Црмница (област)

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Поглед на Вир са утврђења Бесац

Црмница је од давнина један од саставних дијелова Старе Црне Горе. Данас се административно налази на територије општине Бар.

Назив[уреди | уреди извор]

Владика Сава Петровић тај крај назова Црвницом [1]. Милан Шуфлај назив Црмница повезује са Црвеном Хрватском. [2]

Географија[уреди | уреди извор]

Налази се између Паштровића, Ријечке нахије, Шестана и Скадарског језера. На југу и истоку је ограђена планинама Суторманом, Созином и Румијом. Црмница је најбогатији крај Црне Горе. Осим осталога ту успијева разно воће, позната је po виноградима и производњи вина од аутохтоне сорте Вранац. У Црмници има и извора петролеја.

Сједиште области је насеље Вир (Вирпазар).

Кроз Црмничко поље протичу ријеке Црмница и Ораховштица (Ораоштица), које се код Вира спајају у ријеку Вирштицу, а која се након кратког тока улива у Скадарско језеро.

Историја[уреди | уреди извор]

Због благе климе и плодности ова област је била чувена одавно, у њој су зетски владаоци подизали дворове и манастире.

Први помен о Црмници имамо у Краљевству Словена попа Дукљанина, у другој половини 12. вијека, гдје се, у латинској редакцији, као једна од области Зете наводи и Cermeniza. У повељи врањинском манастиру српског краља Владислава из 1242, спомињу се готово сва и данас позната села у Црмници и каже се, да је она у то вријеме била густо насељена. Тада је у њој било и Арбанаса као пастира. У топографији овога краја одржала су се нека арбанашка имена и до данас.

Црмница се дијелила на 7 племена: Дупило, Подгор, Брчели, Сотонићи, Бољевићи, Лимљани и Глухи До. Процес формирања племена окончан је током 17. i 18. вијека. Дио племена Дупила доселио се у 16. вијеку из Васојевића. Пламенци у Бољевићима казују, да су из Босне, Штиљановићи и Неранџићи из Приморја, Хајдуковићи у Подгорима су из Хота, Ђоновићи у Брчелима из Миридита, Иличковићи из Куча, а Поповићи из Скадра. У Лимљанима живи старо братство Клисићи. Из племена Бољевића је био у 17. вијеку владика Руфим. Из истог племена је и владика Арсеније Пламенац, који је у периоду 1781—1784. управљао Црном Гором.

На домаку Жабљака, Бара, и Скадра Црмница је била на удару Турцима, те је била од њих више зависна него други даљи крајеви Црне Горе.

Црмнички партизани су у Другом светском рату имали око 500 жртава. Под патосом читаонице у Подгори пред Тринаестојулски устанак 1941. године партизани су сакрили 72 пушке, 2 пушкомитраљеза, 1 митраљез, 6 сандука муниције и 5 сандука ручних бомби. За овај магацин били су одговорни Блажо Љутица и Јован Томовић. Иста количина оружја и муниције била је у складишту села Лимљани. У магацину у сеоцима било је око 50 пушака, 2 пушкомитраљеза и већа количина муниције и бомби. Магацин је чувао Мило М. Орландић.[3]

Насељена мјеста[уреди | уреди извор]

Сљедећа насељена мјеста се налазе у области:

Вир је најважније мјесто у Црмници

Занимљивости[уреди | уреди извор]

Црмничани су били сујевјерни, вјеровали су у вјештице, па их митрополит Петар 1830. године кори: Ја сам по свијету у нека мјеста ходио и неколико књигах читао и нигђе не нађох, нити ми ко каза да има вјештицах и вједогоњах, нако међу слијепим и жалостним србским народом, а зашто него зато што је слијеп и зашто више лажи вјерује, неголи јевангелије Христово... [4]

Машо Ђуровић, који је и сам био Црмничанин, у својој здравици поручује Николи I: Сачувај те Бог и крсна слава, господаре:...од љубоморе црмничке...

У говору локалног становништва ова област се назива Црмица, а њени становници Црмичани.

Манастири и цркве[уреди | уреди извор]

У Црмници се налазе три манастира и више цркава Српске православне цркве:

Познати Црмничани[уреди | уреди извор]

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Младеновић, Александар (1996). Писма: (избор) / владика Данило, владика Сава, писмо 120. Цетиње: Обод. 
  2. ^ Шуфлај, Милан. Срби и Арбанаси. Загреб. 
  3. ^ Устанак народа Југославије 1941., зборник, књига прва, Војноиздавачки завод ЈНА "Војно дело", Београд, 1962.. стр. 706-716.
  4. ^ Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Црмничанима 9. августа 1830., стр. 184., 185. Цетиње: Светигора. 

Литература[уреди | уреди извор]