Горанци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Горанци
Укупна популација

преко 60.000[1]

Популација
Застава Србије Србија : 19 насеља[1][2][3]
Застава Албаније Албанија : 9 насеља[1][2]
Застава Републике Македоније Република Македонија: 2 насеља[1][2]
Језици
српски[4][5] (нашински)[6]
Религија
ислам[7]
Етничке групе

Индо-Европска

  Словени
    Јужни Словени

Горани или Горанци [8] су етничка заједница у Србији[9], врло слична Србима у Средској, Торбешима у Македонији и Помацима у Бугарској. Насељавају регион Гора, који обухвата општину Гора,[2] на крајњем југу Србије, затим део Албаније,[2] и Македоније.[2] Исламске су вероисповести[7], а говоре својим дијалектом познатим као горански говор[6]. или нашински говор, односно српским језиком (Призренско-тимочки дијалект), који се некада изучавао и у чувеној призренској Богословији, која је 1999. године спаљена до темеља.[4] Школују се на српском језику[5] према наставном плану и програму Министарства просвете Републике Србије[5] и припадају српској језичкој заједници[5], и углавном српској националној заједници (Србију доживљавају као своју домовину).[10] Према попису становништва из 2002. године, у Србији (без Косова и Метохије) је живело 4.581 Горанаца. Према проценама Горанаца има више од 60.000.[1]

Горанска насеља у Србији, којих има укупно 19 су: Баћка, Брод, Враниште, Глобочица, Горња Рапча, Горњи Крстац, Диканце, Доња Рапча, Доњи Крстац, Драгаш, Зли Поток, Крушево, Кукуљане, Лештане, Љубовиште, Млике, Орћуша, Радеша и Рестелица.[1][2][3] У Албанији горанских насеља има 9: Борје, Запод, Кошариште, Оргоста, Орешек, Орчикле, Пакиша, Црнолево и Шиштавец.[1][2] У Македонији су 2 горанска насеља: Урвич и Јеловјане.[1][2]

У Албанији и Македонији немају право да се изјасне као Горанци, док на Космету, привремене косовске институције само декларативно признају Горане. Држава Србија Горанцима како и због историјске конотације, због своје вишевековне посебности, као и због етничког, културног, говорног и верског идентитета, од 1991. даје могућност да се изјасне као Горанци, онако како сами себе декларишу и како се осећају и онако како их и чувени географ Јован Цвијић бележи. Горанци у формалном смислу у Србији себе не сматрају мањином јер сматрају да су аутохтон народ и да немају другу државу [11]. Срби, признајући им све особености, Горанце сматрају делом свог националног бића, највише због уважавања и повластица које им великодушно даје Цар Душан у средњем веку, као и историјске улоге Горанаца. Године 1991, осим права на изјашњавање и статистичко уважавање, Горанци формирају општину Гора одлуком Народне Скупштине Србије, на много мањој површини него што је некада био Горски срез са административним центром у Драгашу. Велелепна зграда Среза, изграђена у доба Краљевине Југославије, постаје зграда општине Гора. Општина Гора осим политичку улогу учвршћивања државности Србије у Метохији, била је сатисфакција за дотад одузета права и одраз искреног поштовања државе према Горанцима. Данас постоји општина Драгаш, као и од 1956. до 1990. год, која обухвата осим Гору и област Опоља. Упоредо са систематским протеривањем горанског становништва, у Гори је на делу бошњакизација[12]. Притисак на Горанце да се изјашњавају као Бошњаци је страховит и константан, а заправо не долази само од Бошњака и бошњачких интелектуалаца, већ највише од аутохтоних Горанаца који су након рата 1999. године наводно схватили свој прави бошњачки идентитет.

