Манго (плод)

С Википедије, слободне енциклопедије
Манго плод

Манго (лат. Mangifera) је биљка (воће) која расте у тропским крајевима. Постоји око 35 различитих врста манга. На дрвету манга расте плод, који се комерцијално користи. Манго се узгаја нарочито у Индији и Индокини.[1] Око 5. века п. н. е. пренесен је из Индије до осталих делова тропске Азије, одакле се даљом култивацијом раширио по свету. Португалци су га пренели у Бразил, одакле је стигао до Флориде током 18. века.

Већина врста у природи се налази као дивљи манго. Род Mangifera припада породици индијског ораха Анацардиацеае. Мангои су пореклом из јужне Азије,[2][3] одакле је „обични манго” или „индијски манго”, Mangifera indica, дистрибуиран широм света, и постао један од широко култивираних плодова у тропима. Остале врсте Mangifera (нпр. коњски манго, Mangifera foetida) узгајају се у већој мери на локализираној основи.

Манго је нераскидиво повезан с фолклорним и вјерским обичајима у Индији. Плодови и листови манга користе се за украшавање сватова те јавних и религијских церемонија. I сам Буда је седио испод дрвета манга кад је доживео просветљење, па се манго и данас користи у многим обредима.[4] Он је национално воће Индије и Пакистана и национално дрво Бангладеша.[5] Он је незванично национално воће Филипина.[6]

Распрострањеност[уреди | уреди извор]

Манго је око 500. пне. пренесен из Индијског подконтинента у остале делове тропске Азије. Веројатно се због тешкоћа у транспорту семена (које врло брзо пропадне), мангова стабла нису дуго могла пресадити по западној хемисфери, тек око 1700, успешно су засађена прва стабла по Бразилу, а на Карибима тек око 1740.[4]

Име манго, по коме је то воће данас познато, изведено је из тамилског man-kay или man-gay, којег су Португалци чули као манго кад су се населили у западној Индији.[4]

Карактеристике[уреди | уреди извор]

Стабло манга је зимзелено, нарасте од 15 до 18 метара у висину, и живи изузетно дуго (до 300 година). Листови манга су дугуљасти нарасту до 30 cm, цветови су мали, ружичасти и необично мирисни, расту у великим бокорима. Полигамни су, односно неки имају и прашник и тучак, а други само прашнике.[4]

Плодови манга варирају како величином тако и осталим особинама, најмањи нису пуно већи од шљива, док највећи могу тежити од 1,8 до 2,3 kg. Облик им варира од овала, лопте, крушке до срцолике форме. Неки плодови су јарко обојени црвеном и жутом, док су други једнолично зелени. У средини плода је велика плосната семенка, окружена сочним месом од жуте до наранчасте боје, врло препознатљивог укуса.[4] Постоји око 35 врста и око 500 подврста манга.

Стабла манга не захтевају никакву посебну земљу, али уколико је тло добро и суво стабло даје више плодова. Уколико расте на влажном тлу, оболева од гљивичне болести антракнозе која уништава цвет и младе плодове.[4]

Манго се размножава пресађивањем или калемљењем на постојећа стабла али и биозенозом. По Азији се практикује релативно скуп и заморан поступак калемљења нових стабљика. По Флориди су развијене ефикасније методе калемљења, које се данас користе у комерцијалне сврхе.[4]

Употреба[уреди | уреди извор]

Манго се бере и транспортује док је још зелен. Зрео плод има интензивни цветни мирис, који испушта под благим притиском. Да би сазрео, полу зрелом плоду на собној температури треба 3 до 5 дана, док се зрео може држати у фрижидеру 2 до 3 дана.[7]

Исецкан на комаде често се комбинује са папајом, бананама и кокосом, у воћним салатама. Такође се користи самлевен уз лед и јогурт, како би се добио освежавајући напитак. Од манга се прави и маринада за гриловано месо или десертне сосове. Углавном се конзумира свеж, али постоје и различите комбинације конзервисаног. Од манга се праве и воћни сокови.[7]

Састојци хране[уреди | уреди извор]

