Бела Црква

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Бела Црква (вишезначна одредница).
Бела Црква

Главна улица у Белој Цркви
Главна улица у Белој Цркви

Грб
Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Покрајина Застава Војводине Војводина
Управни округ Јужнобанатски
Општина Бела Црква
Становништво
Становништво (2011) 9080
Густина становништва 272 ст/km²
Положај
Координате 44°53′31″N 21°25′01″E / 44.891833, 21.417
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 343 m
Површина 39,2 km²
Бела Црква на мапи Србије
{{{alt}}}
Бела Црква
Бела Црква на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 26340
Позивни број 013
Регистарска ознака


Координате: 44° 53′ 31" СГШ, 21° 25′ 01" ИГД

Бела Црква је градско насеље у Србији у општини Бела Црква у Јужнобанатском округу. Према попису из 2011. било је 9080 становника (према попису из 2002. било је 10675 становника).

Називи[уреди]

Бела Црква је позната по још неким називима на другим језицима: мађ. Fehértemplom, нем. Weisskirchen, чеш. Bilo Čerkva, рум. Biserica Alba.

Историја[уреди]

Зграда општине.
Народни музеј.
Спомен плоча стрељаним Србима од стране немачког окупатора 1943. године
Споменик палим борцима Црвене армије.
Језеро Шљункара
Историјски музеј.

Бела Црква, градић са четири имена и немачким наслеђем Трагови барокног сјаја провинцијалне панонске вароши Бела Црква, градић на самом југоистоку Војводине, попут многих других војвођанских градова, својевремено се дичила са чак четири имена - осим српског назива, у званичним документима стајало је и Fehertemplom -1355-1459. г, Weisskirchen -1717-1872. г и Biserica Alba , Бела Црква од 1918. г што су имена града на мађарском, немачком, румунском и Српском језику.

Оснивање[уреди]

Оснивање Беле Цркве се приписује грофу Мерсију, првом гувернеру Баната, после протеривања Турака. Он је наредио колонизацију, тако да је у периоду од 1725. до 1727. насељено првих 200-300 Немаца из Франачке и Хесена.

Атар града Беле Цркве био је насељен још у праисторијско доба код Сиглове циглане ископани су остаци некадашњег насеља, а код дударе гроб урни из бронзаног доба. Садашња Бела Црква јавља се у XIV веку, 7. новембра 1355. године помиње се први пут у предикату њеног власника.

Први немачки досељеници у Белу Цркву стижу још почетком 18-ог века, тачније 1717. године, захваљујући Клаудију Флоримунду Мерсију, аустријском војсковођи и гувернеру који је први открио лепоту ове аустроугарске провинције, и отворио пут својим војницима. Они су тако на обалама Нере и Караша ударили темеље ове варошице, а после њих почеле су да се досељавају и читаве породице, све до 1737. године. Но, и поред лепоте новог завичаја, о условима у којима су живели ти први становници Беле Цркве и стварали нову цивилизацију. Убрзо потом, 1742. године Белу Цркву насељавају Срби, затим Румуни, Јевреји и други народи.

Њихова упорност и храброст није, међутим, остала без резултата, те у време владавине Марије Терезије Бела Црква доживљава прави процват, иза којег стоји предузимљивост и марљивост немачких трговаца, занатлија и виноградара. Град израстао на обронцима Карпата, на благо заталасаној равници, већ својим географским положајем у ствари је био предодређен за узгој винове лозе, што су максимално искористили немачки досељеници и изградили имиџ виноградарског краја у којем успевају добро грожђе и исто тако добро вино. [1]

Период до Првог светског рата[уреди]

Прва железничка пруга на територији данашње Србије је управо настала у општини Бела Црква и пуштена је у рад 1856. године. Траса којом се кретали први возови је била: Оравица-Ракаждија-Јам-Јасеново-Бела Црква-Базијаш.

