Galileo Galilej

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Galileo Galilej
Galileo Galilej
Lični podaci
Datum rođenja(1564-02-15)15. februar 1564.
Mesto rođenjaPiza, Vojvodstvo Firenca
Datum smrti8. januar 1642.(1642-01-08) (77 god.)
Mesto smrtiFirenca, Veliko vojvodstvo Toskana
ObrazovanjeUniverzitet u Pizi
Naučni rad
Poljeastronomija, fizika, matematika
Galilej pred rimskom inkvizicijom - slika Kristijana Bantija

Galileo Galilej (ital. Galileo Galilei; Piza, 15. februar 1564 — Firenca, 8. januar 1642) bio je italijanski astronom, fizičar, matematičar i filozof[1], čija su istraživanja postavila temelje modernoj mehanici i fizici. Rođen je u Pizi. Uglavnom je obrazovan u manastiru Valombroza pored Firence, a na univerzitetu u Pizi studirao je od 1581. do 1585. godine. Ubrzo posle toga, neko vreme je predavao na firentinskoj Akademiji. Na univerzitetu u Pizi je predavao matematiku od 1592. do 1610. Bio je filozof i matematičar kod velikog toskanskog vojvode od 1610. pa do kraja svog života.

U okviru naučne revolucije odigrao je značajnu ulogu u razvoju moderne nauke. Unapredio je teleskopske instrumente i sistematski posmatrao nebo, što je za posledicu imalo otkriće i analizu Jupiterovih satelita, Sunčevih pega, Mesečevih kratera i Mlečnog puta. Drugi veliki Galilejev doprinos je pozitivan nastavak istraživanja Kopernikovog heliocentričnog sistema, naročito otkrićem Venerinih mena.[2] Istraživao je takođe zakonitosti kretanja tela, zakon gravitacije i začeo ideju principa relativnosti. Zbog napretka u metodologiji naučnih eksperimenta i empirijski utemeljenog povezivanja astronomije i kosmologije, Galileja se dogovorno naziva ocem moderne astronomije,[3] ocem moderne fizike,[4] ocem nauke[4] i ocem moderne nauke.[5]

Izumom dvogleda započeo je plodno razdoblje Galilejevih astronomskih istraživanja. Došla su jedno za drugim značajna otkrića: Mlečni put pokazao se kao ogroman skup zvezda slabog sjaja; Mesečeva površina pokazala se izbrazdanom dolinama i bregovima; oko Jupitera kruže četiri satelita (Galilejanski meseci); Venera pokazuje mene kao i Mesec (Venerine mene); na Sunčevoj površini vide se pege (Sunčeve pege). Galilejeva veličina nije u njegovim izumima, iako se može smatrati najvećim optičarom svog doba, nego u tome što je dvogled usmerio prema nebu. Prva svoja astronomska otkrića objavio je 1610. u delu Vesnik zvežđa (lat. Siderius nuncius). Zalaganje za Kopernikov sistem, kao jedini tačan i istinit, dovelo je Galileija u sukob s crkvenim učenjem, pa mu je odlukom Inkvizicije 1616. bilo zabranjeno učenje da se Zemlja kreće oko Sunca i da je ono središte sveta. Iako je obećao da će odustati od svog uverenja, nije mogao da podstaknut otkrićima do kojih je došao, odustane od naučne istine, pa je u svojem delu Dijalog o dva glavna svetska sistema, ptolemejskom i kopernikovom … (ital. Dialogo sopra i due massimi sistemi del mondo, tolemaico e copernicano…, Firenca, 1632) izložio heliocentrični sistem. To je delo Katolička crkva odmah ocenila kao heretičko. Galilejeva doslednost u iznošenju i odbrani naučne istine izazvala je oštru reakciju. U Rimu, u prostorijama inkvizicije, održan je proces protiv Galileja (1633), koji je tada bio u sedamdesetoj godini života. U progonstvu, lišen slobode i odvojen od sveta, pod stalnim nadzorom Inkvizicije, dovršio je svoje najveće delo o mehanici započeto još u padovanskom razdoblju Razgovori i matematički prikazi dva nova znanja u mehanici (ital. Discorsi e dimonstrazioni matematiche intorno a due nuove scienze, Lejden, 1638), kojim je udario temelje klasičnoj mehanici. U njemu je izložio zakone slobodnog pada, uveo pojam ubrzanja, obradio kretanje niz kosinu, vodoravni hitac i tako dalje. Tim delom uveo je Galilej eksperimentalni metod istraživanja i matematičko formulisanje eksperimentom utvrđenih zakonitosti, te time položio temelje modernoj fizici.

Nakon njegove smrti crkvene vlasti nisu dopustile da mu se podigne nadgrobni spomenik. Tek 1737. položen je u zajednički grob sa svojim učenikom V. Vivijanijem i tada mu je podignut nadgrobni spomenik, a 16. aprila 1757. skinuta je zabrana s Galilejevih dela, u kojima on zastupa načelo pomičnosti Zemlje, nasuprot geocentričkog sistema, koji je branila crkva. Prvo kompletno izdanje Galilejevih dela izdano je u Firenci (od 1842. do 1856) u 16 svezaka.[6]

Iako rimokatolik i pionir Papinske akademije nauka (Accademia dei Lincei),[7] a u mladosti sklon ideji zaređenja, Galileo je insistiranjem na heliocentričnom sistemu kao ispravnoj astronomskoj teoriji ušao u polemične sukobe s Crkvom i drugim astronomima zbog njihove tadašnje privrženosti klasičnom geocentričnom sistemu, odnosno izostanku dokaza za paralaksu zvezda, ali i Braheovom sistemu istraživača koji je vlastitim pronalascima konkurisao Galilejevim.[8] Pod sumnjom za herezu i optužbom za pokušaj potkopavanja aristotelijanske filozofije prirode i Biblije, Rimska inkvizicija je 1615. godine istražila Galilejev slučaj, potom po zaključku zabranila Galileju da promoviše heliocentrični sistem, a njegova istraživanja uvrstila je u popis zabranjenih dela.[9] Nakon najprodavanijeg dela iz 1632. godine Dialogo sopra i due massimi sistemi del mondo,[10] u kojem u obliku dijaloga između učenika i učitelja uspoređuje ptolomejski i Kopernikov sistem i implicitno napada Papu Urbana VIII, protiv Galileja je pokrenut proces koji je doveo do kućnog pritvora,[7][11][12] gde 1638. dovršava Discorsi e dimostrazioni matematiche, intorno à due nuove scienze, subverzivno delo u romanističkom dijalogu, koje kasnije postaje temelj kinematike.[13] Tek godine 1992. Papa Jovan Pavle II službeno je ustanovio pogrešku Rimske inkvizicije, zatražio oprost i tom prilikom pozvao druge na dijalog nauke i vere po uzoru na Galileja.[14]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Obrazovanje (1564—1589)[uredi | uredi izvor]

