Паштровићи

Из Википедије, слободне енциклопедије

Паштровићи су српско-приморско племе у данашњем црногорском приморју.[1][2][3][4][5][6] У старијим изворима назива се "општином“ тј. "опћином“ која се по традицији делила на дванаест братстава.

Етимологија[уреди]

Највероватније је назив од речи пастир [7] , као и Пештерска висораван. Петар Први Петровић као и многи други Црногорци су своју стоку, у зимском периоду, слали на испашу у област Паштровића и за то су плаћали траварину. [8] Пештерска висораван је позната по сточарству и чувеном пештерском сиру.

Друго тумачење јесте да назив "Паштровић", заправо потиче од старословенске речи "пастро" чије је значење "шарен".[7]

Територија[уреди]

Племенска/општинска територија им се простирала од Куфина до Бабина вира што чини неких 17,5 километара. Данас, највећи град на овом простору је Будва. На овом подручју налази се шест манастира Српске православне цркве. Ти манастири су: Дуљево, Прасквица, Режевићи, Градиште, Војнићи и Рустово.[1]

Свети Стефан (острво)

Културно-историјско средиште Паштровића је било острво Свети Стефан. Тврђава је саграђена 1442. године, када су у њој досељени први становници. Због великих зидина, многобројне породице су тражиле у њој уточиште у периодима сукоба са Османлијама или под најездом гусара. По легенди, насеље је настало после сукоба Которана и Паштровића који су им притекли у помоћ, са Османлијама које су поражене. По повратку из заврешене битке, Паштровићи су код плаже Јаз уочили у близини обале преостале османлијске галије, које су напали. Од заробљеног плена подигнули су тврђаву, са по једном кућом за свако од дванаест паштровских племена и дали јој име Свети Стефан, по истоименој цркви посвећена архиђакону Стефану Првомученику изграђеној у време Немањића. Због свог погодног положаја Свети Стефан је био трговински и саобраћајни центар Паштровића. Поседовао је велики стратегијско-трговачки значај у време Млетачке републике и трговине са Венецијом. Место је почело лагано да губи значај крајем 19. века, када је почело масовније исељавање становништва. Потпуно исељавање извршено је 1955. године, када је острво комплетно адаптирано и претворено у „град-хотел“. Данас је то једно од најлуксузнијих летовалишта на Јадрану.

Историја[уреди]

Паштровићи су српско племе са дугом историјом у Црној Гори. Према предању, најстарији паштровски етнички слој били су Срби и други Словени, који досељени у ове крајеве у периоду између 6. и 10. века. У том периоду су тим простором владале различите српске династије попут Војислављевића и Немањића, те се претпоставља да су стара братства Паштровића имали своје припаднике у ситном племству и витешком слоју. Од тог старог слоја становништва до данас није остало потомства, јер су изумрли или се из матичне области иселили. Од њих су трагови остали углавном у топонимији. Данашња паштровска братства потичу од досељеника из 14. и 15. века и из каснијих периода.[7]

Најстарији до сада познати спомен Паштровића под тим именом је из 1355. године,[6] када је српски цар Стефан Душан послао свог властелина Николицу Паштровића на посланство у Дубровник.[9] По овој знаменитој породици је племе добило име. Паштровска општина спомиње се већ 1377. године.[7]

Након распада Српског царства, притиснути од стране Османлија, Млечана и локалних владара, главари племена су 1423. године потписали споразум са Млетачком републиком по којем су постали њени поданици. Обавезали су се да ће ратовати у њену корист од Скадра до Котора, а заузврат су им Млечани оставили њихову аутономију и пређашња права, узели их под своју заштиту и омогућили им слободну трговину по целој Млетачкој републици. Остали су у оквиру Млетачке републике до њеног пада 1797. године, а затим су постали део Илирских провинција за време Наполеона, па Хабзбуршког царства. Иако су били снажна братства у 15. веку, због учесталих сукоба са Турцима и суседним Грбљанима, доста становништва напушта тај део и исељава се на север ка Далмацији и у Италију.[7] Паштровић се као братствено име од 16. века више не спомиње у црногорском приморју, али се среће у Далмацији и Венецији, а касније и у Јужној Угарској код бачких Буњеваца. Ипак, није јасно да ли ови Буњевци имају везе са црногорским Паштровићима или је истоветност патронима код ове две популације случајна.[7]

Венецијански зидови Будве на поштанској разгледници из 1900.

