Висинска болест

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Altitude sickness)
Висинска болест
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностбаромедицина
ургентна медицина

Висинска болест, болест висина, је скуп знакова и симптома који заједно описују разне поремећаје и њихове компликације које настају у организму у току боравка на великим висинама (најчешће изнад 2.400-2.500 метара изнад мора)[1]. Болест настаје чешће при брзом успону који не дозвољава телу да се прилагоди условима који владају на висини. У већини случајева ради се о благом поремећају, који се манифестује; главобољом, губитаком апетита мучнинином, отежаним дисањем, брзим замарањем и у већини случајева не захтева интервенцију лекара. Ретко напредује у акутни висински едем мозга и акутни висински едем плућа, који могу изазвати тешке функционалне последице у организму, појаву коме и смртног исхода (уколико се симптоми болести правовремено не препознају).

Најбољи начин спречавања појаве висинске болести је правилан (постепен) успон при чему се оставља довољно времена организму за аклиматизацију. Лечење висинске болести подразумева престанак даљег успона, брзи силазак на што нижу надморску висину, нарочито ако знаци болести и симптоми не пролазе или се погоршавају. Кисеоник и антиедематозни лекови примењују са као прва помоћ током силаска са висине.

Епидемиологија[уреди | уреди извор]

Инциденца висинске болести на највишим планинама света [2]

Не постоје поуздани подаци о томе колико особа оболева од висинске болести, зато што велики број људи који борави на екстремним висинама потиче из земаља у којима не постоји развијена медицинска служба, па се углавном у бројним студијама користе само подаци из високо развијених земаља на западу. Симптоми акутне висинске болести су често заједнички са симптомима других поремећаја изазваних висином, што може отежати диференцијалну дијагнозу и епидемиолошко праћење ове болести. У Хималајима често борави велика група ходочасника из сиромашнијих делова Непала и Индије који су због недовољне здравствене просвећености, често жртве акутне висинске болести и њених компликација (едема мозга и плућа), чији број није познат.[3]

Студије о висинској болести показују да је њена појава знатно чешћа на великим висинама (изнад 3.500 метара), мада постоје документовани случајеви акутног висинског едема мозга и на висинама до 2.100 метара [4] Преваленца акутне висинске болести процењује се између 43% и 63% у Хималајима, између 9% и 69% у Алпима.[5] Године 1993. Хонигман (енгл. Honigman) објављије податке о учесталости велике висине у Колораду код становништва и туриста. Инциденца у његовим истраживањима је од 22% између 1.850 и 2.750 метара и 42% изнад 3.000 метара.[6]

Висинска болест се најчешће јавља код особа које нису имале довољно времена да се прилагоде новој висини или је успон обављен током релативно кратког времена.[7] Путници који лете на дестинацијама које су на великој надморској висини, као што су Ласа, Тибет (3.810 метара) или Ла Паза, Боливији (4.000 метара, 25-35% случајева испољава симптоме висинске болести. Код оних који слећу на висину изнад 4.000 метара, 25-50% случајева испољава симптоме висинске болести. Процењује се да је код особа које слећу ваздухопловом изнад 4.000 метара инциденца акутног висинског едема мозга је око 1%, а код особа са симптомима висиснске болести 1-3%.[8]

Људи који дуготрајно или стално живе на великим надморским висинама ретко обољевају од акутне висинске болести. Постоје и нека истраживања која појаву акутне висинске болести (и њених компликација) објашњавају генетичким промена које се могу видете код становника који живе на великим висинама, међу којима има појединаца који не поседују отпорност на акутни висински едем мозга, и у складу са природном селекцијом, често завршавају свој живот, смртним исходом.[9],[4].

Постоје и студије које тврде да жене чешће пате од акутног висинског едема мозга од мушкараца, али и нешто мањи број студија које тврде другачије.[9] Зашто су жене у већем ризику од мушкараца није јасно, и вероватно је условљен хормоналним разликама, али и трудноћом па се трудницама до порођаја не препоручује да бораве на већим висинама од 2.500 метара [10].

