Nadrealizam

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Ukoliko ste tražili radijsku i TV emisiju, pogledajte članak Top lista nadrealista.
Filip Halsman, Dali Atomikus, 1948.

Nadrealizam (franc. surréalisme), književni i umetnički pokret koji se pojavljuje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata.[1] Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije i ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali, — za razliku od isključivo negatorskog duha dadaizma — ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. Nadrealisti veruju „u svemoć sna, nezainteresovane igre misli” (Breton, Manifest nadrealizma).[2] Mnogi dadaisti se priključuju nadrealizmu iz razloga što je razradio jedan sveopšti sistem koji je bio u stanju da reaguje na društvene, umetničke i intelektualne prilike svoga vremena.

U početku se inspiriše u teorijama psihoanalize Zigmunda Frojda, a kasnije i Karla Junga. Intelektualne osnove za političko delovanje je tražio i u marksizmu. Kao književni i umetnički pokret, nastao je u Parizu 1924. godine, pod pokroviteljstvom pisca i pesnika Andrea Bretona. Breton je autor prvog nadrealističkog manifesta (Manifeste du surrealisme), a 1930. i 1942. godine, Breton će napisati drugi pa i treći manifest.[2]

U širem kontekstu, nadrealizam je pojačao popularno shvatanje o modernom umetniku koji se bavi unutrašnjim problemima sopstvene svesti i podsvesti, i izražava svoju „ekscentričnu”ličnost, koja je odsutna od stvarnih problema društvene zajednice. Naravno, intelektualno polazište nadrealista od samog početka je bilo sasvim suprotno ovom shvatanju, jer su se oni i politički angažovali, ali je šira, manje upućena publika imala takvu percepciju.

Pojam[uredi | uredi izvor]

Pojam nadrealizam prvi je koristio francuski pesnik Apoliner, 1917. godine. U programu za mjuzikl Parada (1917), on piše:

Autori mjuzikla su postigli jedinstvo slike i plesa, između plastičnih umetnosti i mimike, postavljajući osnovu za novu umetnost koja tek treba da stigne. Ovo novo jedinstvo u mjuziklu Parada je neka vrsta nadrealizma, koje smatram početnom tačkom za nastajanje novih umetničkih manifestacija. U vazduhu se osjeća nova duhovna inspiracija koja će bez sumnje privući najbistrije glave umetnosti našega doba. Možemo očekivati korenite promene u umetnosti vođene duhom univerzalnosti. Jednostavno, prirodno je da umetnost napreduje istim korakom kao i nauka i industrija.

Nadrealizam je izrastao iz dadaizma, onog koji se razvijao u Parizu 1920-ih. Bretonu i drugim dadaistima je ubrzo postalo jasno da je dadaistički nihilizam dosegao tačku gde čak i sebe samog više nije mogao uzeti ozbiljno i da je sva njegova kritička moć — koju je možda u početku posedovao — postala fatalno otupljena. Objavom Prvog nadrealističkog manifesta, 1924. godine, Breton je zvanično pokrenuo pokret. Manifest je izvorno zamišljen kao predgovor tekstu pod naslovom Rastvoriva riba (Poisson soluble) objavljenom iste godine. Kao i većina Bretonovih tekstova, Manifest je težak za razumevanje prosečnom čitaocu, ali daje tačku odmora u svojoj polemici na mestu gde Breton nedvosmislenim jezikom i na rečnički način definiše Surréalisme kao „čisti psihički automatizam”.

