Ужички говор

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Златиборски говор)
Јужнословенски језици, наречја и изговори
Стандардни језици
Наречја
Изговори
Источноштокавски дијалекти
Западноштокавски дијалекти
Локални говори, социолекти, жаргон и остало

Ужички говор (или старовлашки, ерски и златиборски говор) је говор српског језика, који припада источнохерцеговачком дијалекту штокавског наречја.[1] Њиме традиционално говори око 500.000 људи у Златиборском и Моравичком округу, у ужичком крају, на југозападу Србије (на Староме Влаху).[2][3][4]

Име[уреди | уреди извор]

Један од најстаријих помена народног језика Ужичана налази се у путопису османлијског путописца Евлије Челебије, приликом његове посете Ужичкој нахији 1664. године,[5] где је он означен као босански језик.[6]

Данас Ужичани православне вере најчешће свој језик зову српским, док они муслиманске вере (који углавном живе у општинама Новој Вароши, Прибоју, Пријепољу и Сјеници у Златиборском округу) свој језик зову босанским или бошњачким. Назив српскохрватски је такође употребљаван за време Југославије.[7]

Класификација[уреди | уреди извор]

Ужички говор је млађи штокавски дијалекат ијекавске замене старог словенског гласа јат. Одликују га новоштокавски акценатски систем од четири акцента с дужинама после наглашених слогова и развијена нова деклинација.[8] Данас многи Ужичани, особито у градским срединама, употребљавају екавски изговор (који је уобичајен у Србији) у говору и писању, уместо изворног ужичког ијекавског изговора.[9] Ипак, изворни ијекавски називи места у ужичком крају, као што су Биоска, Ђетиња, Пријепоље, Бјелуша, Косјерић, Дријетањ и други, су углавном очувани.[10] Постоје, међутим, и називи места који су добили екавски облик у књижевном изразу, мада су њихови изворни ијекавски називи често сачувани у говорном језику. Такви су Бела Река, Крива Река, Сеништа и други, који се често могу чути као Бијела Ријека, Крива Ријека, Сјеништа итд. у разговору између мештана.[11]

У српско-хрватском дијалекатском континууму, ужички говор представља прелаз између суседних дијалеката Босне и Херцеговине и дијалеката Србије.

Историја[уреди | уреди извор]

Локално становништво потиче од Словена који су се измешали са илирским и келтским племенима у раном средњем веку,[12] те је локални дијалекат у свом најранијем средњовековном облику био близак илирском и келтским и влашким језицима[тражи се извор], од чега су данас остаци неки називи места илирског или влашког (романизованог келтског) порекла, као што су Тара, Негбина, Муртеница, Чигота и др.[13], или ужичко средњовековно лично име Брајан, келтског порекла.[14]

Средњовековни помени овдашњих топонима показују икавске одлике локалног народног језика, слично средњовековном језику Босне. Такви топоними попут Биле Рике, Сиче Рике, Билуше и других данас су познати као Бијела Ријека или Бела Река, Сеча Река или Сеча Ријека и Бјелуша (ијекавски или екавизовани током 19. и 20. века).[14]

Ужички дијалекат је касније на лексичком пољу у великој мери подлегао утицају османског турског језика.[15] Турски утицај на језик и менталитет Ужичана налази се и у роману Дошљаци ужичког књижевника Милутина Ускоковића:


Током 17, 18. и 19. века, ужички крај су населиле породице из Херцеговине, Црне Горе и других динарских области. Већина данашњих Ужичана потиче од тих досељеника, Ера.[16] На ужички дијалекат су тада утицали млађи штокавски говори источне Херцеговине.

Књижевност[уреди | уреди извор]

Велики део ужичке народне књижевности чине анегдоте и пословице и епске и лирске песме, које су обе најчешће испеване у десетерцу, стиху од десет слогова, и певају се с гуслама.[2] Главни лик у свим ужичким анегдотама је Ера (друго име за Ужичана, такође, ређе Еро), који је приказан као врло промућурна, духовита и гостољубива особа, иако је обични златиборски сељак. У ерским анегдотама, Ера увек успева да надмудри другога на крају, чак и ако друге често сматрају паметнијима од њега (попови, турске аге и српски кнезови, чиновници и др.).[17] Ликови слични лукавоме Еру постоје у анегдотама широм Балкана: у причама о Насредину Хоџи, оријенталног порекла, или о Карађозу у грчкој и турској књижевности.[18]