Када су у питању деца такође недостају квалитетне студије, јер су деца врло ретко присутна на овим великим висинама. Обично је боравак деце на висини безбедан, али се и њихова тела тешко прилагођавају на низак ниво кисеоника па чешће оболовејау од висинске болести. Велика опасност код деце постоји због њихове немогућности да препознају симптоме висинском болести, тако да родитељи морају пажљиво пратити евентуалну појаву симптома висинске болести код деце.[10]

Не постоји ни довољан број студија које могу поуздано навести податке о утицају хроничних болести,(високог крвног притиска, срчаних и плућних болести, гојазности, итд), за које се верује да изазивају повећани ризик од развоја висинске болести.[10]

Многи истраживања доказују да је акутни висински едем мозга у непосредној вези са висинском болешћу и сматра да је најекстремнија компликација висинске болести [11][12] Акутни висински едем мозга се понекад јавља заједно са акутним висинским едемом плућа. Око 10-15% оних са акутним висинским едемом плућа, имају акутни висински едем мозга [4]. Код неколико случајева оболелих од акутног висинског едема плућа обдукција је показала да, је акутни висински едем мозга узрок смрти, а не акутни висински едем плућа.[13]

Смртност[уреди | уреди извор]

Смртност као најтежа последица висинске болести је ниска. На основу података прикупљених у Непалу, смрт као последица боравка на висински јавља се у 0.014% случајева, а од тога само 0.0036% узроковано је висинском болешћу. Према подацима из Велике Британије смртност код њихових алпиниста који су се покушали попети изнад 7.000 метара, висинска болест је узроковала смрт у 17% случајева.[2]

Етиологија[уреди | уреди извор]

Висинска болест се обично јавља на висинама изнад 2500 метара, најчешће након брзог успона или директног доласка на велику висину (авионом, хеликоптером, падобраном), који не дозвољава телу да се прилагоди недостатку кисеоника у атмосферском ваздуху, али и бројним другим по организам стресогеним факторима (хладноћа, ветар, атмосферске падавине УВ зрачење летењем у ваздухоплову без херметизоване кабине, итд). Непосредни узрок висинске болести, али и већине других поремећаја изазваних висином, је комбинација;

  • хипоксијом индуковане плућне хипертензије - која се одликује повишеним притиском у плућној артерији, нормалним притиском пуњења леве преткоморе и нормалном функцијом комора срца,
  • повећаном пропустљивошћу ендотела плућних капилара - која за последицу има излив течности у алвеоле и значајну редукцију дисајног волумена плућа,
  • повећањем пропустљивости ћелијске мембране – као последица хипоксије која има селективно дејство на ћелијске мембране, и успостављање равнотеже у концентрација јона унутар и изван ћелије. Из ћелија излаз јони К +2 а улазе јони Na+2, Ca+2,
  • снижењем онкотски притисак плазме - због ексудације течности у међућелијске просторе као последица хипоксијом индуковане промене концентрације натријума у телу.
ЕТИОЛОШКИ ФАКТОРИ ВИСИНСКЕ БОЛЕСТИ

Лични фактори[уреди | уреди извор]

  • Индивидуална отпорност на хипоксију (становници планина имају већу отпорност).
  • Пола (жене боље толеришу хипоксију).
  • Године старости (млади људи слабије толеришу хипоксија).
  • Психо-Физичко стање и стање морала.
  • Физичка припремљеност
  • Искуство (стечено боравком на висини)

Предиспозиција[уреди | уреди извор]

  • Брзина пењања;
  • Ниво и трајање хипоксије;
  • Интензитет мишићног напорезања;
  • Злоупотреба алкохола, дроге, лекова или кофеина.
  • Несаница, умор;
  • Психо-емоционалне напетост;
  • Хипотермија;
  • Неправилна исхрана;
  • Кршење режима уноса воде и минерала (дехидрација).
  • Гојазност.
  • Респираторних и друге хроничне болести (као што су упала крајника, бронхитис, упала плућа, хронични гнојне болести уста и зуба).
  • Губитка крви (анемија)

Климатски фактори[уреди | уреди извор]

Температура[уреди | уреди извор]
Са повећањем висине, просечна годишња температура се постепено снижава на 0,5 °C лети и 0,5° зими на сваких 100 метара висине. Зими висинска болест се чешће јавља него у летњим месецима. Нагли пад температуре такође има штетне ефекте.
Влажност[уреди | уреди извор]
Због ниског притиска и температура влажност са висином пада. На висини од 2.000 m, влажности ваздуха је два пута мање него на нивоу мора а на високим висинама, ваздух постаје скоро сува. То доводи до већег губитка телесне течности преко коже и плућа, и самим тим до појаве дехидрације. С друге стране, још влажан ваздух има високу топлотну проводљивост, и доприноси штетном утицају на ниским температурама. Зато је утицај влажности на висинску болест израженији када је влажност већа (на нижим висинама (Алпи - 2500 метара, Кавказ - 3.000 m)), а мање изражена на високим планинама са сувом климом (Тиен Шан - 3.500 m. Хималаји - 4.500 m)[14]
Ветар[уреди | уреди извор]
На висини ветар може да достигне снагу урагана (преко 200 km /час), и врши расхлађење тела, повећава психо-физичку исцрпљеност и отежава дисање.