Galileo Galilej je rođen u gradu Pizi u Italiji kao prvo od šestoro dece Vincenza Galileja, poznatog svirača lutnje i teoretičara muzike, i dobrostojeće Julije Amanati. Kad je imao osam godina porodica se preselila u Firencu i na dve godine su ostavili Galileja kod Muzija Tebaldija, koji mu je omogućio školovanje u Pizi nakon neuspele prijave za toskansku školu.[15] Dve godine kasnije sastaje se s porodicom i nastavlja učenje najprije pod ocem Vincenzom i tutorom Jakopom Borginijem, a potom izvan Firence u samostanu Santa Marija di Valombrosa do četrnaeste godine.[16]

Sledeći oca, Galileo je za ranog doba učen sviranju i muzičkoj teoriji, što je verovatno bio jedan od izvora matematičko-eksperimentalnog pristupa istraživanjima i skepticizma.[17] Učenje u samostanu navelo ga je na ozbiljno razmatranje sveštenstva, ali je na nagovor oca 1580. otišao da studira medicinu na univerzitetu u Pizi. Motiv su bili čast i finansijska sigurnost, ali je Galileja više interesovala matematika i tri je godine kasnije napustio medicinu, da bi 1585. došao i do svog prvog matematičkog otkrića: izohronizma klatna. Nakon studija medicine privatno predaje u Firenci i Sijeni, potom od 1589. na univerzitetu u Pizi.

Univerzitet u Pizi (1589—1592)[uredi | uredi izvor]

Galilejev prijatelj i kolega Guidobaldo Del Monte, omogućio mu je napredak u karijeri preporukom kardinalu Francesku Mariji Del Monte, koji je potom preusmerio preporuku toskanskom vojvodi Ferdinandu I de' Mediči. Galileo je preuzeo katedru matematike u Pizi. Spis De motu antiquiora je rezultat Galilejevih istraživanja koja su postupno počela pobijati Aristotelovu prirodnu filozofiju. Galileo nije imao sasvim jasne dokaze, ali je sve više slutio neispravnost stare teorije.

U tom je razdoblju razvijao praktična rešenja za fizičko-matematičke probleme poput instrumenta za precizno određivanje gravitacije hidrostatskih tela.[18] Galileo je od ranog uzrasta morao da učestvuje u finansiranju porodice i mlađeg brata, a nakon smrti oca i udaje sestara, pao je u dugove, što ga je opterećivalo. Manjak novca je verovatno bio jedan od motiva za bavljenje izumima koje bi mogao prodati. Galileo je time stekao vredno znanje i kasnije ga primenio u razvoju svojih astronomskih proučavanja. Nakon isteka ugovora u Pizi, Guidobaldo Del Monte preporučio ga je univerzitetu u Padovi za preuzimanje upražnjene katedre matematike.[19]

Univerzitet u Padovi (1592—1610)[uredi | uredi izvor]

Padova, deo religijski tolerantnije Mletačke republike, bilo je mesto Galilejevog rasta zanimanja za fizikom i astronomijom, a s time i daljnjeg udaljavanja od aristotelijanske filozofije. Galileo je proširio svoja predavanja na fiziku i astronomiju. Dva tadašnja člana mletačkog senata na kojima je učestvovao, plemića Giovanfranceska Sareda i teologa, matematičara i astronoma Paola Sarpija iskoristio je za dijaloške likove u Dialogo sopra i due massimi sistemi del mondo. Spis Trattato di meccaniche, izvorno objavljen 1634. u Parizu, potvrđuje njegov rad na mehanici, kinematici i primenjenoj nauci. S Markantonijom Mazolenijem održavao je praktičnu radionicu gde je razvijao i prodavao instrumente, ponajviše za vojsku.

Godine 1604, astronom Ilario Altobeli primetio je supernovu, kasnije poznatu kao Keplerova supernova, o čemu je Galileo bio obavešten. Kroz studije i predavanja, Galileo je otkriće supernove smatrao novim dokazom protiv Aristotelove teorije nepromenjivog neba.[20] Pod pseudonimom Cecco Ronchetti objavio je Dialogo de Checo Ronchitti da Bruzene in Perpuosito de la stella Nuova kao način odbrane od kriticizma koji je usledio.[21] Nadalje, Galilej je pojavu fenomena supernove i pometnju među narodom unovčio stvaranjem vlastite astrološke karte,[22] što je između ostaloga rezultovalo i tužbom, potom ugušenom intervencijom Senata Mletačke republike, da ne dospe do Rimske inkvizicije.[23] Galileo, međutim, nije imao dovoljno čvrste dokaze za heliocentrizam, iako je bio siguran u njega, a kvalitetnije dokaze nije mogao steći bez unapređenja instrumenata, što je, uz saradnju drugih, potrajalo do 1609. Predstavio je novi teleskop Mletačkoj vlasti i dobio odobrenje za istraživanja. Između 1609. i 1610. postigao je važne rezultate po kojima je danas poznat: otkriće velikih Jupiterovih satelita, analiza Mesečevih kratera i Mlečne staze.