Подручје Беле Цркве је било политички одвојено од остатка војводине. Вршац, Зрењанин и друга места били су у саставу Српске Војводине, и касније прикључени Мађарском краљевству (део Аустроугарске) док је подручје Беле Цркве било у саставу Војне крајине, номинално са својим законима али под круном Аустријског Цара. Тек по укидању Војне Крејине 1872. године, Бела црква постаје интегрални део Мађарског краљевства све до 1918. године када постаје део Србије.

Међуратни период[уреди]

После распада Аустроугарске монархије већина Немаца, чији је матерњи језик био немачки, постали су југословенски држављани, углавном против своје воље. Са доласком Хитлера на власт њихов положај се посебно погрошао. За време другогог светског рата већина Немаца у Белој Цркви била је политички пасивна. Поделом Баната између Србије и Румуније дошло је до великог сакаћења општине Бела Црква, чији нај просперитетнији део, са обрадивим земљиштем и воћњацима остаје у Румунији. Тада почиње и економска стагнација града и општине, а примат у Јужном Банату преузима Вршац.

У Белу цркву долази велики број белих емиграната након поведе Октобарске Револуције у Русији. Они бивају прихваћени као држављани краљевине СХС, и добијају смештај. Читаве Руске шкоел су пребачене на ова подручја, посебно кадетски Руски корпус који је ту имао школу све до Другог светског рата.

Други светски рат и злочини Немаца над Србима и Јеврејима Беле цркве[уреди]

Доласком Адолфа Хитлера на власт у Немачкој буди се немачки национализам у Краљевини Југославији, највећи део немачког народа пристаје на страну нацизма док мањина остаје пасивна и неопредељена док је мањи део помагао НОБ. Априлски рат је био изузетно кратак, и Немци су окупирали Белу цркву, која је номинално била део Баната прикљученог Недићевој Србији, али сву власт је имала немачка национална мањина. Одмах по доласку у Белу цркву, Немачки окупатори потпомогнути домаћим немачким становништвом извршили су геноцид над Белоцркванима Јеврејског порекла, од којих скоро нико није преживео рат. Немачки окупатор, потпомогнут здушно домаћим Немцима из Беле цркве чинио је разне злочине над Србима и Јеврејима. Тако, једно време Србима и Јеврејима чак није било дозвољено да шетају градским шеталиштем,http://elmundosefarad.wikidot.com/banatski-nemci-i-jevreji које је било резервисано само за Немце. Пљачке и отимачина јеврејске имовине у Белој цркви од стране Немаца биле су изузетно честе У Белој Цркви је марта 1942. године основана немачка 7. СС добровољачка брдска дивизија Принц Еуген, злогласна по злоделима над Српским народом у Југославији. Током самог рата, Немачки окупатори починили су злочине и над Српским народом, посебно масовним стрељањима широм Баната па и Белој цркви. Године 1943. извршено је тако масовно стрељање српског становништва.http://www.belacrkva.co.rs/istorija.php Доласком ослобођења, Немачко становништво у страху од одмазде углавном бежи. Многи од њих су настрадали у возу који је дигнут у ваздух, а они који су успели да побегну, настанили су се у Аустрији и Немачкој. Они, који из одређених разлога нису успели да оду из Беле Цркве, послати су у концентрационе и радне логоре у јужном и средњем Банату, где је много њих изгубило живот. Њихова имовина је подељена победницима, највећим делом колонистима пристиглим из Црне Траве, Црне Горе, БиХ, Лике и Кордун.

Култура[уреди]

Најзначајнији објекти настали су крајем XVIII века, а саграђени су у барокном стилу. Од барокних зграда најзначајније су римокатоличка и православна црква, зграда општине, дом војске, ватрогасни дом и остале зграде. Главну физиономију града дају објекти сазидани и реконструисани у стилу бечке сецесије, тако да је Бела Црква по томе карактеристична.