На хладноћи и ветру организам удише мању количину ваздуха што појачава хипоксију. Хладноћа и повећана влажност стварају периферни едем ткива због вазоконстрикције капилара у кожи и повећане пропустљивости ћелија. У тако отеченом ткиву лакше настају смрзотине. Хладноћа је и узрок погоршања већ постојећих хроничних поремећаја у организму. Због тога, при ниским температурама, плућни или едем мозга настаје знатно брже - на великим висинама. На јаком високом мразу појава ових поремаћаја јавља се након 8-12 сати, уместо након уобичајених 24 часа.


Подела висине према опасностима за појаву висинске болести

1. Код здравих људи на висини од ( 0 - 1.525 m - ниска надморска висина), засићење хемоглобина у артеријској крви је изнад 96%.
2. На висини од (1.525 - 2.440 m - средња надморска висина), засићење хемоглобина кисеоником у артеријама је нормално или је изнад 92%, а утицаји висине благ и привремен.

3. На висинама од (2.440 - 4.270 m - висока надморска висина) засићење хемоглобина кисеоником у артеријама, је у распону од око 80%-92%, а крива дисоцијације хемоглобина спушта косо наниже на око 80% засићења кисеоником. Појава висинске болести и смањене способности организма су све учесталије на овој висини.

4. На висинама од (4.270 - 5.490 m - веома велике надморска висина), крива засићења хемоглобина је све „стрмија“, тако да и најмање снижење притиска кисеоника, изазива релативно велики пад засићења хемоглобина, а симптоми висинска болест и умањене физичке способности озбиљно угрожавају здравље.

5. Висине изнад (5.490 - 8.848 m (врх Мт. Евереста) - екстремна надморска висина), карактерише се засићењем хемоглобина у артеријској крви од 50% или испод тог нивоа, што ако се не компензује додатним удисањем кисеоника, изазива појаву тешког облика висинске болести, кому са смртним исходом.
Парцијални притисак кисеоника (кПа) у разним деловима респираторног и циркулационог система на нивоу мора и висини од 5.800 метара

Патофизиологија[уреди | уреди извор]

Атмосферски притисак, PaO2(kPa) и PaCO 2(kPa) на разним висинама
Висина (m) Атмосферски

притисак (kPa)

PaO 2 (kPa) PaCO 2(kPa)
0 101 (760 mmHg) 13.3 4,9
1.500 85 (641 mmHg) 10,1 4,9
2.500 75 (570 mmHg) 8,2 4,9
3.500 67 (506 mmHg) 6,4 4,9
5.500 52 (394 mmHg) 3,4 4,9
8.000 37 (284 mmHg) 0,4 4,9

Промена висине има јак утицај на људски организам. На висини (у новом окружењу) тело покушава да одржи стање хомеостазе, (повратак организма у стање пре него што је дошло до неких промена у њему), како би се у њему обезбедила, оптимална активност сложених хемијских система. Свака промена ове хомеостаза (изван оптималног животног окружења), приморава тело, да покуша да исправи тај дизбаланс. Такав један дизбаланс настаје са повећањем висине и утиче на способност тела да обезбеди адекватну количину кисеоника потребну за функцију дисања у ћелијама и ткивима. Ако адаптивни одговори на овај стрес нису адекватни, функцоналне способности система у телу, могу драматично опасти, а ако стрес делују и продужено (хронично) резултати могу бити озбиљни, па чак и фатални.Види Физиологија човека

Пре него схватимо утицај висине на функције организма, морамо разумети шта се дешава у окружењу на висини, а затим кроз те утицаје посматрати најважније промене које се јављају у унутрашњости тела као одговор на утицаје висине.[15]

Сваки појединачни гас у Земљиној атмосфери има свој притисак, који у гасној смеши, делују независно један од другог (отуда потиче и израз парцијалних притисак). Сваки појединачни гас својим парцијалним притиском доприноси укупном атмосферском притиску;

  • Просечна притисак атмосфере на нивоу мора је око 760 mmHg
  • Кисеоник који је присутан у количини од око 20% у атмосферском ваздуху има парцијални притисак у том истом ваздуху на нивоу мора 152 mmHg.
  • Концентрација угљен-диоксида у атмосферском ваздуху је око 4%, a његов парцијални притисак је 0,304 mmHg на нивоу мора.

