Пређи на садржај

Холокауст

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Холокауст
Долазак Јевреја у Аушвиц II у Пољској под немачком окупацијом, мај 1944. Већина је одабрана да иде у гасне коморе.
МестоЕвропа, углавном у Пољској под немачком окупацијом и Совјетском Савезу
Датум1941—1945.
Врста нападагеноцид, етничко чишћење, масовно убиство, злочин из мржње
Убијенооко 6 милиона Јевреја
УчеснициНацистичка Немачка заједно са својим савезницима

Холокауст или Шоа (хебр. הַשׁוֹאָה, HaShoah (haŠōʾā); „катастрофа”, „велика несрећа”) је име за систематски државни прогон и геноцид над различитим етничким, верским и политичким групама људи током Другог светског рата од стране Нацистичке Немачке и њених сарадника.[1][2] У ране примере холокауста укључују се прогон током Кристалне ноћи и Еутаназијски програм Т-4, што се касније развило у употребу одреда смрти и концентрационих логора, као и масовне и централно организоване покушаје да се усмрти сваки могући припадник група на које су циљали нацисти.[3] Жртве обухватају и 1,5 милиона деце. Холокаустом је обухваћено око две трећине од девет милиона Јевреја који су раније живели у континенталној Европи. Шира дефиниција холокауста обухвата нејеврејске жртве нацистичке кампање масовног убиства,[4] на бази биолошких фактора, као што су нпр. Роми, Пољаци, чланови других словенских етничких група, и пацијенти Акције Т4 који су били ментално и физички онеспособљени.[5] Једна чак шира дефиниција обухвата Русе, ратне заробљенике, хомосексуалце, Јеховине сведоке, црнце, политичке опоненте нациста, и чланове других мањих група.

Од 1941. до 1945. над Јеврејима је систематски вршен геноцид, што је био део шире иницијативе која је обухватала прогоне и убиства других народа у Европи. Под координацијом SS, са упутствима из највишег руководства Нацистичке партије, свака грана бирократије у Немачкој била је укључена у логистику и спровођење масовног убијања. Убиства су почињавана широм Немачком окупиране Европе, као и у самој Нацистичкој Немачкој, а такође су почињавана и на свим територијама под контролом њених савезника. Друге жртве нацистичких злочина су обухватале Пољаке, Украјинце, и друге Словене; совјетске грађане и совјетске ратне заробљенике; комунисте; хомосексуалце; Јеховине сведоке и друге. Око 42.500 притворних установа је кориштено у концентрацији жртава с циљем почињавања најгрубљих кршења људских права. Процењује се да је било преко 200.000 починилаца холокауста.

Европски Јевреји били су главне жртве холокауста, који су нацисти звали Коначно решење јеврејског питања. Као последице Другог светског рата, па и самог холокауста, прво је дошло до суђења у Нирнбергу, где је истакнутим нацистима суђено за злочине током рата. Као културолошка револуција, дошло је и до ентнацифирунга — денацификације, као и до договора о репарацијама између Израела и Западне Немачке. Цео процес прати и порицање холокауста, којим се холокауст приказује као сасвим оправдано дело.

Етимологија и дефиниција

[уреди | уреди извор]

Порекло речи

[уреди | уреди извор]

Холокауст (грчки: олокаустон — „потпуно спаљен“, од префикса оло и каустон — „спаљен“)[6][7] је жртва паљеница боговима или душама покојника код Грка и Римљана, при којој се обично (за разлику од других типова жртава) спаљивала цела жртвена животиња. Код старих Израелаца постојао је аналогни обред спаљивања целог јагњета (хебрејски: олам калил — „уништење огњем“).[8]

Реч холокауст први је за тај геноцид (који сами Јевреји означавају хебрејском речју шоа — „невоља“, „уништавање“) употребио црквени сабор протестантских цркава тадашње Западне Немачке. Постепено је ушао у општу употребу и данас је то основно значење речи. Употребљен је због посебног значаја и интензитета мржње према Јеврејима и идеолошке осуде јудаизма, која се издваја од поступака према другим нацистичким жртвама, а има своје дубоке корене у хришћанској цивилизацији (антисемитизам).

Термин је постепено ушао у општу употребу у разним језицима до 1970-их година. Међутим, у Општој енциклопедији ЈЛЗ, 3. свезак (1977), у чланку Холокауст наводи се само изворно значење.

Постоје разлике у опсегу примене појма. У ширем значењу, обухвата и геноцид над Ромима и Словенима, као и уништавање других група које је нацистички режим спроводио: хомосексуалаца, душевних болесника, политичких противника, пољских и совјетских ратних заробљеника, Јеховиних сведока итд.[4][9][10][11][12]

Дефиниција

[уреди | уреди извор]

Рестриктивна дефиниција холокауста је да је то био геноцид Јевреја од стране нациста.[13][14][а] Шира дефиниција холокауста обухвата неке или све нејеврејске жртве немачких кампања масовног убиства. Колумбијски водич за холокауст ограничава дефиницију холокауста на Јевреје, Роме и пацијенте Акције Т4 који су били ментални и физички инвалиди. Њени аутори пишу „све три групе, и само те групе, биле су једнаке жртве нацистичког расизма и геноцида“.[5] Они исто тако нуде три додатне дефиниције које обухватају гледишта историчара који идентификују неколико додатних група жртава. Једна је да се холокауст односи само на Јевреје, друга је да је било неколико различитих холокауста, сваки од којих је погађао засебну групу, а трећа обухвата све немачке расно мотивисане злочине.[21] Тимоти Снајдер је написао: „Термин холокауст се понекад користи на два различита начина: да означава све немачке политике убијања током рата, или да означава све репресије Јевреја од стране нацистичког режима“.[22]

Шира дефиниција такозваног „паралелног холокауста“ обухвата совјетске ратне заробљенике који су преминули као резултат злостављања узрокованог нацистичком расном политиком,[23] нејеврејске припаднике Пољака који су умирали од услова који су настали због нацистичке окупације Пољске, совјетске грађане који су умирали због сличних услова у окупираним деловима Совјетског Савеза,[24] ментално и физички неспособне људе који су убијани у оквиру програма еугенике Нацистичке Немачке,[25] Роме, или Романе и Синте,[26] хомосексуалце, Јеховине сведоке и друге религиозне дисиденте.[27]

Дистинктивна својства

[уреди | уреди извор]
Кориштени су гетои у којима су Јевреји били затварани пре слања у логоре смрти.