У овој варошици некада је живело знатно више нација и говорило знатно више језика, тако да и данас можете срести презимена која недвосмислен казују да су она у панонску низину стигла из различитих крајева Европе - немачких, француских, мађарских, италијанских, јеврејских, румунских, ромских, чешких, словачких, украјинских, руских области... Ипак, велики број тих презимена данас само по свом пореклу и морфологији припада другим нацијама, док њихови власници носе најчешће другу националност. Стицајем историјских прилика, је овде учинила своје те је од многонационалног градића, са неколико вера и још више језика.

Бела Црква постала већински српски град, са много националних мањина, али углавном малобројних. Ако се погледа попис становништва обављен 1910. и 2002. године, однос је врло очигледан. Почетком 20-ог века у граду са 11.524 становника, Немаца је било 6.062, Срба 1.994, Румуна 1.806, Мађара 1.203 уз незнатан број Чеха, Словака, итд. попис 2002 je показао да од 23.707 становника, око 19 хиљада чине Срби, док се остали изјашњавају као Румуни, Мађари, Словаци, Чеси. Међу њима је тек 10 Немаца. Додуше, Немаца који се могу препознати по немачким именима и презиманима, јер многи од грађана са ортодоксним немачким именима и презименима, у ствари, и не говоре немачки језик те се више и не осећају Немцима.

У традицији и свакодневном животу града и околних села становници, данас нажалост много сиромашнији и неразвијенији од својих стварних могућности, овај град још чува остатке урбане лепоте сређоевропских вароши и многе културне навике Европљана, као што је рецимо традиција уређивања кућа, или кухиња са приметним утицајем швапских јела. Једна од атрактивнијих манифестација коју Бела Црква и дан-данас негује је надалеко познати карневал цвећа датира из 1852, традиција стара150 година, чији су почеци везани управо за време немачке доминације. О некадашњем економском и културном процвату Беле Цркве донекле говори и немачко гробље, са прекрасним мермерним споменицима. Бела Црква спада у ред војвођанских градова у коме је до данашњих дана сачуван велики број објеката културно-историјских вредности. [2]

Привреда[уреди]

Град Бела Црква као културни, привредни и политички центар овог подручја основан је Weisskirchen 1717. године. Пре свега, био је кутурни центар предодређен за развој виноградарства. 1926. године 70% становништва Јужног Баната бавило се виноградарством. Воћарство и земљорадња били су интензивно развијани. Вино, ракија, ликер и коњак били су производи који су се извозили по целој Европи. Управо је структура поднебља створила услове да Банат у XX-веку постане највећи произвођач свилених буба.

Почетком XX века поред града је било засађено преко десет хиљада ланаца винограда, а производило се 50 до 60 хиљада хектолитара вина. Већина тих винограда је искрчена после 1945. године, са доласком нових становника, те је данас виноградарство тек споредна привредна грана.

У Белој Цркви је 1876. године било пет фабрика свиле, успешно су радиле и фабрике цигле и црепа, коњака и ликера, парна стругара, фабрика прехрамбених производа, коже, млинска индустрија, мајдана за багеровање шљунка, три фабрике содне воде, штампарије и вештачко градинарство. Развијало се цвећарство, а већ 1931. године у Белој Цркви је радило 349 занатских удружења, а било је и 392 радње.

Географија[уреди]

Белоцркванска котлина спуштена је између Вршачких планина на северу, до Дунава на југу и Карпатских планина на истоку. Она је отворена према западу - Панонској низији, због чега у односу на њу представља њен повећи залив. Ветрови су у котлини навејали лес и песак. Лес покрива све ниже пределе котлине, док је песак навејан на западној страни у облику дугачких дина у правцу југоисток-северозапад. Овај песак одваја Белу Цркву од Делиблатске пешчаре. Бела Црква се налази у централном делу проширења реке Нере наслањајући се на њен северни, виши обод, а јужније спушта се у влажну и баровиту Нерину долину. Ово више земљиште врло је погодно за виноградарске културе, а остало земљиште за земљорадњу. Као тле некадашњег Панонског мора, ово земљиште има велики привредни значај. Земљиште око Беле Цркве пружа повољне услове за развој виноградарства и воћарства. Због тако погодних услова, котлина је густо насељена. Бела Црква лежи у тој плодној и винородној котлини на надморској висини од 89.5 m.

