Портал:Књижевност/Изабрани

Изабрани чланци

Јануар

Махабхарата (Деванагари महाभारत, фонетски Mahābhārata), некад позната једноставно као Бхарата, је назив за један од два древна санскритска епа Индије - други еп је Рамајана . Представља другу по величини епску песму на свету (први је тибетански Еп о краљу Гесару). Осим што представља једно од највећих књижевних достигнућа човечанства, Махабхарата такође има велику верску и филозофску важност у Индији,; то је поготово случај с Бхагавад Гитом, чије једно од поглавља (Бхисхмапарва), представља централни свети текст хиндуизма.

Назив се може превести као "Велика Индија" или, прецизније, "Велики спев династије Бхарата" (бхарата значи потомство Бхарате, краља за кога се верује да је основао индијско краљевство Бхаратаварсха; "Бхарат" данас ужива статус једног од службених имена за Индију у свим индијским државама и често се користи у свакодневном говору). Дело је део хиндуских итихасас, дословно "оног што се десило", заједно с Пуранама и Рамајаном. Потпуна верзија садржи више од 100.000 стихова, чинећи је четири пута дужом од Библије и седам пута дужом од Илијаде и Одисеје заједно.

Фебруар

Насловна страна првог издања Дон Кихота из 1605. године

Дон Кихот (такође правилно: Дон Кихоте) Мигела Сервантеса, једно је од ремек дела шпанске и светске књижевности и најпревођенија књига на свету после Библије. Сматра се каменом темељцем западноевропске књижевности и једним од најбољих дела фикције икад објављених, као и најважнијим делом шпанског Златног века (шп: Siglo de Oro).

Први део је објављен 1605. године под пуним насловом Велеумни племић Дон Кихот од Манче (шп. El ingenioso cabalero Don Quixote de la Mancha). Други део, под називом Други део велеумног племића Дон Кихота од Манче (шп. Segunda parte del ingenioso caballero Don Quixote de la Mancha), објављен је 1615. године.

Први део је објављен у Мадриду о трошку Франсиска де Роблеса (шп. Francisco de Robles), штампан у штампарији Хуана де ла Куесте (шп. Juan de la Cuesta), крајем 1604. године. У продаји је био у јануару 1605. године, и био је пун штампарских грешака због брзине коју је наметао издавачки уговор. Ово издање опет је штампано исте године и у истој штампарији, тако да у ствари постоје два различита издања из 1605. године. Књига је убрзо доживела велику популарност и врло брзо су се појавила пиратска издања штампана у Валенсији и Лисабону. Следила су издања у Арагону и Португалу за која је Роблес купио права у фебруару. Међутим, како је Сервантес задржао само права на штампање у Кастиљи, није имао скоро никакве користи од популарности и бројних издања свог дела. До августа 1605. године већ су изашла два издања у Мадриду, два у Лисабону и једно у Валенсији. Године 1607. изашло је једно издање у Бриселу (фр. Bruxells) а 1608. године Роблес је штампао још једно издање у Мадриду. Године 1610. појавило се једно италијанско издање, а 1611. још једно издање је штампано у Бриселу.

Март

Иво Андрић, нобеловац за књижевност .

Иво Андрић (Долац, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски књижевник и дипломата Краљевине Југославије. Добио је Нобелову награду за књижевност 1961. године за роман На Дрини ћуприја (1945). Био је члан Српске академије наука и уметности.

Иво Андрић је рођен 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника у тадашњој Аустроугарској. Матичне књиге кажу да му је отац био Антун Андрић, школски послужитељ, а мати Катарина Андрић (рођена Пејић). Детињство је провео у Вишеграду где је завршио основну школу. Андрић 1903. године уписао је сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, а словенску књижевност и историју студирао је на Филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторску дисертацију „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft) Андрић је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године.

У гимназијским данима Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадао је напредном националистичком покрету Млада Босна и био је страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од аустроугарске власти.

Своју прву песму „У сумрак“ објавио је 1911. године у „Босанској вили“. Наредне године започео је студије на Мудрословном (филозофском) факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Школовање је наставио у Бечу, а потом у Кракову где га је затекао Први светски рат.

