Olimpijski simboli

Međunarodni olimpijski komitet (MOK) i moderne olimpijske igre imaju simbole i ikonografiju kao što su imale i antičke olimpijske igre. Moderno doba donelo je nove simbole, kojima se ne odaje počast bogovima ili veličaju olimpijci kao što se činilo u antičko doba. Oni se prvenstveno koriste u propagandne svrhe i olimpijskoj porodici i organizatorima igara donose nezanemarljiv prihod.

Formiranjem, olimpijski komitet nije se previše bavio ikonografijom i simbolima Olimpijskih igara za 1. Letnje olimpijske igre 1896. u Atini, budući da je bio zauzet mnogobrojnijim važnijim problemima, jer su zbog nedostatka finansijskih sredstava Igre dovedene u pitanje.

Domaćinu je bilo prepušteno da se pozabavi time, a tek od Igara 1908. u Londonu MOK počinje da vodi računa o sopstvenim simbolima i simbolima igara.^[1]

Olimpijska himna[uredi | uredi izvor]

Olimpijska himna je najstariji simbol modernih igara, pa iako je 1896. doživela veliki uspeh, bila je potpuno zaboravljena sve do 1958. kada je na 54. kongresu MOK u Tokiju usvojena kao zvanična olimpijska himna.

Muziku je komponovao poznati grčki kompozitor Spiros Samaras na stihove pesnika Kostasa Palomasa u Atini na otvaranju Igara prihvaćena je sa takvim oduševljenjem i aplauzima da su je muzičari izveli još jednom.

Od Igara u Rimu izvodi se na svim letnjim i zimskim olimpijskim igrama, a često je služila kao himna dobitnicima medalja, koji zbog uplitanja politike nisu imali pravo na svoju himnu i druga obeležja.^[1]

Olimpijske medalje[uredi | uredi izvor]

Na igrama u Atini medalje su dodeljivane samo za prvo i drugo mesto, pobedniku srebrna, drugoplasiranom bronzana, a svi ostali dobijali su učesničke spomen – medalje. Pobednička medalja, koja među kolekcionarima gotova da i nema cenu, bila je rad francuskog vajara Žila Šaplena, a rešenje spomen – medalja dao je grčki slikar Nikeforas Litras.

Na Igrama u Parizu 1900. i Sent Luisu 1904. medalje nisu standardizovane, pa ni obavezne, tako da su u Parizu olimpijski pobednici nagarđivani umetničkim predmetima, obično malog formata, a drugoplasirani i trećeplasirani praktičnim predmetima (drugoplasirani su dobijali i kišobrane). U Sent Luisu organizatori su nagradili najbolje sa zlatom, srebrom i bronzom, što se Međunarodnom olimpijskom komitetu dopalo, pa su uoči Igara u Londonu 1908. odlučili da se ubuduće pobedniku dodeljivati zlatna, drugoplasiranom srebrna, a trećeplasiranom bronzana medalja. Istovremeno, retroaktivno su dodeljene (samo na papiru) takve medalje najboljima na 1. i 2. olimpijskim igrama, zbog pojednostavljenja izračunavanja olimpijskog bilansa, ali i prestiža.

Tek 1978. MOK je regulisao izgled medalja propisavši da olimpijska medalja ima prečnik najmanje 60 milimetara i debljinu od najmanje 3 milimetra. Zlatna i srebrna medalja moraju da budu od 92,5 procentnog srebra, s tim da zlatna mora da se presvuče sa najmanje šest grama zlata.^[1]

Plakat[uredi | uredi izvor]

Za prve olimpijske igre modernog doba u Atini, 1886. izrađen je prvi plakat. Međutim, već na drugim (Pariz, 1900.) i trećim igrama (Sent Luis, 1904.) preskočili su tu tradiciju.

U Parizu su štampani plakati samo za pojedina takmičenja, a kao zvanični plakat se koristi plakat za "međunarodno takmičenje u mačevanju", na kojem se nigde čak ni ne pominje pojam 'olimpijski'.

U Sent Luisu nije čak bilo ni toga. Za ilustraciju se koristi naslovna strana oficijelnog programa Svetske izložbe, a na njemu se takođe ne pominje pojam 'olimpijski' niti bilo koji sport.

U Londonu 1908. plakati igara ponovo imaju olimpijske i sportske motive. Prvi put su na plakatu bili olimpijski krugovi 1932. u Los Anđelesu.^[1]

Zastava[uredi | uredi izvor]

Olimpijska zastava u Viktoriji, Kanada, na Zimskim Olimpijskim igrama 2010. godine u Vankuveru

U Antverpenu 14. avgusta 1920. prvi put se na Olimpijskim igrama zavijorila bela olimpijska zastava sa 5 olimpijskih krugova. To je trebalo da se desi na Igrama 1916. u Berlinu, ali zbog Prvog svetskog rata Igre nisu održane, pa je odloženo za 4 godine.

