Јосип Антоловић

јосип антоловић
јосип антоловић
	Јосип Антоловић
Лични подаци
Датум рођења	5. март 1916.
Место рођења	Славонски Брод, Аустроугарска
Датум смрти	28. јануар 1999. (82 год.)
Место смрти	Загреб, Хрватска
Професија	војно лице
Деловање
Члан КПЈ од	марта 1941.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије ; Југословенска народна армија
Чин	генерал-пуковник
Херој
Народни херој од	27. новембар 1953.
Одликовања
	југословенска одликовања:
	страна одликовања:

Јосип Антоловић – Хрват (Славонски Брод, 5. март 1916 — Загреб, 28. јануар 1999), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 5. марта 1916. године у Славонском Броду, у радничкој породици. У родном граду је изучио занат и радио у Фабрици вагона. Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) постао је 1934. године. Године 1937, с групом скојеваца био је упућен у Шпанију. При преласку аустријске границе, група је била похапшена и враћена у Југославију.

Као металски радник, био је члан Уједињених радничких синдиката (УРС) и радио у неколико секција синдиката у Радничком дому у Славонском Броду. Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао је марта 1941. године.

После окупације Југославије 1941, радио је на прикупљању оружја, а пошто је био запослен у одељењу за локомотиве творнице вагона, добио је задатак од КПЈ да направи папуче за вучу вагона. Тада је био откривен и ухапшен крајем јула 1941. године. Исте ноћи успео је да побегне из затвора и пребацио се илегално у Мачву. Без докумената се нашао у селу Црна Бара, где је поново био ухапшен и спроведен у затвор у Богатићу. У затвору је провео једну ноћ, јер су 7. августа 1941. године мачвански партизани заузели Среску зграду у Богатићу и ослободили затворенике. Антоловић је ступио у чету Мачванског одреда, којом је командовао Мика Митровић Јарац, и добио партизанско име Хрват. После прве акције одреда против окупатора, постао је командир вода. Учествовао је у борбама код Мачванске Митровице, Прњавора, Бање Ковиљаче, Шапца, Ноћаја и осталих места. Када је Мика Митровић погинуо у борби за Шабац, Антоловић је постао командир ударне чете Мачванског партизанског одреда.

Преживевши уништење Мачванског одреда и последњу борбу, 2. марта 1942. године, илегално се вратио у Славонски Брод до 17. марта. Одмах се повезао с руководством КПЈ и крајем марта поновно отишао у партизане. Крајем априла, од 28 комуниста, скојеваца и симпатизера, углавном из Славонског Брода и околине, формирана је у источној Славонији партизанска чета, чији је командир био Антоловић. Затим је био командант батаљона с којим је ушао у састав Прве славонске бригаде и почетком 1943. године постао командант исте бригаде. Као командант бригаде, учествовао је у борбама за Воћин, Ораховицу, Вировитицу, Гарешницу, Нашице, Велику и у низу других борби у Славонији. У Хрватском Загорју, учествовао је у нападу на логор Лепоглаву, где је било ослобођено 90 политичких затвореника.

У јесен 1943. године, бригада је прешла у Босну, где је Антоловић учествовао у разбијању четничких јединица и у другим борбама на планини Мотајици, те за Теслић, Прњавор и у низу других места. Јануара 1944. године, био је постављен за команданта 33. дивизије Десетог загребачког корпуса НОВЈ. Дивизија је дејствовала у непосредној близини Загреба, на главној магистрали Загреб—Београд. Доласком Црвене армије у Вировитицу, 33. дивизија је учествовала у одбрани вировитичког мостобрана, и два месеца одолевала нападима немачко-усташких снага. После пробоја Сремског фронта и повлачења немачких снага, као командант дивизије, спречио је непријатеља да организује одбрамбену линију на реци Илови.

Године 1943, на ослобођеној територији Славоније био је биран за већника ЗАВНОХ-а.

После рата, Антоловић се налазио на многим одговорним дужностима у ЈНА као командант дивизије, начелник штаба Армије, командант корпуса, начелник Пешадијског школског центра ЈНА и остало.

Завршио је Војну академију „Михаил Васиљевич Фрунзе“ у Совјетском Савезу и школу оператике Више војне академије ЈНА. Пензионисан је у чину генерал-пуковника ЈНА.

Умро је 28. јануара 1999. године у Загребу. Сахрањен је на загребачком гробљу Мирогој.

Носилац је Партизанске споменице 1941, Ордена заслуга за народ са златним венцем и осталих југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1951. године.^[1]