Firenca (1610—1614)[uredi | uredi izvor]

Galileo je astronomska otkrića iz 1609. objavio u Firenci u spisu Sidereus Nuncius. S odobrenjem istraživanja nastali su i problemi. Antonio Magnini prvi je porekao Galileove pronalaske Jupiterovih satelita nakon korištenja Galileovog teleskopa. Kasnije, međutim, kada menja mišljenje, utiče i na poznatog astronoma Hristofora Klavijusa. Skeptičan je bio i Johan Kepler sve dok unapređenjem teleskopa nije proverio Galileove tvrdnje, nakon čega 1611. izdaje spis u kojem potvrđuje Galileov rad. Galileo je uporedo počeo objavljivati istraživanja o Sunčevim pegama, suprotstavljajući se Kristofu Šejneru koji je tvrdio da pege nisu na Suncu, nego oko njega. Šejner je 1612. godine o svojim razmatranjima objavio spis. Galileo odlazi u Rim da predstavi svoje pronalaske pred Papom Pavlom V, gde je časno primljen. Međutim, Galileo nije bio svestan da je, uporedo s njegovim delovanjem, Crkva pokrenula istragu.[24] Iste godine, otkrivanjem mena Venere i Merkura, Galileo je utvrdio nužnost heliocentričnog sistema.[25] Između 1612. i 1615. Galileo je napisao četiri poznata kopernikanska pisma u kojima širi i brani postulat heliocentričnog sistema, a koje je adresirao ocu Benedetu Kasteliju, plemiću Pjetru Diniju i velikoj vojvotkinji Kristini od Lorajnea. Krajem 1614, dominikanac Tomaso Kačini pred Papom izlaže kolektivnu optužbu protiv probranih matematičara, među kojima i protiv Galileja, zbog podsticanja kopernikanske ideje koja se suprotstavlja Bibliji. Tužbi za zanemarivanje geocentričnog sistema prilaže upitne navode o Galilejevom osporavanju supstancijalnosti Boga.[26] Time je započela nova era Galileovog života.

Sukob s Crkvom (1614—1632)[uredi | uredi izvor]

Tokom istrage, teolog Paolo Antonio Foskarini napisao je tekst o mogućnostima podudarnosti heliocentričnog sistema i Biblije kao podršku astronomskim istraživanjima.[27] Međutim, kardinal Robert Belarmino, inače član inkvizicije i tokom suđenja Đordanu Brunu, reagovao je objavom da u slučaju sumnje treba podržavati Bibliju, što je bilo uobičajeno stajalište tadašnje rimokatoličke Evrope. Jedna od posledica bila je privremeno zatvaranje Foskarinija i zabrana njegovog pisma. U međuvremenu je Galileo došao u Rim da brani svoj stav. Godine 1616, na Papin zahtev o ispoljavanju problema heliocentrizma, teolozi donose konsenzus o heliocentričnom sistemu kao apsurdnom i heretičnom. Potom, na zahtev Pape po odluci konsenzusa, kardinal Belarmino lično Galileu predaje zahtev o odricanju stava o heliocentrizmu i prekidu takvog istraživanja. Postoji mogućnost da su informacije u dokumentu koje su se koristile sve do 1933. krivotvorili dominikanci i teolozi na štetu Galilea.[28] Galileo je uživao povlastice između krugova suđenja, što se nastavilo sve do kraja njegova života, zbog čega je porastao pritisak spoljašnjih teoloških krugova i time su se politički narušile Galilejeve mogućnosti.

Godine 1618, tri su kometa prošla pored Zemlje. Orazio Grasi je istražio fenomen i doneo zaključak o tačnosti Tiho Brahovog sistema, u suprotnosti s heliocentrizmom. Galileo je preko učenika Marija Guidučija uzvratio u odbranu heliocentrizma, na što je Grasi reagovao napadom na kopernikanizam. Galileo je potom nastavio istraživanje heliocentrizma, ponovno u maskirnoj romanističkoj formi. On je objavio 1623. Il Saggiatore, na odobrenje Papinske akademije nauka, u kojoj uopšteno poništava Grasijeva istraživanja, iako iz pogrešne hipoteze (da su komete bile iluzija), ali utvrđuje potrebu nadogradnje instrumenata i razvitka eksperimentalnih metoda, uz ostale detalje mehanike i primenjene nauke.

Sukob s Crkvom (1632—1634)[uredi | uredi izvor]

Nedugo kasnije, papinsku stolicu preuzima Papa Urban VIII, inače naklon Galileju. Godine 1624, Galileo je u Rimu pred Papom pokušao skinuti zabranu istraživanja heliocentrizma, što mu nije pošlo za rukom. Stoga je započeo da piše delo kojim će razmatrati odnos geocentričnih i heliocentričnih sistema bez unošenja vlastitih stajališta, a koje će biti objavljeno 1632. kao Dialogo Sopra i due massimi sistemi del mondo. Uprkos opštem priznanju dela, proširila se vest o zabrani knjige na zahtev Pape, zapravo inkvizicije. Galileo se 1633. ponovo pojavio pred Papom. Ispostavilo se da su istragu ponovo pokrenuli dominikanci, koje je ovoga puta predstavljao Vincenzo Makulano, a koji je u rukama imao navodni spisak o Belarminijevoj odluci o Galilejevoj zabrani i odricanju heliocentrizma. Postoji opravdana sumnja da je dokument bio krivotvoren. Belarmini je Galileju dostavio jedan od dokumenata koji odbacuje heliocentrični sistem, ali ne i službenu zabranu govora i rada, u skladu s prethodnim dogovorom koji su dominikanci ignorisali. Galileo je, zbog vlastitih izmena kopernikanskog sistema, držao odbranu pozivanjem na suprotstavljanje Koperniku[29], da bi u narednim suđenjima naglašenije osporavao heliocentrizam[30] i na konačnom suđenju, nakon inkvizitorove pretnje kaznenim metodama u slučaju laži, zaključio da podržava ptolomejski sistem, kao što uvek jeste.[31] Da bi izbegao da bude mučen, ili spaljen, Galilej je morao na kolenima ispred katoličkog kardinala i inkvizitora da izjavi da se odriče svih „krivoverja” koja je napisao o tome da se Zemlja okreće oko Sunca, a pored toga morao je obećati da će svakog "krivovernika" koga upozna prijaviti inkviziciji.[32] Sledećeg dana, 22. juna, kardinal i inkvizicija zabranili su Galilejevo delo o dva sistema i osudili ga na kućni pritvor u Firenci uz obavezno recitovanje psalma. Zbog naklonosti mnogih ljudi unutar i izvan Crkve, Galileo nije doživio nikakav konkretan oblik mučenja ili poniženja, ni tokom suđenja, niti nakon njega.[7][33]