Tvorac zastave bio je predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta, Pjer de Kuberten, koji je 1913. članovima MOK predložio da zastava bude bela sa 5 krugova (plavi, žuti, crni, zeleni, crveni) koji se prepliću simbolizujući povezanost pet kontinenata olimpijskom idejom.

Olimpijska zastava prvi put je prikazana 1914. u Parizu, na Kongresu posvećenom dvadesetogodišnjici osnivanja Međunarodnog olimpijskog komiteta. Od Antverpena 1920. na svim olimpijskim stadionima vijorila se ista zastava – poklon Olimpijskog komiteta Belgije.

Na svečanom zatvaranju gradonačelnik grada domaćina predaje olimpijsku zastavu prvom čoveku grada domaćina narednih igara.^[1]

Krugovi[uredi | uredi izvor]

Logo MOK i međunarodnog olimpijskog pokreta su olimpijski krugovi, koji se nalaze i na zastavi MOK. Pet isprepletenih raznobojnih krugova u dva reda označavaju pet kontinenata koje ujedinjuje olimpijska ideja.

Plavi krug u gornjem redu predstavlja Evropu, crni Afriku, a crveni Ameriku, dok u donjem redu žuti krug predstavlja Aziju, a zeleni Australiju.

Međutim boje olimpijskih krugova uključujući i belu boju podloge, šest su boja koje se (jedino) nalaze na nacionalnim zastavama svih zemalja. Istina, neke se koriste u različitim nijansama, ali to ne menja suštinu.

Olimpijski krugovi su ne samo simbol olimpizma, već i jedna od najpoznatijih i najskupljih robnih marki na svetu. Isključivo pravo eksploataciju olimpijskih krugova ima Međunarodni olimpijski komitet.^[1]

Plamen i baklja[uredi | uredi izvor]

Olimpijski plamen i baklja su jedni od najpoznatijih simbola Olimpijskih Igara.

U znak sećanja na Igre antičke Grčke, plamen se pomoću sunčevih zraka pali u Olimpiji, odakle kreće put ka gradu domaćina Igara. Za svake Igre se pravi posebna baklja, a svaki nosilac ima jednu kopiju. Plamen se tako prenosi od jedne baklje do druge, od jednog do drugog nosioca.^[2]

Prvi put na Igrama u Amsterdamu 1928. je goreo olimpijski plamen na stadionu. Plamen je goreo tokom celih igara, ali je upaljen i ugašen bez ikakve ceremonije. U Los Anđelesu 1932. na Igrama je takođe goreo plamen na stadionu Koloseum. Međutim, ta vatra sigurno nije bila doneta iz Grčke.^[1]

Tek 1936. godine, za Igre u Berlinu, se uvode nova pravila pod nazivom „Igre s vatrom” koja traju i danas. Znači, olimpijski plamen se pomoću sunčevih zraka pali u Oliimpiji u kojoj su se održavale igre u Drevnoj Grčkoj. Potom se olimpijskom bakljom štafetnim trčanjem nosi do grada domaćina Igara.^[2] Ideju je dao profesor iz Berlina Karl Dim, a Međunarodnom olimpijskom komitetu ju je predstavio predsednik Olimpijskog komiteta Nemačke Teodor Levland i ona je odmah prihvaćena.

Prva olimpijska baklja koja je nošena od Olimpije do Berlina, napravljena je kao kopija antičke baklje po crtežu sa jedne keramičke posude, a njen dizajner bio je Karl Dim. Bila je teška 480 grama i visoka 27 centimetara, a plamen je obezbeđivalo magnezijumsko punjenje. Tada je olimpijska baklja nošena i kroz Kraljevinu Jugoslaviju.^[1]

Kroz Jugoslaviju je olimpijski plamen nošen samo tri puta. Za Igre 1936. u Berlinu, za Igre 1972. u Minhenu i za Zimske olimpijske Igre 1984. u Sarajevu.

Baklja je nošena kroz sedam zemalja (a nosili su je trkači i veslači): Grčku, Tursku, Bugarsku, Jugoslaviju, Mađarsku, Austriju i Nemačku. Njen put je bio dug 3.422 kilometara, a toliko je bilo i nosilaca.^[2]

Zanimljivosti

1976. godine je plamen iz Grčke u Ameriku prenošen satelitom. Toplotni senzori u Grčkoj su detektovali plamen, a signal je u Otavu poslat preko satelita.