Геноцидна држава

[уреди | уреди извор]

Целокупно немачко друштво је било укључено у активности везане за геноцид, претварајући Трећи рајх у оно што је један истраживач холокауста, Мајкл Беренбаум, назвао „геноцидном државом“.[28] Бирократе су учествовале у проналажењу евиденције за идентификацију Јевреја, конфискацију имовине и планирање распореда возова којима су депортовани Јевреји. Компаније су отпуштале јеврејске раднике, а касније запошљавале Јевреје као робовску радну снагу. Универзитети су искључивали студенте и професоре Јевреје. Немачке фармацеутске компаније су тестирале лекове на заробљеницима; друге компаније су градиле крематоријуме.[28] При улазу затвореника у логоре смрти, било им је наређено да предају сву личну својину, која је била пописана и означена пре него што је послата у Немачку за поновну употребу или рециклирање.[29] Путем прикривених рачуна, Немачка национална банка је помогла у прању драгоцености одузетих жртвама.[30]

Саул Фридлендер пише да „ни једна друштвена група, ни једна верска заједница, ни једна научна институција или професионална асоцијација у Немачкој и широм Европе није прогласила своју солидарност са Јеврејима“[31] Он пише да су неке хришћанске цркве „декларисале да би конвертоване Јевреје требало посматрати као део стада, али чак и тада с резервом“.[31] Фридлендер тврди да то чини холокауст особеним, пошто је антисемитска политика могла да се „спроводи до њених најекстремнијих нивоа без уплитања било каквих значајних компензацијских гледишта“.[31]

Идеологија и скала

[уреди | уреди извор]

Историчар Бауер Јехуда тврди да је холокауст био заснован на идеологији и митовима, а не на практичним разматрањима.[32] Еберхард Јекел тврди да је једно особено својство холокауста било да је први пут нека држава ставила своју пуну моћ иза декларације да цео народ треба да буде потпуно избрисан без изузетка и то што је пре могуће.[33]

Убиства су систематски спровођена у готово свим подручјима окупиране Европе, у више од 20 окупираних земаља.[34] Убијено је скоро 3 милиона Јевреја у окупираној Пољској и између 700.000 и 2,5 милиона Јевреја у Совјетском Савезу. Стотине хиљада других Јевреја је убијено у остатку Европе под немачком окупацијом.[35] Из дискусија на Ванзејској конференцији јасно је да је нацистичко „коначно решење јеврејског питања“ обухватало Велику Британију и све неутралне државе Европе, као што су Ирска, Швајцарска, Турска, Шведска, Португалија и Шпанија.[36] Процењује се да је било преко 200.000 починилаца холокауста.[37]

Индустријализовано убијање

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Логор смрти

Употреба концентрационих логора, или логора смрти, опремљених гасним коморама за систематско масовно истребљење људи, била је јединствена карактеристика холокауста. Изграђени су за систематску сврху убијања милиона људи, пре свега помоћу отровног гаса.[38] Стационарни објекти који су изграђени у сврху масовног истребљења резултат су ранијег нацистичког експериментисања са отровним гасом током тајног програма еутаназије менталних пацијената.[39]

Спровођење холокауста у Нацистичкој Немачкој

[уреди | уреди извор]
Геринг издао налог Хајнриху да изврши "све потребне припреме за целокупно решење јеврејског питања у Европи". Овим је започето "коначно решење", односно, физичко уништавање европских Јевреја.[40]
— Ратни дневник Врховне команде Вермахта од 31. јула 1941.
Мапа убијених Јевреја у процентима у односу на предратни број
  0% - 1%
  2% - 34%
  35% - 59%
  60% - 79%
  80% - 90%

Иако су антисемитизам и елиминација Јевреја из друштвеног живота били једни од темеља нацистичке идеологије, те, иако су Јевреји, прво у самој Немачкој, а потом у окупираним и сателитским земљама, били изложени различитим врстама прогона, па и повремених погрома (од којих је најпознатија Кристална ноћ), физичка елиминација Јевреја - Коначно решење јеврејског питања - као службена политика Нацистичке Немачке је установљена тек на конференцији у Ванзеу почетком 1942. године.

Холокауст је имао различите форме, али је најчешћа и најзлогласнија било масовно хватање Јевреја и њихово трпање у возове који су их довозили до посебних концентрационих логора - логора смрти - у Немачкој, Аустрији и Пољској. Део њих - најчешће жене, деца и старци - при доласку је одмах ликвидиран, док је део привремено остављан на животу као робовска радна снага. Методе ликвидације су постепено еволуирале у масовно гушење у гасним коморама, а лешеви су се спаљивали у крематоријумима.

Цели је процес био у надлежности Адолфа Ајхмана, који је показао велике организационе способности и битно допринео да убијање иде што брже и ефикасније. Без обзира на његове напоре, холокауст је с временом ипак почео црпети велике логистичке ресурсе Рајха и тако посредно утицати на ситуацију на ратиштима. Холокауст је настављен све до самог краја рата, односно слома Нацистичке Немачке.

"Коначно решење јеврејског питања"

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Ванзејска конференција
Адолф Ајхман на суђењу у Израелу

Под овим називом је од 1941. (запис Адолфа Ајхмана од 12. марта 1941, и наредбе RSHA од 29. маја 1941) у Нацистичкој Немачкој позната масовна депортација Јевреја у концентрационе логоре широм Европе.

Већ у антисемитским дискусијама крајем 19. века, јавља се појам физичког уништења Јевреја и њихове културе на подручју Немачке. Први предлози ограничавају се на одузимање грађанских права и њихово исељавање. Доласком Адолфа Хитлера на власт и националсоцијалиста, ове мисли добијају облик у стварности. Прве мере депортације почињу се спроводити после напада Немачке на СССР, 22. јуна 1941. године. У дневној наредби за своје јединице СД-а, дéла нацистичке организације SS, њен командант Рајнхард Хајдрих наређује погром над јеврејским становништвом источних провинција. Поред тога, даје наредбу да се Јевреји који се налазе у политичким партијама или на државним положајима на месту ликвидирају. Долази до масовних убијања мушкараца, и пребацивања жена у радне логоре на западу, поготово у освојеним балтичким земљама. Да би се спречила освета од стране јеврејског становништва, од августа 1941. долази до свеукупне депортације без обзира на пол. Поред специјалних јединица Сигурносне службе SS (SD) и SS у ове акције се укључују и јединице полиције и Гестапоа, углавном под командом виших официра SS. Подршку им дају и регуларне јединице немачке војске Вермахтa, које за транспорт дају своје камионе. Размере убистава се могу видети у извештајима ових специјалних јединица. ЕК3 (Einsatzkommando 3 - Специјална јединица 3) у свом извештају наводи:

Знак SS
  • Од почетка јула 1941. до данас (датум извештаја је 1. децембар 1941) коначном решењу је приведено [ликвидирано] 133.346 Јевреја са подручја Летоније и Минска. Даљних 4.000 је при акцијама локалних полицијских јединица и при спровођењу сигурносних мера ликвидирано на месту догађаја.

