Јелена Бранковић

С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили другу краљицу Јелену, погледајте чланак Краљица Јелена.
Јелена (Марија)
Пуно имеЈелена Бранковића - Котроманић (Мара)
Датум рођења1447.
Мјесто рођењаСмедерево
Српска деспотовина
Датум смртинакон 1505.
Мјесто смртиЦариград
Отоманско царство
Гробнепознато
ДинастијаБранковићи
ОтацЛазар Бранковић
МајкаЈелена Палеолог
СупружникСтефан Томашевић
Потомстводвоје непознате деце
Деспотица и краљица Босне
Период1459—1463.
ПретходникКатарина Косача
НасљедникДоротеја од Лендаве и Лепоглеве

Јелена Бранковић (касније Мара или Марија; рођена 1447. године, умрла након 1500. године) била је жена посљедњег босанског краља Стефана Томашевића и тако посљедња босанска краљица. Иако се њена посвекрва, Катарина Косача, често спомиње као посљедња босанска краљица, то је заправо била Мара.[1][2][3][4][5][6][7][8][9][10]

Породица[уреди | уреди извор]

Посљедња босанска краљица је била најстарија кћерка српског деспота Лазара Бранковића и византијске принцезе Јелене Палеолог, кћерке брата претпосљедњег византијског цара Јована VIII Палеолога. Рођена је око 1447. године [11] и крштена као Јелена (неки извори је називају и Јелача[8]). Јелена није имала браће, већ двије млађе сестре:

Њен отац је у тренутку њеног рођења имао два старија брата, Гргура и Стефана, али оба ослијепљена и тако ускраћена за владавину.[12] Оваква ситуација учинила је Јелену пожељном удавачом, будући да је њен муж могао тражити власт над Србијом по њеном праву.

Питање Јеленине удаје добило је на важности изненадном смрћу Јелениног оца 20. јануара 1458. године.[12] Бригу о Јелени су од тада преузели њена мајка и проосманлијски настројени војвода Михајло Анђеловић, брат великог везира Махмуд-паше Анђеловића. Након побједе антиосманлијске и проугарске фракције у прољеће 1458. године, Османлије су започеле освајање Србије. Јелена је постала марионета антиосманслијске фракције, а њен брак је могао спасити или уништити државу.[13]

Брак[уреди | уреди извор]

Недуго након смрти деспота Лазара почели су преговори о удаји Јелене којој је у мираз била остављена цијела држава.[2] За будућег деспота Србије изабран је Стефан Томашевић, најстарији син и пријестолонасљедник босанског краља Стефана Томаша. Пошто је босански краљ био вазал угарског краља, тада Матије Корвина, његов пристанак је био неопходан како би се склопио брак. Матија Корвин је дао свој пристанак 1458. године, те су започели преговори између Томашевићевог оца Стјепана Томаша и Јеленине мајке, деспотице Јелене.[1][2][8]

Српска деспотица[уреди | уреди извор]

Дана 1. априла 1459. године [1] склопљен је брак између дванаестогодишње Јелене и Стјепана Томашевића. Одмах по вјенчању, Стефан Томашевић је преузео власт над Србијом и окончао једногодишњи interregnum који је владао од смрти Јелениног оца 1458. године.

Међутим, владавина Стјепана Томашевића у Србији је била кратког вијека. Пошто Стефан Томашевић није примио помоћ ни од угарског краља ни од свог оца, пад Србије је био неминован. У јуну 1459. године османски султан Мехмед II освојио је Србију, те су Томашевић и Јелена били присиљени да се склоне на двор његовог оца у Босни. Српска деспотовина је коначно пала 20. јуна 1459. године. Јелена је из Смедерева у Босну понијела и мошти светог Луке, које је сахранила у Јајцу.[14]

Долазак у Босну[уреди | уреди извор]

Смедерево је пало већ 20. јуна 1459. године. Јелнин муж Стјепан је успио наговорити Османлије да он и његова породица напусте град. Јелена је с сљедећим особама изашла из Смедерева :

Они су преко области Шумадије и Мачве стигли на границу Босне, затим су прешли Дрину и средином јула су стигли у Бобовац, гдје је босански краљ Стјепан Томаш примио свог сина и своју невјесту и остале. Јеленина мајка и сестре су на путу скренуле за Угарску, тако да никад нису стигле у Бобовац. Јелна је ту остала с својим мужем Стјепаном све до смрти свог свекра Томаша.

Босанска краљица[уреди | уреди извор]

Дана 10. јула 1461. године умро је Јеленин свекар, те је њен муж постао краљ Босне, а она босанска краљица, смјењујући на томе мјесту маћеху свога мужа, Катарину Косачу. Јеленин муж је постао штићеник папе Пија II и још више продубио везу између босанске круне и Ватикана, што је започео његов отац. Папа му је послао круну којом га је његов делегат у новембру 1461. године крунисао за босанског краља, чиме је Томашевић постао једини босански краљ крунисан по римокатоличкој церемонији. У духу мужевљевих настојања да се приближи Ватикану, краљица Јелена се 7. новембра или нешто касније одрекла имена које јој је дато крштењем у Православној цркви и узела име Дјевице Марије.[15][16] Од тада па надаље, извори је називају краљицом Маром.

Краљ и краљица су живјели у краљевском граду Бобовцу све до 1463, када су га освојиле Османлије. Марин муж се тада склонио у Јајце, а затим у Кључ. По османском освајању Босне, 5. јуна 1463. године, Маријин муж је погубљен - Марија је остала удовица са шеснаест година. Босанско краљевство је тиме срушено и постало је дио Османлијског царства. Краљица Мара је мошти светог Луке понијела са собом у изгнанство, да би на крају, вјероватно продајом, завршиле у рукама Млечана.

Дјеца[уреди | уреди извор]

Према записима бискупа Ангела Массареллија, краљица Мара је са Стјепаном Томашевићем имала двоје неименоване дјеце. Међутим, Массареллијеви записи не наводе њихова имена, нити икакве биографске податке.[17]

Удовиштво[уреди | уреди извор]

Различити извори различито описују Марин живот након пада Босне. Док је њена посвекрва, краљица Катарина, побјегла у Рим, сви извори потврђују да је Мара остала у Османском царству, које је укључивало и њену домовину.

Односи с Дубровником[уреди | уреди извор]

По паду Босне Мара се обратила за помоћ Дубровачкој Републици тражећи склониште и депонирани новац свог мужа, али јој је захтјев био одбијен. Краљица је, журећи да побјегне од освајача, оставила иза себе своју најврједнију имовину - мошти светог Луке. Фрањевци су их узели и запутили се према Дубровнику, гдје их је пресрео локални војвода, краљичин пријатељ, те им није допустио да наставе без њене дозволе. Она је у међувремену преговарала с Млечанима о продаји моштију, док су Дубровчани бијесно захтјевали њихово изручење. У аугусту 1463. краљица у писму изражава своје незадовољство шкртарењем Млечана и њиховој смјелости да доводе у питање аутентичност моштију. Иако јој је угарски краљ Матија Корвин нудио доживотно власништво над три дворца, Мара их је на крају ипак продала Млечанима.[18]

Живот у Сплиту[уреди | уреди извор]

Са својом пратњом, коју су чиниле босанске велможе, млада удовица се скрасила у Сплиту, у бенедиктинском манастиру Свети Стефан под боровима. Ту је редовно примала у посјету своје земљаке, али и Мађаре, што се није свидјело млетачкој влади. Стога су Млечани наредили сплитском кнезу да је удаљи из Сплита на примјерен начин. Мара је убрзо замољена да се пресели у Шибеник или неко сусједно острво. Увријеђена оваквим поступањем, краљица је 1466. године напустила Сплит и запутила се у Истру, одакле је отишла мајци у Угарску.[19]

Мара у Османском царству[уреди | уреди извор]