Заједничка карактеристика промена спољне средине са повећањем надморске висином је смањена концентрација кисеоник у ваздуху, уз релативо константну вредност угљен-диоксида у атмосферском ваздуху. Са порастом висине снижава се и атмосферски притисак, и самим тим разређује (смањује) расположива количина кисеоника у ваздуху потребна за нормално дисање.

Размена кисеоника и угљен-диоксида између крви и алвеоларног ваздуха у плућима, зависи од три основна фактора;

Укупне површине алвеоларне мембране плућа

Плућна лвеоларна мембрана има велику површину (90–100 m²), која омогућава слободну размену гасова у плућима.

Дебљине алвеоларне мембране

Нормална дебљина алвеоларне мембране плућа је мања од дебљине црвених крвних ћелија (еритроцита). Током дужег боравка на висини она задебљава.

Парцијалног притиска кисеоника

Парцијалног притиска кисеоника се мења; смањује са порастом висине и расте након силаска са висине.

Плућна површина и дебљина алвеоларне мембране нису директно погођене променом висини, али је зато парцијалн притисак кисеоника, у директној вези са висином и значајно утиче на размену гасова у алвеолама плућа.

Патофизиологија едема[уреди | уреди извор]

Могући механизми висинске болести.
Тумачење скраћеница: ICF-унутарћелијска течност, ECF-ванћелијска течност, CBF-цереброспинални ликвор, ANP-атријални натриуретски пептид, PO2-притисак кисеоника, PCO2- притисак угљен-диоксида.

Основни механизми[уреди | уреди извор]

Са порастом хипоксије расту компензационе функција организма које на одређеном нивоу хипоксије, више не пружају организму довољну компензацију. Све већи недостатаккисеоника у атмосферском ваздуху доводи до пада парцијалног притисак кисеоника у плућима што има за последицу смањену засићеност артеријске крви кисеоником, и појаву едема у ткивима плућима и мозгу.[16]

Главни узроци појаве едем, изазваног хипоксијом су;

  • Повећан притисак у крвним судовима и капиларима, који настаје због спазма, задржавање воде и застој крви у венском систему;
  • Повећане пропустљивости капиларне зидове, што доводи до излаза течних компонената плазме у међућелијски простор;
  • Повећање пропустљивости ћелијске мембране – као последица хипоксије која има селективно дејство на ћелијске мембране, и успостављање равнотеже у концентрација јона унутар и изван ћелије. Из ћелија излаз јони К+2 а улазе јони Na+2 и Ca+2
  • Онкотски притисак плазме се смањује - због изласка течности у међућелијске просторе као последица промене концентрације натријума у телу.

Остали механизми[уреди | уреди извор]

Хипоксичном механизму придружују се и други механизми:

  • Недостатак калијума у миокарду - доводи до аритмија, смањује способност срчане пумпе и доводи до стагнације венске крви у малом (пућном ) крвотоку (што је узрок акутног висинског едема плућа), а нешто касније и у великом крвотоку (што узрокуј акутни висински едем мозга).
  • Пораст телесне температуре (и појава грознице) – је одговор на хипотермију, едем, погоршање хроничних запаљењских процеса и других фактора који подижу телесну температуру. Овај имуни одговор је „користан“ у нормалним условима, али у условима недостатка кисеоника још више погоршава хипоксију, због веће потребе организма за кисеоником. Истраживања су показала да је на 38 °C потрошња кисеоника удвостручен, а на 39,5 °C – учетворостручена.
  • Као последица пропустљивост зидова и плућних капилара - у алвеоле плућа улазе материје које су високомолекуларни протеина, крвни елементи и микроорганизми.
  • Хипотермија тела изазвана хладноћом - на висини, има додатни утицај на погоршање стања у организму на висини јер се симптоми висинске болести развијају након 8-12 часова уместо након уобичајених 24 часа.

