Положај ЛГБТ особа у Србији

Из Википедије, слободне енциклопедије
Положај ЛГБТ особа у
Србији
Застава Србије Застава дугиних боја
Застава Застава дугиних боја
Положај Србије
Легализација Да – на националном нивоу од 1994
Претходно у Војводини између 1978. и 1990.
Антидискриминациони закони Yes check.svg Закон о забрани дискриминације 2009. године.
Узраст сексуалне сагласности Да – Изједначен на 14. година 2006.
Брак X mark.svg
Истополна заједница X mark.svg
Усвајање X mark.svg
Војска Да - Званично није забрањено.
Законска промена пола Yes check.svg - Тешко се постиже
Организације Gay flag.svg Labris
Logo-queeria.GIF Квирија
Геј стрејт алијанса
Медији Gayecho
Часопис „QT“
Догађаји Београдска парада поноса, Фестивал Мерлинка
Истакнуте особе Дејан Небригић, Предраг Аздејковић, Душан Маљковић, Борис Милићевић, Лазар Павловић, Лепа Млађеновић.
Wikipedia-LGBT.png ЛГБТ портал

Положај ЛГБТ особа у Србији је контроверзна тема с обзиром на то да постоји велики јаз између постојећих закона и праксе. Док су поједини закони које има Србија врло еманциповани, друштво је и даље прилично затворено и патријархално по овом питању.

И мушка и женска хомосексуалност је (поново) легална у Србија од 1994. године, али домаћинства истополних парова немају на располагању исту правну заштиту у односу на парове различитог пола.

Закон о истополним сексуалним активностима[уреди]

Мушка хомосексуалност била је легална у тадашњој Србији (на нешто другачијој територији од данашње) од 1858. године када ју је декриминализовало Отоманско царство чији је Србија, макар номинално, била вазал до прокламације Казнителног закона 1860. који у члану 206 прописује казну од 6 месеци до 4 године затвора.[1] Женска хомосексуалност није била криминализована.

Овај закон се примењивао на територији Србије и по њеном уједињењу са Црном Гором (где није постојала кривична одговорност) и деловима Аустроугарске (где је такође постојала могућност кривичног гоњења) -- а што је битно пре свега због садашње Војводине у саставу Србије -- у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца 1918. па све до Казненог законика Југославије који је санкционисао мушку хомосексуалност у целој краљевини. Исто се наставило Кривичним законом у социјалистичкој Југославији до касних 1970-их.

По федерализацији казнене политике на републике чланице, сексуални односи између мушкараца су у Србији били забрањени кривичним законом из 1977, међутим нема доказа да је закон икада примењен у пракси. Ниједан од ових закона се никад није експлицитно односио на женску хомосексуалност.

Године 1978, хомосексуалност је постала легална у Војводини, северној покрајини Србије, у време када је Војводина имала одређени степен аутономије у доношењу закона. Легализација је трајала све до 1990, када је Војводина реинкорпорирана у правни систем Србије, која је у то време још увек забрањивала хомосексуалност.

Коначно, године 1994. хомосексуалност је постала легална у Србији, уз дефинисани узраст сексуалне сагласности од 18 година за анални однос између мушкараца и 14 година за остале сексуалне праксе. Узраст сексуалне сагласности је изједначен на 14 година 1. јануара 2006, без обзира на сексуалну оријентацију или род.

Признавање истополних веза[уреди]

За више информација погледајте чланак Признавање истополних заједница у Србија.

Док истополне везе никада нису биле признате законом, нови Устав Србије, који је усвојен у новембру 2006, изричито, у члану 62, дефинише брак као заједницу између мушкарца и жене. Међутим, други облици признања, као што су ванбрачне заједнице или регистровна партнерства се експлицитно не спомињу.

