Manfred Ajgen

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Manfred Ajgen
Manfred Ajgen, 1996.
Lični podaci
Datum rođenja(1927-05-09)9. maj 1927.
Mesto rođenjaBohum,  Nemačka
Datum smrti6. februar 2019.(2019-02-06) (91 god.)
Mesto smrtiGetingen, Nemačka
ObrazovanjeUniverzitet u Getingenu
Naučni rad
Poljebiofizička hemija
InstitucijaInstitut Maks Plankov
NagradeNobelova nagrada za hemiju (1967)
Kraljica Holandije Beatriks, sa Nobelovcima, među kojima je i Manfred Ajgen

Manfred Ajgen (9. maj 1927 — 6. februar 2019) bio je nemački biofizičar koji je 1967. godine dobio Nobelovu nagradu za hemiju[1] za rad na merenju brzih hemijskih reakcija.[2]

Ajgenovo istraživanje pomoglo je u rešavanju velikih problema u fizičkoj hemiji i pomoglo je u razumevanju hemijskih procesa koji se javljaju u živim organizmima.

U kasnijim godinama, istraživao je biohemijske korene života i evolucije. Radio je na instaliranju multidisciplinarnog programa na Institutu Maks Plank za proučavanje osnova života na molekularnom nivou. Njegov rad je pozdravljen zbog stvaranja nove naučne i tehnološke discipline: evolucionarna biotehnologija.[3]

Obrazovanje i mladost[uredi | uredi izvor]

Ajgen je rođen 9. maja 1927. u Bohumu,[4] [5] kao sin Hedvige (Feld) i Ernsta Ajgena, kamernog muzičara.[traži se izvor] Kao dete razvio je duboku strast prema muzici i studirao je klavir.[6]

Drugi svetski rat prekinuo je njegovo formalno obrazovanje. Sa petnaest godina pozvan je na službu u nemačku protivavionsku jedinicu. Sovjeti su ga zarobili pred kraj rata. Uspeo je da pobegne (kasnije je rekao da je bežanje bilo relativno lako),[6] i prepešačio stotine kilometara preko poražene Nemačke, stigavši u Getingen 1945. godine. Nedostajala mu je potrebna dokumentacija za prijem na univerzitet,[7] ali je primljen nakon što je svoje znanje pokazao na ispitu. Ušao je u prvu posleratnu nastavu na univerzitetu.

Ajgen je želeo da studira fiziku, ali pošto su povratnici koji su prethodno bili upisani dobili prioritet, upisao se na geofiziku. Stekao je osnovnu diplomu i upisao postdiplomske studije prirodnih nauka. Jedan od njegovih savetnika bio je Verner Hajzenberg, zapaženi zagovornik principa neodređenosti.[6] Doktorirao je 1951. godine.

Karijera i istraživanje[uredi | uredi izvor]

Ajgen je doktorirao na Univerzitetu u Getingenu 1951. pod nadzorom Arnolda Ojkena. Godine 1964. predstavio je rezultate svog istraživanja na sastanku Faradejevog društva u Londonu. Njegova otkrića su prvi put pokazala da je moguće odrediti brzine hemijskih reakcija koje su se dešavale u vremenskim intervalima kratkim poput nanosekunde.

Počev od 1953. godine, Ajgen je radio na Institutu za fizičku hemiju Maks Plank u Getingenu, postavši direktor 1964. godine i pridružio ga je Maks Plank Institutu za spektroskopiju da bi formirao Maks Plank Institut za biofizičku hemiju. Bio je počasni profesor Tehnološkog univerziteta u Braunšvajgu. Od 1982. do 1993. godine, Ajgen je bio predsednik Nemačke nacionalne fondacije za zasluge. Ajgen je bio član odbora sponzora Biltena atomskih naučnika.[8] [9]

1967. godine Ajgen je, zajedno sa Ronaldom Džordžom Rejford Norišom[10] i Džordžom Porterom,[11] dobio Nobelovu nagradu za hemiju, za svoje studije izuzetno brzih hemijskih reakcija izazvanih kao odgovor na vrlo kratke impulse energije.

Pored toga, Ajgenovo ime povezano je sa teorijom kvazi-vrsta, pragom greške, katastrofom greške, Ajgenovim paradoksom i hemijskim hiperciklusom, cikličnim povezivanjem reakcionih ciklusa kao objašnjenjem samoorganizacije abiogeneze, koje je opisao sa Peterom Šusterom 1977.[12] [13] [14]

Ajgen je osnovao dve kompanije za biotehnologiju, Evotek i Direvo.[15]

Ajgen je 1981. godine postao jedan od osnivača Svetskog kulturnog saveta.[16]

Bio je član Papske akademije nauka iako je bio ateista.[17] Umro je 6. februara 2019. u 91. godini.[18] [19] [20] [21]

Lični život[uredi | uredi izvor]

Ajgen je bio oženjen sa Elfridom Miler.[22] Imali su dvoje dece, dečaka i devojčicu. Kasnije se oženio sa Ruthildom Vinkler-Osvatič, dugogodišnjom naučnom saradnicom.[6]

Počasti i nagrade[uredi | uredi izvor]

Ajgen je za svoja istraživanja osvojio brojne nagrade, uključujući sledeće:

Počasni doktorati[uredi | uredi izvor]

Dobio je 15 počasnih doktorata.[32]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Weisskopf, V. F.; Eyring, H.; Eyring, E. M. (1967), „Nobel Prizes: 4 named for international award (Hans Bethe, Manfred Eigen, R.G. Norrish, George Porter)”, Science (objavljeno 10. 11. 1967), 158 (3802): 745—8, Bibcode:1967Sci...158..745W, PMID 4860395, doi:10.1126/science.158.3802.745 
  2. ^ Winkler-Oswatitsch, R. (1987), „Manfred Eigen. Scientist and musician”, Biophys. Chem. (objavljeno 9. 5. 1987), 26 (2–3): 109—15, PMID 3300805, doi:10.1016/0301-4622(87)80015-7 
  3. ^ Weil, Martin (12. 2. 2019). „Obituaries: Manfred Eigen”. The Boston Globe. Pristupljeno 12. 2. 2019. 
  4. ^ „Manfred Eigen Festschrift: special issue dedicated to Professor Manfred Eigen on the occasion of his 60th birthday”, Biophys. Chem. (objavljeno 9. 5. 1987), 26 (2–3): 101—390, 1987, PMID 3300802 
  5. ^ Schlögl, R. W. (1997), „To Manfred Eigen on his 70th birthday”, Biophys. Chem. (objavljeno 30. 6. 1997), 66 (2–3): 71—3, PMID 17029872, doi:10.1016/S0301-4622(97)00075-6 
  6. ^ a b v g Weil, Martin (12. 2. 2019). „Obituaries: Manfred Eigen”. The Boston Globe. Pristupljeno 12. 2. 2019. 
  7. ^ Czikszentmihalyi 2013, str. 54
  8. ^ „List of publications by Manfred Eigen”, Biophys. Chem. (objavljeno 9. 5. 1987), 26 (2–3): 103—8, 1987, PMID 3300804, doi:10.1016/0301-4622(87)80014-5 
  9. ^ „Curriculum vitae of Manfred Eigen”, Biophys. Chem. (objavljeno 9. 5. 1987), 26 (2–3): 102, 1987, PMID 3300803, doi:10.1016/0301-4622(87)80013-3 
  10. ^ Dainton, F.; Thrush, B. A. (1981). „Ronald George Wreyford Norrish. 9 November 1897-7 June 1978”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 27: 379—424. ISSN 0080-4606. doi:10.1098/rsbm.1981.0016. 
  11. ^ Fleming, G. R.; Phillips, D. (2004). „George Porter KT OM, Lord Porter of Luddenham. 6 December 1920 - 31 August 2002: Elected F.R.S. 1960”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 50: 257—283. ISSN 0080-4606. doi:10.1098/rsbm.2004.0017 Slobodan pristup. 
  12. ^ Eigen & Schuster (1977) The Hypercycle. A Principle of Natural Self-Organisation. Part A: Emergence of the Hypercycle. Naturwissenschaften Vol. 64, pp. 541–565.
  13. ^ Eigen & Schuster (1978) The Hypercycle. A Principle of Natural Self-Organisation. Part B: The Abstract Hypercycle Arhivirano 3 mart 2016 na sajtu Wayback Machine. Naturwissenschaften Vol. 65, pp. 7–41.
  14. ^ Eigen & Schuster (1978) The Hypercycle. A Principle of Natural Self-Organisation. Part C: The Realistic Hypercycle Arhivirano 16 jun 2016 na sajtu Wayback Machine. Naturwissenschaften Vol. 65, pp. 341–369.
  15. ^ Jackle H; Rotte C; Gruss P (2017). „Manfred Eigen: the realization of his vision of Biophysical Chemistry”. European Biophysics Journal: Ebj. 47 (4): 319—323. PMC 5982432 Slobodan pristup. PMID 29230510. doi:10.1007/s00249-017-1266-y. 
  16. ^ „About Us”. World Cultural Council. Pristupljeno 8. 11. 2016. 
  17. ^ „HKHPE 03 02”. www.hanskrause.de. Pristupljeno 9. 4. 2018. 
  18. ^ „Manfred Eigen, 1967 Nobel Chemistry Laureate, Dies at 91”. The New York Times. 7. 2. 2019. Arhivirano iz originala 9. 2. 2019. g. Pristupljeno 7. 2. 2019. 
  19. ^ Merlot, Julia (7. 2. 2019). „Der Bezwinger des Unmessbaren”. Der Spiegel (na jeziku: nemački). Hamburg. Pristupljeno 7. 2. 2019. 
  20. ^ „Göttingen Nobel Laureate Manfred Eigen has died”. The Max Planck Institute for Biophysical Chemistry. Göttingen. 7. 2. 2019. Arhivirano iz originala 12. 12. 2021. g. Pristupljeno 7. 2. 2019. 
  21. ^ Lindinger, Manfred (7. 2. 2019). „Die Klaviatur des Lebens”. Frankfurter Allgemeine Zeitung (na jeziku: nemački). Pristupljeno 9. 2. 2019. 
  22. ^ „Eigen – Biographical”. NobelPrize.org. Nobel Media AB. 2019. Pristupljeno 7. 2. 2019. 
  23. ^ „Manfred Eigen”. www.mpibpc.mpg.de. Arhivirano iz originala 25. 03. 2019. g. Pristupljeno 8. 2. 2019. 
  24. ^ „The Nobel Prize in Chemistry 1967 – Nobelprize.org”. Pristupljeno 2. 4. 2013. 
  25. ^ „Manfred Eigen”. www.pas.va. Arhivirano iz originala 29. 06. 2019. g. Pristupljeno 08. 04. 2021. 
  26. ^ „Pour le Mérite: Manfred Eigen” (PDF). www.orden-pourlemerite.de. 2019. Arhivirano iz originala (PDF) 09. 02. 2019. g. Pristupljeno 7. 2. 2019. 
  27. ^ „Academy of Europe: Eigen Manfred”. www.ae-info.org. 
  28. ^ „Der Niedersächsische Staatspreis”. Portal Niedersachsen. 2019. Arhivirano iz originala 13. 9. 2019. g. Pristupljeno 7. 2. 2019. 
  29. ^ Brünjes, Angela (5. 12. 2014). „Manfred Eigen erhielt 1967 den Nobelpreis für Chemie”. Göttinger Tageblatt (na jeziku: nemački). Pristupljeno 7. 2. 2019. 
  30. ^ „Vita”. www.mpibpc.mpg.de. Arhivirano iz originala 21. 09. 2020. g. Pristupljeno 08. 04. 2021. 
  31. ^ Editor, ÖGV. (2015). Wilhelm Exner Medal. Austrian Trade Association. ÖGV. Austria.
  32. ^ Rotte, Carmen (7. 2. 2019). „Göttingen Nobel Laureate Manfred Eigen has died”. mpibpc.mpg.de. Munich: Max-Planck-Gesellschaft. Arhivirano iz originala 12. 12. 2021. g. Pristupljeno 18. 4. 2020. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Czikszentmihalyi, Mihaly (2013). Creativity: The psychology of discovery and invention. Harper Perennial. 

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Nekrolozi[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Манфред_Ајген&oldid=26613201”