Клиничка слика[уреди | уреди извор]

Типични симптоми који доминирају клиничком сликом висинске болести су;

  • Блага главобоља у 70% случајева,
  • Тешка главобоља која не реагује на било који најчешће примењиван облик лечења у (7%) случајева,
  • Поремећај спавања, несаница у 30% случајева,
  • Општа слабост, умор у 30% случајева,
  • Повећана жеђ,
  • Мучнина у 5% случајева,
  • Губитак апетита, анорексија у 5% случајева
  • Вртоглавица у 20% случајева,
  • Апатија,
  • Симптоми грипа без знакова грознице или са слабо израженом грозницом,
  • Приметна појава симптома неразговетаног говора,
  • Губитак способности доношења одлука,
  • Губитак координације и поремећај вида.

Дијагноза и диференцијална дијагноза[уреди | уреди извор]

Испорука кисеоника, ткивима и ћелијама зависи пре свега од функције срца, органа за дисање, и очуваности интегритета и функције васкуларног система, (укључујући и стање најзначајније ткивне течности крви).

Било који застој у овом наизглед простом физиолошком систему који је у суштина јако сложени „железнички систем“ захтева код утврђивања врсте и тежине поремећаја примену квалитетног хемодинамског, понекад и инвазивног мониторинга за адекватно (свеобухватно) утврђивање концентрације кисеоника у крви (лабораторијске анализе), процену његове испоруке од стране срца, стање крвног притиска, и процену других физичких параметара у организму.

Објективни знаци висинске болести

Због бројних ограничења у планинским условима (на висини) није могуће испоштовати све наведене процедуре за утврђивање болести-поремећаја, па се знаци неадекватне испоруке кисеоника и ткивне оксигенације (као најзначајнијег патофизиолошког механизма у развоју висинске болести) процењује на основу ових објективних и субјективних знакова и симптома висинске болести:[17]

Лево: Жена на нормалној надморској висини. Десно: Иста жена са натеченим лицем током трекинга на великој надморској висини (базни камп Анапурна, Непал; 4130 м).
  • промена психичког стања, узнемиреност, конфузија, поспаност, халуцинације
  • промене функција циркулаторног система; тахикардија и друге аритмије срца, промена пулса, хипотензија (касни знак)
  • промене на кожи; хладна, влажна лепљива кожа, успорено пуњење капилара које прати бледило или плаветнило (цијаноза), пораст телесне температуре итд.
  • периферног едем (отока руку, стопала и лица)
Остале процедуре у дијагностици[уреди | уреди извор]

Ако за то постоје могућности раде се и остале дијагностичке процедуре;

  • пулс оксиметрија
  • одређивање лактата или млечне киселине у крви и остале лабораторијска анализе
  • радиографија
Диференцијална дијагноза синдрома изазваних висином [18][19][20]
Назив Диференцијална дијагноза

Акутни висински едем плућа[уреди | уреди извор]

(енгл. High Altitude Pulmonay Edema) (HAPE)

Карактерише се следећим симптомима и знацима;[21]

  • Диспнеја у мировању.
  • Кашаљ
  • Слабост или умањена физичка способност.
  • Стезање у грудима или загушење
  • Знаци (најмање два);

Акутни висински едем мозга[уреди | уреди извор]

(енгл. High Altitude Cerebral Edema) (HACE)

Може се сматрати као „крајња фаза“ у развоју висиснске болести са следећим карактеристикама;

Поред тога ови сложени поремећаји, оксигенације, који настају у току висинке болести захтевају континуирано праћење свих параметара, висинске болести, која се карактерише брзом прогресијом промена и озбиљним поремећајима све до коме и смртног исхода. Зато је правилна и правовремена дијагностика од пресудног значаја за правовремено и квалитетно збрињавање и лечење висинске болести.

Терапија[уреди | уреди извор]

Терапија акутног висинске болести заснива се на следећим принципима;[22],[23]

Спуштање на нижу надморску висину[уреди | уреди извор]

Основа лечења висинске болести треба бити спуштање болесника на нижу висину испод нивоа на коме су симптоми почели, али то не може увек бити практично спроведено, због конфигурације терена на планини, неповољних метооролошких услова, краткоће времена за спуштање (због пешачења) итд. Зато је спуштање за 500-1000 метара обично довољно. Лакши случајеви могу се излечити на нижим висинама, а тежи, или случајеви код којих и поред примењене терапије долази до погоршања симптома треба трајно спустити на почетну надморску висину.

