Мара Нацева

Из Википедије, слободне енциклопедије
МАРА НАЦЕВА ДРЉЕВИЋ
Mara Naceva, foto.jpg
Мара Нацева
Датум рођења 28. септембар 1920.
Место рођења Куманово
 Краљевина СХС Краљевина СХС
Датум смрти 1. јул 2013.(2013-07-01) (92 год.)
Место смрти Куманово
 Македонија
Супруг Саво Дрљевић
Професија друштвено-политички радник
Чланица КПЈ од 1939.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
У току НОБ-а организациони секретар ЦК КПМ
Служба НОВ и ПО Југославије
Народни херој од 29. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден народног ослобођења
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Мара Нацева-Дрљевић (Куманово, 28. септембар 1920Куманово, 1. јул 2013), учесница Народноослободилачке борбе, друштвено-политичка радница СФР Југославије и СР Македоније и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођена је 28. септембра 1920. године у Куманову, у сиромашној радничкој породици. Основну школу завршила је у родном граду. За даље школовање њена породица није имала материјалних могућности. Кад је навршила 15 година, постала је текстилна радница. У исто време активирала се у радничком покрету. Године 1936, Мара је била руководилац штрајка у радионици белог рубља у Куманову. Штрајк је успео, али је Мара добила отказ. Тада је примљена за члана Савеза комунистичке омладине Југославије, а 1939. године и за члана Комунистичке партије Југославије. Након тога се интензивније посветила раду у Уједињеним радничким синдикатима Југославије и у СКОЈ-у. Године 1939., прешла је у Ниш где се запослила у текстилној радионици и била активна у синдикланом покрету и КУД-у „Абрашевић“. Почетком 1940. године постала је чланица Месног комитета КПЈ у Нишу.

Због своје револуционарне активности у Нишу, била је ухапшена два пута. Први пут је у затвору била мучена два месеца. Приликом другог хапшења на њој су биле примењиване најтеже полицијске методе мучења ради извлачења признања. Мара је издржала сва мучења и није ништа признала. Кад је изашла из истражног затвора, постала је секретар Месног комитета у Нишу, а приликом формирања Окружног комитета у Нишу постала је његов организациони секретар. Као делегат КПЈ за Србију, учествовала је на Петој земаљској конференцији КПЈ у Загребу, октобра 1940. године.

После окупације Југославије, постала је чланица Покрајинског комитета КПЈ за Македонију. Тада се у строгој илегалности кретала кроз Македонију и одржавала састанке са партијским организацијама и руководствима. У лето 1942. године, када је устанак у Македонији добио на замаху и када су почели да се формирају партизански одреди, припадници бугарске окупаторске полиције успели су да је ухапсе. После мучења и испитивања, послали су ју у концентрациони логор код Асеновграда. Због провале на терену, више је пута била враћана у истражни затвор у Скопљу ради суочавања.

Када је у марту 1943. године основана Комунистичка партија Македоније, у одсуству је била изабрана за организационог секретара Централног комитета КПМ. Исте године у новембру бирана је за већника на Другом заседању Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије.

По повратку из логора пребачена је на слободну територију Куманова. У пролећној офанзиви у Македонији, учествовала је заједно са Централним комитетом КПМ, Главним штабом за Македонију и Трећом македонском ударном бригадом кроз све борбе. Била је бирана за посланика на Првом заседању Антифашистичког собрања народног ослобођења Македоније.

После ослобођења земље, вршила је низ друштвено-политичких функција. На Петом конгресу КПЈ бирана је за кандидата за члана Централног комитета, а на Првом конгресу КПМ за члана Централног комитета КПМ. Била је потпредседница Централног одбора Антифашистичког фронта жена Југославије, посланик у републичкој и Савезној скупштини, секретар Контролне комисије ЦК КПЈ, чланица Ревизионе комисије ЦК КПЈ, потпредседница СУБНОР Југославије и чланица Савета федерације.

По одласку у пензију, живела је у Београду, са супругом генералом Савом Дрљевићем. Неколико година пред смрт, вратила се у родно Куманово. Умрла је 1. јула 2013. године у Куманову и сахрањена на градском гробљу.[1]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден народног ослобођења, Орден братства и јединства са златним венцем и др. Орденом народног хероја одликована је 29. новембра 1953. године.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]