Stilske odlike i istorija[uredi | uredi izvor]

Žena i ptica (1982) - Barselona, skulptura Huana Miroa

Nadrealizam kao književni, umetnički i politički pokret je imao ogroman uticaj na kulturu dvadesetog veka. Prošao je kroz mnogobrojne promene tokom svog razvitka i teško ga je definisati na jedan način i kao jedinstven umetnički stil, ali njegova suštinska karakteristika je da nalazi polazište i povlađuje Frojdovim idejama o podsvesnom. Frojd je verovao da postoji duboki jaz između želja podsvesti pojedinca i njegove potrebe da živi u jednom socijalizovanom društvu. Ali dok je Frojd istraživao, onoliko koliko je bio u mogućnosti, način da zaleči tu pukotinu između podsvesnog i društva, nadrealisti su u njegovim teorijama videli osnovu s koje bi to društvo mogli žestoko napadati sa svih mogućih pozicija. Stoga, nadrealizam nije prosto još jedan umetnički pokret, i njegovo razumevanje obično od publike traži da razmotri njegove proizvode i s drugih tački gledišta, sem onih estetskih. Andre Breton, vođa grupe nadrealista piše: „glavne ambicije pokreta su da proizvede sveopštu krizu svesti na intelektualnom i moralnom planu” (Drugi manifest nadrealizma, 1929).

Iako je jedna od osnovnih odlika ovog pokreta prekid sa tradicionalnom umetnošću i književnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike (što ni sami nadrealisti ne poriču). To su pisci koji stvaraju atmosferu straha i užasa, koji opisuju tajanstvenu stranu ljudske prirode ili pokušavaju da evociraju svoje utiske i doživljaje ne povezujući ih nikakvom logičkom vezom: Markiz de Sad, pisci romana strave, nemački romantičari, Ž. de Nerval, P. Borel, A. Bertran, Rembo, Lotreamon, Apoliner. Svoju filozofsku osnovu nadrealizam je tražio najpre u frojdizmu, a zatim u marksizmu.

Početkom nadrealizma smatra se 1924. kada je Breton objavio prvi Manifest nadrealizma. Oko Bretona grupišu se i drugi pisci: Luis Aragon, P. Elijar, B. Pere, F. Supo. Pokretu su pripadali i drugi umetnici, na primjer slikar Salvador Dali. Glasilo nadrealizma bilo je časopis Littérature (Književnost), koji su 1919. osnovali Breton, Aragon i Supo, i koji je najpre bio dadaistički, da bi od 1922, posle odvajanja Bretona i njegove grupe od T. Cara, postao časopis nadrealista, i La Révolution surréaliste (Nadrealistička revolucija) koji je izdavao Breton (1924–1929). Vođ i doktrinar nadrealizma, Breton, objavio je tri manifesta i više članaka i spisa u kojima je izrazio glavne koncepcije pokreta: Manifest nadrealizma (Manifeste du surréalisme) 1924; Drugi manifest nadrealizma (Second manifest du surréalisme), 1930; Politički položaj nadrealizma (Position politique du surréalisme), 1935; Uvod u treći manifest nadrealizma ili ne (Prolégomènes à un troisième manifest du surrèalisme ou noun), 1942. Svoja shvatanja Breton je praktično primenio u delima: Izgubljeni koraci (Les Pas perdus), 1924; Nada, 1928; Spojeni sudovi (Les Vases communicants), 1932; Tajna 17 (Arcane 17), 1947.

U svom programu nadrealisti su revolucionarni. Žele da promene izgled sveta i oslobode čoveka svih okova razuma i morala i otkriju njegovu autentičnu ličnost prodiranjem u najskrivenije slojeve svesti, u čemu se oseća uticaj Frojdove psihoanalize. Hoće da otkriju jednu višu, ali skrivenu stvarnost, nadrealnost, u kojoj vlada prvobitni haos, neporemećen čovekovim racionalnim mišljenjem. U tu nadrealnost ne može se prodreti logičkim rasuđivanjem, već pomoću tzv. „psihičkog automatizma”, odnosno prepuštanjem spontanom funkcionisanju duha bez ikakve kontrole razuma, istiskivanjem na površinu onoga što se krije u podsvesti, pomoću metoda koji je Rembo nazvao „rastrojstvom čula”. Zato ih pre svega interesuju duševna stanja u kojima je aktivnost svesti svedena na minimum ili je sasvim odsutna: pijanstvo, san, ludilo. „Nadrealizam počiva na verovanju u višu realnost nekih oblika asocijacija, koja je pre bila zanemarena, u svemoć sna, nezainteresovane igre misli” (Breton, Manifest nadrealizma). Umetničko delo treba da izražava halucinantne vizije i doživljaje koji se javljaju u stanju spontanog funkcionisanja duha. Da se ne bi poremetila njihova autentičnost, pisac treba da beleži sve ono što mu padne na pamet, prepuštajući se slobodnoj igri asocijacija.

