Mango (plod)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mango plod

Mango (лат. Mangifera) je biljka (voće) koja raste u tropskim krajevima. Postoji oko 35 različitih vrsta manga. Na drvetu manga raste plod, koji se komercijalno koristi. Mango se uzgaja naročito u Indiji i Indokini.[1] Oko 5. veka p. n. e. prenesen je iz Indije do ostalih delova tropske Azije, odakle se daljom kultivacijom raširio po svetu. Portugalci su ga preneli u Brazil, odakle je stigao do Floride tokom 18. veka.

Većina vrsta u prirodi se nalazi kao divlji mango. Rod Mangifera pripada porodici indijskog oraha Anacardiaceae. Mangoi su poreklom iz južne Azije,[2][3] odakle je „obični mango” ili „indijski mango”, Mangifera indica, distribuiran širom sveta, i postao jedan od široko kultiviranih plodova u tropima. Ostale vrste Mangifera (npr. konjski mango, Mangifera foetida) uzgajaju se u većoj meri na lokaliziranoj osnovi.

Mango je neraskidivo povezan s folklornim i vjerskim običajima u Indiji. Plodovi i listovi manga koriste se za ukrašavanje svatova te javnih i religijskih ceremonija. I sam Buda je sedio ispod drveta manga kad je doživeo prosvetljenje, pa se mango i danas koristi u mnogim obredima.[4] On je nacionalno voće Indije i Pakistana i nacionalno drvo Bangladeša.[5] On je nezvanično nacionalno voće Filipina.[6]

Rasprostranjenost[uredi | uredi izvor]

Mango je oko 500. pne. prenesen iz Indijskog podkontinenta u ostale delove tropske Azije. Verojatno se zbog teškoća u transportu semena (koje vrlo brzo propadne), mangova stabla nisu dugo mogla presaditi po zapadnoj hemisferi, tek oko 1700, uspešno su zasađena prva stabla po Brazilu, a na Karibima tek oko 1740.[4]

Ime mango, po kome je to voće danas poznato, izvedeno je iz tamilskog man-kay ili man-gay, kojeg su Portugalci čuli kao mango kad su se naselili u zapadnoj Indiji.[4]

Karakteristike[uredi | uredi izvor]

Stablo manga je zimzeleno, naraste od 15 do 18 metara u visinu, i živi izuzetno dugo (do 300 godina). Listovi manga su duguljasti narastu do 30 cm, cvetovi su mali, ružičasti i neobično mirisni, rastu u velikim bokorima. Poligamni su, odnosno neki imaju i prašnik i tučak, a drugi samo prašnike.[4]

Plodovi manga variraju kako veličinom tako i ostalim osobinama, najmanji nisu puno veći od šljiva, dok najveći mogu težiti od 1,8 do 2,3 kg. Oblik im varira od ovala, lopte, kruške do srcolike forme. Neki plodovi su jarko obojeni crvenom i žutom, dok su drugi jednolično zeleni. U sredini ploda je velika plosnata semenka, okružena sočnim mesom od žute do narančaste boje, vrlo prepoznatljivog ukusa.[4] Postoji oko 35 vrsta i oko 500 podvrsta manga.

Stabla manga ne zahtevaju nikakvu posebnu zemlju, ali ukoliko je tlo dobro i suvo stablo daje više plodova. Ukoliko raste na vlažnom tlu, oboleva od gljivične bolesti antraknoze koja uništava cvet i mlade plodove.[4]

Mango se razmnožava presađivanjem ili kalemljenjem na postojeća stabla ali i biozenozom. Po Aziji se praktikuje relativno skup i zamoran postupak kalemljenja novih stabljika. Po Floridi su razvijene efikasnije metode kalemljenja, koje se danas koriste u komercijalne svrhe.[4]

Upotreba[uredi | uredi izvor]

Mango se bere i transportuje dok je još zelen. Zreo plod ima intenzivni cvetni miris, koji ispušta pod blagim pritiskom. Da bi sazreo, polu zrelom plodu na sobnoj temperaturi treba 3 do 5 dana, dok se zreo može držati u frižideru 2 do 3 dana.[7]

Iseckan na komade često se kombinuje sa papajom, bananama i kokosom, u voćnim salatama. Takođe se koristi samleven uz led i jogurt, kako bi se dobio osvežavajući napitak. Od manga se pravi i marinada za grilovano meso ili desertne sosove. Uglavnom se konzumira svež, ali postoje i različite kombinacije konzervisanog. Od manga se prave i voćni sokovi.[7]

Sastojci hrane[uredi | uredi izvor]

