Špargla

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Špargla
325 Asparagus officinalis L.jpg
Biljni delovi, botanička ilistracija
Taksonomija
Carstvo: Plantae
Odeljak: Magnoliophyta
Klasa: Liliopsida
Red: Asparagales
Porodica: Asparagaceae
Rod: Asparagus
Binomijalna nomenklatura
Asparagus officinalis
L.
Sinonimi[1]
Špargle na mozaiku iz vremena Starog Rima

Špargla (lat. Asparagus officinalis), vrsta poznata još i kao šparoga, vilina metla, kalenac, biljuš i dr. je višegodišnja zeljasta biljka. Iako je kod nas nepravedno zapostavljena, širom sveta koristi se kao zdravo i ukusno prolećno povrće. Od davnina se koristi i u narodnoj medicini.

Neke osobe ne podnose šparglu, tako da njen sok kod takvih osoba može izazvati alergijske reakcije kakve su: upala kože, kijanje, suzenje očiju i gušenje slično astmi.[2]

Poreklo[uredi]

Veruje se da špargla potiče sa Istoka, odakle je još pre nove ere preneta u Evropu. Poznato je da se u Starom Rimu već gajila u kulturi kao povrće, o čemu svedoče i freske otkrivene u Pompejima. Prema nekim istorijskim izvorima još su Stari Grci i Egipćani upotrebljavali šparglu i kao jestivu i kao lekovitu biljku. Danas je u kulturi veoma rasprostranjena širom sveta i različite sorte uzgajaju se kao povrće.[3]

Opis vrste[uredi]

Špargla je je višegodišnja, trajnica sa jako razgranatim i razvijenim korenovim sistemom, sa brojnim rizomoma.[2] Stabljike su tanke, razgranate, pri dnu deblje i odrvenele. Mogu narasti do 1,5 m visine (u kulturi i više). Listovi su sitni, ljuspasti i u njihovim pazusima nalaze se pramenovi listolikih, igličastih izdanaka (filokladije).[3]

Cvetovi su sitni, beli, jednopolni, dvodomi [a] i oprašuju ih pčele. Cvetovi se ne mogu međusobno samooprašiti. Vise na dugim drškama, pojedinačni ili po dva zajedno. Razvijaju se u aprilu i maju na staništima na kojima rastu samoniklo. U oblastima gde se gaje i ne mogu rasti u prirodi cvetaju do avgusta. Plod je crvena, okruglasta bobica veličine graška.[3] Nejestiva je. Seme je zrelo oko mesec dana po precvetavanju.[4]

Špargla kao samonikla biljka[uredi]

Špargla u prirodi raste podjednako dobro na lakim (peskovitim), srednje teškim (ilovastim) i teškim (glinovitim) zemljištima. Takođe je indiferentna prema pH vrednosti zemljišta, a podnosi i zaslanjeno. Voli vlažno, ali dobro raste i na suvom. Može da raste u polusenci (svetle hrastove šume[3]) ili na otvorenim položajima. Primećeno je da špargla u prirodi privlači divljač.[4] Šparoga i još neke vrste asparagusa mogu se naći kao samonikle u oblasti Mediterana.[5]

Gajenje špargle[uredi]

Kao povrće i lekovita biljka špargla se uzgaja više od 2000 godina. Lako se gaji u svakoj dobroj baštenskoj zemlji, a preferira bogatu, dobro dreniranu peščanu ilovaču na sunčanim položajima. Toleriše zemljišta sa pH vrednošću od 4,3 do 8,2. Razmnožava se setvom semena, iz rasada i deobom bokora. Gaji se u toplim i hladnim lejama. Zelene sorte lakše je uzgojiti nego bele.[6] Kod berbe ne treba pobrati previše izdanaka, kako se biljka ne bi oslabila za rast u narednim godinama. Dobro održavani bokor špargle može davati kvalitetne izbojke i do 20 godina.[4]

Špargla se često gaji kao luksuzno povrće i postoje brojne različite sorte. Zahvalna je kultura za sve popularniju organsku proizvodnju.[6] U leji se dobro slaže sa paradajzom, peršunom i bosiljkom. Paradajz i špargla pružaju jedan drugom zaštitu od insekata nametnika.[4]

Upotreba špargle[uredi]

Upotreba u kulinarstvu[uredi]

U ishrani se upotrebljavaju mladi izdanci. Beru se rano u proleće, dok su još sočni. Stariji izdanci sadrže mnogo celuloze, pa su drvenast i teško svarljivi. Gajeni oblici špargle imaju deblje i sočnije izbojke od onih ubranih u prirodi.[3]

Mladi izbojci špargle mogu se konzumirati sirovi, u različitim salatama ili kuvani kao varivo. Takođe se mogu i konzervisati. U kulinarstvu se smatraju specijalitetom. Sladunjavog su mirisa i ukusa i malu kalorijsku vrednost. Izuzetno su bogate mineralima (posebno kalijumom, fosforom, sumporom, kalcijumom i magnezijumom). Sadrže i mikroelemente, a od vitamina vitamin C, karotin i vitamine B kompleksa.[6] Dobar su izvor proteina i dijetetskih vlakana.[4]

Špargla kao lekovita biljka[uredi]

Kao lekovita droga prikupljaju se koren i rizom (Asparagi rhizoma et radix). Njihova upotreba u narodnoj medicini datira još iz starog veka. Imaju povoljan uticaj na rad creva, bubrega i jetre. Blagotvorno deluju na srčani i nervni sistem. Sadrži asparigin, arginin, holin, manan, saponin i helidonsku kiselinu.[2] Podzemni delovi se prikupljajukasno u proleće, nakon što su izdanci pobrani, a za kasniju upotrebu se suše.[4]

Kao lekovita droga ređe se koriste i mladi izdanci, a veruje se da i seme ima izvesne antibiotske osobine.[4]

Ostale primene[uredi]

Pržene semenke špargle, u kojima ima 15% masnog ulja, mogu se upotrebiti kao zamena za kafu.[3] Biljka sadrži asparagusnu kiselinu, koja ispoljava insekticidno dejstvo u borbi protiv nematoda. Medonosna je biljka.[4]

Vidi još[uredi]

Napomene[uredi]

  1. Cvetovi su ili muški ili ženski, ali samo jedan pol se nalazi na jednoj biljci. Ukoliko se biljke gaje radi dobijanja semena, moraju se jedna do do druge gajiti i muške i ženske jedinke[4]

Reference[uredi]

  1. The Plant List, Asparagus officinalis L.
  2. 2,0 2,1 2,2 Tucakov (1984). str. 683.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 Grlić (1986). str. 60−61.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 4,6 4,7 4,8 „Asparagus officinalis - L.”. Plants For A Future. Pristupljeno 15. 12. 2016. 
  5. „Asparagus officinalis (garden asparagus)”. KEW - Royal Botanical Garden. Pristupljeno 15. 12. 2016. 
  6. 6,0 6,1 6,2 Ognjenović (2004). str. 127.

Literatura[uredi]

  • Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: "August Cesarec". (COBISS.SR)
  • Ognjenović, Snežana (2004). Organska bašta. Beograd: Beoknjiga. ISBN 86-7694-009-6. (COBISS.SR)
  • Tucakov, Jovan (1984). Lečenje biljem : Fitoterapija. Beograd: Rad. (COBISS.SR)

Spoljašnje veze[uredi]