Горанци су под притиском да напусте школство на српском језику и почну да се школују на бошњачком или албанском.[13] Притисци на Горанце не престају и долазе са свих страна, те и Македонија и Бугарска, увиђајући сличност првенствено у језику, а затим користећи сличност Горанаца са Торбешима и Помацима, у циљу остварења националних интереса, дају Горанцима своја држављанства, али не уважавајући их као Горанце, већ само уколико се изјасне као Македонци, односно Бугари.[14]

Историја[уреди]

Иако се сматра де се српски, односно словенски назив Горанци препознаје у првом веку пре нове ере под грчким називом Орини код хеленистичког природњака Клаудија Птоломеја,[15][1] мало је релевантиних података пре хришћанизације Словена, да би се са сигурношћу говорило о кретању Срба на овим просторима, самим тим и Горанаца.

Словени у Гори су хришћанизовани око 870. године за време византијског царства, после покрштавања Срба и Бугара. Данас, у већини горанских села налазе се развалине православних цркава под управом Српске православне цркве. Осим језика, Горанци су сачували и многе словенске обичаје. Горани пишу ћирилицом, а у Албанији и албанском латиницом.

Верује се да је прва џамија саграђена 688. године по муслиманском календару, односно 1289. године по грегоријанском календару, у Мликама, како пише на спомен плочи на џамији у том селу.[16] Ипак, православни Горани, ислам су почели примати касно, након доласка Турака, тек у 16. веку, а почетком 18. века, највише после српских сеоба под патријарсима, када су у масама постајали муслимани. Прелазака у ислам је било и крајем 18. и почетком 19. века. Поменута џамија у Мликама је обновљена 1238. хиџретске године, односно 1822. године.

Последња хришћанска породица изумрла је у горанском селу Брод 1855. године. [17]. Горани су све до пред крај 19. века зимовали са стоком у приморју Јадранског и Егејског мора, затим у Тракији и Анадолији.

Мада су прихватили ислам, нису се албанизовали, тако да су веома страдали од суседних Албанаца, Љумана. Љумани су од 1878. године учестали са пљачкањем стоке Горана са летовалишта на Шари. Због ових насиља, Горани су све до ослобођења ишли на рад, чак и у Аустрију, Румунију и Малу Азију. Ни до 1927. године нису престали упади албанских пљачкаша из Љуме преко границе.

Заблуда је да Горанци немају јасно изграђен идентитет, како се жели представити од асимилитора ове заједнице. Ради се о компактној, специфичној заједници које је оформљена постепено, дуготрајним антропогеографско-етнолошким процесом, чију о снову чини средњовековна православна српско-словенска популација, у симбиози са сродним и другим етнокултурним старобалканским слојевима и оријенталним утицајима, који са традиционалном културом и исламизацијом представљају главне компоненте њене етногенезе.[10] Осим словенских етнокултуралних елемената, видљиви су влашки, јуручки и цинцарски елементи и надасве изграђени сасвим посебни горански ентицитет, који је данас и те како аутентичан и препознатљив. Никада се нису национално одвајали од Србије, без обзира на посебност коју им држава Србија још од Цара Душана гарантује у средњем веку, затим краљ Петар I Ослободилац и други.

Након ослобођења 1945. године, иако су се борили на страни Партизана, комунисти им постепено одузимају све. Прво срез Горски, затим општине, трговинско предузеће Гора мењаја име у Шар-производ, а године 1956.[18] насилно им мењају и презимена одлуком извршног одбора Аутономне Косовско-Метохијске Области од 25. септембра 1946. године. Истакнути првоборци бивају скрајнути из политичко-друштвеног деловања, формира се неприродна општина Драгаш са већинским албанским живљем. Албанци се глорификују, а Горанци понижавају. Међутим, иако је политички систем у Гори постављен на њихову штету, Горанци ценећи мир и слобуду на рад, као изразито мирољубива и радна заједница, са јаким осећајем за државу, величају Југославију и Тита, а своје етничко понижење опраштају и као да заборављају. Крајем осамдестих и почетком деведесетих, Социјалистичка Република Србија им враћа им сва одузета права од етничких па до општине. На хиљаде Горанаца је вратило своја презмена, а законом Скупштине Републике Србије 26.07.1990.[13] године конституисана је општина Гора, са деветнаест села, која су насељена Горанцима, са седиштем у Драгашу. Дражава дозвољава да се на попису попису 1991. године и изјашњавају како желе. По инерцији без икаквог притиска, први пут се изјашњавају онако како заиста вековима сами себе називају.