Повећање концентрације кисеоника у удахнутом ваздуху и артеријама[уреди | уреди извор]

Са терапијом кисеоником, се започиње, увек када је то могуће у што краћем времену од почетка симптома, поремећаја. Кисеоник се примењује преко кисеоничке маске или носне каниле, са протоком од 2 до 4 л/мин., (код лакших случајева) и 4 до 6 по л/мин. (код средње тешких и тешких облика).

Главни чланак: Хипербарична врећа

У одсуству кисеоника, може се применити преносна, платнена, хипербарична врећа (која се у задње време све више употребљава у бројним експедицијама на Хималајима). У комори димензија (2,13 метара у дужину и 0,54 метара у ширину) стварају се услови барометараског притиска који су еквивалентни барометарском притиску на висини која је за око 2.000 метара нижа од достигнуте.

Комора за надувавање атмосферским ваздухом до увећаног притиска

Комора се надувава атмосферским ваздухом, специјалном пумпом до притиска који је већи од амбијенталног за 105-220 mmHg. Ваздух у хипербаричној врећи се може обогатити додавањем свежег ваздуха, али и кисеоником, а угљен-диоксид уклања апсорбером (сода-лајм или натрон-креч), што додатно повећава учинак терапије.

Коришћењем ниског протока кисеоника у овим врећама штеди се количине драгоцених залиха кисеоника (које су најчешће ограничене транспортом) на планини.

Код тежих облика висинске болести коју прати акутни висински едема плућа, примењује се и асистирано дисање са позитивним притиском, употребом амбу-балона, или у изузетним хитним стањима, и применом методе вештачког дисања уста на уста, што додатно може повећати садржај кисеоника у артеријској крви.

  • Део опреме која се користи у терапији кисеоником на висини
  • Кисеоничка маска
    Кисеоничка маска
  • Кисеонички комплет који се најчешће користи за лечење висинске болести
    Кисеонички комплет који се најчешће користи за лечење висинске болести
  • Амбу балон са маском
    Амбу балон са маском

Остала терапија[уреди | уреди извор]

Лекови за лечење висинске болести[24]
Лекови Индикације Доза
Кисеоник
  • 2-6 l/min
  • 2-6 l/min
  • 2-6 l/min
Ацетазоламид[25]
  • 250 mg до 500 mg 48 часова пре успона
  • 125–500 mg/24 h
  • 250 mg
  • 250 mg 3 пута за 24 h
Дексаметазон
  • 2-4 мг/24 h
  • 4-8 мг/ 24 h, ив, им, преко устију
Ацетаминофен[26]
  • 325 mg на 4 часа, до 1000 мг/24 h
Ибупрофен
  • 325-1.000 mg на 4-6 h,
Аспирин
  • 325-1.000 mg на 4-6 h,
  • 325-1.000 mg на 4-6 h,
Хепарин
  • Код ИНР 2-3 пута већи од контролног даје се 5.000 i.j на 12 h
Триазолом
  • 0.125-0.250 mg.
Ибупрофен
  • 30 mg дневно
Нифедипин
  • 10 mg под језик, 30 mg/24 h
  • 20 mg дневно, након 24 h наставити употребу
до 72 h након поремећаја
Прохлорперизин
  • 5-10 mg у једној дози до 25 mg/24 h
Флуросемид
  • 20-40 mg /24 h

Хронична висинска болест[уреди | уреди извор]

Од стране перуанског научника Карлоса Монхе 1829, први пут је описан хроничнои облик висинске болести (која се по њему и данас назива „Монхеова болест“. Хронична висинска болест се ретко јавља, углавном код староседелаца који живе на висинама од 3.500-4.000 метара надморске висине.[2]

Овај облик висинске болести карактерише; пад физичких и менталних способности, промене у плућима и промене у централном нервном систему. Због раста хипоксија (и снижене засићеноста артеријске крви кисеоником) настаје пораст притиска у плућној циркулацији, и појава едема плућа, што изазива оптерећење и увећање величине десне половине срца и јетре.[2]

Грудни кош добија „бачваст“ облик, често праћен и задебљањем прстију са знацима цијанозе. Болесници са хроничниом висинском болешћу често се жале на кашаљ, искашљавање крви, диспнеју, бол у десном хипохондријуму, или крварење из органа за варење.[2]