Манго
Нутритивна вредност на 100 г (3,5 оз)
Енергија250 кЈ (60 кцал)
15 г
Шећери13,7
Прехрамбена влакна1,6 г
0,38 г
0,82 г
Витамини
Витамин А екв.
(7%)
54 μг
(6%)
640 μг
23 μг
Тиамин (Б1)
(2%)
0,028 мг
Рибофлавин (Б2)
(3%)
0,038 мг
Ниацин (Б3)
(4%)
0,669 мг
Витамин Б5
(4%)
0,197 мг
Витамин Б6
(9%)
0,119 мг
Фолат (Б9)
(11%)
43 μг
Холин
(2%)
7,6 мг
Витамин C
(44%)
36,4 мг
Витамин Е
(6%)
0,9 мг
Витамин К
(4%)
4,2 μг
Минерали
Калцијум
(1%)
11 мг
Гвожђе
(1%)
0,16 мг
Магнезијум
(3%)
10 мг
Манган
(3%)
0,063 мг
Фосфор
(2%)
14 мг
Калијум
(4%)
168 мг
Натријум
(0%)
1 мг
Цинк
(1%)
0,09 мг
Линк на унос у УСДА бази података
Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле.
Извор: НДб УСДА

Нутријенти[уреди | уреди извор]

Енергетска вредност по 100 g (3,5 oz) сервирању обичног манга је 250 kJ (60 kcal), а количина за манго јабуку је нешто већа (330 кЈ (79 кцал) на 100 g). Свежи манго садржи низ хранљивих састојака (десна табела), али само витамин C и фолати су у значајним количинама дневне вредности од 44% и 11%, респективно.[8][9]

Фитохемикалије[уреди | уреди извор]

Бројне фитохемикалије су присутне у љусци и пулпи манга, попут тритерпена и лупеола, који се у оквиру основних истраживања изучавају због његових потенцијалних биолошких ефеката.[10]

Пигменти манго-коре који се проучавају укључују каротеноиде, као што су провитамин А, бета-каротен, лутеин и алфа-каротен,[11][12] и полифеноли, попут кверцетина, каемпферола, галне киселине, кафеинске киселине, катехина и танина.[13][14] Манго садржи јединствени ксантоноид звани мангиферин.[15]

Фитохемијски и хранљиви састојци се разликују међу култиварима манга.[16] До 25 различитих каротеноида је изоловано из пулпе манга, од којих је најгушћи био бета-каротен, који представља жуто-наранџасту пигментацију већине култивара манга.[17] Листови манга такође имају значајан садржај полифенола, укључујући ксантоноиде, мангиферин и галну киселину.[18]

За пигмент еуксантин, познат као индијско жуто, често се сматра да се производи из урина стоке која је храњена лишћем манга. Ова пракса може да доведе до малнутрације стоке и могућег тровања урушиолом.[19] Индијски правни списи не забрањују такву праксу.[20]

Укус[уреди | уреди извор]

Главне хемикалије укуса 'Алфонсо' манга из Индије

Укусу манго воћа доприноси неколико испарљивих органских једињења која углавном припадају терпенској, фуранонској, лактонској, и естарској класи. Различите сорте или култивари манга могу имати укус састављен од различитих испарљивих хемикалија или истих испарљивих хемикалија у различитим количинама.[21] Генерално, култиваре манга из Новог света карактерише доминација δ-3-карена, монотерпенског укуса; док је висока концентрација других монотерпена попут (З)-окимена и мирцена, као и присуство лактона и фуранона јединствено својство култивара из Старог света.[22][23][24] У Индији је 'Алфонсо' један од најпопуларнијих култивара. У 'Алфонсо' мангу, лактони и фуранони се синтетишу током зрења; будући да су терпени и други формирачи ароме присутни и у плодовима током развоја (незрелим) и у зрелом воћу.[25][26][27] Етилен, хормон повезан са зрењем за који је познато да учествује у сазревању плодова манга, изазива промене у саставу укуса плодова манга и након егзогене примене.[28][29] За разлику од огромне количине доступних информација о хемијском саставу ароме манга, биосинтеза ових хемикалија није детаљно проучена; до данас је окарактерисана само шачица гена који кодирају ензиме ароматичних биосинтетских путева..[30][31][32][33]

Галерија[уреди | уреди извор]

  • Дрво манга у цвату у Керали, Индија
    Дрво манга у цвату у Керали, Индија
  • Расцветало стабло манга
    Расцветало стабло манга
  • Плод манга (цео и разрезан)
    Плод манга (цео и разрезан)
  • Зелени манго из Филипина
    Зелени манго из Филипина

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Манго: ботанy анд таxономy, ХортицултуреWорлд”. Архивирано из оригинала 29. 01. 2012. г. Приступљено 31. 07. 2019. 
  2. ^ Мортон, Јулиа Францес (1987). Манго. Ин: Фруитс оф Wарм Цлиматес. НеwЦРОП, Неw Цроп Ресоурце Онлине Програм, Центер фор Неw Цропс & Плант Продуцтс, Пурдуе Университy. стр. 221—239. ИСБН 978-0-9610184-1-2. 
  3. ^ Костерманс, АЈХГ; Бомпард, ЈМ (1993). Тхе Мангоес: Тхеир Ботанy, Номенцлатуре, Хортицултуре анд Утилизатион. Ацадемиц Пресс. ИСБН 978-0-12-421920-5. 
  4. ^ а б в г д ђ е „Манго” (на језику: енглески). Енцyцлопæдиа Британница Онлине. Приступљено 15. 7. 2017. 
  5. ^ „Манго трее, натионал трее”. 15. 11. 2010. Приступљено 16. 11. 2013. 
  6. ^ Пангилинан, Јр., Леон (3. 10. 2014). „Ин Фоцус: 9 Фацтс Yоу Маy Нот Кноw Абоут Пхилиппине Натионал Сyмболс”. Натионал Цоммиссион фор Цултуре анд тхе Артс. Архивирано из оригинала 26. 11. 2016. г. Приступљено 8. 1. 2019. 
  7. ^ а б "Енцyцлопедиа оф Фоодс: А Гуиде то Хеалтхy Нутритион."
  8. ^ „Нутриент профиле фор манго фром УСДА СР-21”. Нутритиондата.цом. Приступљено 31. 1. 2013. 
  9. ^ „УСДА Натионал Нутриент Датабасе фор Стандард Референце, СР-28, Фулл Репорт (Алл Нутриентс): 09176, Мангос, раw”. Натионал Агрицултурал Либрарy. УСДА. Архивирано из оригинала 10. 03. 2016. г. Приступљено 25. 1. 2016. 
  10. ^ Цхатурведи ПК, Бхуи К, Схукла Y (2008). „Лупеол: цоннотатионс фор цхемопревентион”. Цанцер Летт. 263 (1): 1—13. ПМИД 18359153. дои:10.1016/ј.цанлет.2008.01.047. 
  11. ^ Берардини Н, Фезер Р, Цонрад Ј, Беифусс У, Царле Р, Сцхиебер А (2005). „Сцреенинг оф манго (Мангифера индица L.) цултиварс фор тхеир цонтентс оф флавонол О – анд xантхоне C-глyцосидес, антхоцyанинс, анд пецтин”. Ј Агриц Фоод Цхем. 53 (5): 1563—70. ПМИД 15740041. дои:10.1021/јф0484069. 
  12. ^ Гоуадо I, Сцхwеигерт ФЈ, Ејох РА, Тцхоуангуеп МФ, Цамп ЈВ (2007). „Сyстемиц левелс оф царотеноидс фром мангоес анд папаyа цонсумед ин тхрее формс (јуице, фресх анд дрy слице)”. Еур Ј Цлин Нутр. 61 (10): 1180—8. ПМИД 17637601. дои:10.1038/сј.ејцн.1602841. 
  13. ^ Махаттанатаwее К, Мантхеy ЈА, Лузио Г, Талцотт СТ, Гооднер К, Балдwин ЕА (2006). „Тотал антиоxидант ацтивитy анд фибер цонтент оф селецт Флорида-гроwн тропицал фруитс”. Ј Агриц Фоод Цхем. 54 (19): 7355—63. ПМИД 16968105. дои:10.1021/јф060566с. 