Овај златан период Горе, иако праћен санкцијама, грађанским ратом у држави, након осам и по година прекидају НАТО и ОВК.

У последњим преговорима иземђу Београда и Приштине, а под докровитељством Европске уније, Горанци су се изјаснили да желе да уђу у Заједницу српских општина[19] што је Влада Србије такође подржала.[20]

Егзодус[уреди]

До НАТО агресије на СР Југославију, 24. марта 1999. године, у Гори је живело око 18.000 Горанаца. У Србији и бившим југословенским републикама налази се око 40.000 Горанаца, a значајан број Горанаца живи и ради у земљама Европске уније и у другим земљама. Према проценама укупан број Горанаца, у Гори, у Србији и у расејању износи око 60.000.[13] После завршетка НATO агресије, повлачењем Војске Југославије и припадника МУП Републике Србије, и повратком тзв. Ослободилачке војске Косова, десио се егзодус. Људи су у почетку терани и из кућа, убијани по ноћи. Бацане су бомбе на горанске радње, киднаповани су људи и обијани станови. Патроле ОВК су обилазиле села и захтевале, наводно предају оружја и напуштање Горе. Због терора албанских сепаратиста, због непостојања личне и имовинске сигурности, безбедност људи, због не постојања услова за опстанак и останак, иселило се око 10.000 Горанаца у Србију, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Македонију, Хрватску и у земљe Европске уније. Мањи део Горанаца, око 8.000, остало је да живи у Гори.[13] У Гори је, након установљавања Међународне мисије УНMИК и Војне мисије КФOР, појачан притисак албанских сепаратиста на Горанце. Десила су се 23 убиства Горанаца, чији извршиоци никада нису откривени. Запаљен је један број горанских кућa. Узурпирани готово сви станови Горанаца који се налазе у Драгашу. Постала су веома учестала физичка малтретирања и премлаћивања Горанаца. Већина запослених Горанаца су незаконито отерани са својих радних места на којима су радили.[13] Данас, смишљено, уз подршку неколицине Горанаца који се изјашњавају као Бошњаци, Горанци се поново сатанизују и опструирају на свим нивоима. Општина Гора не постоји, већ је 1999. поново успостављена општина Драгаш, по старом моделу.

Празници[уреди]

Бајрам[уреди]

Горанци скоро на идентичан начин као и други муслимани празнују Рамазански и Курбан-бајрам.[4] Бајрам се честита на горанском говору Често ви Бајрам старијима, односно Често ти Бајрам међу једнакима по годинама. А одговара се И тебе често ти Бајрам или И вам да ви је често!

У горанским селима је устаљено да након бајрамске молитве колективно одлазе на гробље, а онда долазе кућама и честитају Бајрам.

Осим Рамазана (месеца поста) и два Бајрама, у Гори постоје и други муслимански празници када се дели алва за душе умрлих, те у скалду са тим ове празнике Горанци називају Дељене. Дељења има више. Ашуре је такође муслимански празник, који се обележава у Гори, нарочито код неких породица у Броду.