Племена[уреди]

Паштровиће чини 12 племена. Та племена су: Бечићи, Калађурђевићи, Дабковићи, Митровићи, Љубише, Барочи, Режевићи, Срзентићи, Давидовићи, Суђићи, Миџори и Арменко (до 19. века Томић).[1][7] Племена су различитог порекла - највише из Старе Црне Горе, Старе Србије и Пипера.[7]

Племе Барочи су нестали у 19. веку, док су Режевићи веома хетерогеног састава са доста родова. Код Режевића, родови Вуковића, Зеновића и Павловића је су пореклом из Старе Србије или Старе Црне Горе. Досељени су рано током 13. и 14. века. Међу тим родовима су и Перазићи који су досељени из Климената у 16. веку.[7] Што се Дабковића тиче, њихов родоначелник је дошао из Пипера, односно из братства Црнци.[7] Црнци су део Лужана, племена које представља старији слој Пипера и некада насељавало подручја Пипера и околине. Попут Дабковића, исто важи и за Ђедовиће, Склендере и Радовиће из Режевића који су сродни и потичу од досељеника из Пипера из 15. века. Ови родови славе Велику Госпођу (Успење Пресвете Богородице).[7]

Самоуправа[уреди]

Под Млечанима, Паштровићи су имали степен аутономије. Били су подељени у две комунитаде (локалне самоуправе), Свети Стефан (острво) и Ластва или Кастелластва, којима су заседале одговарајуће Банкаде. Банкаде или Баканада, назване по италијанском "банкада", биле заправо традиционални систем власти и представљале су заједнички суд, односно збор. Године 1797, те две комунитаде су уједињене у јединствену комунитаду Паштровић.[10] Мандат самоуправне власти је била једна година. У свом саставу, Банкаде су имале четворицу суђа (судије), двојицу војвода, дванаест властелина у комунитади Свети Стефан (за свако од дванаест племена) и канзалиера и вицеканзалиера.[10] За комунитаду Ластва/Кастелластва, број властелина у саставу Банкаде није познат из разлога што је ту било само једно племе, а војводе су се звале капетани. По потреби, Банкаде су у свом саставу имале и стимадуре (проценитеље), чланове мировног већа и слично. Ректор (кнез, сопраинтендант, гувернадур) био је управитељ области, а биран је међу Паштровићима и потврђиван од стране млетачке, касније и аустријске власти, чије је интересе штитио.[10]

Првобитно „мјесто од правде“ где се састајао паштровски племенски суд (Банкаде) налазило се на жалу Дробни пијесак. Касније је то постало острво Свети Стефан, и то је био готово 400 година, све до 1929. године када је Банкада престала да постоји.[11] Збор састајао се на Видовдан.[12]

Живот и култура[уреди]

Паштровићи су постигли свој највећи успон за време Немањића, када су поједини Паштровићи обављали послове за Цара Душана, а он им тада дарује племство.[13] Иако су били мало мање од четири века под Млечанима, Паштровићи су успели да сачувају свој језик, обичаје, писмо и повластице које је млетачки Сенат више пута потврђивао. Паштровићи су важили за добре морепловце и трговце, мада су знали да се баве и гусарењем, а дали су и велики број капетана и бродовласника. Већина становништва је живела од пољопривреде и сточарства, а у деловима код обале је било развијено и маслинарство.[13] Због учесталих сукоба, већи део становништва напушта Паштровиће и одлази за Далмацију, Италију и друге крајеве.[7]

Народна ношња[уреди]

За народну ношњу Паштровића, Вук Караџић је навео да имају елементе и рисанске и црногорске одеће.[14] Јован Вукмановић је утврдио да су Паштровићи примили црногорску ношњу од Црногораца током 19. века, без душанке и токе. Наводи да је капа коју су носили Паштровићи мало дубља, а долама при дну мало шира од црногорске.[14] Што се тиче украса на одећи, она је готово истоветна бокељској, јер им се роба првобитно израђивала у Котору, а касније у Цариграду где су Паштровићи одлазили и радили.[14] Тада је попримила мало и исламских елемената. Паштровићи су носили "кружат" (прслук) и димлије од тамноплаве или црне свите, као код Бокеља.[14]

Петар I Петровић Његош и Паштровићи[уреди]

Због честих сукоба између Црногораца и Паштровића, Петар Први се трудио да ова српска племена живе у миру. О томе је писао у писму од 5.1.1794.: "...Што се до Паштровићах и до Церногорацах тиче, то ја нећу заборавит, него сам међу њима до 23. априла вјеру уфатио... ПЕТР ПЕТРОВИЧ" [15]

Пишчевићи о свом поријеклу[уреди]

Александар Пишчевић, руски војник српског порекла, у својим мемаорима о свом пореклу пише:[16]

„Породица Пишчевић је племићка, српске националности. Она потиче из Далмације, из провинције Паштровића. То доказују многи породични документи који су ми остали после очеве смрти... Тада је Русија намеравала да предузме нешто са Србима који живе на обалама Дунава и Јадранског мора.”