Automatsko pisanje, ali i automatsko crtanje i slikanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Zahvaljujući toj slobodnoj igri asocijacija, dolazi se do povezivanja predmeta među kojima se, pri normalnom stanju duha, ne može otkriti nikakva veza. „Sve nas navodi na verovanje da postoji izvesno stanje duha u kome se život i smrt, realno i imaginarno, prošlost i budućnost, izrecivo i neizrecivo, uzvišeno i nisko, više ne opažaju odvojeno” – kaže Breton. Tako nastaju najneobičniji spojevi reči, najčudesnije slike, koje treba da izazovu iznenađenje kod čitaoca.

U prvom Manifestu Breton preuzima Reverdijevu definiciju slike kao „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti”. Salvador Dali razvija teoriju o tzv. „paranoičko-kritičkom deliriju”, tj. o metodi koja omogućava da se „ultrasvešću” otkrije podsvest, ne lišavajući je njene iracionalne snage.

Od kraja 1925. nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma. Kao poduhvat oslobađanja čovekove ličnosti i preobražaja njegovog života, nadrealizam se približava marksizmu, pa neki njegovi pripadnici, kao Aragon, Elijar, Breton, postaju članovi komunističke partije i traže angažovanje umetnosti u društveno-političkim zbivanjima. Breton jednom prilikom izjavljuje: „Današnja autentična umetnost povezana je sa društvenom revolucionarnom aktivnošću: zajedno s njom, ona teži rušenju kapitalističkog društva”.

Nastaje rascep u pokretu, jer neki članovi ostaju na starim pozicijama. Posle više polemika i diskusija, a naročito posle Bretonovog izbacivanja iz komunističke partije, 1933, pisac Manifesta odriče se povezivanja umetnosti sa političkom borbom i tvrdi da nadrealizam sam u sebi nosi svoju revolucionarnu snagu.

Na međunarodnoj izložbi nadrealizma 1938. u Parizu učestvovali su predstavnici iz 14 zemalja, među kojima i umjetnici nadrealisti iz Kraljevine Jugoslavije, posebno iz Srbije, gde se nadrealizam naročito razvijao. To je bila poslednja značajna manifestacija pre Drugog svetskog rata, koja obeležava ako ne kraj nadrealizma kao pokreta, a ono kraj njegovog pobedničkog perioda. Posle rata Breton se konačno okreće misticizmu i okultizmu (Tajna 17), što ga sasvim odvaja od nekadašnjih saradnika, ali mu donosi i nove pristalice.

Preostali nadrealisti priređuju međunarodne izložbe 1947. i 1959. godine. Ali to su samo ostaci nekadašnjeg nadrealizma. Ako nije uspeo da promeni izgled sveta, nadrealizam je promenio izgled poezije. Iako se mnoga dela svode na prosto nizanje slika među kojima se ne može otkriti nikakva veza, iako u njima često ima mistifikacije i poze, svojim interesovanjem za podsvesno i iracionalno, svojom težnjom da prevaziđe tradicionalne okvire književnosti, nadrealizam je ukazao na mogućnosti novih puteva u traženju poetskog izraza i poetskog sadržaja i izvršio uticaj na modernu poeziju.

Umetnost i umetnici nadrealizma[uredi | uredi izvor]

1924. godine je Andre Breton izdao nadrealistički manifest u kome je definisao nadrealizam kao „čist psihički automatizam“ a ova definicija je bila shvatana vrlo slobodno. Nadrealizam se deli na dva razdoblja:

  1. Intuitivno razdoblje koje veruje u svemogućnost misli koje su postavljene nad realnošću. U tome razdoblju do 1926. godine se oslanja na filozofski realizam i njihov program je izložio Breton 1924. godine.
  2. Političko doba, kada su nadrealisti počeli da reaguju na politički poredak i protiv kolonijalizma i to se odrazilo u drugom manifestu nadrealista.

Mnogo popularnih umetnika nadrealizma su živeli u Francuskoj u Parizu, gde je bio umetnički centar 20 i 30 godina 20. veka. Rene Magrit, Huan Miro, Maks Ernst, Salvador Dali, Alberto Đakometi, Man Rej su među najreprezentativnijim. Pablo Pikaso je takođe bio zainteresovan za nadrealizam, ali se nije zvanično uključio u pokret.

Zahvaljujući ovoj dominaciji Francuske, ovaj pravac je smatran francuskim, ali je u suštini bio svetski umetnički pokret. Oglas nadrealizma je bio jako snažan ali je dolaskom fašizma oslabljen i pravac je napušten od velikog broja poznatih umetnika. U popularnoj kulturi naročito u SAD nadrealizam dolazi preko dela Salvadora Dalija, koji je bio aktivan nadrealista od 1929. do 1936. i dao to što je sam nazvao „Paranoičko - Kritička metoda“.

Oko 1960. godine nadrealizam je počeo da se širi i u krajevima u kojim do tada nisu delovali nadrealisti (npr. u Pakistanu)

Umetnici uključeni u (prvu) Parisku nadrealističku grupu[uredi | uredi izvor]

Srpski nadrealisti[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Barnes, Rachel (2001). The 20th-Century art book. (Reprinted. izd.). London: Phaidon Press. ISBN 978-0-7148-3542-6. 
  2. ^ a b André Breton. Manifestoes of Surrealism containing the 1st, 2nd and introduction to a possible 3rd Manifest, dodatak roman Rastvorljiva riba i politički aspekti nadrealističkog pokreta. ISBN 978-0-472-17900-8.
    • What is Surrealism?: Selected Writings of André Breton. ISBN 978-0-87348-822-8.
    • André Breton. Conversations: The Autobiography of Surrealism (Gallimard 1952) (Paragon House English rev. ed. 1993). ISBN 978-1-56924-970-3.
    • André Breton. The Abridged Dictionary of Surrealism, reprinted in:
      • Marguerite Bonnet, ed. (1988). Oeuvres complètes, 1:328. Paris: Éditions Gallimard.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • H,W. Janson, Istorija umetnosti, Beograd 1962.
  • Đina Piskel, Opšta istorija umetnosti, Beograd 1972.
  • Markus Steigman/ René Zey- Lexikon der Modernen Kunst Tehniken und Stile Hamburg 2002.
  • Dejiny umenia, Michael V, Altpatov, Martin 1976
  • Umění, Hendrik Willem van Lon, Praha 1939.
  • Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1969.
  • Mala enciklopedija Prosveta, Beograd, 1959.
  • Svet umenia, IKAR, Bratislava 2002.
  • Spozname umenie R. Dickensova a M. Griffildova, B. Bystrica 2004.
  • Dejiny umenia, Mladé letá Bratislava 2001.
  • Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996.
  • Ades, Dawn. Surrealism in Latin America: Vivisimo Muerto, Los Angeles: Getty Publications, (2012) ISBN 978-1-60606-117-6
  • Alexandrian, Sarane. Surrealist Art London: Thames & Hudson, 1970.
  • Apollinaire, Guillaume 1917, 1991. Program note for Parade, printed in Oeuvres en prose complètes, 2:865–866, Pierre Caizergues and Michel Décaudin, eds. Paris: Éditions Gallimard.
  • Allmer, Patricia (ed.) Intersections – Women Artists/Surrealism/Modernism, Rethinking Art's Histories series, Manchester, Manchester University Press, 2016.
  • Allmer, Patricia and Donna Roberts (eds) ‘“Wonderful Things” – Surrealism and Egypt’, Dada/Surrealism, University of Iowa, 20:1, 2013.
  • Allmer, Patricia (ed.) Angels of Anarchy: Women Artists and Surrealism, London and Manchester: Prestel and Manchester Art Gallery, 2009.