Ђурен[уреди]

Горанци вековима празнују Ђурђевдан, односно Ђурен.[21] Ђурен траје скоро недељу дана, чија су прва два најзначајнија. Почиње 5. маја даном који се назива Потке, а главни дан је 6. маја и назива се Ден Ђурен (Ђурђевдан).[22]

Потке[уреди]

Празник почиње 5. маја[22] даном који се зове Потке, на који се купају биљкама, травама, цвећем (што се назива „травке“)[22] и офарбаним јајетом. Биљке се сакупљају рано ујутру, а само сакупљање биљака се назива Кршипотке. Јаје се фарба дан пре. Ако се јаје не фарба кува се тог дана. Цвеће и биљке се по повратку кући квасе водом, а затим се њиме прскају успавани укућани по лицу не би ли се пробудили. Спавалице на овај дан се не љуте што устају раније, јер се верује да ће се љутити све до следећих Потки. Укућани обраћају пажњу који гост им долази први у кућу. Сви воле да им дође добра, паметна, лепа и богата особа зато што ће им година бити таква. Међутим, сматра се да је најбоље ако неко дете прво уђе у кућу на овај дан, јер су сва деца добра.

Ден Ђурен[уреди]

Овај дан је Дан Горана(ца). Без поздрава или само поздравом Аирљија Ђурен 6. маја наступа Ђурђевдан. Главно окупљање уз тупане и свирле је на локалитету Влашка у атару села Враниште, а атмосфера заједништва и општег весеља наставља се и наредних дана на различитим локалитетима у Гори.[22]

Дан пролећа[уреди]

Дан пролећа или на горанском говору Ден прољећен, је први календарски дан пролећа, у традицији познат као први дан изласка из зиме који се обележава групним шетњама омладине по оближњим путевима. Обичај је да се тог дана изађе из села. У свим селима је приметан овај обичај и данас. Сматра се да празник има порекло од иранске Нове године - Ноуруз[23]; или да је словенског порекла, а да је само касније због поклапања празника, а под утицајем Турске ушао у свакодневни изговор као Султаневрес. Иначе слично слављење празника излазака из зиме је карактеристично за скоро све народе од Балкана до иранске висоравни.

Бабин ден[уреди]

У Диканцима до осамдесетих година пролошлог века постојао је обичај да младићи на Бабин дан, који пада око Богојављања терају лутку звану Гуђа, обично од текуна, односно шапурике (остатак од окрњеног клипа кукуруза), која пероснификује Бабу, тј. ћудљиву природу.[4] Из центра села је штаповима гоне до реке (тј. Леве реке). Када стигну до реке, бацају за Бабом напола изломљене штапове, уз повике Зима да не се врати.

Божић[уреди]

У Броду и неким другим горанским селима се до рата 1999. облежавао и Божић,[4] без јасних верских елемената.

Четвртак - Нерадно предвечерје[уреди]

Четвртог дана у недељи, у Гори, негде пре заласка сунца сви послови стају. Ништа се не ради све до изласка сунца следећег јутра.

Раније, када се радило и у пољу, сви послови су остављани, а кући су жене остављале своја предива, ткаље су престајале да ткају. Ово предвече је било идеално за посело.

Осим овог предвечерја, нерадан дан, као код свих других народа у горанском етносу не постоји. У Гори је дубоко укорењено схватање да су празници изговор за нераднике. Не због непоштовања празника, већ због поштовања посла често Горанци раде и на дан својих светковина.

Горанци четвртак називају још и Добар дан (на горанском говору Убав ден) и сматрају га даном када треба започети одређени посао, добар дан за путовања, и за друге почетке.

Знаменити Горанци[уреди]

Међу знаменитим Горанцима прво место припада партизановом играчу и беку Југославије Фахрудину Јусуфи.[24] Кратко је био и тренер ФК Партизан, од 1. јул 1987. до 12. септембра 1988. Данас, донекле, његов наследник је Миралем Сулејмани.[25]

Посебно место заузима породица Пеливановића, међу којима прво место припада Малићу Пеливановићу, посланику Народне Скупштине Краљевине Југославије. Из ове породице, је и истакнути хуманиста, родољуб Мехмед Пеливановић (рођен 1854), који је по занимању био посластичар[26] и дуборезац, веома цењен у тадашњем Београду. Истакао се у борбама 1912. године.

