji je organizovan svake godine od 1737. u aprilu u Parizu u Apolonovom salonu u Luvru (u godini 1802. - 1831. i 1852. - 1863. bio je uređivan kao bijenale) i posle 1890. se raspao na dva protivnička salona.

Sa akademizmom je spojen Rimski konkurs, čiji je pobednik dobijao Rimsku nagradu- trogodišnju stipendiju u Rimu za studije antičke umetnosti. On je organizovan od 1663. do 1968. godine.

Posle 1874. godine veliki protivnik akademizma je bila avangarda savremene umetnosti (to je bio prvo impresionizam a od 1880.-tih godina postimpresionizam i simbolizam). Može se reći da je akademizam kao zatvorena umetnost završio pred Prvi svetski rat. Posle Drugog svetskog rata akademizam je smatran za reakcionarnu umetnost koja guši savremene umetničke snage, smatra se za idejni i umetnički konzervativizmom, staromisaonošću koja se zasniva na konzervativnom mišljenju u umetnosti čije tvorevine su se karakterisale odrođavanjem od života, naročito u slikarstvu gde se ponavljaju stari primeri bez stvaralačkih pristupa. Renesansa akademizma je počela 70-ih godina 20. veka.

Istorijski kontekst

Akademizam po Luisu Hotkeru (Louis Hautecoeur) je ”oblik farisejstva : slepo praćenje slova idući protiv njegovog duha.” Kritičari obično primenjuju reč ’akademizam’ na fenomen opšte skleroze, koja napada umetničke pokrete koji postaju suviše zavisni od stereotipa i formula, odnosno slepog praćenja pravila. Istoričari umetnosti bi ograničili ovaj pojam na određenu istorijsku realnost, tj., na mnogobrojne akademije koje su od 16. veka stvorene po Evropi. Najranije akademije, kao što su Akademija sv. Luke u Rimu; Udruženje sv. Luke u Antverpu; Majstorska radionica slikara i vajara grada i predgrađa Pariza, koja je osnovana 1260. godine a koja je 1649. godine takođe dobila ime Akademija sv. Luke i na čije čelo je postavljen Simon Vue (Simon Vouet), su u stvari naslednice srednjovekovnih umetničkih i zanatskih udruženja. S druge strane, sama akademska doktrina i njeno prenošenje na mlade umetnike je preslikana iz ciljeva bolonjske Accademia degli Incamminati, koju je osnovao Anibale Karači oko 1585-86. godine, kako bi oživeo svesnu analitičku studiju nagog ljudskog tela i razvio inteligentnu imitaciju dela starih majstora (Leonarda da Vinčija, Mikelanđela, Rafaela, itd).

Drugi bi opet primenili pojam akademizam na snažan i jedinstven stil nastao u Francuskoj u i oko Kraljevske akademije slikarstva i vajarstva, osnovane 1648. godine na inicijativu kraljevog kancelara Segjea i slikara Šarl l’Brana. Od 1671. godine na Akademiji je vođena živa polemika oko toga da li u slici treba da prevladava boja ili crtež, odnosno između pristalica Pusena (pusenista) i pristalica Rubensa (rubensista). Period koji sledi prevlast l’Brunovog kriterijuma uistinu se i ne bi mogao okarakterisati kao akademizam. Iako su estetske norme ostale praktično iste, i iako su mnogi slikari ostali verni racionalističkom duhu 17. veka, na Akademiji se javila struja zdravog duha inovacije. Veći broj akademija koje su sukcesivno otvorene u provincijama širom Francuske su se zasnivale na modelu pariske Akademije. I drugi glavni gradovi Evrope su ubrzo krenuli istim stopama: Akademija u Antverpu, koju je 1663. godine osnovao Filip IV; Akademija u Berlinu osnovana 1697. godine; Akademija San Fernando u Madridu, koju je još planirao Velaskez a koju će 1752. godine osnovati Filip V i vajar Đovani (ili Huan Domeniko) Olivjeri; Kraljevska akademija u Londonu, koju će 1768. godine osnovati Džordž III i slikar Ser Džošua Rejnolds ujedno i njen prvi predsednik. Sve ove institucije su organozovale izložbe i predavanja po vrlo sličnoj liniji, mada nijedna od njih ne zaslužuje pridev ’akademizam’ kao omaložavajući epitet, odnosno onako kako ga je 1793. godine upotrebio Žak-Luj David, kada je od kraljevskog Saveta zatražio da se Kraljevska akademija u Parizu ukine.