Poslednje godine (1633—1642)[uredi | uredi izvor]

Grobnica u bazilici Santa Kroče u Firenci

U kućnom pritvoru, koji je plaćala Crkva, bez zabrane posećivanja porodice i službenika ili pismene komunikacije, Galileo je neometano nastavio istraživanje i pisanje, što mu je omogućilo relativno normalan život.[7][34] Iz pisama je vidljivo da je prezirao situaciju u kojoj se nalazi, odnosno da se nikada nije zaista odrekao svojih stajališta. Uzimajući rečeno u obzir, u rekonstrukciji sukoba Galilea i Crkve Đuzepe Bareti je tvrdio da je Galileo po presudi rekao „Eppur si muove!“ („Ipak se kreće!“). Poznata izjava pre je stvar legende, negoli istine, i svakako je nedokaziva.

Godine 1638, u Holandiji je objavio veliki traktat Discorsi e dimostrazioni matematiche intorno a due nuove scienze attinenti la mecanica e i moti locali, opus magnum svojih matematičko-fizičkih istraživanja poslednjih 30 godina, takođe u obliku razgovora tokom četiri dana, koje redom razrađuju mehaniku materijala, kohezivnost, dinamiku (zakona kretanja) i balistiku. U razvoju metodologije poslužio se Aristotelovim, Arhimedovim i Platonovim rešenjima.[35] Zbog dosega tog dela nazvan je ocem moderne nauke.

Nakon 1630. Galileov vid počeo je ubrzano da slabi, a pred smrt je oslepio. Nije, međutim, bio usamljen, nego okružen vrlo bliskim osobama. Ferdinand II de Mediči je nameravao da ga sahrani u bazilici Santa Kroče, pored grobnice oca i predaka, te da u njegovu čast podigne mramorni mauzolej.[36] Crkva se međutim protivila, držeći da tako nešto nije moguće, jer je Galileo optužen za herezu.[37] Konsenzus je postignut sahranom u maloj prostoriji pored unutrašnje kapelice.[38] Preseljen je na prvotno zamišljenu lokaciju 1737, nakon što mu je podignut spomenik.[39]

Popis glavnih događaja[uredi | uredi izvor]

Kip postavljen u Firenci
  • 1543 — Nikola Kopernik objavljuje De revolutionibus orbium coelestium u kojem prikazuje ideju heliocentrizma.
  • 1564 — Galilejevo rođenje u Pizi, Italija.
  • 1573 — Tiho Brahe objavljuje De nova stella, delo u kojem pobija aristotelijansku teoriju nepromenjivog svemira (nebesa) iznad Meseca.
  • 1576 — Đuzepe Moleti, Galilejev prethodnik katedre matematike na univerzitetu u Padovi, izveštava o fenomenu gravitacije: nezavisno od materijala, tela istog oblika padaju jednakom brzinom.
  • 1581 — Galileo započinje studije medicine u Pizi.
  • 1582 — Ostilio Riči održava predavanja iz matematike koje Galileo posećuje, a koja utiču na smer njegovih studija. Menja stajalište o studijama medicine i posvećuje se fizici, matematici i astronomiji.
  • 1585 — Galileo napušta Univerzitet u Pizi i počinje da radi kao privatni učitelj.
  • 1586 — Nadopunjujući Arhimedove zamisli svojima, Galileo osmišljava hidrostatičku ravnotežu.
  • 1588 — Orazio Grasi objavljuje rad o kometiaa koji utvrđuje Tihov sistem.
  • 1589 — Galileo se zapošljava na katedri matematike na Univerzitetu u Pizi.
  • 1590 — Galileo delimično dovršava neobjavljen rad o kretanju De Motu.
  • 1592 — Galileo se zapošljava na katedri matematike na Univerzitetu u Padovi
  • 1593 — Galileo osmišljava termometar. Istražuje odnose pritiska i temperature.
  • 1595 — Galileo unapređuje balističku geometriju i vojni kompas.
  • 1597 — Galileo piše pismo Kepleru u kojem podržava kopernikov sistem.
  • 1600 — Galileu se rađa prvo vanbračno dete, Virginija. Objavljuje Le Meccaniche. Vilijam Gilbert objavljuje On the Magnet and Magnetic Bodies, and on That Great Magnet the Earth. Dokazi i argumenti podupiru kopernikanski sistem.
  • 1600. — Rimska inkvizicija osuđuje Đordana Bruna za herezu. Bruno je osporavao Sveto trojstvo i preobraženje, podržavao panteizam i pluralitet svetova. Osuđen je na smrtnu kaznu spaljivanjem na lomači. Član suda bio je Robert Belarmino, kasnije član suda u slučaju Galileo.
  • 1601 — Galileu se rađa drugo vanbračno dete, Livija.
  • 1604 — Galileo računa položaj Keplerove supernove, podupire heliocentrični sistem.
  • 1606 — Galileu se rađa treće vanbračno dete, Vinčenco.
  • 1606. — Galileo objavljuje uputstava za upotrebu kompasa.
  • 1608 — Hans Liperši osmišljava teleskopski refraktor.
  • 1609 — Na temelju opisa Liperšovog rada, Galileo osmišljava i nadograđuje vlastiti teleskop. Kepler objavljuje Astronomia nova u kojem se nalaze prva dva Keplerova zakona. Pokazuje da je kopernikanski model tačniji od ptolomejskog. Tomas Hariot radi nacrt Mesečeve površine četiri meseca pre Galileovog merenja.
  • 1610 — Galileo objavljuje Sidereus Nuncius, beleži Mesečevu površinu i četiri velika Jupiterova satelita (meseca). Takođe prvi detaljnije proučava površinu Marsa. Martin Horki objavljuje Brevissima Peregrinatio Contra Nuncium Sidereum, traktat koji se protivi heliocentričnom sistemu. Johan Kepler traži od Galileja primerak teleskopa i sočiva, ali Galileo tvrdi da ima samo jedan i nema vremena da napravi novi.[40]
  • 1610. — Galileo stiče doživotno mesto na katedri za matematiku na univerzitetu u Padovi, odnosno kao matematičar i filozof za Kosmija II, velikog vojvode od Toskane.
  • 1611 — Galileo otkriva Venerine mene. Sreće se s Papom. Postaje član Papinske akademije nauka.
  • 1611. — David Fabricius objavljuje Narration on Spots Observed on the Sun and their Apparent Rotation with the Sun nešto ranije od Kristofa Šejnera i Galilea.
  • 1612 — Galileo predlaže upotrebu pozicija Jupiterovih meseca za pomorsko izračunavanje zemljopisne dužine. Iako je predlog nepraktičan, nagrađen je za njega.
  • 1612. ili 1613. – Frančesko Sizi otkriva godišnje promene Sunčevih pega. Galileo piše pismo o Sunčevim pegama.
  • 1616 – Galileo prima službenu opomenu Crkve, da ne sme govoriti o heliocentričnom sistemu, niti ga istraživati. Crkva Kopernikovo delo De revolutionibus orbium coelestium stavlja na listu zabranjenih dela.
  • 1616. — Galileo piše Raspravu o talasima, debatu između Galilea i Keplera.
  • 1617 — Galileo se seli u grad Beloskvardo, zapadno od Firence, gde su zaređene njegove dve kćeri. Proučava zvezdu Mizar u konstelaciji Velikog medveda.
  • 1619 — Kepler objavljuje Harmonices Mundi, u kojem opisuje treći Keplerov zakon.
  • 1619. — Galileo objavljuje Discorso delle comete.
  • 1621 — Mafeo Barberini, Galilejev sledbenik, postaje Papa Urban VIII.
  • 1623 — Galileo objavljuje Il Saggiatore.
  • 1624 — Galileo posećuje Papu i izlaže svoje radove, gde je rad prihvaćen i odobren, te unapređuje mikroskop.
  • 1625 — Objavljuju se ilustracije insekata posmatranih Galilejevim mikroskopom.
  • 1630 — Galileo dovršava Dialogo sopra i due massimi sistemi del mondo, cenzura Crkve odobrava objavljivanje dela.
  • 1632 — Galileo objavljuje Dialogo sopra i due massimi sistemi del mondo, a dominikanci ponovno tuže Galilea. Rimska inkvizicija pokreće istragu.
  • 1633 — Galileo se odriče heliocentričnog sistema. Rimska inkvizicija osuđuje Galileja zbog hereze na kućni pritvor s ograničenom društvenom komunikacijom. Crkva stavlja Dialogo sopra i due massimi sistemi del mondo na popis zabranjenih dela. Zabrana Galilejevih dela ukinuta je 1718.[41]
  • 1638 — Galileo objavljuje Discorsi e Dimostrazioni Matematiche, intorno a due nuove scienze.
  • 1642 — Galileo umire u Arcetriju, Italija.