Новинар, писац Зејнел Зејнели[27] је истакнути горански интелектуалац. Међу песницима је најистакнутији Хамид Исљами.[28]

Мање познати широј јавности, значајни су доктори:Дехир Садики, Ариф Бајмак, Листија Дестани, Насуф Куртишевић, Нехру Дестани, Нуридин Шола, Сељатин Кајкуш, Скендер Дестани, Хајрија Курдали-Ахмети, Халим Торо, Халит Халити, Хана Хасани, Харун Хасани, Шукри Хоџа, Шућа Зурапи-Амети...

Чувен је Пајазит Помак, својевремено редовни професор, доктор наука, предавач. Проф. др Шефик Бајмак,[29] редовни је професор на Универзитету у Приштини. Затим, познати су и др математичких наука Алија Мандак и др Ибро Ваит, као и некадашњи професор на Универзитету у Приштини доктор наука Јусуф Балибога,[4] и многи други.

Такође, међу Горанцима су многи војни и полицијски официри и други државни службеници. [4]

Остале специфичности[уреди]

Ајрет[уреди]

Део горанске културе су многобројне чесме на сваком локалном путу. Чесме праве, обично у сећање на умрле, али и као поклон заједници. Иначе у прошлости Горанци су оскудевали у води, те овакав обичај има и практичне примене. Обичај подизања чесме код Горанаца је познат као Ајрет, што се може и видети на табли сваке саграђене чесме где најчешће крупним словима пише Ајрет, а испод назива Ајрет пише коме је чесма посвећена.

Игра пеливан[уреди]

Најпознатија игра у Гори је пеливан, врста рвања.

Божје име[уреди]

У горанском говору властито име за божанство је Сајбија и обавезно је женског рода. Често се користи, као исламско наслеђе, арапска реч Алах, а које се у већини села због неизговарања гласа Х изговара као Ала. Ређе се користе речи Бог или Господ. Када се спомиње властито Божје име које је карактеристично за све муслиманске средине, односно Алах, ова реч је мушког рода, а арапски додатак који користе муслимани уз именицу Алах: џеле-шануху (арап. جلَّ شأنه) замењује се сентенцом својствена горанском говору убави једен.

Видовдан[уреди]