  • Allmer, Patricia and Hilde van Gelder (eds.) Collective Inventions: Surrealism in Belgium, Leuven: Leuven University Press, 2007.
  • Allmer, Patricia and Hilde Van Gelder (eds.) ‘The Forgotten Surrealists: Belgian Surrealism Since 1924’, Image [&] Narrative, no. 13, 2005.
  • Brotchie, Alastair and Gooding, Mel, eds. A Book of Surrealist Games Berkeley, California: Shambhala, (1995) ISBN 1-57062-084-9.
  • Caws, Mary Ann Surrealist Painters and Poets: An Anthology 2001, MIT Press.
  • Chadwick, Whitney. Mirror Images: Women, Surrealism, and Self-Representation. The MIT Press, (1998) ISBN 978-0-262-53157-3
  • Chadwick, Whitney. Women Artists and the Surrealist Movement. 1985, Bulfinch Press. ISBN 978-0-8212-1599-9
  • Durozoi, Gerard, History of the Surrealist Movement Translated by Alison Anderson University of Chicago Press. (2004) ISBN 0-226-17411-5.
  • Flahutez, Fabrice, Nouveau Monde et Nouveau Mythe. Mutations du surréalisme de l'exil américain à l'écart absolu (1941–1965), Les presses du réel, Dijon, 2007.
  • Flahutez, Fabrice(ed.), Julia Drost (ed.), Anne Helmreich (ed.), Martin Schieder (ed.), Networking Surrealism in the United States. Artists, Agents and the Market, T.1., Paris, DFK, 2019, 400p. ISBN 978-3-947449-50-7 (PDF) https://doi.org/10.11588/arthistoricum.485
  • Fort, Ilene Susan and Tere Arcq, editors. In Wonderland: The Surrealist Adventures of Women Artists in Mexico and the United States, Munich: Prestel Verlag, 2012.
  • Galtsova, Elena. Surrealism and Theatre. On the Theatrical Aesthetics of the French Surrealism, Moscow, Russian State University for the Humanities, (2012) ISBN 978-5-7281-1146-7
  • David Hopkins (2004). Dada and Surrealism: A Very Short Introduction. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280254-5. 
  • Leddy, Annette and Conwell, Donna. Farewell to Surrealism: The Dyn Circle in Mexico, Los Angeles: Getty Publications. (2012) ISBN 978-1-60606-118-3
  • Lewis, Helena. Dada Turns Red. Edinburgh, Scotland: University of Ednburgh Press, 1990.
  • Low Mary, Breá Juan, Red Spanish Notebook, City Light Books, Sans Francisco, (1979) ISBN 0-87286-132-5
  • Melly, George Paris and the Surrealists Thames & Hudson. 1991.
  • Moebius, Stephan. Die Zauberlehrlinge. Soziologiegeschichte des Collège de Sociologie. Konstanz: UVK 2006. About the College of Sociology, its members and sociological impacts.
  • Nadeau, Maurice. History of Surrealism. Cambridge, Massachusetts: Belknap Press, (1989) ISBN 0-674-40345-2.
  • Richard Jean-Tristan. Les structures inconscientes du signe pictural/Psychanalyse et surréalisme (Unconscious structures of pictural sign), L'Harmattan ed., Paris (France), 1999
  • Review "Mélusine" in French by Center of surrealism studies directed by Henri Behar since 1979, edited by Editions l'Age d'Homme, Lausanne, Suisse. Download platform www.artelittera.com 14.00
  • Sams, Jeremy (1997) [1993]. „Poulenc, Francis”. Ur.: Amanda Holden. The Penguin Opera Guide. London: Penguin Books. ISBN 978-0-14-051385-1. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Nadrealizam na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Надреализам&oldid=27550239”