У даљњем тексту, шеф ове јединице, SS-Standartenführer Jäger наводи:

  • … циљ решења јеврејског проблема на подручју Летоније може се сматрати достигнутим. У Летонији сада више нема Јевреја осим радника-Јевреја. Ове сам такође желио да елиминирам, али ми је то онемогућено од стране војне управе Вермахта.
Следећа табела историчарке Луси Давидович приказује број убијених Јевреја по државама (у предратним границама):[41]
Држава Број
Јевреја
пре рата 		Убијено Убијено (%)
Пољска 3,300.000 3,000.000 90
Балтичке земље 253.000 228.000 90
Немачка и Аустрија 240.000 210.000 90
Чешка и Моравска 90.000 80.000 89
Словачка 90.000 75.000 83
Грчка 70.000 54.000 77
Холандија 140.000 105.000 75
Мађарска 650.000 450.000 70
Белорусија 375.000 245.000 65
Украјина 1,500.000 900.000 60
Белгија 65.000 40.000 60
Југославија 43.000 26.000 60
Румунија 600.000 300.000 50
Норвешка 2.173 890 41
Француска 350.000 90.000 26
Бугарска 64.000 14.000 22
Италија 40.000 8.000 20
Луксембург 5.000 1.000 20
Русија 975.000 107.000 11
Данска 8.000 52 <1
Укупно 8,861.800 5,933.900 67

Док се холокауст већ налазио у пуном јеку, Геринг тражи од стране Хајдриха (31. јул 1941) један предлог за решење овог проблема, те припрему за целокупну територију Европе под контролом Немачке. После завршетка плана, Хајдрих 20. јануара 1942. позива све упућене министре и вође релевантних одсека на конференцију и презентацију у Берлину (Ванзејска конференција). План је у главном предвиђао депортацију и убиство Јевреја у концентрационим логорима, те употребу за рад способних у немачкој ратној привреди. Са депортацијом немачких Јевреја је почето већ у октобру 1941. Они бивају спроведени у гетое на истоку, претежно у градове Минск, Рига и Лођ који су на почетку исељавања немачких Јевреја већ били слободни од Јевреја.

Варшавски гето

Ако на месту доласка није било могућности смештаја, нацисти су их ликвидирали при доласку. Од 19. транспорта из Берлина у Ригу, од 1.500 депортованих мушкараца, убијено је 1.440 док је само 60 поштеђено као радна снага. Иако је за ратну индустрију било неопходно држати вагоне слободним, нацисти су само из Берлина са 22 транспорта превезли преко 13.000 Јевреја у Лођ, Минск, Ковно, Травники и Ревал.

При избору места за концентрационе логоре, истакао се сам шеф немачке полиције и СС-а, Хајнрих Химлер. Једно од места која је форсирао био је концентрациони логор Аушвиц, заједно са женским логором Аушвиц-Биркенау.

Химлеров леш после самоубиства

При разговору са Химлером и представницима РСХА, Ајхман се одлучује за ликвидацију гасом, као ефикасним и јефтиним средством за масовну ликвидацију. Овај гас, Циклон-Б, од тада се користи у посебно уређеним просторијама, гасним коморама, у скоро свим већим логорима. Јевреји су у ове просторије увођени са образложењем да ће бити посути средствима за дезинфекцију и против бува, те је после затварања комора кроз тушеве уместо воде и средстава пуштан отровни гас. Лешеви мртвих Јевреја су после тога бацани у јаме или спаљивани у крематоријумима логора. Пре Циклона-Б коришћен је угљен-моноксид у покретним гасним коморама. На овај начин је у самом Аушвицу убијено 145.500 Јевреја. До 1945. године у Аушвицу је било 7 гасних комора, тако да се број убијених само може проценити. У логору Треблинка 700.000 лешева је ископано од стране Јевреја-радника и спаљено. 4. новембра 1943, када се Црвена армија већ налазила на путу према западу, Глобочник јавља Химлеру: „19. 10. 1943. завршио сам операцију Рајнхарт (уништење логора и затвореника) коју сам водио на подручју Генералног губернаторства“ (Пољска).

Процењује се да је у Пољској у овој акцији убијено око 1,75 милиона Јевреја.

У новембру 1943. је само из Лублина у Мајданек депортовано око 17.000 Јевреја који су ликвидирани са већ затворенима. Гето у Лођу је евакуисан у аугусту и септембру 1944. пред доласком Црвене армије, при чему је ликвидирано око 62.000 Јевреја. Пре тога је Химлер већ 1942. наредио ликвидацију гета Пинск чиме је Украјина постала од Јевреја слободна.

Немогуће је утврдити тачан број ликвидираних Јевреја за време Нацистичке Немачке, тако да процене варирају између 4,5 и 6 милиона страдалих.

Улаз у логор Аушвиц

Спровођење холокауста на Балкану

[уреди | уреди извор]

Нацисти и подршка коју су они добили на Балкану довели су до драстичне трансформације етничког састава у региону. Јеврејско становништво пало је са 856.000 у 1930. години на мање од 50.000 у 1950.[42]

Када су у Грчкој уведене мере против Јевреја, низ различитих организација и институција, укључујући цркву, атинску полицију и комунисте, пружио је ефикасну и јасну критику. Архиепископ Дамаскин срео се са опуномоћеником Рајха у Грчкој и уложио снажан приговор у вези с мерама које се предузимају против Јевреја у Солуну.

Народноослободилачки фронт, најснажнија међу грчким организацијама отпора, био је најефикаснији у пружању помоћи Јеврејима да се сакрију или да побегну и тако преживе. Припадници ове организације изигравали су планове нациста уништавајући податке о јеврејској заједници у Атини, а помогли су и рабину да пребегне на слободну територију. ЕАМ-ова илегална штампа редовно је објављивала позиве становништву да помаже јеврејским суграђанима, док је сама организација омогућавала грчким Јеврејима да се пребаце на Блиски исток или их регрутовала као добровољце у своје редове.[42]

Последице

[уреди | уреди извор]

Холокауст је иза себе оставио трајне последице. Рачуна се да је у њему убијено пет до шест милиона Јевреја, односно трећина свих Јевреја који су пре рата живели у свету.[43] Демографска слика у Европи се битно променила, поготово у Источној и Средњој Европи, где су јеврејске заједнице престале постојати. Највећи део преживелих је одлучио да емигрира у САД, односно у Палестину, где је створена јеврејска национална држава Израел.

Роми су друга група која је била објект геноцида. Број њихових жртава процењује се на 220.000 или више (до 800.000), између четвртине и половине њиховог укупног броја у Европи. Са свим другим групама које су систематски истребљиване, број жртава холокауста (у ширем смислу речи, не укључујући само Јевреје) обично се процењује на 9 до 11 милиона, иако неке процене иду и до 26 милиона.

