Власац

Власац је мезолитски археолошки локалитет, који припада култури Лепенског вира и датује се у 7 миленијум п. н. е. Налази се 13 km узводно од Доњег Милановца и 3 km низводно од локалитета Лепенски Вир, у непосредној близини Бољетина у општини Мајданпек у Борском округу.^[1]Локалитет Власац је откривен приликом изградње хидроелектране Ђердап, 1970. године, када су на речној тераси пронађени предмети, облуци обојени окером, оруђе и оружје од кости и рога, који су могли да се повежу са културом Лепенског вира. Врхунац развоја Власац је доживео у периоду пре појаве првих кућа са трапезоидном основом на Лепенском виру, што указује да су касномезолитске заједнице са Власца учествовале у формирању насеља Лепенски вир. У културном слоју откривени су остаци станишта (47 објеката), 87 гробова, као и и више од 35.000 различитих предмета.^[2]

Станишта

Насеља у култури Лепенског вира подизана су на дунавским терасама, груписана су у зони од неколико километара. Архитектуру ове културе чине станишта у облику кружног исечка, елипсе, зарубљеног кружног исечка, троугла са заобљеним угловима. Зидови су укошени, односно кровови належу на основу. Станишта су шаторастог изгледа.

Насеља ове културе деле се на две групе:

стална (базична)
сезонска (транзитна)

За разлику од локалитета Лепенски вир, где су старија насеља сезонског, а млађа сталног карактера, на Власцу су старија насеља (Власац I) - стална, а млађа (Власац II и III) — сезонска.

На Власцу у насељу откривена су четири објекта, трапезоидне или троугаоне основе, засечена у левкасто удубљење, тако да подсећају на земунице. Под је од здробљеног, добро набијеног кречњака, а елипсодино ватриште је укопано у здравицу и налази се непосредно крај улаза. Постоје трагови стубова носача, што доводи до претпоставке да је постојао кров »на две воде«.

У насељима која припадају Протолепенском виру и Лепенском виру и Власцу огњишта се налазе у осовини основе. Станишта су два пута већа него у претходној фази. Ватришта добијају ограду од кречњачких блокова и плоча. На локалитету Власац основе станишта прате ниски зидови од ломљеног камена о које се упире кровна конструкција. Ово је значајна новина, јер су ове камене ограде омогућиле подизање станишта на равном терену. У Власцу је познат и под од набијеног кречњака који се још јавља само на локалитету Лепенски вир.

У стамбеном хоризонту Власац II откривено је 15 станишта и 5 посебних огњишних конструкција, као и 5 основа шатора сезонског карактера, са платформама од кречњака. Претпоставља се да су ово била места за спавање. Истог карактера су и станишта на Власцу III. У овом слоју откривени су остаци 6 шатора, 4 огњишта на отвореном и 4 солидно грађена станишта. Ови архитектонски елементи указују да Власац представља прототип каснијих трапезоидних грађевина, познатих са Лепенског вира и других мезолитских налазишта на Балкану. На основу археолошких података, у скорије време је на Власцу реконструисана једна кућа у реалним димензијама.

Некропола

Прва систематска археолошка истраживања Власца обављена су 1970–1971. године, у време када су радови на Лепенском виру већ били при крају, под руководством Драгослава Срејовића и Зорана Летице. На Власцу је откривено 84 гроба, што је више него на другим локалитетима ове културе (на Лепенском виру откривено је 82, а на Падини 37). У свим фазама покојници се сахрањују у оквиру насеља, најчешће око огњишта, у светилиштима или испод и у непосредној близини станишта.

Инхумација је најчешћи облик сахрањивања. Покојници су полагани у плитка удубљења, а ретко се јављају камене конструкције. Оријентација тела је према станишту. У Власцу деца су сахрањивана у елипсоидним јамама које су засуте окером.

Једино се на локалитету Власац јавља и спаљивање и то само у неколико гробова од фазе I а.

Савремена истраживања

Након изградње хидроелектране Ђердап I и потапања већег дела локалитета, дуго се сматрало да је Власац у потпуности уништен. Међутим, почетком 21. века локални рибари су на овом месту проналазили испране људске кости и камено оруђе, што је указало на очуваност археолошких слојева. Године 2006. локалитет је поново истраживан од стране тима археолога предвођеног Душаном Борићем. Те године изузетно низак водостај Дунава омогућио је откривање људског скелета из мезолитског периода већ првог дана истраживања, што је покренуло нову фазу ископавања уз примену метода савремене археологије.^[2]

Утврђено је да археолошки слојеви на Власцу достижу дебљину од 2 до 3 метра, што указује на дуготрајно и континуирано насељавање, као и на специфичне процесе таложења сипара насталог ерозијом. Анализе остатака изгорелог дрвета, који припадају носећим стубовима и кровним конструкцијама, показују да су у грађевинарству најчешће коришћени храст и дрењина.^[3]

Налази са локалитета

Нови налази са Власца и документација

Види још

Референце

^ Зотовић, Љубица, 1983/1984. Бољетин (Smorna), римски и рановизантијски логор, Старинар 33-34: 211−225.
^ ^а ^б Mihailović, Bojana (2012). Vodič kroz kulturu: Lepenski vir. Beograd: Narodni muzej. ISBN 978-86-7269-134-4.
^ Душан Михајловић, Јасна Вуковић, Бобан Трипковић (2023). Корени европске цивилизације - Лепенски Вир, Старчево, Винча. Младинска књига. ISBN 9788679284594.

Литература

Драгослав Срејовић, Загорка Летица, Власац - мезолитско насеље у Ђердапу, Том 1, археологија, САНУ, Београд, 1978.
Ивана Радовановић, Власац и Лепенски вир у светлу најновијих истраживања, зборник, Крагујевац, новембар 1997.
Паун Ес Дурлић, „Власац – васкрс потопљеног локалитета“, „Развитак“, година XLIV, број 217-218, Зајечар, 2004. год, стр. 4-10.

[1] Зотовић, Љубица, 1983/1984. Бољетин (Smorna), римски и рановизантијски логор, Старинар 33-34: 211−225.

[:0-2] а ^б Mihailović, Bojana (2012). Vodič kroz kulturu: Lepenski vir. Beograd: Narodni muzej. ISBN 978-86-7269-134-4.

[3] Душан Михајловић, Јасна Вуковић, Бобан Трипковић (2023). Корени европске цивилизације - Лепенски Вир, Старчево, Винча. Младинска књига. ISBN 9788679284594.

[1]

[2]

[3]