Orson Vels

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Orson Vels
Orson Welles 1937.jpg
Orson Vels 1937. godine. Fotografisao Karl van Vehten.
Puno imeDžordž Orson Vels
Datum rođenja(1915-05-06)6. maj 1915.
Mesto rođenjaKenoša
 Viskonsin, SAD
Datum smrti10. oktobar 1985.(1985-10-10) (70 god.)
Mesto smrtiLos Anđeles
 Kalifornija, SAD
PrebivališteSAD
Državljanstvoameričko
UniverzitetŠkola Instituta za umetnost u Čikagu[1][2]
SupružnikVirdžinija Nikolson (1934—1940)
Rita Hejvort (1943—1948)
Paola Mori (1955—1985)
Nagrade

Orson Vels (engl. Orson Welles; Kenoša, 6. maj 1915Los Anđeles, 10. oktobar 1985), američki režiser, glumac, scenarista i producent.

U svet glume i inscenacije ušao je početkom tridesetih godina, za vreme boravka u Dablinu gde je dobio angažman kao pozorišni glumac i režiser. Pozorištu je ostao veran još neko vreme po povratku u Sjedinjene Američke Države, a od 1935. godine sve više sarađuje na radiju kao narator, glumac ili pisac, a povremeno adaptira i zanimljiva književna dela.

Tako je 30. oktobra 1938. godine izazvao opštu paniku veštom i uverljivom adaptacijom romana Rat svetova o invaziji Marsovaca.[3] O toj pomutnji koju je Vels izazvao svojom radio-dramom snimljen je 1975. godine TV film Noć koja je uspaničila Ameriku.

Njegov filmski prvenac, dvosatni film Građanin Kejn, kog je režirao 1941. godine, spada među remek-dela svetskog filma. Nominovan je za Oskara za najbolji film, režiju i glavnu ulogu koju je odigrao sam Vels. Iako nije dobio oskara, ovaj film je 1999. godine proglašen za najbolji film 20. veka. Kao filmski režiser nikad nije postigao komercijalni uspeh, ali je zato veliku popularnost stekao kao filmski glumac.[4][5] Njegov prepoznatiljivi rediteljski stil sadržavao je slojevite i nelinearne narativne forme, upotrebu osvetljenja kao što je kjaroskuro, neobične uglove kamere, zvučne tehnike posuđene od radija, snimke dubokog fokusa i dugotrajnog izlaganja. On je hvaljen je kao „ultimatni autorski režiser”.[6]:6

Status filmske zvezde utvrdio mu je film Treći čovek, snimljen 1949. godine u kojem je odigrao lik superiornog kriminalca. Po Šekspirovoj tragediji Otelo, 1952. godine snimio je istoimeni igrani film koji mu je doneo Zlatnu palmu na festivalu u Kanu. Poslednje delo, film Istine i laži, snimio je 1974. godine. Godine 1975. dobio je nagradu za životno delo Američkog filmskog instituta. Svoj poslednji nastup Orson Vels je imao u animiranom filmu Transformersi, iz 1986. godine, davši glas Unikronu. Preminuo je ubrzo nakon nastupa u tom filmu.

Vels je imao tri braka, illjičujući onaj sa Ritom Hejvort, i troje dece. Poznat po svom baritonskom glasu,[7] Vels je ekstenzivno nastupao u pozorištu, na radiju i filmu. Bio je doživotni mađioničar koji je zapažen po predstavljanju emisija za vojsku u ratnim godinama. Godine 2002, izabran je za najvećeg filmskog režisera svih vremena u dve ankete Britanskog filmskog instituta sprovedenim među režiserima i kritičarima.[8][9] U 2018. godini Dejli telegraf je uvrstio Velsa na listu 50 najvećih holivudskih glumaca svih vremena.[10]

Filmografija[uredi | uredi izvor]

Uloge Orsona Velsa
Godina
Srpski naziv
Izvorni naziv
Uloga
Napomena
1941. Građanin Kejn Kejn
1949. Treći čovek
1969. bitka na Neretvi Četnik
1974. Istine i laži
1986. Transformersi Transformers: The Movie Јуникрон глас