Mango
Nutritivna vrednost na 100 g (3,5 oz)
Energija250 kJ (60 kcal)
15 g
Šećeri13,7
Prehrambena vlakna1,6 g
0,38 g
0,82 g
Vitamini
Vitamin A ekv.
(7%)
54 μg
(6%)
640 μg
23 μg
Tiamin (B1)
(2%)
0,028 mg
Riboflavin (B2)
(3%)
0,038 mg
Niacin (B3)
(4%)
0,669 mg
Vitamin B5
(4%)
0,197 mg
Vitamin B6
(9%)
0,119 mg
Folat (B9)
(11%)
43 μg
Holin
(2%)
7,6 mg
Vitamin C
(44%)
36,4 mg
Vitamin E
(6%)
0,9 mg
Vitamin K
(4%)
4,2 μg
Minerali
Kalcijum
(1%)
11 mg
Gvožđe
(1%)
0,16 mg
Magnezijum
(3%)
10 mg
Mangan
(3%)
0,063 mg
Fosfor
(2%)
14 mg
Kalijum
(4%)
168 mg
Natrijum
(0%)
1 mg
Cink
(1%)
0,09 mg
Link na unos u USDA bazi podataka
Procenti su grube procene zasnovane na američkim preporukama za odrasle.
Izvor: NDb USDA

Nutrijenti[uredi | uredi izvor]

Energetska vrednost po 100 g (3,5 oz) serviranju običnog manga je 250 kJ (60 kcal), a količina za mango jabuku je nešto veća (330 kJ (79 kcal) na 100 g). Sveži mango sadrži niz hranljivih sastojaka (desna tabela), ali samo vitamin C i folati su u značajnim količinama dnevne vrednosti od 44% i 11%, respektivno.[8][9]

Fitohemikalije[uredi | uredi izvor]

Brojne fitohemikalije su prisutne u ljusci i pulpi manga, poput triterpena i lupeola, koji se u okviru osnovnih istraživanja izučavaju zbog njegovih potencijalnih bioloških efekata.[10]

Pigmenti mango-kore koji se proučavaju uključuju karotenoide, kao što su provitamin A, beta-karoten, lutein i alfa-karoten,[11][12] i polifenoli, poput kvercetina, kaempferola, galne kiseline, kafeinske kiseline, katehina i tanina.[13][14] Mango sadrži jedinstveni ksantonoid zvani mangiferin.[15]

Fitohemijski i hranljivi sastojci se razlikuju među kultivarima manga.[16] Do 25 različitih karotenoida je izolovano iz pulpe manga, od kojih je najgušći bio beta-karoten, koji predstavlja žuto-narandžastu pigmentaciju većine kultivara manga.[17] Listovi manga takođe imaju značajan sadržaj polifenola, uključujući ksantonoide, mangiferin i galnu kiselinu.[18]

Za pigment euksantin, poznat kao indijsko žuto, često se smatra da se proizvodi iz urina stoke koja je hranjena lišćem manga. Ova praksa može da dovede do malnutracije stoke i mogućeg trovanja urušiolom.[19] Indijski pravni spisi ne zabranjuju takvu praksu.[20]

Ukus[uredi | uredi izvor]

Glavne hemikalije ukusa 'Alfonso' manga iz Indije

Ukusu mango voća doprinosi nekoliko isparljivih organskih jedinjenja koja uglavnom pripadaju terpenskoj, furanonskoj, laktonskoj, i estarskoj klasi. Različite sorte ili kultivari manga mogu imati ukus sastavljen od različitih isparljivih hemikalija ili istih isparljivih hemikalija u različitim količinama.[21] Generalno, kultivare manga iz Novog sveta karakteriše dominacija δ-3-karena, monoterpenskog ukusa; dok je visoka koncentracija drugih monoterpena poput (Z)-okimena i mircena, kao i prisustvo laktona i furanona jedinstveno svojstvo kultivara iz Starog sveta.[22][23][24] U Indiji je 'Alfonso' jedan od najpopularnijih kultivara. U 'Alfonso' mangu, laktoni i furanoni se sintetišu tokom zrenja; budući da su terpeni i drugi formirači arome prisutni i u plodovima tokom razvoja (nezrelim) i u zrelom voću.[25][26][27] Etilen, hormon povezan sa zrenjem za koji je poznato da učestvuje u sazrevanju plodova manga, izaziva promene u sastavu ukusa plodova manga i nakon egzogene primene.[28][29] Za razliku od ogromne količine dostupnih informacija o hemijskom sastavu arome manga, biosinteza ovih hemikalija nije detaljno proučena; do danas je okarakterisana samo šačica gena koji kodiraju enzime aromatičnih biosintetskih puteva..[30][31][32][33]

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Drvo manga u cvatu u Kerali, Indija
    Drvo manga u cvatu u Kerali, Indija
  • Rascvetalo stablo manga
    Rascvetalo stablo manga
  • Plod manga (ceo i razrezan)
    Plod manga (ceo i razrezan)
  • Zeleni mango iz Filipina
    Zeleni mango iz Filipina