Стјепан Митров Љубиша, познати српски књижевник и политичар из Паштровића

Познати Паштровићи[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Црна Гора и Црногорци, Вук Стеф. Караџић, 1837, „Пројекат Растко“
  2. „Бока Которска“, Вук Караџић, Ковчежић за историју језик и обичаје Срба сва три закона, у Бечу у штампарији јерменскога манастира, 1849, „Пројекат Растко“
  3. Бока и Бокељи, Симо Матавуљ, 1893, „Пројекат Растко“
  4. Прота Саво Накићеновић, Бока – антропогеографска студија, Етнографски завод, Београд, 1913.
  5. Др Јован Ердељановић, Етничко сродство Бокеља и Црногораца, Глас СКА, XCVI, Сарајево, 1920.
  6. 6,0 6,1 Манастир Градиште (PDF). Буљарица: Манастир Градиште. 2016. ISBN 978-9940-9563-1-8. Приступљено 6. 1. 2018. 
  7. 7,00 7,01 7,02 7,03 7,04 7,05 7,06 7,07 7,08 7,09 7,10 7,11 Бабић, Небојша (28. 1. 2017). Братства племена Паштровића. 
  8. Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, Утржанима и Опточићима, Његушима... сабрана дјела, стр. 145., 182... Цетиње: Светигора. 
  9. Соловјев, А. (9. септембар 1934). Политика. Београд. стр. 16. 
  10. 10,0 10,1 10,2 С. Суђић, Марко (2014). СУЂЕ И БАНКАДЕ ПАШТРОВИЋА ОД XV ДО XIХ ВИЈЕКА (Монографија). Петровац на Мору: Манастир Градиште, Буљарица. 
  11. „O Budvi”. Visit Budva. Приступљено 6. 1. 2018. 
  12. 12,0 12,1 12,2 12,3 V. Gregović, Đorđe. „O PAŠTROVIĆIMA”. Пројекат Растко. Приступљено 6. 1. 2018. 
  13. 13,0 13,1 Лукетић, Др Мирослав (2000). Поменик Паштровића I. Петровац. 
  14. 14,0 14,1 14,2 14,3 Барјактаровић, Мирко (1979). „Порекло и време настанка "црногорске" ношње”. Гласник Етнографског музеја у Београду. 43: 123. Приступљено 6. 1. 2018. 
  15. Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, стр 211., писмо бр. 39. Цетиње: Светигора. 
  16. Пишчевић, Александар (2003). Мој живот (1746.-1805.), стр. 25. и 31. Нови Сад: Матица српска и Српско-украјинско друштво. 
  17. Гавриловић, Андра (1903). Знаменити Срби 19. века, година 2. Загреб: Наклада и штампа Српске Штампарије (Деон. друштва). 

Литература[уреди]

  • Божић, Иван (1979). Немирно Поморје XV века. Београд: Српска књижевна задруга. 
  • Божић, Иван (1982). „Распад млетачког система у Приморју”. Историја српског народа. књ. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 403—413. 
  • Др Јован Ердељановић, Етничко сродство Бокеља и Црногораца, Глас СКА, XCVI, Сарајево, 1920.
  • Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, Утржанима и Опточићима, Његушима... сабрана дјела, стр. 145., 182... Цетиње: Светигора. 
  • Прота Саво Накићеновић, Бока – антропогеографска студија, Етнографски завод, Београд, 1913.
  • Манастир Градиште (PDF). Буљарица: Манастир Градиште. 2016. ISBN 978-9940-9563-1-8. Приступљено 6. 1. 2018. 
  • Бабић, Небојша (28. 1. 2017). Братства племена Паштровића. 
  • Соловјев, А. (9. септембар 1934). Политика. Београд. стр. 16. 
  • Барјактаровић, Мирко (1979). „Порекло и време настанка "црногорске" ношње”. Гласник Етнографског музеја у Београду. 43: 123. Приступљено 6. 1. 2018. 
  • Гавриловић, Андра (1903). Знаменити Срби 19. века, година 2. Загреб: Наклада и штампа Српске Штампарије (Деон. друштва). 
  • Пишчевић, Александар (2003). Мој живот (1746.-1805.), стр. 25. и 31. Нови Сад: Матица српска и Српско-украјинско друштво. 
  • С. Суђић, Марко (2014). СУЂЕ И БАНКАДЕ ПАШТРОВИЋА ОД XV ДО XIХ ВИЈЕКА (Монографија). Петровац на Мору: Манастир Градиште, Буљарица. 
  • Лукетић, Др Мирослав (2000). Поменик Паштровића I. Петровац. 

Спољашње везе[уреди]