Миленко Веркић

С Википедије, слободне енциклопедије
миленко веркић
Nh verkic milenko.jpg
Миленко Веркић
Датум рођења(1912-10-16)16. октобар 1912.
Место рођењаОбреж, код Земуна
 Аустроугарска
Датум смрти19. децембар 1942.(1942-12-19) (30 год.)
Место смртипланина Мајевица
Хрватска НД Хрватска
Професијарадник
Члан КПЈ од1941.
Учешће у ратовимаШпански грађански рат
Народноослободилачка борба
Народни херој од20. децембра 1951.

Миленко Веркић (Обреж, код Земуна, 16. октобар 1912Мајевица, 19. децембар 1942) био је учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 16. октобра 1912. у селу Обрежу, код Земуна. По завршетку основне школе у родном селу, отишао је у Београд где је радио као физички радник у једној циглани. Као млади радник определио се за раднички покрет, а 1941. је постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[1][2]

Као добровољац, 1936. је отишао у Шпанију, где се у редовима Интернационалних бригада борио у Шпанском грађанском рату. У борбама се истицао храброшћу и био тешко рањен. Једанаест месеци је лежао у француској болници, одакле је евакуисан у логор за припаднике Интернационалних бригада, који је формирала француска влада. У јесен 1941. успео је да се из окупиране Француске пребаци у Немачку, а одатле преко партијских канала у окупирану Југославију.[1]

По доласку у Сарајево, од Светозара Вукомановића Темпа добио је задатак да се пребаци у Романијски партизански одред, где је најпре постављен на дужност командира, а потом политичког комесара Црепољске партизанске чете. У партизанима се користио илегалним именом Ивица Кумичић. Учествовао је у свим борбама и акцијама Одреда, а више пута са борцима је продирао до периферије Сарајева, где је уништавао непријатељске посаде и рушио објекте, који су служили окупатора.[1]

Када је половином марта 1942. у Каменици од бораца Романијског одреда и Одреда Звијезда формиран Први пролетерски батаљон у источној Босни постављен је за командира чете. Овај батаљон је августа 1942. ушао у састав тада формиране Шесте источнобосанске ударне бригаде. Током августа и септембра бригада је водила борбе против немачки, усташко-домобранских и четничких снага на планинама Коњуху, Романији и Мајевици.[1][3]

Почетком октобра 1942. један батаљон бригаде је остао на Мајевици, а остатак бригаде, јачине батаљона, пребацио се преко реке Саве у Срем. Са Фрушке горе, Веркић се спустио у доњи Срем и посетио родно село Обреж. Током боравка бригаде у Срему, учествовао је уништењу непријатељских посада у селима Врбањи и Кузмину и једног батаљона немачке 718. дивизије у Босутским шумама.[1][4]

На Фрушкој гори у састав Шесте источнобосанске бригаде ушао је Посавски батаљон Трећег сремског партизанског одреда, а Веркић је постављен за политичког комесара једне чете. Почетком новембра 1942. бригада се из Срема вратила у источну Босну, где је учествовала у борбама против четника на подручју Мајевице и Семберије. Средином децембра 1942. два батаљона немачке 717. дивизије, два батаљона усташке Прве бригаде и пет батаљона домобранске Треће пешадијске дивизије почели су концентрично наступање ка Мајевици са циљем да окруже и униште Шесту источнобосанску бригаду, Трећи сремски одред и Мајевички партизански одред. Након вишедневних борби, партизанске јединице су у ноћи 18/19. децембра пребациле преко комуникације ТузлаЗворник и пробиле у Бирач.[5]

Након ових борби, Веркићева чета је у ноћи између 19/20. децембара 1942. бранила положаје са којих је омогућавала пролаз главнини Шестој источнобосанској ударној бригади за Шековиће. Непријатељ је напредовао из свих праваца, па је чета у тешким условима изостала од главнине бригаде. Када је пушкомитраљезац остао без муниције, Веркић је у покушају да дотури муницију, али је у том покушају погођен у стомак на једној чистини између два дрвета. Након погибије, његово тело покушао је да извуче комесар чете Живко Џакула Плави, такође родом из Обрежи.[5][3]

Указом Президијума Народне скупштине ФНР Југославије 20. децембра 1951. проглашен је за народног хероја.[6]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д Narodni heroji 2 1982, стр. 311.
  2. ^ Николић 1980, стр. 110.
  3. ^ а б Николић 1980, стр. 115.
  4. ^ Николић 1980, стр. 112.
  5. ^ а б Narodni heroji 2 1982, стр. 312.
  6. ^ Zbornik heroja 1957, стр. 832.

Литература[уреди | уреди извор]