Белоцркванска општина простире се на 353 km² површине. Има око 21.500 хектара оранице. Остали део земљишта чине: ливаде, пашњаци, виногради, воћњаци, шуме и друго.

Кроз белоцркванску котлину протичу реке Караш и Нера а пресеца је и канал Дунав—Тиса—Дунав. Нера је лева и најмања притока Дунава. Она извире у Румунији а у нашу земљу улази код села Кусића. Од тог места па до ушћа у Дунав, Нера представља граничну реку према Румунији у дужини од 27 km.

Општина, поред Беле Цркве, обухвата и следећа насеља и села:

  1. Банатска Паланка
  2. Стара Паланка
  3. Банатска Суботица
  4. Врачев Гај
  5. Гребенац
  6. Добричево
  7. Дупљаја
  8. Јасеново
  9. Кајтасово
  10. Калуђерово
  11. Крушчица
  12. Кусић
  13. Црвена Црква
  14. Чешко Село

Клима[уреди]

Бела Црква и околина имају умерено континенталну климу коју карактеришу дуга и топла лета, нешто хладнија, а понекад хладна и снеговита зима, краћа пролећа и топлија јесен. Клими овог краја посебну специфичност даје кошава. То је јак, сув и слаповит ветар који дува и до три недеље. Кошава је југоисточни ветар који дува у правцу северозапада. Осим кошаве доста често дува северац и северозападни ветар. Северац је хладан ветар и најчешће дува зими, а северозападни ветар доноси кишу.

Туризам[уреди]

У околини Беле Цркве постоји шест већих и више мањих вештачких језера, насталих екцплоатацијом шљунка. Језера су различите величине и дубине а из највећег се још увек вади шљунак, тако да се његова површина повећава. Језера чине добру основу за развој летњег купалишног и спортско-рекреативног туризма, као и спортског риболова. У самом граду налази се „Градско језеро“ које има уређену плажу, ауто-камп, ресторан, бунгалове... У близини Врачев Гаја налази се „Врачевгајско језеро“ које је амбијентално лепо уређено и погодно је за камповање.

Осим Карневала цвећа у Белој Цркви се организују још две културне манифестације, „Лов на Бесија“ (лов на сома капиталца) и „Бела Црква у јабукама“.[3]

Демографија[уреди]

У насељу Бела Црква живи 8500 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,1 година (36,9 код мушкараца и 41,0 код жена). У насељу има 3899 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,71.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 9428 [4]
1953. 9803
1961. 10722
1971. 11084
1981. 12317
1991. 11634 11014
2002. 11718 10675
Етнички састав према попису из 2002.[5]
Срби
  
8.222 77,02%
Чеси
  
511 4,78%
Југословени
  
267 2,50%
Роми
  
266 2,49%
Румуни
  
188 1,76%
Мађари
  
180 1,68%
Црногорци
  
131 1,22%
Македонци
  
64 0,59%
Хрвати
  
59 0,55%
Муслимани
  
30 0,28%
Немци
  
29 0,27%
Словаци
  
18 0,16%
Руси
  
14 0,13%
Словенци
  
11 0,10%
Албанци
  
11 0,10%
Бугари
  
8 0,07%
Бошњаци
  
4 0,03%
Русини
  
3 0,02%
Власи
  
3 0,02%
Украјинци
  
1 0,00%
Горанци
  
1 0,00%
Буњевци
  
1 0,00%
непознато
  
335 3,13%


Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Феликс Милекер „Летописи општина у јужном Банату“ ISBN 978-86-85075-04-9
  2. ^ Литература „Летопис Банатских места“(Беч 1999) период 1812 – 2009 г. Летописа, по предању о Банатских места и обичаји настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани
  3. ^ Бела Црква - банатски рај („Вечерње новости“, 17. август 2013)
  4. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  5. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  6. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7

Спољашње везе[уреди]