Референце[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Overview: Orson Welles, (1915–1985) American film director and actor”. Oxford Reference. Приступљено 21. 3. 2019. 
  2. ^ „The Eyes of Orson Welles in Chicago at Gene Siskel Film Center”. Chicago, Illinois Music, Nightlife & Events. Приступљено 21. 3. 2019. 
  3. ^ Bartholomew, Robert E. (2001). Little Green Men, Meowing Nuns and Head-Hunting Panics: A Study of Mass Psychogenic Illness and Social Delusion. Jefferson, N.C.: McFarland. ISBN 978-0-7864-0997-6. Приступљено 30. 3. 2010. 
  4. ^ „List-o-Mania, or, How I Learned to Stop Worrying and Love American Movies”. Jonathan Rosenbaum. 25. 6. 1998. Архивирано из оригинала на датум 28. 4. 2016. Приступљено 9. 5. 2015. 
  5. ^ „Great Movie: Chimes at Midnight”. Roger Ebert. 4. 6. 2006. Приступљено 9. 5. 2015. 
  6. ^ Rosenbaum, Jonathan, Discovering Orson Welles. Berkeley and Los Angeles, California: University of California Press, 2007 ISBN 0-520-25123-7
  7. ^ Christley, Jaime N. (2003). „Orson Welles”. Senses of Cinema. Arhivirano iz originala na datum 14. 9. 2012. Pristupljeno 16. 8. 2020. 
  8. ^ „Sight & Sound |Top Ten Poll 2002 – The Directors' Top Ten Directors”. BFI. 5. 9. 2006. Arhivirano iz originala na datum 13. 10. 2018. Pristupljeno 30. 12. 2009. 
  9. ^ „Sight & Sound |Top Ten Poll 2002 – The Critics' Top Ten Directors”. BFI. 5. 9. 2006. Arhivirano iz originala na datum 3. 3. 2016. Pristupljeno 30. 12. 2009. 
  10. ^ „The 50 greatest actors from Hollywood's Golden Age”. The Daily Telegraph (na jeziku: engleski). 25. 6. 2018. ISSN 0307-1235. Pristupljeno 9. 11. 2019. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Dokumentarni filmovi o Orsonu Velsu[uredi | uredi izvor]

  • Baratier, Jacques, Désordre, 1950.
  • Albert and David Maysles, Orson Welles in Spain, 1966.
  • Reichenbach, François and Rossif, Frédéric, Orson Welles, 1968 (ORTF, French TV).
  • Rozier, Jacques, Vive le cinéma !, 1972, (ORTF, French TV).
  • Marienstras, Richard and Romero, Isidro, Shakespeare et Orson Welles, 1973 (French TV).
  • Philippe, Claude-Jean and Lefebvre, Monique, Une légende, une vie : Citizen Welles, 1974 (French TV).
  • Orson Welles talks with Roger Hill and Hortense Hill, Sedona, Arizona, 1978.
  • Megahey, Leslie and Yentob, Alan, The Orson Welles Story, 1982 (Arena, BBC-TV).
  • Boutang, Pierre-André and Seligmann, Guy, Orson Welles à la cinémathèque (française), 1983.
  • Graver, Gary, Working with Orson Welles, 1993.
  • Giorgini, Ciro and Giagni, Gianfranco, Rosabella: La Storia italiana di Orson Welles, 1993.
  • Silovic, Vassili with Kodar Oja, Orson Welles : The One-Man Band, 1995.
  • Rodriguez, Carlos, Orson Welles en el país de Don Quijote, 2000.
  • Petri, Kristian, Brunnen, 2005.
  • France, Richard and Fischer, Robert, Citizen America: Orson Welles and the ballad of Isaac Woodard, 2005.
  • Rafaelic, Daniel and Rizmaul, Leon, "Druga strana Wellesa", 2005.
  • Sedlar, Dominik and Sedlar, Jakov, Searching for Orson, 2006.
  • Bernard, Jean-Jacques, Welles angels, 2007.
  • Workman, Chuck, Magician: The Astonishing Life and Work of Orson Welles, 2014.
  • Kuperberg, Julia and Kuperberg, Clara, This is Orson Welles, 2015.
  • Kapnist, Elisabeth, Orson Welles, shadows & light, 2015.
  • Mark Cousins, The eyes of Orson Welles, 2018.

Dokumentareni filmovi o Građaninu Kejnu (1941)[uredi | uredi izvor]

  • The legacy of Citizen Kane (included in the Criterion 50th Anniversary Edition LaserDisc), 1992.
  • Reflections on Citizen Kane (included in the Turner Home Entertainment 50th Anniversary Edition VHS), 1991.
  • The complete Citizen Kane, (BBC-TV), 1991.
  • Epstein, Michael and Thomas Lennon, The Battle Over Citizen Kane, (PBS The American Experience, 1996)

Dokumentrani filmovi o To je sve tačno (1942)[uredi | uredi izvor]

Dokumentrani filmovi o G. Arkadin (1955)[uredi | uredi izvor]

  • Drössler, Stefan, The Labyrinths of Mr. Arkadin, Munich Filmmuseum, 2000.

Dokumentrani filmovi o Dodir zla (1958)[uredi | uredi izvor]

  • The Restoration of Touch of Evil, 1998.

Dokumentrani filmovi o Zvuci u ponoć (1965)[uredi | uredi izvor]

  • Berriatúa, Luciano, Las versiones de Campanadas a medianoche, 2012.

Dokumentrani filmovi o Druga strana vetra (1970–1976)[uredi | uredi izvor]

Arhivski izvori[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]