Слично као и Први светски рат, холокауст је представљао велики шок за тадашњу западну цивилизацију. Многи су се тешко мирили с тим да је убијање у таквом опсегу и с таквим нивоом нехуманости могуће у 20. веку, поготово када долази од стране тако напредне, просвећене и цивилизоване државе као што је Немачка. Још се теже било помирити с чињеницом да су у сврху тог пројекта кориштена најмодернија достигнућа науке. Зато се холокауст често описује као јединствен догађај у светској историји, односно одговорност за њега се приписује ограниченом броју људи – најчешће самом Адолфу Хитлеру и уском кругу његових присталица – и специфичном сплету околности за које је мало вероватно да ће се икада поновити.

С друге стране, у последње време се све више износе тезе да холокауст не би био могућ, барем не у тако масовном опсегу, да нацисти нису уживали прећутну или отворену подршку нејеврејског становништва, чак и у окупираним земљама попут Пољске, мотивисану похлепом и латентним антисемитизмом.

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Даљи примери обухватају Бена Кирнана у Blood and Soil,[15] Стива Аткинса у Holocaust Denial as an International Movement,[16] Сузан Зукоти у The Holocaust, the French, and the Jews,[17] Ричарда Еванса у Lying About Hitler,[18] Мартина Гилберта у The Holocaust,[19] и Адама Џонса у Genocide.[20]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Snyder 2010, стр. 389, 413, chpt. Numbers and Terms.
    Further examples of this usage can be found in: Bauer 2002, Cesarani 2004, Dawidowicz 1981, Evans 2002, Gilbert 1986, Hilberg 1996, Longerich 2012, Phayer 2000, Zuccotti 1999
  2. ^ Jager, Elliot (2016). „Inside Yad Vashem”. A Zionist memorial to the victims of Hitler’s war against the Jews. Архивирано из оригинала 02. 05. 2016. г. Приступљено 26. 02. 2017. 
  3. ^ „The Holocaust: Definition and Preliminary Discussion”. yadvashem.org. Yad Vashem. Архивирано из оригинала 28. 04. 2020. г. Приступљено 26. 6. 2015. 
  4. ^ а б Gerlach 2016, стр. 14.
  5. ^ а б Niewyk & Nicosia 2000, стр. 45, 51–52.
  6. ^ ὅλος in Liddell, Henry George; Scott, Robert (1940) A Greek–English Lexicon, revised and augmented throughout by Jones, Sir Henry Stuart, with the assistance of McKenzie, Roderick. Oxford: Clarendon Press. In the Perseus Digital Library, Tufts University.
  7. ^ καυ-τός, ή, όν in Liddell, Henry George; Scott, Robert (1940) A Greek–English Lexicon, revised and augmented throughout by Jones, Sir Henry Stuart, with the assistance of McKenzie, Roderick. Oxford: Clarendon Press. In the Perseus Digital Library, Tufts University.
  8. ^ Whitney, William Dwight, ур. (1904). „Holocaust”. The Century Dictionary and Cyclopedia. 4. стр. 2859. Приступљено 1. 6. 2016. 
  9. ^ Snyder 2010, стр. 384
  10. ^ Fitzgerald 2011, стр. 4
  11. ^ Hedgepeth & Saidel 2010, стр. 16
  12. ^ Evans 2015, The Anatomy of Hell harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFEvans2015 (help)
  13. ^ Snyder 2010, стр. 412-413.
  14. ^ Bauer 2002, стр. 10–11.
  15. ^ Kiernan 2009, стр. 454.
  16. ^ Atkins 2009, стр. 11.
  17. ^ Zuccotti 1993, стр. 5.
  18. ^ Evans 2002, стр. 104.
  19. ^ Gilbert 1985, стр. 18.
  20. ^ Jones 2006, стр. 147.
  21. ^ Niewyk & Nicosia 2000, стр. 51–52.
  22. ^ Snyder 2010, стр. 412.
  23. ^ Niewyk & Nicosia 2000, стр. 48–49.
  24. ^ Niewyk & Nicosia 2000, стр. 49–50.
  25. ^ Niewyk & Nicosia 2000, стр. 48.
  26. ^ Niewyk & Nicosia 2000, стр. 47–48.
  27. ^ Niewyk & Nicosia 2000, стр. 50–51.
  28. ^ а б Berenbaum 2006, стр. 103.
  29. ^ Arad 1987, стр. 154–159.
  30. ^ Fischel, стр. 167.
  31. ^ а б в Friedländer 2007, стр. xxi.
  32. ^ Bauer 2002, стр. 48.
  33. ^ Maier 1988, стр. 53.
  34. ^ United States Holocaust Memorial Museum 1996, стр. 7.
  35. ^ Crowe 2008, стр. 447.
  36. ^ Gilbert 2001, стр. 289.
  37. ^ Stone 2011, стр. 109.
  38. ^ Gellately & Stoltzfus 2001, стр. 216.
  39. ^ „Gassing Operations”. Holocaust Encyclopedia. United States Holocaust Memorial Museum. 20. 6. 2014. Приступљено 25. 1. 2015. 
  40. ^ „Nikola Živković, Srbi u Ratnom dnevniku Vrhovne komande Vermahta”. Архивирано из оригинала 03. 08. 2016. г. Приступљено 26. 02. 2017. 
  41. ^ Dawidowicz 1986, стр. 403.
  42. ^ а б „Historijska čitanka, Drugi svjetski rat” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 09. 01. 2014. г. Приступљено 26. 02. 2017. 
  43. ^ Dawidowicz 1975, стр. 403.

Цитирана библиографија

[уреди | уреди извор]

Литература

[уреди | уреди извор]
Allen, Michael Thad (2002). The Business of Genocide: The SS, Slave Labor, and the Concentration Camps. London and Chapel Hill: The University of North Carolina Press. 
——— (1989). „Rescue by negotiations? Jewish attempts to negotiate with the Nazis”. Ур.: Michael R. Marrus. The Nazi Holocaust, Part 9: The End of the Holocaust. Walter de Gruyter. стр. 3—21. 
——— (1998) [1994]. „Gypsies”. Ур.: Yisrael Gutman; Michael Berenbaum. Anatomy of the Auschwitz Death Camp. Bloomington, IN: Indiana University Press. стр. 441–455. 
——— (2002). Rethinking the Holocaust. New Haven, CT: Yale University Press. 
Bennett, Gaymon; Peters, Ted; Hewlett, Martinez J.; Russell, Robert John, ур. (2008). The Evolution of Evil. Vandenhoeck & Ruprecht. ISBN 978-3525569795. Приступљено 1. 7. 2016. 
Benz, Wolfgang (2007). Die 101 wichtigsten Fragen- das dritte Reich (2nd изд.). C.H. Beck. 
Berenbaum, Michael (2005). The World Must Know: The History of the Holocaust as Told in the United States Holocaust Memorial Museum. United States Holocaust Memorial Museum, Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0801883583. 
Bergen, Doris (2016). The Holocaust: A Concise History 3rd ed. Rowman & Littlefield. 
Berghahn, Volker R. (1999). „Germans and Poles, 1871–1945”. Yearbook of European Studies. 13: 15—36. 
Black, Edwin (2009). The Transfer Agreement: The Dramatic Story of the Pact Between the Third Reich and Jewish Palestine. Washington, D.C.: Dialog Press. стр. xiii. ISBN 978-0914153139. 
Bloxham, Donald (2000). Extermination through work: Jewish Slave Labour under the Third Reich. 1. Holocaust Educational Trust Research Papers. 
Brechtken, Magnus (1998). Madagaskar für die Juden: antisemitische Idee und politische Praxis 1885–1945 (2nd изд.). Munich: Oldenbourg Wissenschaftsverlag. 
Breitman, Richard (1991). The Architect of Genocide: Himmler and the Final Solution. New York: Knopf. 
Browning, Christopher (1986). „Nazi Ghettoization Policy in Poland: 1939–41”. Central European History. 19 (4): 343—368. ISSN 0008-9389. JSTOR 4546081. doi:10.1017/s0008938900011158. 
——— (1992). Ordinary Men: Reserve Police Battalion 101 and the Final Solution in Poland. New York: HarperCollins.  London: Penguin Books (2001).
——— (2004). The Origins of the Final Solution: The Evolution of Nazi Jewish Policy, September 1939 – March 1942. Jerusalem: Yad Vashem. 
Buchheim, Hans (1968). „Command and Compliance”. Ур.: Helmut Krausnick; Hans Buchheim; Martin Broszat; Hans-Adolf Jacobsen. The Anatomy of the SS State. New York: Walker and Company. стр. 303—396. 
Buchholz, Werner (1999). Pomern. Deutsche Geschicte im Osten Europas. Berlin: Siedler. 
Burleigh, Michael (2000). „Psychiatry, Society and Nazi 'Euthanasia'”. Ур.: Omer Bartov. The Holocaust: Origins, Implementation, Aftermath. London: Routledge. стр. 43–62. 
Burleigh, Michael (2001). The Third Reich: A New History. 
———; Wippermann, Wolfgang (1991). The Racial State: Germany 1933–1945. Cambridge: Cambridge University Press. 
——— (2005). Eichmann: His Life and Crimes. London: Vintage. 
Cooper, Robert W. (2010). The Red Triangle: The History of the Persecution of Freemasons. Bungay: Lewis Masonic. 
——— (2011) [1947]. The Nuremberg Trial. London: Faber & Faber. ISBN 978-0571272730. 
Cornwell, John (1999). Hitler's Pope: The Silence of Pius XII. London: Viking. 
Корнвел, Џон (2000). Хитлеров папа: Тајна историја Пија XII. Београд: Службени лист СРЈ. 
Czech, Danuta (1989). Kalendarium der Ereignisse im Konzentrationslager Auschwitz-Birkenau 1939–1945. Rowohlt, Reinbek. 
——— (1981). The Holocaust and the Historians. Cambridge, MA: Harvard University Press. 
Dear, Ian; Foot, Richard D. (2001). The Oxford companion to World War II. Oxford: Oxford University Press. 
Diamant, Adolf (1998). Zerstörte Synagogue vom November 1938: Ein Bestandaufnahme. Frankfurt-am-Main: Selbstverlag. 
Domarus, Max (2004). Hitler: Speeches and Proclamations (4 volumes). Wauconda, IL: Bolchazy-Carducci Publishers. 
Dwork, Deborah (1996). Auschwitz, 1270 to the present. New York: Norton. ISBN 978-0-393-03933-7. 
Ђурић, Рајко; Милетић, Антун (2008). Историја холокауста Рома. Београд: Политика. 
Ehrenreich, Eric (2007). The Nazi Ancestral Proof: Genealogy, Racial Science, and the Final Solution. Bloomington: Indiana University Press. 
Engel, David (2012). The Holocaust: The Third Reich and the Jews. London: Routeledge. 
Evans, Richard J. (1989). In Hitler's Shadow. New York, NY: Pantheon. 
——— (2005). The Third Reich in Power. New York: Penguin. 
——— (2002). Lying About Hitler: The Holocaust, History and the David Irving Trial. London: Verso. 
——— (2008). The Third Reich at War. London: Allen Lane. 
——— (2015). The Third Reich in History and Memory. Oxford University Press. 
Farbstein, Esther (1998). „Diaries and Memoirs as a Historical Source: The Diary and Memoir of a Rabbi at the 'Konin House of Bondage'” (PDF). Yad Vashem Studies. 26: 87—128. 
Fest, Joachim (1999). Speer: The Final Verdict. San Diego, CA: Harcourt. 
Finkelstein, Norman G. (2003). The Holocaust Industry: Reflections on the Exploitation of Jewish Suffering (2nd изд.). London: Verso. ISBN 978-1-85984-488-5. 
Fischel, Jack R. (1998). The Holocaust. Westport, CT: Greenwood Press. 
——— (2010). Historical Dictionary of the Holocaust. Lanham, MD: Scarecrow Press. 
Fischer, Conan (2002). The Rise of the Nazis. Manchester: Manchester University Press. 
Fischer, Klaus (1995). Nazi Germany: A New History. New York: Continuum. 
Fleming, Gerald (1987). Hitler and the Final Solution. Berkeley & Los Angeles, CA: University of California Press. 
Fogelman, Edith (1994). Conscience and Courage: Rescuers of Jews During the Holocaust. Doubleday. 
Förster, Jürgen (1998). „Complicity or Entanglement?”. Ур.: Michael Berenbaum; Abraham Peck. The Holocaust and History. Bloomington, IN: Indiana University Press. стр. 266–283. 