Писана књижевност, с друге стране, углавном је настајала на стандардном језику; тј. старословенском и црквенословенском у средњем веку, а касније књижевном српском језику. Прва књига штампана у ужичкоме крају, Рујанско четворојеванђеље, штампана је на црквенословенском језику 1537. године.[19] Друге књиге на црквенословенском штампане у ужичком крају су Псалтир штампан у манастиру Милешеви 1544. године, и Јеванђеље и Цветни триод штампани у Мркшиној цркви 1562. и 1566. године.[20] Након што су штампарије у манастирима уништиле Османлије, преписивачка школа се појавила у манастиру Рачи. Рачански рукописи су писани црквенословенским језиком, али садржавали су и многе елементе народног језика.[21] Први рукописи на локалном дијалекту појавили су се у 19. веку. То су хронике Миладина Радовића (Самоуки рукопис) и Креманско пророчанство Милоша и Митра Тарабића.

Примери[уреди | уреди извор]



Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ в. карте српскохрватских дијалеката Павла Ивића, Далибора Брозовића и др.
  2. ^ а б Милисав Р. Ђенић, „Златибор“, Титово Ужице 1970, стр. 74
  3. ^ „Под Ужичким крајем подразумевају се предеоне целине: Златибор, Ужичка Црна гора, Стари Влах, Соко, Пожешка котлина, Моравица, Полимље и Подблаће, које чине област с неким посебним географским, унеколико и етнографским одликама у оквиру Србије.“ — Р. Познановић, „Традиционално усмено народно стваралаштво Ужичког краја“, Посебна издања Етнографског института САНУ 30/1, Београд 1988, стр. 24 — 25
  4. ^ Према попису становништва Србије из 2002. године Архивирано на сајту Wayback Machine (20. април 2010), у Златиборском округу живело је 313.396 људи, а у Моравичком 224.772 људи.
  5. ^ Evlija Čelebi, „Putopis“, Sarajevo 1973.
  6. ^ Љубомир Симовић, „Ужице са вранама“, Београд 2002, стр. 39 и 43
  7. ^ исп. податке с пописâ становништва у Србији и бившој Југославији.
  8. ^ Живојин Станојчић, Љубомир Поповић, „Граматика српскога језика“, Београд 2004, стр. 10
  9. ^ Љубомир Симовић, „Ужице са вранама“, Београд 2002, стр. 274
  10. ^ и у том облику признати од стране Републичког статистичког завода Србије Архивирано на сајту Wayback Machine (19. фебруар 2009), Приступљено 27. 4. 2013.
  11. ^ исп. Милисав Р. Ђенић, „Златибор“; Љубиша Р. Ђенић, „Златиборски летопис“; Љубомир Симовић, „Ужице са вранама“ и друге радове који их без обзира помињу у њиховим изворним ијекавским облицима.
  12. ^ Милисав Р. Ђенић, „Златибор“, Титово Ужице 1970, стр. 73
  13. ^ Милисав Р. Ђенић, „Златибор у прошлости“, Титово Ужице 1983, стр. 6; а такође према Јиричеку
  14. ^ а б Ахмед С. Аличић, „Турски катастарски пописи неких подручја западне Србије — XV и XVI век“, Чачак 1984.
  15. ^ Љубомир Симовић, „Ужице са вранама“, Београд 2002, стр. 140
  16. ^ Милисав Р. Ђенић, „Златибор у прошлости“, Титово Ужице 1983, стр. 50
  17. ^ Гласник Етнографског института САНУ, књ. XLVI, Београд 1997: Десанка Николић, „Анегдота — израз ерског менталитета“
  18. ^ Р. Ангелова, „Любими геори на хумористичните приказки и анегдотите у някои славянски и неславянски народи“, Език и литература XXVIII/3, София 1973, стр. 16 — 17
  19. ^ Милисав Р. Ђенић, „Златибор у прошлости“, Титово Ужице 1983, стр. 10
  20. ^ Љубомир Симовић, „Ужице са вранама“, Београд 2002, стр. 44 — 47
  21. ^ Љубомир Симовић, „Ужице са вранама“, Београд 2002, стр. 53 — 57
  22. ^ Љубиша Р. Ђенић, „Ерске мудролије“, Ужичке вести бр. 860, 1964.
  23. ^ Љубомир Симовић, „Ужице са вранама“, Београд 2002.
  24. ^ Драган М. Пјевић, „Креманско пророчанство — извор нових инспирација“, Кремна 2005.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ужички_говор&oldid=27476751”