Пређи на садржај

Николај Семјонов

С Википедије, слободне енциклопедије
Николај Николајевич Семјонов
Николај Николајевич Семјонов
Лични подаци
Датум рођења(1896-04-15)15. април 1896.
Место рођењаСаратов, Руска Империја Руска Империја
Датум смрти25. септембар 1986.(1986-09-25) (90 год.)
Место смртиМосква, Совјетски Савез Совјетски Савез
ОбразовањеПетроградски универзитет
Научни рад
Пољефизика
хемија
ИнституцијаПетроградски политехнички институт
НаградеНобелова награда за хемију (1956)

Николај Николајевич Семјонов (или Семенов), ForMemRS[1] (рус. Никола́й Никола́евич Семёнов; 15. април 1896 – 25. септембар 1986) био је руски/совјетски физичар и хемичар. Семјонов је 1956. године добио Нобелову награду за хемију за рад на механизму хемијске трансформације.

Живот и каријера

[уреди | уреди извор]

Семјонов је рођен у Саратову, као син Елене Дмитријеве и Николаја Алексе Семјонова.[2] Дипломирао је на одсеку за физику Петроградског универзитета (1913 − 1917), где је био студент Абрама Федоровича Иофе. 1918. преселио се у Самару, где је током Руског грађанског рата служио у Колчаковом белом покрету.

1920. вратио се у Петроград и преузео дужност у лабораторији за феномене електрона Петроградског физичко-техничког института. Такође је постао заменик директора института. 1921. оженио се филологом Маријом Бореише-Ливеровски (ученицом Жирмунског). Умрла је две године касније. 1923. године Николај се оженио Маријином нећаком Наталијом Николајевном Бурцевом. Родила је Николају сина (Јурија) и ћерку (Људмилу).

Током тог тешког времена Семјонов је, заједно са Пјотром Капицом, открио начин мерења магнетног поља атомског језгра (1922). Касније су експеримент побољшали Ото Штерн и Валтер Герлах који је постао познат као Штерн-Герлахов експеримент.

1925. Семјонов је заједно са Јаковом Френкелом проучавао кинетику кондензације и адсорпције пара. 1927. проучавао је јонизацију у гасовима и објавио важну књигу Хемија електрона. Године 1928. он је заједно са Владимиром Фоком створио теорију термичког ометајућег пражњења диелектрика.

Предавао је на Петроградском политехничком институту и постављен за професора 1928. године. 1931. организовао је Институт за хемијску физику Академије наука СССР-а (који се 1943. преселио у Черноголовку) и постао његов први директор. 1932. постао је пуноправни члан Совјетске академије наука.

Значајни радови

[уреди | уреди извор]
Семјонов (десно) и Капица, портрет Бориса Кустодијева, 1921.

Изванредан Семјоновљев рад на механизму хемијске трансформације укључује исцрпну анализу примене теорије ланчане реакције на различите реакције (1934 − 1954) и, што је још значајније, на процесе сагоревања.

Семјонов је написао две важне књиге у којима је изнео своје дело. Хемијска кинетика и ланчане реакције објављено је 1934. године, а енглеско издање 1935. године. Била је то прва књига у Совјетском Савезу која је развила детаљну теорију неразгранатих и разгранатих ланчаних реакција у хемији. Књига Неки проблеми хемијске кинетике и реактивности, први пут је објављена 1954. године, ревидирана је 1958. године; постоје и енглеско, америчко, немачко и кинеско издање. За свој рад је 1956. године добио Нобелову награду за хемију (заједно са Сер Сирилом Норманом Хиншелвудом).

Почасти и награде

[уреди | уреди извор]

Семјонов је био и почасни доктор неколико универзитета: Оксфорд (1960), Брисел (1962), Лондон (1965), Будимпештански технички универзитет (1965), Политехнички институт у Милану (1964) и други.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Dainton, L. (1990). „Nikolai Nikolaevich Semenov. 16 April 1896-25 September 1986”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 36: 526—546. doi:10.1098/rsbm.1990.0042Слободан приступ. 
  2. ^ Nikolai N. Semenov Summary. 
  3. ^ „1956 Nobel Prize Winner in Chemistry : Soviet Scientist Nikolai Semyonov Dies”. Los Angeles Times. 1. 10. 1986.  Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ)
  4. ^ „Nikolai Nikolaevich Semenov”. encyclopedia.com. Complete Dictionary of Scientific Biography. 2008. Приступљено 10. 10. 2011. 
  5. ^ „List of Members”. www.leopoldina.org. Архивирано из оригинала 06. 10. 2017. г. Приступљено 6. 10. 2017. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]