Frank, Anne (2007) [1947]. The Diary of a Young Girl. London: Penguin Books. 
Friedlander, Henry (1994). „Step by Step: The Expansion of Murder, 1939–1941”. German Studies Review. 17 (3): 495—507. JSTOR 1431896. doi:10.2307/1431896. 
——— (1995). The Origins of Nazi Genocide: From Euthanasia to the Final Solution. Chapel Hill, NC: University of North Carolina Press. 
——— (1997). „Registering the Handicapped in Nazi Germany: A Case Study”. Jewish History. 11 (2): 89—98. JSTOR 20101303. doi:10.1007/BF02335679. 
Friedländer, Saul (1997). The Years of Persecution: Nazi Germany and the Jews 1933–1939. London: Weidenfeld & Nicolson. 
——— (2007). The Years of Extermination: Nazi Germany and the Jews 1939–1945. London: Weidenfeld & Nicolson. 
Fritz, Stephen (2011). Ostkrieg: Hitler's War of Extermination in the East. Lexington: The University Press of Kentucky. 
Gaon, Solomon (1995). „“The Non-European Holocaust: the fate of Tunisian Jewry””. Del fuego : Sephardim and the Holocaust. New York: Sepher-Hermon Press. ISBN 978-0-87203-143-2. 
Garbe, Detlef (2001). „Social Disinterest, Governmental Disinformation, Renewed Persecution, and Now Manipulation of History?”. Ур.: Hans Hesse. Persecution and Resistance of Jehovah's Witnesses During the Nazi-Regime 1933–1945. Bremen: Edition Temmen. стр. 251—265. 
Gellately, Robert (2001). Backing Hitler: Consent and Coercion in Nazi Germany. Oxford: Oxford University Press. 
Gellately, Robert; Stoltzfus, Nathan (2001). Social Outsiders in Nazi Germany. Princeton University Press. ISBN 978-0691086842. 
Gerwarth, Robert (2012). Hitler's Hangman: The Life of Heydrich. New Haven, CT: Yale University Press. 
——— (1988). Atlas of the Holocaust. 
——— (1993). The Dent atlas of the Holocaust. London: Dent. ISBN 978-0-460-86171-7. 
——— (2002). The Routledge atlas of the Holocaust (3rd изд.). Routledge. ISBN 978-0-415-28145-4. 
Giles, Geoffrey J. (1992). „The Most Unkindest Cut of All: Castration, Homosexuality and Nazi Justice”. Journal of Contemporary History. 27 (1): 41—61. JSTOR 260778. doi:10.1177/002200949202700103. 
Goldhagen, Daniel Jonah (1997). Hitler's Willing Executioners: Ordinary Germans and The Holocaust. Alfred A Knopf. ISBN 978-0679772682. 
Goldensohn, Leon (2005). Nuremberg Interviews. New York, NY: Vintage. 
Gramel, Hermann (1992). Antisemitism in the Third Reich. London: Blackwell. 
Hagen, William W. (2012). German History in Modern Times: Four Lives of the Nation. Cambridge: Cambridge University Press. 
Hancock, Ian (2004). „Romanies and the Holocaust: A Reevaluation and Overview”. Ур.: Dan Stone. The Historiography of the Holocaust. New York, NY: Palgrave-Macmillan. стр. 383—396. Архивирано из оригинала 05. 03. 2016. г. Приступљено 26. 02. 2017. 
Harran, Marilyn J. (2000). The Holocaust Chronicles: A History in Words and Pictures. Lincolnwood, IL: Publications International. ISBN 9780785329633. 
Hauner, Milan (1991). „Russia's geopolitical and ideological dilemmas in Central Asia”. Ур.: Canfield, Robert L. Turko–Persia in Historical Perspective. School of American Research Press. ISBN 978-1938645419. „As Turkistanis they joined the so-called "Eastern Legions", which were part of the Wehrmacht and later the Waffen-SS, to fight the Red Army (Hauner (1981), pp. 339–57).. The estimates of their numbers vary between 250,000 and 400, 000, which include the Kalmyks, the Tatars and members of the Peoples of the Caucasian ethnic groups (Alexiev (1982), pp. 33).”  Introduction by Robert Canfield.
——— (1980). „The Ghetto as a Form of Government”. Annals of the American Academy of Political and Social Science. 450: 98–112. JSTOR 1042561. doi:10.1177/000271628045000109. 
——— (1995) [1992]. Perpetrators Victims Bystanders: The Jewish Catastrophe 1933–1945. London: Secker & Warburg. 
——— (1996). The Politics of Memory: The Journey of a Holocaust Historian. Chicago, IL: Ivan R. Dee. 
——— (2003). The Destruction of the European Jews (3rd изд.). New Haven, CT: Yale University Press. 
Hildebrand, Klaus (2005) [1984]. The Third Reich. Routledge. 
Hillgruber, Andreas (1989). „War in the East and the Extermination of the Jews”. Ур.: Marrus, Michael R. The Nazi Holocaust. Part 3: The "Final Solution": The Implementation of Mass Murder. 1. Walter de Gruyter. ISBN 978-3598215544.  In Yad Yashem.
Hitchcock, William I. (2009). Liberation: The Bitter Road to Freedom, Europe 1944–1945. London: Faber and Faber. 
Höhne, Heinz (2001). The Order of the Death's Head: The Story of Hitler’s SS. New York: Penguin. 
Jacobs, Neil G. (2005). Yiddish: A Linguistic Introduction. Cambridge: Cambridge University Press. 
Jeffery, Keith (2010). MI6: The History of the Secret Intelligence Service, 1909–1949. London: Bloomsbury. 
Johnson, Paul (1988). A History of the Jews. Harper Perennial. 
Kádar, Gábor; Vági, Zoltán (2004). Self-Financing Genocide: The Gold Train, the Becher Case and the Wealth of Hungarian Jews. Budapest: Central European University Press. ISBN 978-9639241534. 
Kamenetsky, Ihoi (1961). Secret Nazi Plans for Eastern Europe. New College & Univ Press. 
Karski, Jan (2013). Story of a Secret State: My Report to the World. Georgetown University Press. ISBN 978-1589019836. 
Kats, Alfred (1970). Poland's Ghettos at War. New York, NY: Twayne Publishers. 
Kárný, Miroslav (1998) [1994]. „The Vrba and Wetzler Report”. Ур.: Yisrael Gutman; Michael Berenbaum. Anatomy of the Auschwitz Death Camp. Bloomington, IN: Indiana University Press. стр. 553–568. 
Kennedy, David M., ур. (2007). The Library of Congress World War II Companion. New York, NY: Simon & Schuster. 
Kermish, Joseph, ур. (1968). „Emmanuel Ringelblum's Notes, Hitherto Unpublished”. Yad Vashem Studies. 7: 173—183. 
Kershaw, Ian (1998). Hitler 1889–1936: Hubris. London: Allen Lane. 
——— (2000). Hitler 1936–1945: Nemesis. London: Allen Lane. 
——— (2008). Hitler, the Germans, and the Final Solution. New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0-300-15127-5. 
Klempner, Mark (2006). The Heart Has Reasons: Holocaust Rescuers and Their Stories of Courage. Cleveland, OH: The Pilgrim Press. 
Kogon, E.; Langbein, H.; Rueckerl, A., ур. (1993). Nazi Mass Murder: A Documentary History of the Use of Poison Gas. New Haven, CT: Yale University Press. 
Krakowski, Shmuel (1989). „The Death Marches in the Period of the Evacuation of the Camps”. Ур.: Michael R. Marrus. The Nazi Holocaust, Part 9: The End of the Holocaust. Walter de Gruyter. стр. 476—90. 
Krausnick, Helmut (1968). „The Persecution of the Jews”. Ур.: Helmut Krausnick; Hans Buchheim; Martin Broszat; Hans-Adolf Jacobsen. The Anatomy of the SS State. New York, NY: Walker and Company. стр. 1—125. 
Kudryashov, Sergei (2004). „Ordinary Collaborators: The Case of the Travniki Guards”. Ур.: Mark Erickson; Ljubica Erickson. Russia: War, Peace and Diplomacy Essays in Honour of John Erickson. London: Weidenfeld & Nicolson. стр. 226—239. ISBN 978-0-297-84913-1. 
Kwiet, Konrad (1998). „Rehearsing for Murder: The Beginning of the Final Solution in Lithuania in June 1941” (PDF). Holocaust and Genocide Studies. 12 (1): 3—26. doi:10.1093/hgs/12.1.3. 
——— (2004). „Forced Labour of German Jews in Nazi Germany”. Ур.: Cesarani, David. Holocaust: Concepts in Historical Studies. London: Routledge. 
Lador-Lederer, Joseph (1980). „World War II: Jews as Prisoners of War”. Israel Yearbook on Human Rights. Tel Aviv: Tel Aviv University. 10: 70—89. 
Lang, Berel (2003). Act and Idea in the Nazi Genocide. Syracuse University Press. 
Laqueur, Walter (2001). The Holocaust encyclopedia. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-08432-0. 
Leff, Laurel (2005). Buried by The Times: The Holocaust and American's Most Important Newspaper. New York, NY: Cambridge University Press. 
Lemkin, Raphael (2005). Axis Rule in Occupied Europe: Laws of Occupation, Analysis of Government, Proposals for Redress. New York, NY: Lawbook Exchange. 
Lévy-Hass, Hanna (2009) [1946]. Diary of Bergen Belsen: 1944–1945. Chicago, IL: Haymarket Books. ISBN 978-1-931-85987-5. 
Lewis, Jon E. (2002). The Mammoth Book of Heroes. London: Constable & Robinson. 
Lewis, Jon E., ур. (2012). Voices from the Holocaust. Skyhorse. ISBN 978-1620870631. Приступљено 1. 6. 2016. 
Lichten, Joseph L. (1984). „Adam Czerniakow and His Times”. The Polish Review. 29 (1 & 2): 71—89. JSTOR 25778050. 
Lifton, Robert J. (2000) [1986]. The Nazi Doctors: Medical Killing and the Psychology of Genocide. New York: Basic Books. 
Linn, Ruth (2004). Escaping Auschwitz: A Culture of Forgetting. Ithaca, NY: Cornell University Press. 
——— (2010). Holocaust: The Nazi Persecution and Murder of the Jews. Oxford University Press. ISBN 978-0192804365. Приступљено 1. 6. 2016. 
——— (2012). Heinrich Himmler. Oxford University Press. 
Lower, Wendy (2006). „The 'reibungslose' Holocaust? The German Military and Civilian Implementation of the 'Final Solution' in Ukraine, 1941–1944”. Ур.: Gerald D. Feldman; Wolfgang Seibel. Networks of Nazi Persecution: Bureaucracy, Business, and the Organization of the Holocaust. New York & Oxford: Berghahn Books. стр. 236—256. 
Lukas, Richard C. (2001). Forgotten Holocaust: The Poles Under German Occupation, 1939–1944. Hippocrene Books. ISBN 978-0781809016. 
Lusane, Clarence (2003). Hitler's Black Victims: The Historical Experience of Afro-Germans, European Blacks, Africans and African Americans in the Nazi Era. London; New York: Routledge. 
Maier, Charles S. (1988). The Unmasterable Past. Cambridge, MA: Harvard University Press. 
Majer, Diemut (2003). Non-Germans under the Third Reich The Nazi Judicial and Administrative System in Germany and Occupied Eastern Europe, with Special Regard to Occupied Poland, 1939–1945. Texas Tech University Press. 
Mann, Michael (2005). The Dark Side of Democracy: Explaining Ethnic Cleansing. New York: Cambridge University Press. 
Marrus, Michael R. (1995). „Jewish Resistance to the Holocaust”. Journal of Contemporary History. 30 (1): 83—110. JSTOR 260923. doi:10.1177/002200949503000104. 
——— (2000). The Holocaust in History. Toronto: KeyPorter. 
Mason, Tim (1995). Nazism, Fascism and the Working Class. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-43212-2. 
Matthäus, Jürgen (2004). „Operation Barbarossa and the Onset of the Holocaust, June–December 1941”. In Christopher Browning. The Origins of the Final Solution: The Evolution of Nazi Jewish Policy, September 1939 – March 1942. Jerusalem: Yad Vashem. стр. 244—308. 
Mayer, Arno (2012). Why Did the Heavens Not Darken?: The "Final Solution" in History. London and New York: Verso Publishing. 
Mazower, Mark (2008). Hitler's Empire: Nazi Rule in Occupied Europe. London: Allen Lane. 
Michael, Robert; Doerr, Karin (2002). Nazi-Deutsch/Nazi-German: An English Lexicon of the Language of the Third Reich. Greenwood Press. 
Milton, Sybil (1990). „The Context of the Holocaust”. German Studies Review. 13 (2): 269—283. JSTOR 1430708. doi:10.2307/1430708. 
Mojzes, Paul (2011). Balkan Genocides: Holocaust and Ethnic Cleansing in the 20th Century. Rowman & Littlefield. ISBN 9781442206632. Приступљено 1. 12. 2012. 
Montague, Patrick (2012). Chelmno and the Holocaust: A History of Hitler's First Death Camp. London: I.B.Tauris. 
Möller, Horst (1999). Der rote Holocaust und die Deutschen. Die Debatte um das 'Schwarzbuch des Kommunismus'. Munich: Piper Verlag. 
Mommsen, Hans (1993). „The New Historical Consciousness”. Ур.: Ernst Piper. Forever in the Shadow of Hitler?. Humanities Press, Atlantic Highlands. стр. 114—124. 
Müller, Rolf-Dieter; Ueberschär, Gerd R. (2002). Hitler's War in the East 1941−1945: A Critical Assessment. New York & Oxford: Berghahn Books. 