Naučni rad[uredi | uredi izvor]

Naučna metoda[uredi | uredi izvor]

Umesto Aristotelove kvalitativne metode i filozofijskog opisivanja Svemira, Galileo se u unapređivanju spoznaje služio matematičkim jezikom i sprovodio je eksperimente temeljene na prirodnim zakonima. Najbolji primer razlike između rezultata dva principa vidljiv je u mišljenju o Mesecu i zvezdama. Aristotel i njegovi naslednici smatrali su da su nebeska tela savršeno sferična i glatka na površini, dok su Galileo i njegovi savremenici ustanovili obratno isključivo eksperimentima i izračunavanjima, odnosno otkrićima.[42] Galileo je u svojim razmatranjima takođe postavio danas raširen zahtev neprestanog traženja uzroka. Tako je konceptualna filozofijska analiza fenomena kroz jezik preseljena u materijalističku analizu fenomena kroz eksperimente. Projekt CERN savremeni je primer takvog zahteva.[43] Galileo je metodu eksperimenata nasledio od svog oca muzičkog teoretičara, pionira matematičkog eksperimentisanja, naslednika pitagorejskog poimanja.[44] Uopšteno, Galileo pripada kartezijanskoj tradiciji shvatanja svemira kao geometrijski izračunljivog i matematičkim jezikom izrazivog u obliku prirodnih zakona (u Il Saggiatore piše o matematici kao jeziku na kojem je napisana knjiga prirode).[45] Galileo je, nadalje, menjao mišljenje zavisno o promenama u rezultatima, te doprineo odvajanju nauke od filozofije i religije. Standardizirao je uslove eksperimentisanja i služio se metodom nezavisnih istraživanja, što predstavlja induktivan pristup rešavanju problema. Apstraktna matematika ostvaruje se u prirodnim fenomenima, a prirodni fenomeni prestaju biti dogmatizovani: dva temeljna aspekta naučne metode čine čulno (empirijsko) iskustvo i eksperiment. Svezom čulnog iskustva i eksperimenta Galileo i savremenici opovrgnuli su Aristotelovu metodu, odnosno aristotelijansku praksu prisutnu do tada. Povezivanje matematike i prirodne filozofije tada je značilo raspravu širokih razmera, koja do danas nije sasvim razrešena.[46][47][48][49]

Instrumenti[uredi | uredi izvor]

Galilejev geometrijski kompas izvorno konstruisan za potrebe vojske.
Galilejev termometar.
Replika najstarijeg poznatog Galilejevog teleskopa.