Видовдан је био дубоку укорењен и у Горанској традицији, али није у изговору дошло до спајња реч и изговара се Видоф ден. У говору постоји израз Ће виђиме на Видоф ден. Постоје два језичка контекста. У првом случају не у смислу конкретног дана или празника, већ се Видовдан схвата и разуме као Судњи дан, тј. уопштеније било који дан одлуке када се треба показати. То је словенско наслеђе, и разуме се да је у словенској митологији бог Видо врховни бог, а његов дан је судњи дан. У другом случају је свакако српско наслеђе и односи се на то ко је коме вера, а ко невера.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з „Миграције становништва шарпланинске жупе Гора - Харун Хасани“. rastko.rs. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з „Самостална општина Гора потврда самосвојности и основ за очување ентитета и идентитета Горанаца - Бехадин Ахметовић“. rastko.rs. 
  3. ^ а б „Зоран Влашковић: Гора – лето напунило села“. slobodanjovanovic.org. 
  4. ^ а б в г д ђ е „Зејнел Зејнели: Гора и Горанци – чији су“. In4s.net. 3. 9. 2010. Приступљено 12. 9. 2012.. 
  5. ^ а б в г „Горанци решени да о(п)стану“. rts.rs Приступљено 3. 22. 2013.. 
  6. ^ а б „др Радивоје Младеновић - Горански говор (научни рад), Институт за српски језик САНУ“ (PDF) Приступљено 12. 9. 2012.. 
  7. ^ а б „др Драгољуб Ђорђевић - Религије и вероисповести националних мањина у Србији (научни рад)“ (PDF) Приступљено 12. 9. 2012.. 
  8. ^ „Електронска библиотека традиције и културе Горе и Горанаца“. Rastko.rs. 8. 10. 1999. Приступљено 12. 9. 2012.. 
  9. ^ „Проф. др Дарко Танасковић - Гора на слици-Гора у срцу“ (PDF) Приступљено 12. 9. 2012.. 
  10. ^ а б „1999. у нападима Албанаца убијено је једанаесторо мештана Горе који су преживели 56 бомбашких и многобројне дуге нападе. Образовање горанске етничке заједнице на Косову и Метохији од 1918. године до данас - Мр Живорад Миленовић“. Scindeks-clanci.ceon.rs Приступљено 12. 9. 2012.. 
  11. ^ „РТС - Горанци немају другу Државу“ (на ((sr))). Rts.rs. 27. 2. 2011. Приступљено 12. 9. 2012.. 
  12. ^ Часопис Алманах 23-24
  13. ^ а б в г д „Програм Грађанске иницијативе Горанаца“. Gig.rs Приступљено 12. 9. 2012.. 
  14. ^ „Македонско-бугарски спор око Горанаца“. Dw.de. 20. 5. 2012. Приступљено 12. 9. 2012.. 
  15. ^ „Миодраг Стојановић - Птоломејеви Оринеји (Орини) и наши Горанци“. rastko.rs Приступљено 12. 9. 2012.. 
  16. ^ „Најстарија џамија на балкану“. Dzematrahic.ba Приступљено 12. 9. 2012.. 
  17. ^ „Чланак Зејнела Зејнелија Гора и Горанци - Чији су“. Slobodanjovanovic.org Приступљено 12. 9. 2012.. 
  18. ^ „Гора и Горанци - Зејнел Зејнели“. Politika.rs. 21. 2. 2008. Приступљено 12. 9. 2012.. 
  19. ^ „Горанци желе да буду део Заједнице“. rts.rs Приступљено 3. 22. 2013.. 
  20. ^ „Вулин - Горанци са српским општинама“. glasamerike.net Приступљено 3. 22. 2013.. 
  21. ^ „Горанци прослављају Ђурђевдан“. pressonline.rs. 
  22. ^ а б в г БХ Екотуризам„Ђурен“, 5 мај, приступ 12.4.2013
  23. ^ „Ноуруз - национални празник“. iran.rs. 
  24. ^ „Фахрудин Јусуфи - Биографија“. reprezentacija.rs. 
  25. ^ „Миралем Сулејмани - Биографија“. reprezentacija.rs. 
  26. ^ Тајна прављења сладоледа стара 162 године („Вечерње новости“, 16. октобар 2013)
  27. ^ „Зејнел Зејнели - Биографија“. slobodanjovanovic.org. 
  28. ^ „Мали народи требају велике песнике - Сајт Вила Горанка“. Vila-goranka.de. 22. 2. 1999. Приступљено 12. 9. 2012.. 
  29. ^ „Проф. др Шефик Бајмак, редовни професор - Биографија“. фтнкм.срб. 

Литература[уреди]

  • Народна енциклопедија, Ст. Станојевић, Загреб, 1925—1929. стр. 32
  • Горанске народне песме, Харун Хасани, Приштина, 1987.
  • Стара Сербiя и Албанiя, Иван С. Ястребов, путевые записки, Београд, 1904.
  • Гора и Опоље - Антропогеографска проучавања, Милисав Лутовац, Београд, 1955.
  • Подаци за историју српске цркве, Иван С. Ястребов, Београд, 1879.
  • Горански народни песни, Назиф Докљe, Скопље, 2000.
  • Антропогеографски и етнографски списи, књига 4, Јован Цвијић, 1987, Београд
  • Балканско полуострво и јужнословенске земље, Јован Цвијић Београд, 1931.
  • Горанци, муслимани и Турци у Шарпланинским жупама Србије: Проблеми садашњих услова живота и опстанка, Др Милан Бурсаћ, 1-105, Београд, 2000.


Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :