Мило Ђукановић

Из Википедије, слободне енциклопедије

Мило Ђукановић
Мило Ђукановић
рођен:	15. фебруар 1962. Никшић (СФРЈ)

Мило Ђукановић (Никшић, 15. фебруар 1962) је премијер Црне Горе и предсједник Демократске партије социјалиста, владајуће партије у Црној Гори, тренутно служећи свој шести мандат, што га као и чињеница да влада готово 20 година, чини најдужим премијером у црногорској историји по дужини вршења дужности и броју мандата и једним од најдужих у овим крајевима. Он је једини бивши југословенски лидер који је остао потпуно у власти кроз цијеле 1990-е до данашњег дана.

Био је комунистички омладинац и један од лидера социјалистичке Црне Горе од 1989. до 1991. године, предсједник владе Црне Горе у четири мандата (1991-1993, 1993-1996, 1996-1998, 2003-2006, 2008-?), предсједник Црне Горе (1998-2002) и вршилац дужности министра унутрашњих послова 2006. године. Након што је претходни премијер Жељко Штурановић поднео оставку из здравствених разлога, Ђукановић је предложен за мандатара, а званично је поново изабран за премијера 29. фебруара 2008, иако се званично претходно повукао из политике. Дугогодишњи је лидер Демократске партије социјалиста Црне Горе, односно насљедника црногорских комуниста.

Садржај 1 Поријекло 2 Биографија 3 Истрага у Италији 4 Референце 5 Спољашње везе

[уреди] Поријекло

Отац Мила, Радован Ђукановић, је био истакнути комунистички црногорски функционер, који је своме сину и отворио врата у Савезу комуниста Црне Горе. Ђукановићи су се доселили у старохерцеговачки Никшић годинама раније из Старе Црне Горе, цетињскога краја. Они су огранак старинског братства Ивановић, из некадашњега црногорског племена Цуца. Ивановићи су били старосједелачко братство из краја Кућишта, чији је први познати члан народни јунак вељецуцки кнез Шћепан Ивановић из друге половине XVII вијека.

Мило Ђукановић долази из породице која је својевремено власт у црногорским просторима. У вријеме Краљевине Југославије, Блажо Ђукановић је био Бан Зетске бановине, а током рата био је господар Црне Горе, Боке которске и Санџака, као генерал четничких снага које су се бориле на тим просторима. Мило је назвао свог сина по њему.

[уреди] Биографија

Као син судије у младости је брзо напредовао кроз хијерархију комунистичке партије. Студирао је економију и 1979. године постао члан Централног комитета Савеза Комуниста Југославије.

Након обарања републичке црногорске власти, што је био резултат "извоза" анти-бирократске револуције, јануара 1989. године, Ђукановић се устоличује у новој владајућој гарнитури. Уз подршку Слободана Милошевића, човека који ће касније постати његов најљући непријатељ, Ђукановић је 1991. године, са 29 година, постао најмлађи премијер у Европи. Када је ступао на дужност, без икаквог политичког искуства, осим у омладинским (комунистичким) партијским организацијама, многи су сумњали да је дорастао тој одговорној функцији. Мило Ђукановић је, међутим, једини политичар у свим земљама некадашњег источног блока који је остао на власти без иједног дана прекида од тада до данас.

После проведене три године на месту председника владе Ђукановић је увидео растући јаз у његовој Демократској партији социјалиста (ДПС) око односа са Слободаном Милошевићем, и крајем 1996. и почетком 1997. оштро мења курс и почиње да се дистанцира од београдског режима. Ђукановић је 1997. године дао интервју у коме је напао Милошевића, назвавши га човеком са застарелом политичком филозофијом, који се окружио корумпираним помоћницима.

То је означило отворени раздор у владајућем ДПС-у, који се поделио на две фракције: једну предвођену Ђукановићем и другу, чији је вођа био Милошевићев присталица Момир Булатовић. У јулу 1997. године, њих двојица укрстила су копља на црногорским председничким изборима. Ђукановић, чије су присталице контролисале страначке финансије и имовину, изабран је за председника тесном већином. Момир Булатовић напушта партију и оснива Социјалистичку народну партију (СНП) која је наставила да подржава Слободана Милошевића.

Ђукановић је током свог мандата корак по корак преузимао политичку и економску контролу над црногорским пословима од југословенских савезних органа. Последњих година деведесетих пружао је уточиште вођама српске опозиције и медијима чије је издавање забрањивано у Србији, и изузев неколико првих дана издејствовао изузеће Црне Горе из дејстава НАТО пакта током агресије на СР Југославију у пролеће 1999.

ДПС је бојкотовала савезне изборе у септембру 2000. године и од тада је Ђукановић на челу политичке групације која се залагала за државно осамостаљење Црне Горе. Марта 2002. године, Ђукановић је био међу потписницима Београдског споразума о оснивању Државне заједнице Србије и Црне Горе, лабавог и углавном нефункционалне државне заједнице, која је проглашена фебруара 2003. године. Њено трајање било је орочено на три године.

21. маја 2006. године, Ђукановићев Блок за независну Црну Гору победио је на референдуму - око 55% грађана изјаснило се за независну Црну Гору.

Ђукановић је ожењен, а његов брат је један од најмоћнијих црногорских бизнисмена. Има једног сина.

[уреди] Истрага у Италији

Мило Ђукановић је често оптуживан од стране политичких такмаца за личне и политичке везе са великим шверцом дувана у Црној Гори током деведесетих година. По 240 страница дугом извештају (из 1993) италијанске полиције која се бави порезом и царинама, Црна Гора је била део шверцерског ланца, подељеног међу различитим криминалним породицама, повезаним са сицилијанском мафијом, Камором и Сакра корон унита, организованим криминалним синдикатима. Овај извештај тврди да се због шверца дувана на овај начин у Европи сваке године губи око 700 милиона долара.

Италијанска агенција Анса је 22. јуна 2007. објавила детаље истраге тужилаштва италијанског града Бари, који оптужују Мила Ђукановића да је био на челу групе које је између 1997. и 2000. године захваљујући кријумчарењу цигарета између Црне Горе и италијанске покрајине Пуље зарадила више десетина милиона евра.^[1]

Напомена: Један део текста преузет са сајта SET

Маја 2009. године, истрага против Мила Ђукановића под оптужбама за удружени злочиначки подухват у виду међународног мафијашког удруживања је архивиран, сходно његовом повратку у политику на мјесто премијера, стицањем дипломатског имунитета^[2].

[уреди] Референце

[уреди] Спољашње везе

• Председник Владе Црне Горе - званичне странице

	Председници СР Црне Горе (1945-1990) и Црне Горе (1990-)
	Нико Миљанић | Милош Рашовић | Никола Ковачевић | Блажо Јовановић | Филип Бајковић | Андрија Мугоша | Вељко Милатовић | Видоје Жарковић | Веселин Ђурановић | Марко Орландић | Миодраг Влаховић | Бранислав Шошкић | Радивоје Брајовић | Божина Ивановић | Бранко Костић | Момир Булатовић | Мило Ђукановић | Филип Вујановић