Müller-Hill, Benno (1998). Murderous Science: Elimination by Scientific Selection of Jews, Gypsies, and Others in Germany, 1933–1945. Plainview, NY: Cold Spring Harbor Laboratory Press. 
Murray, Williamson; Millett, Allan R. (2000). A War To Be Won. Cambridge, MA: Harvard University Press. 
Naimark, Norman M. (2001). Fires of Hatred. Cambridge, MA: Harvard University Press. 
Neugebauer, Wolfgang (1998). „Racial Hygiene in Vienna 1938”. Wiener Klinische Wochenschrift (Special Edition). Архивирано из оригинала 23. 2. 2007. г. 
Nicosia, Francis R. (2000). The Third Reich & the Palestine Question. New Brunswick, NJ: Transaction Publishers. ISBN 978-0765806246. 
Niewyk, Donald L. (2012). „The Holocaust: Jews, Gypsies, and the Handicapped”. Ур.: Parsons, Samuel; Totten, William S. Centuries of Genocide: Essays and Eyewitness Accounts. New York, NY: Routledge. стр. 191—248. 
Noakes, Jeremy; Pridham, Geoffrey (1983). Nazism: A History in Documents and Eyewitness Accounts, 1919–1945. Schocken Books. 
Novick, Peter (1999). The Holocaust in American Life. New York, NY: Houghton Mifflin. 
Pelt, Robert Jan van (2002). The Case for Auschwitz: Evidence from the Irving Trial. Bloomington, IN: Indiana University Press. 
Petrie, Jon (2000). „The Secular Word 'Holocaust': Scholarly Myths, History, and Twentieth Century Meanings”. Journal of Genocide Research. 2 (1): 31—63. doi:10.1080/146235200112409. 
Peukert, Detlev (1987). Inside Nazi Germany: Conformity, Opposition and Racism In Everyday Life. London: Batsford. 
——— (1994). „The Genesis of the 'Final Solution' from the Spirit of Science”. Ур.: David F. Crew. Nazism and German Society, 1933–1945. London: Routledge. стр. 274–299. 
Phayer, Michael (2008). Pius XII, the Holocaust, and the Cold War. Bloomington and Indianapolis: Indiana University Press. 
Pike, David Wingeate (2000). Spaniards in the Holocaust: Mauthausen, the horror on the Danube (11th изд.). Routledge. ISBN 978-0415227803. 
Pinkus, Benjamin (1990). The Jews of the Soviet Union: The History of a National Minority. Cambridge: Cambridge University Press. 
Pinkus, Oscar (2005). The War Aims and Strategies of Adolf Hitler. Jefferson, NC: McFarland & Company. 
Piotrowski, Tadeusz (1998). Poland's Holocaust: Ethnic Strife, Collaboration With Occupying Forces and Genocide in the Second Republic, 1918–1947. Jefferson, NC: McFarland & Company. 
Piper, Franciszek (1998) [1994]. „Gas chambers and Crematoria”. Ур.: Yisrael Gutman; Michael Berenbaum. Anatomy of the Auschwitz Death Camp. Bloomington, IN: Indiana University Press. стр. 157–182. 
Poprzeczny, Joseph (2004). Odilo Globocnik: Hitler's Man in the East. Jefferson, NC: McFarland & Company. 
Porat, Dina (2002). „The Holocaust in Lithuania: Some Unique Aspects”. Ур.: David Cesarani. The Final Solution: Origins and Implementation. London: Routledge. стр. 159—174. 
Proctor, Robert (1988). Racial Hygiene: Medicine Under the Nazis. Cambridge, MA: Harvard University Press. 
Rhodes, Richard (2002). Masters of Death: The SS-Einsatzgruppen and the Invention of the Holocaust. New York: Alfred A. Knopf. ISBN 978-0375409004. 
Ryan, Donna F.; Schuchman, John S. (2002). Deaf People in Hitler's Europe. Washington, DC: Gallaudet University Press. 
Samuels, Simon (2009). „Applying the Lessons of the Holocaust”. Ур.: Alan S. Rosenbaum. Is the Holocaust Unique?perspectives on comparative genocide. Boulder, CO Philadelphia, PA: Westview Press Perseus Books Group distributor. стр. 259–270. ISBN 978-0-8133-4406-5. 
Sereny, Gitta (1995) [1974]. Into That Darkness: From Mercy Killing to Mass Murder. London: Pimlico. 
Steinweis, Alan E. (2001). „The Holocaust and American Culture: An Assessment of Recent Scholarship”. Holocaust and Genocide Studies. 15 (2): 296—310. doi:10.1093/hgs/15.2.296. 
Stone, Dan (2011). Histories of the Holocaust. Oxford New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-956679-2. 
Streicher, Julius (1933). Die Geheimpläne gegen Deutschland enthüllt. Der Stürmer. 
Streicher, Julius (1943). Der Weg zur Tat. Der Stürmer. 
Strous, Rael D. (2007). „Psychiatry during the Nazi Era: Ethical Lessons for the Modern Professional”. Annals of General Psychiatry. 6 (8): 8. PMC 1828151 Слободан приступ. PMID 17326822. doi:10.1186/1744-859X-6-8. 
Suhl, Yuri (1987). They Fought Back. New York: Schocken. ISBN 978-0-8052-0479-7. 
Swiebocki, Henryk (1998) [1994]. „Prisoner Escapes”. Ур.: Yisrael Gutman; Michael Berenbaum. Anatomy of the Auschwitz Death Camp. Bloomington, IN: Indiana University Press. 
Tooze, Adam (2006). The Wages of Destruction: The Making and Breaking of the Nazi Economy. London: Allen Lane. 
Trunk, Isaiah (1996) [1972]. Judenrat: The Jewish Councils in Eastern Europe under Nazi Occupation. Lincoln, NE: University of Nebraska Press. 
Pelt, van Robert Jan (2016). The case for Auschwitz : evidence from the Irving trial. Bloomington, Indiana: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-02298-1. 
Vrba, Rudolf (2006) [2002]. I Escaped from Auschwitz. London: Robson Books. 
Wachsmann, Nikolaus; Caplan, Jane, ур. (2010). Concentration Camps in Nazi Germany: The New Histories. New York: Routledge. 
Wiesel, Elie (2002). After the Darkness: Reflections on the Holocaust. New York, NY: Schocken Books. 
——— (2012) [1960]. Night. London: Penguin Books. 
Wood, Thomas E.; Jankowski, Stanisław M. (1994). Karski: How One Man Tried to Stop the Holocaust. New York: J. Wiley. 
Wood, Angela; Stone, Dan G. (2007). Holocaust: The events and their impact on real people. Dorling Kindersley. ISBN 978-0756625351. 
Wytwycky, Bohdan (1981). Other Holocaust: Many Circles of Hell. Novak Report. ISBN 978-9991651958. 
Yahil, Leni (1990). The Holocaust: The Fate of European Jewry, 1932–1945. Oxford University Press. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Холокауст&oldid=28337133”