  14. ^ Сингх УП, Сингх ДП, Сингх M, et al. (2004). „Цхарацтеризатион оф пхенолиц цомпоундс ин соме Индиан манго цултиварс”. Инт Ј Фоод Сци Нутр. 55 (2): 163—9. ПМИД 14985189. дои:10.1080/09637480410001666441. 
  15. ^ Андреу ГЛ, Делгадо Р, Велхо ЈА, Цурти C, Верцеси АЕ (2005). „Мангиферин, а натурал оццурринг глуцосyл xантхоне, инцреасес сусцептибилитy оф рат ливер митоцхондриа то цалциум-индуцед пермеабилитy транситион”. Арцх Биоцхем Биопхyс. 439 (2): 184—93. ПМИД 15979560. дои:10.1016/ј.абб.2005.05.015. 
  16. ^ Роцха Рибеиро СМ, Qуеироз ЈХ, Лопес Рибеиро де Qуеироз МЕ, Цампос ФМ, Пинхеиро Сант'ана ХМ (2007). „Антиоxидант ин манго (Мангифера индица L.) пулп”. Плант Фоодс Хум Нутр. 62 (1): 13—7. ПМИД 17243011. дои:10.1007/с11130-006-0035-3. 
  17. ^ Цхен ЈП, Таи ЦY, Цхен БХ (2004). „Импровед лиqуид цхроматограпхиц метход фор детерминатион оф царотеноидс ин Таиwанесе манго (Мангифера индица L.)”. Ј Цхроматогр А. 1054 (1–2): 261—8. ПМИД 15553152. дои:10.1016/С0021-9673(04)01406-2. 
  18. ^ Баррето ЈЦ, Тревисан МТ, Хулл WЕ, et al. (2008). „Цхарацтеризатион анд qуантитатион оф полyпхенолиц цомпоундс ин барк, кернел, леавес, анд пеел оф манго (Мангифера индица L.)”. Ј Агриц Фоод Цхем. 56 (14): 5599—610. ПМИД 18558692. дои:10.1021/јф800738р. 
  19. ^ Соурце: Кüхн. „Хисторy оф Индиан yеллоw, Пигментс Тхроугх тхе Агес”. Wебеxхибитс.орг. Архивирано из оригинала 19. 12. 2012. г. Приступљено 31. 1. 2013. 
  20. ^ Финлаy, Вицториа (2003). Цолор: А Натурал Хисторy оф тхе Палетте. Неw Yорк: Рандом Хоусе Траде Папербацкс. ИСБН 978-0-8129-7142-2. 
  21. ^ Пандит, Сагар С.; Цхидлеy, Хеманги Г.; Кулкарни, Рам С.; Пујари, Кесхав Х.; Гири, Асхок П.; Гупта, Видyа С. (2009). „Цултивар релатионсхипс ин манго басед он фруит волатиле профилес”. Фоод Цхемистрy. 114: 363—372. дои:10.1016/ј.фоодцхем.2008.09.107. 
  22. ^ Пандит СС, Цхидлеy ХГ, Кулкарни РС, Пујари КХ, Гири АП, Гупта ВС, 2009, Цултивар релатионсхипс ин манго басед он фруит волатиле профилес, Фоод Цхемистрy, 144, 363–372.
  23. ^ Нараин Н, Бора ПС, Нараин Р анд Схаw ПЕ (1998). Манго, Ин: Тропицал анд Субтропицал Фруитс, Едт. бy Схаw ПЕ, Цхан ХТ анд Нагy С. Агсциенце, Аубурндале, ФЛ, УСА, пп. 1–77.
  24. ^ Кулкарни РС, Цхидлеy ХГ, Пујари КХ, Гири АП анд Гупта ВС, 2012, Флавор оф манго: А плеасант бут цомплеx бленд оф цомпоундс, Ин Манго Вол. 1: Продуцтион анд Процессинг Тецхнологy Архивирано 2013-12-03 на сајту Wayback Machine (Едс. Судха Г Валави, К Рајмохан, ЈН Говил, КВ Петер анд Георге Тхоттаппиллy) Студиум Пресс ЛЛЦ.