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Mango: botany and taxonomy, HorticultureWorld”. Архивирано из оригинала 29. 01. 2012. г. Приступљено 31. 07. 2019. 
  2. ^ Morton, Julia Frances (1987). Mango. In: Fruits of Warm Climates. NewCROP, New Crop Resource Online Program, Center for New Crops & Plant Products, Purdue University. стр. 221—239. ISBN 978-0-9610184-1-2. 
  3. ^ Kostermans, AJHG; Bompard, JM (1993). The Mangoes: Their Botany, Nomenclature, Horticulture and Utilization. Academic Press. ISBN 978-0-12-421920-5. 
  4. ^ а б в г д ђ е „Mango” (на језику: engleski). Encyclopædia Britannica Online. Приступљено 15. 7. 2017. 
  5. ^ „Mango tree, national tree”. 15. 11. 2010. Приступљено 16. 11. 2013. 
  6. ^ Pangilinan, Jr., Leon (3. 10. 2014). „In Focus: 9 Facts You May Not Know About Philippine National Symbols”. National Commission for Culture and the Arts. Архивирано из оригинала 26. 11. 2016. г. Приступљено 8. 1. 2019. 
  7. ^ а б "Encyclopedia of Foods: A Guide to Healthy Nutrition."
  8. ^ „Nutrient profile for mango from USDA SR-21”. Nutritiondata.com. Приступљено 31. 1. 2013. 
  9. ^ „USDA National Nutrient Database for Standard Reference, SR-28, Full Report (All Nutrients): 09176, Mangos, raw”. National Agricultural Library. USDA. Архивирано из оригинала 10. 03. 2016. г. Приступљено 25. 1. 2016. 
  10. ^ Chaturvedi PK, Bhui K, Shukla Y (2008). „Lupeol: connotations for chemoprevention”. Cancer Lett. 263 (1): 1—13. PMID 18359153. doi:10.1016/j.canlet.2008.01.047. 
  11. ^ Berardini N, Fezer R, Conrad J, Beifuss U, Carle R, Schieber A (2005). „Screening of mango (Mangifera indica L.) cultivars for their contents of flavonol O – and xanthone C-glycosides, anthocyanins, and pectin”. J Agric Food Chem. 53 (5): 1563—70. PMID 15740041. doi:10.1021/jf0484069. 
  12. ^ Gouado I, Schweigert FJ, Ejoh RA, Tchouanguep MF, Camp JV (2007). „Systemic levels of carotenoids from mangoes and papaya consumed in three forms (juice, fresh and dry slice)”. Eur J Clin Nutr. 61 (10): 1180—8. PMID 17637601. doi:10.1038/sj.ejcn.1602841. 
  13. ^ Mahattanatawee K, Manthey JA, Luzio G, Talcott ST, Goodner K, Baldwin EA (2006). „Total antioxidant activity and fiber content of select Florida-grown tropical fruits”. J Agric Food Chem. 54 (19): 7355—63. PMID 16968105. doi:10.1021/jf060566s. 
  14. ^ Singh UP, Singh DP, Singh M, et al. (2004). „Characterization of phenolic compounds in some Indian mango cultivars”. Int J Food Sci Nutr. 55 (2): 163—9. PMID 14985189. doi:10.1080/09637480410001666441. 
  15. ^ Andreu GL, Delgado R, Velho JA, Curti C, Vercesi AE (2005). „Mangiferin, a natural occurring glucosyl xanthone, increases susceptibility of rat liver mitochondria to calcium-induced permeability transition”. Arch Biochem Biophys. 439 (2): 184—93. PMID 15979560. doi:10.1016/j.abb.2005.05.015. 
  16. ^ Rocha Ribeiro SM, Queiroz JH, Lopes Ribeiro de Queiroz ME, Campos FM, Pinheiro Sant'ana HM (2007). „Antioxidant in mango (Mangifera indica L.) pulp”. Plant Foods Hum Nutr. 62 (1): 13—7. PMID 17243011. doi:10.1007/s11130-006-0035-3. 
  17. ^ Chen JP, Tai CY, Chen BH (2004). „Improved liquid chromatographic method for determination of carotenoids in Taiwanese mango (Mangifera indica L.)”. J Chromatogr A. 1054 (1–2): 261—8. PMID 15553152. doi:10.1016/S0021-9673(04)01406-2. 
  18. ^ Barreto JC, Trevisan MT, Hull WE, et al. (2008). „Characterization and quantitation of polyphenolic compounds in bark, kernel, leaves, and peel of mango (Mangifera indica L.)”. J Agric Food Chem. 56 (14): 5599—610. PMID 18558692. doi:10.1021/jf800738r. 
  19. ^ Source: Kühn. „History of Indian yellow, Pigments Through the Ages”. Webexhibits.org. Архивирано из оригинала 19. 12. 2012. г. Приступљено 31. 1. 2013. 
