Обрад Лазовић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ОБРАД ЛАЗОВИЋ
Lazovic Obrad Zivko.jpg
Обрад Лазовић
Датум рођења(1924-11-28)28. новембар 1924.
Место рођењаБлаце
 Краљевина СХС
Датум смрти18. септембар 1989.(1989-09-18) (64 год.)
Место смртиБеоград,  СР Србија
 СФР Југославија
Професијавојно лице
Члан КПЈ од1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
Чинпуковник у резерви
Народни херој од6. јул 1953.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
Орден братства и јединста
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден за храброст
Орден за војне заслуге
Орден партизанске звезде
Партизанска споменица 1941.
страна одликовања:
Партизански крст

Обрад Лазовић — Живко (Блаце, 28. новембар 1924Београд, 18. септембар 1989), учесник Народноослободилачке бробе, пуковник ЈНА, друштвено-политички радник Социјалистичке Републике Србије и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 28. новембра 1924. године у Блацу. Потицао је из земљорадничке породице. Одрастао је у Блацу, где је завршио основну школу и потом започео учење трговачког заната.[1]

Након окупације Југославије и почетка оружаног устанка у Топлици, 1941. године, његова породица је почела да сарађује са Народноослободилачким покретом (НОП). Због сарадње са Топличким партизанским одредом, четници Косте Пећанца су му заклали оца Радоја Лазовића.[1]

Новембра 1941. године Обрад је ступио у партизане и постао борац Јастребачке чете Топличког партизанског одреда. Тада је добио партизанско име Живко. Убрзо по доласку у партизане учествовао је борбама за Блаце, 5. децембра 1941. године. У току лета 1942. године примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Јула 1942. године као борац Ударне групе Топличког и Расинског партизанског одреда, учествовао је у борбама на Копаонику и Голији.[1]

Истакао се 19. јануара 1943. године у борбама са четницима Драже Михаиловића, код села Разбојна, код Бруса. У борби прса у прса успели су да поразе четнике, предвођене Драгутином Кесеровићем. Учествовао је и у извођењу диверзантских акција, где је исказао велике способности. Налазио се на челу партизанске групе, с којом је током маја и јуна 1943. године извршио неколико упада у Блаце.[1]

Упркос јаким снагама Српске државне страже (СДС), партизанска група предвођена Живком, успевала је да врши акције заробљавања непријатељске руководиоце — среског полицијског начелина, официре СДС, организаторима покрета Драже Михаиловића и друге непријатеље Народноослободилачког покрета.[1]

Крајем 1943. године, постао је заменик командира чете у Јастребачком батаљону, а у децембру је био тешко рањен у борби са четницима Драже Михаиловића код села Здравиње у Расини. Фебруара 1944. године налазио се на лечењу у селу Велика Плана, под Јастребцом, када су четници под комадом Драгутина Кесеровића извршили напад на село. Иако је био још увек неизлечен, укључио се у борбу и учествовао у одбијању четничког напада. Овом успешном акцијом спасена је група рањених и болесних партизана, као и група слушалаца политичког курса, који се у то време одржавао у селу.[1]

Поново је био рањен када је 7. јуна 1944. године, као командант Другог батаљона Пете српске ударне бригаде, јуришао на бугарске бункере приликом ослобођења Блаца. Потом је био постављен за заменика команданта Пете српске ударне бригаде с којом је учествовао у борбама на подручју Копаоника, Косанице и Горње Јабланице, а потом у борбама у западној Србији, у ослобођењу Београда и на Сремском фронту.[1]

Након завршетка рата, наставио је службу у Југословенској народној армији (ЈНА). Најпре је био инструктор у Одељењу за заштиту народа (ОЗНА) у Првој армији ЈА, а потом је након завршетка Више школе оклопних јединица, више година био командант оклопног пука и инструктор у Управи оклопних јединица ЈНА.[1]

После демобилизације из ЈНА, посветио се друштвено-политичком раду. Године 1966. је на допунским изборима био изабран за посланика Савезне скупштине СФРЈ, а априла 1967. године је на редовним изборима био изабран за савезног народног посланика. Априла 1969. године био је изабран и за посланика Скупштине СР Србије. Касније је био члан Савета Социјалистичке Републике Србије.[1]

Умро је 18. септембра 1989. године у Београду и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден братства и јединства другог реда, Орден заслуга за народ другог реда, Орден за храброст и др.[2] Орденом народног хероја одликован је 6. јула 1953. године.[1]

Референце[уреди]

Литература[уреди]