Galileo je bio izumitelj. Na osmišljavanje i nadogradnju alata i instrumenata podsticala ga je potreba za tačnijim merenjima i zaradom novca:

  • Između 1595. i 1598. razvio je geometrijski vojni kompas temeljen na prethodnim izumima Nikola Tartalje i Gvidobala del Montea. Bio je pogodan za artiljerijske i metrološke primene, te konstrukcije i merenja poligona.
  • 1593. razvija termometar zavisan od pritiska i temperature. Vazduh se širio ili sužavao i time kuglicu na vodi pomicao gore ili dole uz mernu skalu.
  • 1609. Galilejev najznačajniji rad je nadogradnja teleskopa (mehanizma, sočiva, mikrometra), izvorno. Zahvaljujući tome omogućio je tačnija posmatranja i bolja merenja, te je postao pionir posmatranja planeta, npr. Marsa. Godine 1610, poslužio se mikroskopom da bi analizirao insekte. Najkasnije do 1624. Galileo se služio mikroskopom. Ilustracije mikroskopskih pronalazaka objavljenje 1625. smatraju se prvim zabeleženim izučavanjima pomoću mikroskopa.
  • Galileo je izradio poseban astrolab za merenje uglova (giovilabio) i helioskop s projekcijom na papir da izbegne oštećenje oka.
  • Galileo je izradio klatno za merenje intervala. U zadnjoj je godini života ponudio mehanizam za merenje vremena, ali je drugačiji oblik postao univerzalni deo mehanizma sata.
  • 1612. nakon opservacije Jupitera predložio je za kriterijum univerzalnog sata orbitalna kretanja Jupiterovih satelita. Metodu je uspešno upotrebio 1681. Đovani Domeniko Kasini i koristila se za posmatranje zemljine površine.

Padajuće telo[uredi | uredi izvor]

Dijagram kretanja.

Još u 6. veku Džon Filiponio osporavao je Aristotelovu teoriju dvostrukog kretanja. S obzirom na supstancijalnost, Aristotel je utvrdio kretanje materije prema dole, ako su im osnova voda i zemlja, odnosno prema gore, ako su im osnova vatra i vazduh, kao i kosmičku podelu na sablunarno i supralunarno područje, u kojem vladaju različiti zakoni. Tek je Galileo eksperimentalnim istraživanjima mogao dati pouzdan temelj drugoj teoriji, koju je u suštini zasnovao na Arhimedovim zakonima.[50] Da bi nadišao Aristotelovu tvrdnju, morao je osmisliti način merenja tela u prostoru i vremenu. To je dovelo do uspostave klasičnog dijagrama ubrzanja, odnosno odnosa brzine i vremena.[51] Upoređujući merenja kretanja na Zemlji i na nebu, Galileo je shvatio da se radi o jedinstvenim prirodnim zakonima. Na temelju toga nastavio je da pronalazi mehaničke i kinematičke zakone.

Galileu se pripisuje eksperiment u kojem s vrha Univerziteta u Pizi baca dva tela različite težine i ustanovljuje istovetnost brzine. Ako se eksperiment zaista dogodio, što je upitno, pre njega učinio je to Simon Stevin s Delft tornja 1586.[52] Dokaz je pobio Aristotelovu tvrdnju o bržem padu težeg tela. Galileo je posmatrajući eksperimente s kosinom ustanovio (naslutio) zakon inercije kojeg kasnije Njutn ugrađuje u temeljni zakon kretanja. Time je osporio Aristotelovu tvrdnju o prirodno usporavajućem telu. Nadalje, mereći pad tela pod različitim uglom kosine ustanovio je brzinu gravitacije od 9,82 m/s2. Posmatrajući uporedne padove, Galileo je ustanovio zakon očuvanja mehaničke energije, ali pojam energije tada još nije bio razvijen.

Klatno i hidrostatska ravnoteža[uredi | uredi izvor]

Godine 1583, Galileo je ustanovio izofronizam klatna niskih oscilacija. Ustanovio je da vreme oscilacije nepovezano s amplitudom, a da je ono zavisno od dužine niti na kojoj se njišući objekt nalazi: [53]

Godine 1586, Galileo je dovršio formulu za hidrostatsku ravnotežu Arhimedovog principa, a rad objavio pod naslovom La Bilancetta. Time se mogućuje određenje specifične težine s obzirom na vodu. U delu se mogu pronaći tablične vrednosti za 30 različitih materijala, a njihove vrednosti uporedive su sa savremenim rezultatima.[54]

Astronomija[uredi | uredi izvor]

Galilejeve beleške o kretanjima Jupiterovih satelita.

Sledeći opise Hansa Liperšeja, Galileo je konstruisao teleskop s povećanjem od tri puta, a do kraja svog života uspeo je postići i povećanje od trideset puta. Godine 1609, venecijanskom duždu je prvi puta prikazao mogućnosti teleskopa. Nakon toga, počeo je na njima i zarađivati prodajom primeraka. Svoja je prva istraživanja objavio u delu Sidereus Nuncius.

Godine 1604, Na temelju Keplerove supernove Galileo je posmatranjem uočio nepostojanost diurnalne Paralakse, što ga je navelo da zaključi da se radi o dalekoj zvezdi. Ako je Keplerova supernova daleka zvezda, to potvrđuje da Aristotelova teorija nepromenjivih nebesa ne stoji. Galileo je za to bio žestoko napadnut te ušao u nekoliko pismenih polemika.

Godine 1610, Galileo je uočio Jupiterove satelite, koje je najpre držao nepomičnima, da bi daljnjim dnevnim posmatranjem uočio promenjivost položaja, odnosno kruženje oko Jupitera. Nazvao ih je Medičejskim zvezdama.[55] Kasnije su, u čast Galileu, preimenovane u Galilejevi sateliti. Galilejevo otkriće nebeskih tela koja kruže oko Jupitera srušile su Aristotelovu tezu o Zemlji kao telu oko kojeg kruže sva nebeska tela, što je izazvalo novi talas osporavanja.[56] Nakon što je njegova promatranja potvrdio Kristofer Kavius, Galileo je u Rimu 1611. dočekan sa svim počastima. Iste godine, posmatrao je Mars, Saturn, Veneru i Neptun. Na temelju uočavanja mena Venere potvrdio je heliocentrični sistem koji je predvideo Kopernik. Nakon objave Galilejevih istraživanja, mnogi astronomi onog vremena okrenuli su se heliogeocentričnim teorijama poput one Tiha Braha, a koje su nastojale potvrditi Galilejeva istraživanja s temeljnom premisom geocentričnosti.[57] Galileo je prvi uočio Saturnove prstene, ali nije bio siguran šta su i nije ih ustanovio kao prstene. Neptun nije imao prilike dugo posmatrati. Pronašao je relativne udaljenosti, ali nije shvatio da se radi o planeti.[58]

  • Istraživanjem Sunčevih pega dodatno je otežalo održanje Aristotelove teorije nepromenjivih nebesa. Galileo, Frančesko Sizi i drugi tokom 1612. i 1613. ustanovili su promenjivost pega, što je tim više potvrdilo apsurdnost geocentričnog i geoheliocentričnog sistema.
  • Manje poznata činjenica je da je Galileo je bio učen u umetnosti, a posebno je bio zainteresovan za tehniku svetlosti i senke. Poznavanje efekta te tehnike omogućilo mu je da prilikom posmatranja Meseca zaključi da stenoviti prelazi imaju topografska značenja, pa je započeo i proračune visina i dubina kratera. Bilo je to snažan argument protiv Aristotelove teorije savršeno oblikovanih nebeskih tela glatke površine.
  • Galileo je ustanovio da ono što se tada ljudima činilo kao skup oblaka, zapravo je bila Mlečna staza, zbir zvezda toliko zgusnut da je nalikovao oblaku. Nakon studija o pegama ustanovio je da su i zvezde i planete oblog oblika. Galileo je u proračunima veličina zvezda pogrešio, ali su njegovi propusti bili znatno manji i realniji od drugih istraživača. On je uklonio neke teorije o veličinama zvezda, poput Brahove o apsurdnosti veličina zvezda, po kojoj se ne bi uočavala godišnja paralaksa.[59]

Objavljena dela[uredi | uredi izvor]

  • 1644 — La bilancetta, Balans
  • 1599 — Le mecaniche, Mehanika
  • 1606 — Le operazioni del compasso geometrico et militare, Operacije geometrijskih i vojnih kompasa
  • 1610 — Sidereus Nuncius, Zvezdani glasnik
  • 1612 — Discorso intorno alle cose che stanno in su l'acqua, Diskurz o telima koja ostaju na vodi
  • 1613 — Istoria e dimostrazioni intorno alle macchie solari e loro accidenti
  • 1614 — Lettera al Padre Benedetto Castelli
  • 1615 — Lettera a Madama Cristina di Lorena
  • 1615. — Discorso sopra il flusso e il reflusso del mare
  • 1619 — Il Discorso delle Comete
  • 1623 — Il Saggiatore
  • 1632 — Dialogo sopra i due massimi sistemi del mondo, Dijalog o dva najveća sistema sveta
  • 1638 — Discorsi e dimostrazioni matematiche intorno a due nuove scienze attenenti alla meccanica e i movimenti locali
  • 1640 — Lettera al principe Leopoldo di Toscana (sopra il candore lunare)
  • 1656 — Trattato della sfera
  • 2009 — Capitolo Contro il portar la toga

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 88. ISBN 86-331-2112-3. 
  2. ^ Faktopedija, Borovac, I. (ur.), Mozaik knjiga. 2004. str. 32..; uporedi s http://www.enciklopedija.hr/Natuknica.aspx?ID=24853
  3. ^ Singer, Charles (1941). „A Short History of Science to the Nineteenth Century”. Clarendon Press: 217. 
  4. ^ a b Weidhorn, M. (2005). The Person of the Millennium: The Unique Impact of Galileo on World History. iUniverse. str. 155. 
  5. ^ Finocchiaro, Maurice A, "Book Review—The Person of the Millennium: The Unique Impact of Galileo on World History", The Historian 69. 2007. str. 601-602.
  6. ^ Galilei, Galileo, [1] "Hrvatska enciklopedija", Leksikografski zavod Miroslav Krleža, www.enciklopedija.hr, 2016.
  7. ^ a b v g Vinković, K, "Nedemokratski obračun s papom. La Sapienza popustila manjini. Ukupan broj profesora i predavača na univerzitetu La Sapienza je 4500, peticiju je potpisalo njih 68.", Hrvatsko slovo, 25. januar 2008. pp. 29.
  8. ^ Pantin, I, "New Philosophy and Old Prejudices: Aspects of the Reception of Copernicanism in a Divided Europe", Stud. Hist. Phil. Sci. 30. 2005. str. 237-262.
  9. ^ Sharratt, M. (1995). Galileo: Decisive Innovator. Cambridge University Press. str. 127-131. ., McMullin, E, "The Church's Ban on Copernicanism, 1616", u McMullin, E. (ur.), The Church and Galileo, Notre Dame. 2005. str. 150-190.
  10. ^ Sobel, Dava. „Galileo's Dialogue”. The Globe and Mail. Arhivirano iz originala 28. 02. 2017. g. Pristupljeno 14. 03. 2017. 
  11. ^ Finocchiaro 1997, str. 47 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFFinocchiaro1997 (help)
  12. ^ ; Hilliam, R, Galileo Galilei: Father of modern science, The Rosen Publishing Group. (2005). pp. 96.;
  13. ^ Plotnitsky, A; Reed, D, "Discourse, Mathematics, Demonstration, and Science in Galileo's Discourses Concerning Two New Sciences". Configurations 9. 2001. str. 37-64.
  14. ^ Discorso di giovanni paolo II ai partecipanti alla sessione plenaria della pontificia accademia delle scienze uporedi s L'Osservatore Romano, N. 44 (1264), 4. 11. 1992.
  15. ^ Aliotta & Carbonara 1949, str. 36
  16. ^ Galileo Galilei
  17. ^ Gribbin, J. (2008). The Fellowship: Gilbert, Bacon, Harvey, Wren, Newton and the Story of the Scientific Revolution. The Overlook Press. str. 26. 
  18. ^ Clarelli, F, Relatività ristretta, Alpha Test, 2010.
  19. ^ Vidljivo iz pisma Guidobalda Del Montea, 21. februar 1591.
  20. ^ Wilson, F, History of Science: Galileo and the Rise of Mechanism, 1996, dostupno na: https://web.archive.org/web/20070617145754/http://www.rit.edu/~flwstv/galileo.html (pristupljeno 12. 2. 2014)
  21. ^ Biblioteka autorstva dostupna na Galilei, Galileo, 1564-1642. Dialogo de Cecco di Ronchetti da Bruzene in perpuosito de la stella nuova
  22. ^ Favaro, A, "Galileo astrologo secondo i documenti editi e inediti", u Mente a Cuore 4. 1881. str. 1-10.
  23. ^ Poppi, Guiseppe A, La Repubblica, 25. 6. 1992.
  24. ^ Geymonat, L, Galileo Galilei, Torino Einaudi, (1983). pp. 63.
  25. ^ Iovine, F, Galilei e la Nuova Scienza, La Nuova Italia, (1987). pp. 2.
  26. ^ Pagano, Sergio M, I documenti del processo di Galileo Galilei, Ex aedibus Academicis, (1984). pp. 82.
  27. ^ Foscarini, Paolo A, Lettera sopra l'opinione de' Pittagorici, e del Copernico, della mobilità della Terra e stabilità del Sole, e del nuovo Pittagorico sistema del mondo, Lazaro Scoriggio, (1615). pp. 7.
  28. ^ Piergiorgio, O, Hai vinto, Galileo, Mondadori, 2009.
  29. ^ Favaro, A. (ur.), Le Opere di Galileo Galilei, Edizione Nazionale, Barbera, XIX. pp. 336-342.
  30. ^ Favaro, str. 342-343
  31. ^ Favaro, str. 361.
  32. ^ Logos 2017, str. 267. Ipak, u prvoj polovini XIX veka i pape su zvanično prihvatile misao da Sunce može biti središte oko koga se obrće Zemlja..
  33. ^ Favaro, str. 402.
  34. ^ Favaro, str. 393.
  35. ^ Wallace, Willam A, "Galileo and Reasoning Ex Suppositione: The Methodology of the Two New Sciences", PSA: Proceedings of the Biennial Meeting of the Philosophy of Science Association, Springer, (1974). pp. 90.
  36. ^ Shea, William R; Artigas, M (2003). Galileo in Rome: The Rise and Fall of a Troublesome Genius. Oxford University Press. str. 199. .; uporedi sa Sobel, D, Galileo's Daughter, Fourth Estate. pp. 378.
  37. ^ Shea, William R; Artigas, M (2003). Galileo in Rome: The Rise and Fall of a Troublesome Genius. Oxford University Press. str. 199. . i Sobel, D, Galileo's Daughter, Fourth Estate. pp. 378.; uporedi s Favaro, A. (ur.), Le Opere di Galileo Galilei, Edizione Nazionale, Barbera, XIX. pp. 378—380. i Sharratt, M, Galileo: Decisive Innovator. Cambridge University Press. 1994. str. 207. 
  38. ^ Shea, William R; Artigas, M (2003). Galileo in Rome: The Rise and Fall of a Troublesome Genius. Oxford University Press. str. 199. .; uporedi sa Sobel, D, Galileo's Daughter, Fourth Estate. pp. 380.
  39. ^ Ibid, str. 200. uporedi s ibid. pp. 380—384.
  40. ^ Ferris, T, Coming of Age in the Milky Way, William Morrow & Company. 1988. str. 95.
  41. ^ Heilbron, John L, "Censorship of Astronomy in Italy after Galileo", u McMullin, E. (ur.), The Church and Galileo. Notre Damme Press. 2005. str. 299. 
  42. ^ Osim u službenim spisima razlika mišljenja i zaključaka je vidljiva, na primer, iz Galilejevih pisama.
  43. ^ Primeri vidljivi iz Galilejevih pisama Marku Velseru.
  44. ^ Cohen, H. F, Quantifying Music: The Science of Music. Springer. 1984. str. 78—84. 
  45. ^ Drake, S, Discoveries and Opinion of Galileo, Doubleday&Company. 1957. str. 237-238.
  46. ^ Brendel, E, "Intuition Pumps and the Proper Use of Thought Experiments", Dialectica, vol. 58, br. 1, (2004). pp. 89-108.
  47. ^ Rodolfo Mondolfo, "Il pensiero di Galileo e i suoi rapporti con l’ antichità e con il Rinascimento", Figure e idee della filosofia del Rinascimento, La Nuova Italia, 1963—1970. pp. 118.
  48. ^ Mach, E, On Thought Experiment, dostupno na: http://www.tufts.edu/~skrimsky/PDF/On%20Thought%20Experiments.PDF Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. mart 2016)
  49. ^ Gower, Barry, Scientific method. pp. 21-39, dostupno na: http://philo.abhinav.ac.in/Epistemology/Gower_ScientificMethod.pdf Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. mart 2015)
  50. ^ Opširnije dostupno na: http://fromdeathtolife.org/cphil/mech1.html Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. mart 2016) (posljednji pristup 14. 3. 2017)
  51. ^ Forinash, G, Rumsey, W, Lang, C, "Galileo's Mathematical Language of Nature", Science and Education 9. 2000. str. 449-456.
  52. ^ Više na: The Falling Bodies Experiment (posljednji pristup 12. 3. 2017)
  53. ^ Dostupno na: Pendulum Clock (posljednji pristup: 14. 3. 2017)
  54. ^ Više dostupno na: PARTE I: La famiglia, la giovinezza, lettore a Pisa (posljednji pristup: 14. 3. 2017)
  55. ^ Schratt 1994, str. 7.
  56. ^ Linton, Christopher M, From Eudoxus to Einstein—A History of Mathematical Astronomy. Cambridge University Press. 2004. str. 98, 205. . i Drake, S, Galileo At Work. Chicago University Press. 1978. str. 157-168. 
  57. ^ Thoren, Victor E, Tycho Brahe, Taton / Wilson. 1989. str. 8.. i Hoskin, M. (ur.), The Cambridge Concise History of Astronomy. Cambridge University Press. 1999. str. 117. 
  58. ^ Drake, S; Kowal, C. T, "Galileo's Sighting of Neptune". Scientific American 243 (6): 1980. pp. 74–81.
  59. ^ Finocchiaro, Maurice A. (1989). The Galileo Affair: A Documentary History. University of California Press. str. 167-176. , Galilei, G, Dialogue Concerning the Two Chief World Systems. University of California Press. 1632. str. 359. .—360. i Ondra, L, "A New View of Mizar", Sky & Telescope vol. 108 br. 4, 2004. 1953. str. 74-75.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Galileo Galilej na Vikimedijinoj ostavi.

Po Galileju[uredi | uredi izvor]

O Galileju[uredi | uredi izvor]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Galileo i crkva[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Галилео_Галилеј&oldid=27548271”