Април

Фјодор Михајлович Достојевски, портрет Василија Перова, 1872

Фјодор Михајлович Достојевски (рус. Фёдор Миха́йлович Достое́вский) рођен је у Москви 11. новембра (30. октобра по старом календару) 1821. године. — умро 9. фебруара (28. јануара по старом календару), 1881. године у Санкт Петербургу. Један је од најутицајнијих писаца руске књижевности. Према ширини и значају утицаја, посебно у модернизму светски је писац у рангу Шекспира и Сервантеса. Реализам Достојевског представља својеврсни прелаз према модернизму јер његово стварање управо у епохи модернизма постаје неком врстом узора начина писања. Са аспекта књижевне технике његови су романи још увек блиски реализму због обухвата цјелине, начина карактеризације и доминирајуће нарације, док драматични дијалози, филозофске расправе и полифонија чине од њега претечу модернизма. По многима је и претеча егзистенцијализма.

Мај

Страница првог издања Силмарилиона

Силмарилион (енгл. The Silmarrillion) је колекција радова Џ. Р. Р. Толкина, које је након његове смрти приредио и издао његов син Кристофер Толкин 1977. године, уз помоћ Гаја Кеја, који је касније постао познати писац фантастике. „Силмарилион“, заједно са другим Толкиновим делима, формира обимну, али недовршену причу која описује универзум Средње земље, у коме се одвијају приче из „Хобита“ и „Господара прстенова“.

Након успеха „Хобита“, а пре издавања „Господара прстенова“, Толкинови издавачи су захтевали књигу која претходи причи из „Хобита“, па им је Толкин послао рани текст „Силмарилиона“. Због неразумљивости, издавачи су одбацили овај текст пре него што су га до краја прочитали. После тог неуспеха, Толкин је почео да ради на тексту „Дуго очекивана забава“, који је по његовим речима прво поглавље „приче о Хобитима“, а касније и „Господара прстенова“.

„Силмарилион“ чине пет делова. Први део „Аинулиндале“ говори о стварању Ее. „Валаквента“ је други део који даје опис Валара, Мајара и других натприродних елемената Ее. Следећи одељак, „Квента Силмарилион“, говори о догађајима који су се десили пре и током Првог доба, укључујући и ратове Нолдора против Моргота за повраћај Силмарила, од којих и потиче наслов књиге. Четврти део, „Акалабет“, описује историју и пад острвског краљевства Нуменор и његовог народа, који се дешава током Другог доба. Последњи део, „О Прстеновима моћи и Трећем добу“, је кратак сажетак онога шта се дешавало пре и током приче описане у „Господару прстенова“.

У почетку је постојала намера да се књига изда у пет делова, али је Толкин изразио жељу да се публикује све заједно. Након Толкинове смрти, Кристофер је сабрао сва очева ранија дела и попунио књигу. У неколико наврата било је потребно смислити потпуно нов материјал, како би се отклониле противуречности.

Јун

Мигел де Сервантес Сааведра

Мигел де Сервантес Сааведра (шп. Miguel de Cervantes Saavedra; Алкала де Енарес, 29. септембар 1547. — Мадрид, 23. април 1616) је био шпански песник, драматург и изнад свега прозни писац. Сматра се једном од највећих фигура шпанске књижевности. Према својим делима, припада како ренесанси, тако и бароку и Златном веку шпанске књижевности и на неки начин представља синтезу ова два правца. У свету је познат као аутор првог модерног романа и најпревођеније књиге после Библије, Велеумног племића, Дон Кихота од Манче. Био је сведок врхунца моћи и почетка опадања велике шпанске империје која се у то доба простирала на три континента.

Јул

Вилијам Шекспир

Вилијам Шекспир (енгл. William Shakespeare; крштен 26. априла 1564, умро 23. априла 1616) је био енглески песник и драмски писац, светски признат као највећи писац на енглеском језику и драматург светског гласа. Опус његових дела која су преживела до данас састоји се од 38 позоришних комада, 154 сонета, две дуге наративне поеме, и неколико других поема. Његови позоришни комади били су преведени на све важније живе језике и приказују се свуда у свету чешће него било који други позоришни комад.

