Александар Војиновић (народни херој)

С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили другу особу, погледајте чланак Александар Војиновић.
александар војиновић
Vojinovic Aleksandar.jpg
Александар Војиновић
Датум рођења(1922-03-07)7. март 1922.
Место рођењаМирница, код Куршумлије
 Краљевина СХС
Датум смрти6. фебруар 1999.(1999-02-06) (76 год.)
Место смртиБеоград, Србија Србија
 СР Југославија
Професијавојно лице
Члан КПЈ одавгуста 1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411979.
Чингенерал-потпуковник
Народни херој од9. октобра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден за војне заслуге
Орден братства и јединста
Орден народне армије
Орден за храброст
Орден партизанске звезде
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Партизанска споменица 1941.

Александар Војиновић (Мирница, код Куршумлије, 7. март 1922Београд, 6. фебруар 1999), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА, књижевник и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 7. марта 1922. године у селу Мирници, код Куршумлије. Потиче из земљорадничке породице. Након основне школе, завршио је Нижу пољопривредну школу у Прокупљу. Кратко време био је радник у Дунавској станици у Крушевцу, а 1939. године се уписао у Средњу пољопривредну школу у Ваљеву.

За време школовања у Ваљеву повезао се са револуционарним омладинским покретом. Фебруара 1941. године, је учествовао у организовању и руковођењу штрајка ученика Средње пољопривредне школе, а марта исте године у мартовским демонстрацијама против приступања Краљевине Југославије Тројном пакту. После Априлског рата и окупације земље прекинуо је школовање и вратио се у родни крај.

Током лета 1941. године извео је неколико акција од великог значаја. Најпре је пренео оружје из Ваљева у Куршумлију, путујући возом, а затим је, 2. августа 1941, извршио напад на хотел „Парк“ у Нишу, бацивши две бомбе на немачке официре и подофицире. По немачким извештајима, тада је погинуо 1 и рањено 5 припадника Вермахта. Овај његов подвиг снажно је одјекнуо у народу с подручја југоисточне Србије (о овој акцији, касније је написао романсирану књигу сећања под називом „Хотел Парк“[1]). Затим је учествовао у хватању командира жандармеријске станице у Куршумлији, познатог антикомунисте.

Централни споменик — „Искра слободе” дело београдског вајара Војина Стојића. Споменик представља разбијено стакло хотела "Парк", у коме је Александар Војиновић бацивши две ручне бомбе убио и ранио више војника Вермахта, што је означило почетак устанка у Нишу у Другом светском рату.

Непосредно после ступања у Топлички партизански одред, августа 1941, постао је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Најпре је постављен за десетара, затим за политичког делегата вода, па за заменика командира чете и командира чете. Учествовао је у бројним акцијама Одреда, за ослобођење Прокупља, Лебана, на Пасјачи с четницима Косте Пећанца и др.

Марта 1942. године, био је издан и заробљен од четника у Јабланици, а потом је предат Немцима. Депортован је у логор Алтенбах, западно од Беча. У логору је организовао бекство петорице логораша, 6. јула 1942. године. Међутим, одбегла група заробљених партизана ухваћена је недалеко од Граца, и враћена у логор. Ни други покушај бекства није успео. Трећи пут су успели, и Александар је с групом успео да дође до Словеније и ступи у партизански одред на Похорју. У словеначким партизанским јединицама вршио је разне дужности: био је комесар чете, затим помоћник политичког комесара Похорског батаљона, политички комесар батаљона у Похорском партизанском одреду, помоћник политичког комесара Похорског одреда и помоћник политичког комесара Једанаесте словеначке бригадеМилош Зиданшек“, командант Трећег батаљона Десете словеначке (љубљанске) бригаде, начелник Штаба 18. словеначке дивизије и заменик команданта 15. словеначке дивизије.

После ослобођења Југославије, завршио је Војну школу „Вистрел“ у Совјетском Савезу и Командно-генералштабни колеџ Америчке армије. У Официрској школи у Сарајеву био је начелник Катедре тактике, професор тактике и начелник Класе слушалаца Више војне академије ЈНА у Београду. Имао је чин генерал-потпуковника ЈНА, с којим је пензионисан 1979. године.

Од 1974. до 1979. године био амбасадор СФРЈ у Етиопији, а после и подсекретар у Савезном секретаријату за иностране послове.

Умро је 6. фебруара 1999. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден за војне заслуге са великом звездом, Орден братства и јединства са сребрним венцем, Орден народне армије са златном звездом, Орден за храброст, два Ордена партизанске звезде са пушкама и Орден заслуга за народ са сребрном звездом. Орденом народног хероја одликован је 9. октобра 1953. године.

Дела[уреди | уреди извор]

Писао је дела с тематиком из Народноослободилачке борбе и о страдањима интернираних партизана у концентрационим логорима Аустрије. Позната су му дела:

  • Поново слободни „Хотел Парк““, 1958;
  • Крв није све“, 1961;
  • Једно друго море“, 1963;
  • Бели брегови Похорја“, 1963;
  • Поноћна свитања“, 1965;
  • Прогнаник“, 1967;

Објавио је и значајна војно-стручна дела:

  • Убацивање - инфилтрација“, 1954;
  • Размишљања о принципима ратовања у атомским условима“, 1958;
  • О народном раду“, 1960.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Александар Војиновић: ХОТЕЛ ПАРК http://www.znaci.net/00001/8.htm

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]