Franc Krese

franc krese
Franc Krese Čoban
Lični podaci
Datum rođenja	(1919-03-07)7. mart 1919.
Mesto rođenja	Bogneča vas, kod Trebnja, Kraljevstvo SHS
Datum smrti	19. oktobar 1980.(1980-10-19) (61 god.)
Mesto smrti	Ljubljana, SR Slovenija, SFR Jugoslavija
Profesija	društveno-politički radnik
Delovanje
Član KPJ od	20. juna 1942.
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba
Služba	NOV i PO Jugoslavije 1941 — 1945.
Čin	potpukovnik u rezervi
Heroj
Narodni heroj od	27. novembra 1953.
Odlikovanja

Franc Krese — Čoban (Bogneča vas, kod Trebnja, 7. mart 1919 — Ljubljana, 19. oktobar 1980), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFR Jugoslavije i SR Slovenije i narodni heroj Jugoslavije.

Biografija

Rođen je 7. marta 1919. godine u Bognečoj vasi, kod Mokronoga, Trebnje, u porodici seljaka i radnika. Kako mu je otac 1927. godine otišao za zaradom u Argentinu, Franc se već u ranoj mladosti morao sam izdržavati. Posle završenih pet razreda osnovne škole na Trebelnom, pohađao je godinu dana klasičnu gimnaziju u Šentvidu, nad Ljubljanom. Pošto nije imao finansijskih sredstava, morao je da napusti školu, pa je gimnaziju završio tek posle oslobođenja. Godine 1937. zaposlio se kao pastir i zatim kao radnik na veleposedu Hmelnik. Odatle je, 1939. godine, otišao u Ljubljanu i povremeno se zapošljavao na raznim gradilištima, a zimi u šumama. Vojni rok je odslužio u brdskoj pešadiji, gde je bio mitraljezac. U danima rasula Jugoslovenske vojske bio je, na putu iz Karlovca kući, zarobljen, ali je uspeo da pobegne u rodni kraj, gde se zaposlio kao šumarski radnik.

Ubrzo se pridružio Osvobodilnoj fronti, raznosio „Slovenski poročevalec“, u oktobru 1941. nosio hranu partizanskoj četi i bio njen vodič. 2. marta 1942. godine, stupio je u Prvu četu Dolenjskog partizanskog bataljona. Prvo je bio borac, a zatim mitraljezac. Učestvovao je u mnogim napadima na italijanske položaje, naročito u borbi kod Sv. Križa. U aprilu je postao pratilac i kurir komandanta Pete grupe odreda. Član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) postao je 20. juna 1942. godine.

Od juna do septembra 1942. godine, bio je obaveštajac Drugog bataljona Krškog partizanskog odreda, do novembra obaveštajac Trećeg bataljona Gupčeve brigade, do decembra 1942. obaveštajac Istočnodolenjskog odreda, a do februara 1943. obaveštajac brigade „Ivan Cankar“. U to vreme se istakao u borbi za Škocjan, kod Dvorišća i Dobić–Prekriški, i naročito u Jelenovom žlebu, gde je bombama probio italijanski položaj i zaplenio tešku „bredu“, više pušaka i pištolja. Do jula 1943. bio je obavještajac Prve dolenjske operativne zone, do avgusta obaveštajac Petnaeste divizije NOVJ i zamenik komandanta Drugog bataljona Gupčeve brigade. U to vreme je učestvovao u napadu na belogardističko uporište u Pleterju i u borbama za Žužemberk, Sela i Šumberk.

Pred kapitulaciju Italije, postao je komandant Drugog bataljona Gupčeve brigade, i s njim izveo više samostalnih akcija kod Tržišča, Malkovca i Telča. Naročito se istakao u rušenju železničke pruge Trebnje–Novo Mesto i Trebnje–Velika Loka, i u borbi za Mirnu Peč, kao i u sukobima s belogardistima kod Kostanjevice. Krajem septembra 1943. godine, postao je komandant Četrnaeste (železničarske) brigade i s njom je napao nemački utvrđeni položaj rta Bučki i zaplenio mnogo oružja. U početku Nemačke ofanzive, brigada je priključena Osamnaestoj diviziji NOVJ, i Franc Krese ju je vodio u teškim borbama kod Broda na Kupi.

Novembra i decembra 1943. godine, bio je pomoćnik načelnika obaveštajnog centra Glavnog štaba NOV i PO Slovenije, a zatim je mesec dana bio na višem partijskom tečaju, pa do marta 1944. godine, načelnik obaveštajnog centra Sedmog korpusa NOVJ. Po vlastitoj molbi, premešten je za načelnika Štaba Gupčeve brigade i bio u borbama za Trsku goru, Karteljevo, u napadu na Štampetov most i u Slivnici. Juna 1944. godine, postao je komandant Dvanaeste slovenačke brigade i vodio je u borbama kod Bosiljeva, Teških voda i u Suhoj krajini, gde je 28. jula 1944. bio teško ranjen. Amputirana mu je noga i poslat je na lečenje u jugoslovensku bazu u južnoj Italiji. Posle ozdravljenja, došao je u Beograd i tamo je radio u Štabu Korpusa narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ).

Posleratni period

Maja 1945. godine je postao predsednik Suda za Prekomursko vojno područje, u julu komandant garnizona u Murskoj Soboti, a do maja 1946. komandant škole Druge divizije KNOJ-a i inspektor u toj diviziji, i potonji major Uprave državne bezbednosti (UDB) za Sloveniju.

Bio je i predsednik Glavnog odbora Udruženja ratnih vojnih invalida Slovenije i član Izvršnog odbora Centralnog odbora Saveza ratnih vojnih invalida Jugoslavije. Od 1958. bio je sekretar Opštinskog komiteta Saveza komunista Slovenije Ljubljana–Vič, a od 1959. do 1969. godine upravnik Muzeja revolucije u Ljubljani.

Bio je republički poslanik, član Glavnog odbora SSRN Slovenije, član Glavnog odbora Saveza boraca NOR Slovenije i predsednik njene Komisije za decu palih boraca, član Saveta Zavoda za rehabilitaciju invalida, član Saveta Medicinskog fakulteta i drugih samoupravnih organa, kao i član Saveta Socijalističke Republike Slovenije. Bio je rezervni potpukovnik JNA.

Umro je 19. oktobra 1980. godine u Ljubljani, gde je i sahranjen.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i ostalih jugoslovenskih odlikovanja među kojima su — Orden partizanske zvezde sa srebrnim vencem, Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima, Orden bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem, Orden rada sa zlatnim vencem i Orden za hrabrost. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 27. novembra 1953. godine.

Literatura

• Narodni heroji Jugoslavije. Beograd: Mladost. 1975.