Početkom 19. veka, kada se ukus publike okrenuo neoklasicizmu, Akademija je bila vrlo nevoljna da prihvati romantizam i realizam. Ipak, slikar kao Ežen Delakroa, a koga su njetove kolege godinama izbegavale, sedam godina pre svoje smrti, dobio je mesto na Akademiji koje je Hipolit Delaroš držao pune 24 godine. S druge strane, u drugoj polovini 19. veka, članovi Instituta koji su zauzimali počasna mesta u Školi lepih umetnosti, kontrolisali su dodelu nagrade za boravak i stipendiju u Rimu i birali umetnike koji će izlagati na godišnjem Salonu. Oni su uveli jedan dekadentan režim koji se bazirao na restriktivnim učenjima i zastarelim tradicijama, oštro osuđujući bilo kakva nezavisnu aktivnost. Slikari kao što su Mone i Sezan su sistematski odbijani od strane komisije Salona, što je dovelo do pojave epiteta ”prokleti slikari” (paintres maudits), odnoseći se na sve one slikare koje je Salon odbijao. Još neko vreme, konvencionalisti (ili ”upeglane košulje”, kako su ih prozvali ovi drugi), su nastavili da dobijaju nagrade i skuplje prodaju svoja dela u odnosu na one koji su izlagali u Salonu odbijenih. Trenirali su svoje učenike da imitiraju njihova dela, umesto da razvijaju vlastiti stil, tako da su zidovi u delu Salona posvećenom francuskim umetnicima bili prepuni kopija i replika dela predstavnika klasičnog akademizma kao što su Vilijam Bugro i Leon Bona. Škola lepih umetnosti u to vreme je zaista zaslužan nosilac istorijskog akademizma, međutim taj period u istoriji umetnosti više nije dovoljno zanimljiv današnjoj publici da bi se isključivo na nju odnosio epitet „akademizam”.