Министарство спољних послова Републике Србије је у јануару 2011. дало дозволу Амбасади Велике Британије у Београду за спровођење церемонија склапања истополног грађанског партнерства у случају када оба партнера имају британско држављанство или ако један од њих има британско држављанство а други држављанство неке друге државе изузев Србије. Француска амбасада у Београду такође нуди склапање регистрованих партнерстава француским држављанима и њиховим страним партнерима.

Закон о забрани дискриминације[уреди]

За више информација погледајте чланак Закон о забрани дискриминације (Србија).

Године 2002. парламент је одобрио Закон о радиодифузији, који у члану 21. даје право Републичкој радиодифузној агенцији да спречи ширење информација које подстичу дискриминацију, мржњу и насиље на основу сексуалне оријентације (између осталог).

Године 2005. кроз промене у Закону о раду, забрањена је дискриминација на основу сексуалне оријентације при запошљавању. Међутим, не постоји евиденција о томе да ли је закон икада примењен.

Такође 2005. године, парламент је одобрио Закон о високом образовању, којим се гарантују једнака права без обзира на сексуалну оријентацију (између осталог).

Дана 26. марта 2009, Народна скупштина Србије усвојила је Закон о забрани дискриминације којим се, између осталог, забрањује дискриминацију на основу сексуалне оријентације.

Дана 28. јула 2011, скупштина је усвојила промене у Закону о здравственом осигурању према којима ће држава сносити дио трошкова код операција промене пола од 2012. године.

Закони против говора мржње[уреди]

Од 2003. године, постоји забрана дискриминације на основу сексуалне оријентације у вези говора мржње у медијима. Ова забрана је уведена у Закону о информисању. Међутим, иста забрана је постојала раније у Закону о радио емитерима, који је усвојен 2002. Међутим, ови закони се не поштују, а Агенција за радио емитере, независни државни орган који би требало да спроведи те законске одредбе, до сада није учинила ништа без обзира на захтеве невладиних ЛГБТ организација. Закон о забрани дискриминације који је усвојен 2009, такође забрањује говор мржње упућен особама различите сексуалне оријентације.

Животни услови[уреди]

Припадници ЛГБТ популације се и даље суочавају са дискриминацијом и узнемиравањем у Србији. Било је бројних примера насилничких напада, најекстремнији током прве Београдске параде поноса.

Након 2001, постојало је неколико планова за организовање Параде поноса, али због ниске сарадње између активиста различитих групе и немогућности да се обезбеди адекватна сигурност учесницима против насиља, од њихове организације се одустало. Београдска парада поноса 2009. је отказана из сличних разлога јер полиција није могла да гарантује безбедност учесницима

Друга Парада поноса у Београду одржана је 10. октобра 2010, уз учешће око хиљаду особа. Уследиле су насилне реакције и нереди на којима се окупило око 6.000 демонстраната, углавном припадника екстремних националистичких група.

Званични медицински уџбеници који класификују хомосексуалност под „Сексуално одступање и поремећај“ су још увек у широкој употреби. После неколико захтева да то учини, Српско лекарско друштво је на крају изјавило да хомосексуалност није болест, у званичном писму упућеном организацији Лабрис 2008.

Од 2011,Loud&Queer одржава месечне клупске вечери на различитим местима широм Београда, а Pleasure и Апартман раде петком и суботом. Геј барови и кафићи су Fenix, Smiley, Espeho, 24 и Mystik у Београду, а неколико барова и кафића постоји и у Новом Саду и Суботици.

Заштита ЛГБТ особа у Србији се даље компликује постојањем разних националистичких и профашистичких удружења као што су Образ, 1389 и Национални строј, који су подржани од стране неких десничарских политичких странака. Ове групе су, у неколико наврата, упућивале претње ЛГБТ особама, иако медији и полиција све више реагују да спрече такве иступе.

Види још[уреди]

ЛГБТ Део Википедије посвећен темама везаним за ЛГБТ.
  1. Казнителни закон, члан 206, стр. 82, писано славеносерпским [1]