Шекспир је рођен и одрастао је у Стратфорду на Ејвону. Кад је имао 18 година, оженио се Аном Хатвеј (енгл. Anne Hathaway), која му је родила троје деце: Сузану и близанце Хамнета и Џудит. Између 1585. и 1592. започео је успешну каријеру у Лондону као глумац, писац и сувласник глумачке дружине „Људи лорда Чамберлена“, касније познатију као „Краљеви људи“. Повукао се у Стратфорд вероватно око 1613. где је умро три године касније. Мало писаних сведочанстава је остало о Шекспировом приватном животу и постојала су многобројна нагађања око његове сексуалне опредељености, религиозних убеђења и да ли су дела која му се приписују у ствари написали други писци.

Шекспир је највећи део свог опуса написао између 1590. и 1613. Његова рана дела су углавном комедије и историје, родови које је он уздигао до савршенства до краја 16. века. Затим је писао трагедије до отприлике 1608. У том периоду су настали Хамлет, Краљ Лир или Макбет, позоришни комади који се убрајају у најбоље позоришне комаде на енглеском језику. У свом позном периоду писао је трагикомедије и сарађивао са осталим драмским писцима. Многа од његових дела су била објављена још за његовог жиовота у издањима различитог квалитета и тачности. Године 1623. двојица његових колега објавила су „Први фолио“, збирку његових драмских дела која су укључивала све осим две драме које су у новије време признате као Шекспирове.

Шекспир је био угледан песник и позоришни писац још за живота, али његова репутација није достигла данашње размере пре 19. века. Романтичари су нарочито истицали Шекспирову генијалност, а викторијанци су га славили готово као идола. У 20. веку Шекспир се непрестално изнова открива, а његова дела се стално приказују у различитим културним и политичким контекстима широм света.

даље...

Август

Џон Роналд Руел Толкин (енгл. John Ronald Reuel Tolkien, 3. јануар 1892. – 2. септембар 1973) је био професор англосаксонског језика на Оксфордском универзитету у периоду од 1925. до 1945. године, као и професор енглеског језика и књижевности, такође на Оксфорду, од 1945. до 1959. године. Бавио се писањем епске фантастике, фантастике уопште и поезије током целог живота, и кроз њих је доживео међународну славу.

Ван научних кругова, најпознатији је као аутор романа „Господар прстенова”, затим његовог претходника, „Хобита”, као и великог броја постхумно издатих књига о историји замишљеног света званог Арда, највише једног њеног континента, Средње земље, где се одиграва радња ова његова два најпознатија романа. Велика популарност и утицај ових дела су устоличила Толкина као оца жанра модерне високе фантастике (енгл. High-fantasy).

Што се тиче научних кругова, био је високо уважени лексикограф и стручак за англосаксонски и старонордијски језик. Припадао је књижевној дискусионој групи The Inklings и био је близак пријатељ са К.С. Луисом (C.S. Lewis).

Септембар

Милован Глишић

Милован Ђ. Глишић (Градац, 19. јануар 1847 — Дубровник, 1. фебруар 1908) је био српски књижевник.

Милован Глишић је рођен 7/19. јануара 1847, у селу Градац поред Ваљева од оца Ђорђа и мајке Јевросиме. У његовом селу није било школе, али су га родитељи подучавали, и научили да пише. Овако припремљен, Милован Глишић је у Ваљеву одмах примљен у други разред основне школе. Кад је 1864. уписао Београдску нижу „теразијску“ гимназију, већ је имао седамнаест година. Због немаштине је сам морао да се сналази, а материјални положај се само погоршао кад му је 1865. године умро отац. Потом је започео да учи технику на Великој школи, но после две године оставља технику и учи филозофију на истој школи. Кад је прекинуо школовање, постављен је за коректора Државне штампарије. Глишић је радио разне послове, које је могао да нађе. Иако му је ово одузимало пуно времена, ипак је био добар ђак. Показивао је интересовање не само за школске предмете; пуно је читао и учио је руски, француски и немачки. Био је у два маха уредник званичних „Српских новина“, дуго време драматург Народног позоришта и крајем живота помоћник управника Народне библиотеке. Био је и главни уредник Новина Србских.