Литература

• Dejiny umenia, Michael V, Altpatov, Martin 1976.
• Umění, Hendrik Willem van Lon, Praha 1939.
• Tvorivosť, tvar a farba M.C. Prette a A. Capaldo, Martin 1976.
• Istorija umetnosti HW Janson, Beograd 1982.
• Art and the Academy in the Nineteenth Century. (2000). Denis, Rafael Cardoso & Trodd, Colin (Eds). Rutgers University Press. ISBN 0-8135-2795-3
• L'Art-Pompier (1998). Lécharny, Louis-Marie, Que sais-je? Presses Universitaires de France. ISBN 2-13-049341-6
• L'Art pompier: immagini, significati, presenze dell'altro Ottocento francese (1860–1890) (1997). Luderin, Pierpaolo, Pocket library of studies in art, Olschki. ISBN 88-222-4559-8
• Boime, Albert (1974). Art Pompier: Anti-Impressionism. New York: Hofstra University Press. 
• Boime, Albert (1986). The Academy and French Painting in the Nineteenth Century. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0300037326. 
• Celebonovic, Aleska (1974). Peinture kitsch ou réalisme bourgeois, l'art pompier dans le monde. Paris: Seghers. 
• D'Argencourt, Louise (1981). The Other Nineteenth Century (First izd.). Ottawa: National Gallery of Canada. ISBN 978-0888843487. 
• Harding, James (1980). Les peintres pompiers. Paris: Flammarion. 
• Isaacson, Robert (1974). William Adolphe Bouguereau. New York: New York Cultural Center. 
• Lécharny, Louis-Marie (1998). L'Art-Pompier. Paris: Presses Universitaires de France. ISBN 978-2130493419. 
• Ritzenthaler, Cécile (1987). L'école des beaux art du XIXe siècle. Paris: Editions Mayer. ISBN 978-2852990029. 
• Rosenblum, Robert; Janson, H.W. (2004). 19th Century Art (Second izd.). New York: Pearson. ISBN 978-0131895621. 
• Russell, John (23. 12. 1974). „Art: Cultural Center Honors Bouguereau”. The New York Times. 
• „The Bouguereau Market”. The Arte newsletter. 6. 1. 1981. str. 6—8. 
• Barnes, Jonathan (1987). Early Greek Philosophy. Penguin Books. ISBN 978-0-14-044461-2. Arhivirano iz originala 16. 1. 2023. g. Pristupljeno 11. 11. 2022. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Blackham, H. J. (1974). „A definition of humanism”. Ur.: Paul Kurtz. The Humanist Alternative: Some Definitions of Humanism. Pemberton. ISBN 978-0-87975-013-8. Arhivirano iz originala 16. 1. 2023. g. Pristupljeno 8. 7. 2021. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Cherry, Matt (2009). „The Humanist Tradition”. Ur.: Heiko Spitzeck. Humanism in Business. Shiban Khan, Ernst von Kimakowitz, Michael Pirson, Wolfgang Amann. Cambridge University Press. str. 26—51. ISBN 978-0-521-89893-5. Arhivirano iz originala 16. 1. 2023. g. Pristupljeno 16. 7. 2021. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Childers, Joseph W.; Hentzi, Gary (1995). The Columbia Dictionary of Modern Literary and Cultural Criticism. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-07242-7. Arhivirano iz originala 16. 1. 2023. g. Pristupljeno 26. 7. 2021. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Copson, Andrew (2015). „What is Humanism?”. Ur.: A. C. Grayling. The Wiley Blackwell Handbook of Humanism. Andrew Copson. John Wiley & Sons. str. 1—72. ISBN 978-1-119-97717-9. Arhivirano iz originala 16. 1. 2023. g. Pristupljeno 2. 7. 2021. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Crosson, J. Brent (2020). „Humanism and Enlightenment”. Ur.: Anthony B. Pinn. The Oxford Handbook of Humanism. Pemberton. str. 1—35. ISBN 978-0-19-092153-8. doi:10.1093/oxfordhb/9780190921538.013.33. Arhivirano iz originala 16. 1. 2023. g. Pristupljeno 23. 9. 2021. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Curd, Patricia (2020). „Presocratic Philosophy”. Ur.: Edward N. Zalta. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. Arhivirano iz originala 16. 1. 2023. g. Pristupljeno 11. 11. 2022. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Davies, Tony (1997). Humanism. Psychology Press. ISBN 978-0-415-11052-5. Arhivirano iz originala 16. 1. 2023. g. Pristupljeno 27. 5. 2021. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Dierksmeier, Claus (2011). „Kant's Humanist Ethics”. Ur.: C. Dierksmeier; W. Amann; E. Von Kimakowitz; H. Spitzeck; M. Pirson; Ernst Von Kimakowitz. Humanistic Ethics in the Age of Globality. Springer. str. 79—93. ISBN 978-0-230-31413-9. Arhivirano iz originala 16. 1. 2023. g. Pristupljeno 1. 12. 2021. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Ellis, Brian (30. 3. 2010). „Humanism and Morality”. Sophia. Springer Science and Business Media LLC. 50 (1): 135—139. ISSN 0038-1527. S2CID 145380913. doi:10.1007/s11841-010-0164-x. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Engelke, Matthew (2015). „Humanist Ceremonies: The Case of Non-Religious Funerals in England”. Ur.: A. C. Grayling. The Wiley Blackwell Handbook of Humanism. Andrew Copson. John Wiley & Sons. str. 216—233. ISBN 978-1-119-97717-9. Arhivirano iz originala 16. 1. 2023. g. Pristupljeno 2. 7. 2021. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

Spoljašnje veze

• Mediji vezani za članak Akademizam na Vikimedijinoj ostavi
• Academic art Academic art Movement
• Art Renewal Center dedicated to reappraisal of Academic art
• Dahesh Museum, NY foremost museum on Academic Art
• Bridgeview School of Fine Art, New York emphasizes academic training
• Nineteenth-Century Art Worldwide a journal of nineteenth century visual culture
• École des Beaux-Arts informative page from John Singer Sargent Gallery