Важан дијагностички знак хроничне висдинске болести је готово потпуно нестајање симптома након спуштања на ниску надморску висину. У лечењу изражених манифестација хроничне висинске болести примењују се исте мере лечења и лекови, као и код акутне висинске болести.[2]

Превенција [27][уреди | уреди извор]

Процес правилне превенције висинске болести, на првом месту захтева, примену мера правилне аклиматизације, јер појаве висинске болести, најчешће је последица лоше спроведене аклиматизације, али и индивидуалне неспособности појединих људи за боравак на висини.[28]

Правилна аклиматизација[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Аклиматизација човека на висину

Правилна аклиматизација захтева строго поштовање одређених правила и поступака:[29]

Знак упозорења постављен на планини има за циљ да планинаре упозори на могућу појаву висинских болести и друге поремећаје организма на висини.
  • Треба избегавати летове или вожњу, директно на високе нивое (почетна висина, успона мора бити испод 10.000 ft (3.000 m) одакле се наставља успон ходањем.
  • Ако се на високу надморску висину долази директно авионом или аутом први дан треба избегавати телесне напоре и даљи успон.
  • Ако је задата висина изнад 10.000 фита или (3.048 метара), повећање висине на би требало да буде веће од 1.000 ft (300 m) дневно, а након сваки 3.000 фита или (915 метара) успона потребан је дан одмора.
  • „Пењи се високо, спавај ниско“ је алпинистичка узречица и савет који дефинише да се након успона од 1.000 ft (300 m) у току дана, треба предвече, вратити на спавање на нижим висинама.
  • У случају појаве почнетних симптома висинске болести, на умереним висина, треба привремено стати са даљим успоном или ако су израженији, одмах започети спуштање на нижу висину.
  • Ако се симптоми интензивирају, обустаавља се дањи успон и одмах се започиње са спуштањем.
  • Треба имати у виду да различити људи имају и различиту способност аклиматизације на различитим висинама. Таквим особама се ограничава даљи успон све до правилно спроведене аклиматизације.
  • Употреба течности мора бити редовна и контролисана. Аклиматизација је често праћен губитком течности, тако да постоји могућност појаве симптома дехидратације. Унос течности, за правилну хидратацију мора да буде најмање 3-4 литара дневно, а измокравање урина стално и обилно.
  • По доласку на задату висину не треба се превише напрезати. Све активности треба обавњати у току дана и избегавати дуга спавања јер се током спавања, погоршавају симптоми висинских поремећаја.
  • Употребу дувана, алкохола и дроге, треба искљчити.
  • Употреба седатива, барбитурата, и других лекова за спавање се не препоручује, јер ови лекови утичу на даље смањење респираторних функција током спавања, што може резултовати погоршањем симптома.
  • Исхрана на висини мора бити богата угљеним хидратима (са више од 70% калорија из угљених хидрата).