Био је ожењен једном од пет ћерки богатог београдског трговца Николе Стефановића, од осталих једна је била удата за Јована Авакумовића, друга за генерала Мостића, трећа Лепосава за Димитрија Новаковића, а четврта у Египат. Брак је разведен, после тога је живео у соби хотела „Национал“ испод Калемегдана. Његова сестра Станка Глишић је била професор и преводилац са француског и руског, написала је „Моје успомене“ 1933. године.

Октобар

Рат и мир, издање из 1869.

Рат и мир (рус. Война и мир) је роман Лава Николајевича Толстоја, чувен по својој обимности, који је прво издат у „Руском веснику“ (рус. Русский вестник) у раздобљу између 1865. и 1869. године, у ком се описује руско друштво током Наполеонове ере. Обично се карактерише као једно од два Толстојева најважнија ремек-дела (поред Ане Карењине), као и један од најбољих светских романа.

Рат и мир је понудио свежу фикцију, са огромним бројем ликова у заплету који није покривао ништа мање теме од оних у наслову, као и теме попут младости, брака, љубави, година, живота и смрти. Иако се данас сматра за роман, у то време је оборио толико велики број убеђења о томе како роман треба да изгледа да га многи критичари из тог времена уопште и нису тако посматрали. И сам Толстој је сматрао Ану Карењину, написану десетак година касније, као свој први роман, у европском смислу.

Новембар

Петар II Петровић Његош

Петар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) био је један од највећих српских и црногоpcкиx пјесника, владар Црне Горе и владика.

Његошево најславније дјело „Горски вијенац“ у Бечу је оцијењено као „манускрипт генијалног творца“. Друга његова важна дјела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.

Према предањима његушки Петровићи воде поријекло из Босне, из околине Травника (или Зенице). Покренути су из ових крајева 1463. године падом Босне под Турке. Једно вријеме су се задржали на невесињској висоравни, а ускоро су се и одатле повукли према Црној Гори. Та предања демантују которски нотарски списи на основу којих се сазнаје да је предак Петровића, Херак Хераковић, 1441. године био настањен у Дробњаку. Још 1399. године у Дробњаку се спомиње и Хераков дјед, Ђурађ Богутовић. Предање да су из Босне, сами о себи су знали Петровићи. Само име племена или краја не подразумева да су и каснији припадници одређеног племена или краја одувек живели на тој територији, поготово што се зна да су многи од тих крајева, пре турског освајања, у средњем веку били само повремено насељени катуни. Два су велика таласа насељавања у Црну Гору након турских освајања, из Босне и са севера данашње Македоније.

Децембар

Виктор Иго

Виктор Мари Иго (фр. Victor Marie Hugo; 26. фебруар 1802 — 22. мај 1885) је био велики француски писац и предводник многих књижевних и политичких генерација. За његово име везан је настанак француске романтичарске књижевности. Виктор Иго је је био песник, романсијер и драмски писац. Веома је био укључен у политички живот Француске.

Иго је рано стекао књижевну славу, која га је пратила све време његовог дугог живота. У петнаестој години његове стихове су запазили и похвалили највиши чланови Француске академије, а већ у осамнаестој је примљен за члана Академије у Тулузу. Његова слава је расла и он, од је угледања на велика имена француског класицизма прешао на оригинално књижевно стваралаштво. Иго је тада наступао као отворени присталица нових, романтичарских струјања у књижевности. Чувени предговор драми Кромвел сматра се манифестом романтизма. У њему Иго захтева да нова књижевност буде осећајна, а не рационална, да делује снагом речи и осећања, а не прописаном формом и укоченом конструкцијом. Писци класичари су реаговали ватрено и охоло, али романтичарска књижевна је већ била продрла у живот и заталасала младе књижевне генерације.

Славни писац је остао веран својим идејама до краја живота. Такав је био и после повратка у Француску, када се париски пролетеријат 1871. године обрачунао са буржоазијом и ројалистима. Он се хумано залагао за похватане револуционаре након пораза Париске комуне. И у касним годинама живота Иго је био активан у књижевном раду, стварао нова дела и постао идол целог француског народа. У таквој слави је и умро, у дубокој старости – 1885. године.

Иго је једно од највећих имена француске културне историје. Он је успео да створи изузетно обимно књижевно дело и да у њему, поред најличнијих расположења, изрази општељудске тежње и идеале свога доба. Зато се то дело оцењује као најлепша химна животу и људском праву на срећу и слободу.