Samo baklju, bez plamena, su 1996. i 2000. godine astronauti odneli u Svemir.
2000. su i ronioci nosili upaljenu baklju pod vodom.
Za Igre u Atini 2004. je baklja prešla preko svih kontinenata i obišla sve gradove u kojima su se održavale Olimpijske igre, a posetila je i Peking gde su se održavale Igre naredne godine (2008).
Najviše nosilaca baklje je bilo 1964. godine – 101.866 ljudi i njihova pratnja.
Baklja je najduži put prešla za Igre u Pekingu 2008, ukupno 137.000 kilometara za 129 dana.^[2]

Defile[uredi | uredi izvor]

Svečani defile učesnika na ceremoniji otvaranja pri kojem su sportisti defilovali iza zastava svojih zemalja prvi put je održan na Igrama u Londonu 1908.

Tek u Amsterdamu 1928. na čelu defilea bili su sportisti Grčke, postojbine olimpijskih igara i dobili veliki aplauz. To su uočili članovi MOK-a, pa su odlučili da Grci uvek budu prvi, a predstavnici zemlje domaćina poslednji. Od tada u defileu, istim redosledom koji su ulazili, sportisti su i napuštali olimpijski stadion.

To je trajalo do Igara u Melburnu 1956, a tamo je došlo do spontanog mešanja sportista svih zemalja. Protokol nije mogao da se spasi, a čelnicima MOK-a se dopala ta spontanost i razdraganost, pa su odlučili da se ubuduće na svim svečanim zatvaranjima ljuti rivali sa olimpijskih borilišta „spontano” izmešaju.^[1]

Zakletva[uredi | uredi izvor]

Na Igrama u Antverpenu 1920. prvi put izrečena je olimpijska zakletva takmičara i od tada je postala nezaobilazna na svim igrama. Njen autor je bio Pjer de Kuberten.

Originalan tekst je promenjen 1964. i sport je stavljen u prvi plan, a na kraju zakletve umesto reči „zemlja” upotrebljen je termin „ekipa”. Zakletva glasi:

„U ime svih takmičara, obećavam da ćemo učestvovati u ovim Olimpijskim igrama, poštujući i sprovodeći pravila koja vladaju njima, dajući sebe sportu bez dopinga i droge, u istinskom sportskom duhu, za slavu sporta i čast naših ekipa.”

Deo koji govori o dopingu je dodat na Igrama u Sidneju 2000.^[1]

Sudijska zakletva

Na predlog Olimpijskog komiteta SSSR 1968. na Kongresu MOK u Meksiku odlučeno je na Igrama zakletvu polažu i sudije, a da njihov predstavnik uvek bude jedan domaći sudija kojeg će odrediti olimpijski komitet zemlje domaćina.

Na igrama u Minhenu 1972, Hajnc Popaj, sudija za konjički sport, prvi je izgovarao reči sudijske zakletve.

„ U ime svih sudija i zvaničnika,zaklinjem se da ćemo suditi na ovim olimpijskim igrama sa potpunom nepristrasnošću, poštujući njihova pravila, u duhu fer-pleja”.^[1]

Maskota[uredi | uredi izvor]

Crveni jaguar, je prema zvaničnim podacima MOK, bio maskota Igara 1968. u Meksiko Sitiju, međutim nigde, pa ni u Olimpijskom muzeju u Lozani, ne postoji nijedan primerak, pa čak ni fotografija. Zbog toga se kao prva maskota, uglavnom pominje kratkodlaki jazavičar Valdi, maskota Igara 1972. u Minhenu.

Sve do Igara 1992. u Barseloni, maskote su su bile prilično verne figure životinja: Montreal 1876. dabar Amiko, Moskva 1980. medved Mihail Potapič Tropjugin zvani Miša, Los Anđeles orlić Sem, Seul 1988. tigar Hodori. Raskid se tim trendom predstavljao je pas Kobi autora Havijera Marsikala u Barseloni 1992, koji je kreiran pod velikim uticajem Pikasa i Miroa.

Rastanak od manje – više realističnih figura životinja nastavljen je u Atalanti 1996. maskotom Štajeto (engl. Whatist), skraćeno zvanom Izi, koja je po mnogima ličila na tubu zubne paste. Sidnej 2000. se vratio životinjama i predstavio svetu autentične vrste Petog kontinenta – Australije: Olija (ptica kokaburu – ime od Olimpijada), Sida (kljunar – ime od Sidnej) i Mili (jež torbar – ime od Milenijumske igre).^[3]

Na Igrama u Atini 2004. maskote su bile figurice brata i sestre Pevos i Atina (engl. Phevos, Athena). Njihov izgled dolazi od sličnih starogrčkih igračaka, a njihova imena se takođe vezuju za staru Grčku. Dečak nosi ime mitskog boga Apolo, bog svetlosti i muzike. Devojčica nosi ime boginje mudrosti Atina, a ona je bila sestra Pevos. Zbog toga Pevos i Atina predstavljaju vezu između grčke istorije i savremenih Olimpijskih Igara.

Takođe, Pevos i Atina simbolizuju vrednosti koje su svojstvene olimpijskom duhu: u radosti igranja i takmičenja, to dvoje dece pokazuje istinsku vrednost učešća u igrama bez obzira na to ko će pobediti. Brat i sestra su simboli olimpijskog ideala bratstva svih muškaraca i žena širom sveta. Dečak i devojčica su ambasadori saradnje, fer–pleja i jednakosti. I kao glavno, deca ukazuju na plemenitost, koja je srž Olimpijskih Igara.^[4]

Peking 2008. je u znaku pet Fufa lutaka, čiji je zadatak bio da iz glavnog grada Kine šalju poruke mira i prijateljstva i lepe pozdrave. Pet lutaka u bojama pet olimpijskih krugova istovremeno simbolizuju i pet elemenata koje po drevnom kineskom verovanju čine prirodu – more, šumu, vatru, zemlji i nebo. Oni su predstavljeni figurama četiri životinje i figurom vatre čija imena (Bei, Đing, Huan, Jing i Ni) spojena u rečenicu znače: „Dobro došli u Peking”.^[3]

Na Igrama 2012. u Londonu je maskota bila Venlok. Njegova uloga je da približi najmlađima Olimpijske Igre i da podstakne njihovo interesovanje za bavljenje sportom. Dobio je ime po seocetu Mač Venlok u blizini Šropšira u Velikoj Britaniji, u kome su se krajem 19. veka održavale "Mač Venlok Igre" na kojima se lokalno stanovništvo takmičilo u tradicionalnim seoskim sportovima.^[5]

Rio de Žaneiro se odlučio da mu inspiracija za maskote Olimpijskih igara 2016. bude bogatstvo biljnog i životinjskog sveta u toj južnoameričkoj zemlji. Zbog toga su maskote žuta mačka Vinicijus i lutka Tom sa lišćem umesto kose. Dobili su imena po brazilskim muzičarima: Vinicijusu de Moraesu i Tomu Jobimu.^[6]

Proglašenja[uredi | uredi izvor]

U Atini 1896. godine začeta je ceremonija proglašenja najboljih, a objavljena je poslednjih dana Igara na glavnom borilištu – olimpijskom stadionu.

Tako je bilo sve do Igara u Los Anđelesu (1932.) kada su medalje prvi put dodeljivane odmah posle takmičenja, i to na borilištima na kojima su osvojene. Osim toga, prvi put je bilo korišćeno pobedničko postolje, a u čast olimpijskih pobednika intonirane su himne njihove zemlje, a na jarbol su podizane zastave zemalja osvajača medalja. To se nije promenilo do danas.^[1]

Moto[uredi | uredi izvor]

Najpoznatiji moto Olimpijskih igara je „Brže, više, jače” (lat. Citius, Altius, Fortius). Prvi put je bio zaštitni znak Olimpijskih igara u Antverpenu 1922.

Autor je bio De Kubertenov pristalica dominikanski kaluđer Andri Didon, upravitelj Arkej koledža, koji je istim tim rečima započinjao časove fizičkog vaspitanja.^[1]

Još jedan od poznatijih slogana olimpizma je „Najvažnija stvar u životu nije trijumf, već borba; nije najbitnije pobediti, već boriti se i učestvovati”.^[2]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j ^k ^l Šoškić, Čedomir (2010). Olimpijski vekovnik 1. Beograd. str. 62. ISBN 978-86-519-0701-5.
^ ^a ^b ^v ^g ^d „Olimpijski simboli”. Olimpijski komitet Srbije.
^ ^a ^b „Maskote na letnjim olimpijskim igrama”. Vikipedija Srbije.
^ Kićanović, Dragan (2004). Od drevne Olimpije do Atine 2004. Beograd: Jovanović Srđan. str. 231. ISBN 86-84295-14-5.
^ „Venlok, maskota Igara”. RTS - Radio televizija Srbije.
^ „Maskote Olimpijskih Igara u Riju dobile imena”. RTS - Radio televizija Srbije.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Olimpijski vekovnik 1

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

[:0-1] v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j ^k ^l Šoškić, Čedomir (2010). Olimpijski vekovnik 1. Beograd. str. 62. ISBN 978-86-519-0701-5.

[:1-2] v ^g ^d „Olimpijski simboli”. Olimpijski komitet Srbije.

[:2-3] „Maskote na letnjim olimpijskim igrama”. Vikipedija Srbije.

[4] Kićanović, Dragan (2004). Od drevne Olimpije do Atine 2004. Beograd: Jovanović Srđan. str. 231. ISBN 86-84295-14-5.

[5] „Venlok, maskota Igara”. RTS - Radio televizija Srbije.

[6] „Maskote Olimpijskih Igara u Riju dobile imena”. RTS - Radio televizija Srbije.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]