Ако и поред свих предузетих мера, поједине особа, не испољавају знаке адаптације или праљвилне аклиматизације на достигнутој висини, већ развииајају почетне симптоме висинске болести, таквим особама се забрањује даљи успон. Такву особу у присуству пратиоца такве што пре спустити на почетну висину, на којој није испољавала симптоме поремећаја у организму.[2]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 61. ISBN 86-331-2112-3. 
  2. ^ а б в г д ђ е P W Barry, and A J Pollard „Altitude illness” BMJ. 2003 April 26; 326(7395): 915–919.
  3. ^ Basnyat B. The Pilgrim at High Altitude. 2006. High altitude medicine & biology. Volume 7. Number 2006.
  4. ^ а б в Hackett P, Roach R.”High altitude cerebral edema”. High altitude Medicine & biology. 2004. Volume 5. Number 2.
  5. ^ Maggiorini M, Buhler B, Walter M, et al. Prevalence of acute mountain sickness in the swiss Alps. BMJ 1990 ; 301 : 853-5.
  6. ^ Honigman B, Theis MK, Koziol-McLain J, et al. Acute mountain sickness in a general tourist population at moderate altitudes. Ann Intern Med 1993 ; 118 (8) : 587-92.
  7. ^ Duplain H, Sartori C, Scherrer U. Maladies de haute altitude. Rev Med Suisse 2007 ;3 : 1766-9.
  8. ^ Altitude Illness - Cerebral Syndromes на eMedicine, Приступљено 31.010.2010.(језик: енглески)
  9. ^ а б Rupert J. Koehle M. “Evidence for a genetic basis for altitude-related illness”. High Altitude Medicine & biology. 2006. Volume 7. Number 2. 2006.
  10. ^ а б в Familydoctor.org. High-altitude Illnes: How to Avoid It and How to Treat It. Available from: http://familydoctor.org/247.xml Архивирано на сајту Wayback Machine (10. фебруар 2007)
  11. ^ Hackett P. Roach R. “High-altitude illness”. The New England Journal of medicine. 12 juli 2001. Volume 345:107-114.
  12. ^ Basnyat B. Murdock R. High-altitude illness. The Lancet. 7 juni 2003. Volume 361: 1967-1974.
  13. ^ Rodway W et al. High-altitude-related disorders- part I: pathophysiology, differential diagnosis, and treatment. Nov-Dec 2003. Heart & Lung: The Journal of Acute and Critical Care. Volume 32: 353-359.
  14. ^ Rose, Stuart R.; Keystone, Jay S.; Connor, Bradley A.; Hackett, Peter; Kozarsky, Phyllis E.; Quarry, Doug (1 January 2006). "CHAPTER 15 - Altitude Illness". In Rose, Stuart R.; Keystone, Jay S.; Connor, Bradley A.; Hackett, Peter (eds.). International Travel Health Guide 2006-2007 (Thirteenth ed.). Philadelphia: Mosby. pp. 216–229.
  15. ^ Basnyat B. Tabin G. Altitude illness. in: Kasper D.L. Fauci A.S. Hauser S.L. Longo D.L. Jameson J.L. Loscalzo J. Harrison’s Principles of Internal Medicine. 19th ed. McGraw Hill, New York, NY2015: 476e
  16. ^ Houston C.S. Dickinson J. Cerebral form of high-altitude illness. Lancet. 1975; 2: 758-761
  17. ^ Auerbach P (2007). Wilderness Medicine (5th ed.). Mosby Elsevier. ISBN 978-0-323-03228-5.
  18. ^ „Altitude or Mountain Sickness - The Travel Doctor”. www.traveldoctor.co.uk. Приступљено 2022-03-22. 
  19. ^ High Altitude Medicine and Physiology, Ward Milledge, West, Chapman and Hall, New York, 1995.
  20. ^ „Lake Louise Definitions”. web.archive.org. 2010-01-07. Архивирано из оригинала 07. 01. 2010. г. Приступљено 2022-03-22. 
  21. ^ HAPE (High Altitude Pulmonary Oedema) Архивирано на сајту Wayback Machine (8. фебруар 2009), Приступљено 24. 1. 2010.(језик: енглески)
  22. ^ Altitude Illness - Pulmonary Syndromes на eMedicine Specialties, Приступљено 03. 2. 2010. (језик: енглески)
  23. ^ Altitude Illness - Cerebral Syndromes: Treatment & Medication на eMedicine Specialties, Приступљено 03. 2. 2010. (језик: енглески)
  24. ^ Cymerman, Allen and Paul B. Rock Medical Problems in High Mountain Environments: A Handbook for Medical Officers US Army Research Institute of Environmental Medicine Natick, MA 01760-5007, February 1994.]
  25. ^ Gertsch J.H. Lipman G.S. Holck P.S. et al. Prospective, double-blind, randomized, placebo-controlled comparison of acetazolamide versus ibuprofen for prophylaxis against high altitude headache: the Headache Evaluation at Altitude Trial (HEAT). Wilderness Environ Med. 2010; 21: 236-243
  26. ^ Harris N.S. Wenzel R.P. Thomas S.H. High altitude headache: efficacy of acetaminophen vs ibuprofen in a randomized, controlled trial. J Emerg Med. 2003; 24: 383-387
  27. ^ Outdoor Action Guide to High Altitude: Acclimatization and Illnesses, Приступљено 27. 1. 2010.(језик: енглески)
  28. ^ Luks A.M. McIntosh S.E. Grissom C.K. et al. Wilderness Medical Society practice guidelines for the prevention and treatment of acute altitude illness: 2014 update. Wilderness Environ Med. 2014; 25: S4-S14
  29. ^ Purkayastha, S. S., Ray, U. S. & Arora, B. S. (1995). Acclimatization at high altitude in gradual and acute induction. Jurnal of Applied Physiology.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Класификација
Спољашњи ресурси



Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Висинска_болест&oldid=27441080”