  20. ^ Finlay, Victoria (2003). Color: A Natural History of the Palette. New York: Random House Trade Paperbacks. ISBN 978-0-8129-7142-2. 
  21. ^ Pandit, Sagar S.; Chidley, Hemangi G.; Kulkarni, Ram S.; Pujari, Keshav H.; Giri, Ashok P.; Gupta, Vidya S. (2009). „Cultivar relationships in mango based on fruit volatile profiles”. Food Chemistry. 114: 363—372. doi:10.1016/j.foodchem.2008.09.107. 
  22. ^ Pandit SS, Chidley HG, Kulkarni RS, Pujari KH, Giri AP, Gupta VS, 2009, Cultivar relationships in mango based on fruit volatile profiles, Food Chemistry, 144, 363–372.
  23. ^ Narain N, Bora PS, Narain R and Shaw PE (1998). Mango, In: Tropical and Subtropical Fruits, Edt. by Shaw PE, Chan HT and Nagy S. Agscience, Auburndale, FL, USA, pp. 1–77.
  24. ^ Kulkarni RS, Chidley HG, Pujari KH, Giri AP and Gupta VS, 2012, Flavor of mango: A pleasant but complex blend of compounds, In Mango Vol. 1: Production and Processing Technology Архивирано 2013-12-03 на сајту Wayback Machine (Eds. Sudha G Valavi, K Rajmohan, JN Govil, KV Peter and George Thottappilly) Studium Press LLC.
  25. ^ Pandit, Sagar S.; Kulkarni, Ram S.; Chidley, Hemangi G.; Giri, Ashok P.; Pujari, Keshav H.; Köllner, Tobias G.; Degenhardt, Jörg; Gershenzon, Jonathan; Gupta, Vidya S. (2009). „Changes in volatile composition during fruit development and ripening of 'Alphonso' mango”. Journal of the Science of Food and Agriculture. 89 (12): 2071—2081. doi:10.1002/jsfa.3692. 
  26. ^ Gholap, A. S., Bandyopadhyay, C., 1977. Characterization of green aroma of raw mango (Mangifera indica L.). Journal of the Science of Food and Agriculture 28, 885–888
  27. ^ Kulkarni, Ram S.; Chidley, Hemangi G.; Pujari, Keshav H.; Giri, Ashok P.; Gupta, Vidya S. (2012). „Geographic variation in the flavour volatiles of Alphonso mango”. Food Chemistry. 130: 58—66. doi:10.1016/j.foodchem.2011.06.053. 
  28. ^ Lalel HJD, Singh Z, Tan S, 2003, The role of ethylene in mango fruit aroma volatiles biosynthesis, Journal of Horticultural Science and Biotechnology, 78, 485–496.
  29. ^ Chidley, Hemangi G.; Kulkarni, Ram S.; Pujari, Keshav H.; Giri, Ashok P.; Gupta, Vidya S. (2013). „Spatial and temporal changes in the volatile profile of Alphonso mango upon exogenous ethylene treatment”. Food Chemistry. 136 (2): 585—594. PMID 23122101. doi:10.1016/j.foodchem.2012.08.029. 
  30. ^ Pandit, S. S.; Kulkarni, R. S.; Giri, A. P.; Köllner, T. G.; Degenhardt, J.; Gershenzon, J.; Gupta, V. S. (jun 2010). „Expression profiling of various genes during the development and ripening of Alphonso mango”. Plant Physiology and Biochemistry. 48 (6): 426—433. PMID 20363641. doi:10.1016/j.plaphy.2010.02.012. 
  31. ^ Singh, Rajesh K.; Sane, Vidhu A.; Misra, Aparna; Ali, Sharique A.; Nath, Pravendra (2010). „Differential expression of the mango alcohol dehydrogenase gene family during ripening”. Phytochemistry. 71 (13): 1485—1494. PMID 20598721. doi:10.1016/j.phytochem.2010.05.024. 
  32. ^ Kulkarni, Ram; Pandit, Sagar; Chidley, Hemangi; Nagel, Raimund; Schmidt, Axel; Gershenzon, Jonathan; Pujari, Keshav; Giri, Ashok; Gupta, Vidya (2013). „Characterization of three novel isoprenyl diphosphate synthases from the terpenoid rich mango fruit”. Plant Physiology and Biochemistry. 71: 121—131. PMID 23911730. doi:10.1016/j.plaphy.2013.07.006. 
  33. ^ Kulkarni RS, Chidley HG, Deshpande A, Schmidt A, Pujari KH, Giri AP and Gershenzon J, Gupta VS, 2013, An oxidoreductase from ‘Alphonso’ mango catalyzing biosynthesis of furaneol and reduction of reactive carbonyls, SpringerPlus, 2, 494.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Mango_(plod)&oldid=27675697”