  25. ^ Пандит, Сагар С.; Кулкарни, Рам С.; Цхидлеy, Хеманги Г.; Гири, Асхок П.; Пујари, Кесхав Х.; Кöллнер, Тобиас Г.; Дегенхардт, Јöрг; Герсхензон, Јонатхан; Гупта, Видyа С. (2009). „Цхангес ин волатиле цомпоситион дуринг фруит девелопмент анд рипенинг оф 'Алпхонсо' манго”. Јоурнал оф тхе Сциенце оф Фоод анд Агрицултуре. 89 (12): 2071—2081. дои:10.1002/јсфа.3692. 
  26. ^ Гхолап, А. С., Бандyопадхyаy, C., 1977. Цхарацтеризатион оф греен арома оф раw манго (Мангифера индица L.). Јоурнал оф тхе Сциенце оф Фоод анд Агрицултуре 28, 885–888
  27. ^ Кулкарни, Рам С.; Цхидлеy, Хеманги Г.; Пујари, Кесхав Х.; Гири, Асхок П.; Гупта, Видyа С. (2012). „Геограпхиц вариатион ин тхе флавоур волатилес оф Алпхонсо манго”. Фоод Цхемистрy. 130: 58—66. дои:10.1016/ј.фоодцхем.2011.06.053. 
  28. ^ Лалел ХЈД, Сингх З, Тан С, 2003, Тхе роле оф етхyлене ин манго фруит арома волатилес биосyнтхесис, Јоурнал оф Хортицултурал Сциенце анд Биотецхнологy, 78, 485–496.
  29. ^ Цхидлеy, Хеманги Г.; Кулкарни, Рам С.; Пујари, Кесхав Х.; Гири, Асхок П.; Гупта, Видyа С. (2013). „Спатиал анд темпорал цхангес ин тхе волатиле профиле оф Алпхонсо манго упон еxогеноус етхyлене треатмент”. Фоод Цхемистрy. 136 (2): 585—594. ПМИД 23122101. дои:10.1016/ј.фоодцхем.2012.08.029. 
  30. ^ Пандит, С. С.; Кулкарни, Р. С.; Гири, А. П.; Кöллнер, Т. Г.; Дегенхардт, Ј.; Герсхензон, Ј.; Гупта, V. С. (јун 2010). „Еxпрессион профилинг оф вариоус генес дуринг тхе девелопмент анд рипенинг оф Алпхонсо манго”. Плант Пхyсиологy анд Биоцхемистрy. 48 (6): 426—433. ПМИД 20363641. дои:10.1016/ј.плапхy.2010.02.012. 
  31. ^ Сингх, Рајесх К.; Сане, Видху А.; Мисра, Апарна; Али, Схариqуе А.; Натх, Правендра (2010). „Дифферентиал еxпрессион оф тхе манго алцохол дехyдрогенасе гене фамилy дуринг рипенинг”. Пхyтоцхемистрy. 71 (13): 1485—1494. ПМИД 20598721. дои:10.1016/ј.пхyтоцхем.2010.05.024. 
  32. ^ Кулкарни, Рам; Пандит, Сагар; Цхидлеy, Хеманги; Нагел, Раимунд; Сцхмидт, Аxел; Герсхензон, Јонатхан; Пујари, Кесхав; Гири, Асхок; Гупта, Видyа (2013). „Цхарацтеризатион оф тхрее новел исопренyл дипхоспхате сyнтхасес фром тхе терпеноид рицх манго фруит”. Плант Пхyсиологy анд Биоцхемистрy. 71: 121—131. ПМИД 23911730. дои:10.1016/ј.плапхy.2013.07.006. 
  33. ^ Кулкарни РС, Цхидлеy ХГ, Десхпанде А, Сцхмидт А, Пујари КХ, Гири АП анд Герсхензон Ј, Гупта ВС, 2013, Ан оxидоредуцтасе фром ‘Алпхонсо’ манго цаталyзинг биосyнтхесис оф фуранеол анд редуцтион оф реацтиве царбонyлс, СпрингерПлус, 2, 494.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Mango_(plod)&oldid=27675697”