Године 1474. обраћа се Дубровачкој Републици са захтјевом да јој се исплати заоставштина њеног мужа која је код њих била сачувана. Дубровник јој то одбија учинити, налазећи за то разне разлоге, а исто чини и 1477. године када краљица понавља свој захтјев. Године 1485. Мара путује у Цариград на двор султана Бајазита II и жали му се да јој Дубровник одбија изручити злато које је код њих похранио њен муж. Султан у октобру наређује Дубровнику да јој се преда њена удовштина, а у марту сљедеће године наређује да јој се исплати велика сума новца која је вјероватно представљала неку заоставштину босанског двора.[19]

Мара је неко вријеме била и на султановом двору, гдје је стекла непопуларност сплеткама против најближе родбине.[1] Исти тврде да је Марија умрла 1474. године на острву Лефкади.[1] Мицхаел Анголд пише како је краљица Мара након мужевог погубљења наставила живјети у Османском Царству са својим теткама, султанијом Маром и цељском грофицом Катарином. Након смрти тетки, краљица Мара је требало да наслиједи њихову имовину (будући да султанија није никада имала дјеце, а цељска грофица је наџивјела своје троје дјеце). Дио њихове имовине био је обећан манастирима, а како се није знало тачно колико имовине је требало припасти манастирима, краљица Мара је на шеријатском суду тражила тридесет хиљада златника за које је тврдила да су у посједу монаха, иако је требало да припадну њој након смрти грофице Катарине. Испоставило се да није била у могућности доказати своје тврдње.[20][21]

Пред крај живота доселила се код свога ујака, Манојла Палеолога, близу града Чорлу у Тракији.[22] Краљица Мара је умрла у том граду након 1500. године, када је извори описују као злу жену, те да је сахрањена у локалној цркви заједно са својим ујаком.[22] Посљедњи пут се спомиње 24. јануара 1495. године[23][24] када Дубровчани свом изасланику у Цариграду дају упутство да не одговара ни на каква питања о босанској краљици.[19]

Постоји теорија да се Мара у једном тренутку придружила харему неког турског генерала,[25] односно да је била присиљена постати супруга или куртизана османског паше.[26]

Преци[уреди | уреди извор]

Краљица Мара и краљица Катарина биле су рођаке у трећем кољену, будући да су обје биле потомци српског кнеза Лазара Хребељановића. У првих пет генерација предака краљице Маре спадају три византијска цара, два са мајчине и један са очеве стране породице.

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Бранко Младеновић
 
 
 
 
 
 
 
8. Вук Бранковић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. непознато
 
 
 
 
 
 
 
4. Ђурађ Бранковић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Лазар Хребељановић
 
 
 
 
 
 
 
9. Мара Лазаревић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Милица Немањић
 
 
 
 
 
 
 
2. Лазар Бранковић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Матеј Кантакузин (византијски цар)
 
 
 
 
 
 
 
10. Димитрије I Кантакузин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Ирена Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
5. Ирина Кантакузин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
11. Еуфросина Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Јелена Бранковић (Мара)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Јован V Палеолог (византијски цар)
 
 
 
 
 
 
 
12. Манојло II Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Јелена Кантакузин
 
 
 
 
 
 
 
6. Тома Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Константин Драгаш
 
 
 
 
 
 
 
13. Јелена Драгаш
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Јелена Палеолог
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Андронико Асано Заццариа
 
 
 
 
 
 
 
14. Центурион II Акајски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Катарина Акајска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Леонард II Токо
 
 
 
 
 
 
 
15. Креуса Токо
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Марија Тоццо
 
 
 
 
 
 

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д Franz Babinger, William C. Hickman, Ralph Manheim, Mehmed the Conqueror and His Time, Princeton University Press, 1992.
  2. ^ а б в Крунослав Драгановић, Повиест хрватских земаља Босне и Херцеговине, Хрватско културно друштво "Напредак", 1942.[непоуздан извор?]
  3. ^ Ђуро Тошић, Последња босанска краљица Мара (Јелена), Зборник за историју Босне и Херцеговине, Београд, 2002.
  4. ^ Вјекослав Клаић и Трпимир Мацан, Повијест Хрвата од најстаријих времена до свршетка XIX стољећа, Накладни завод МХ, 1981.
  5. ^ Sociétè belge d'Études byzantines, Byzantion: revue internationale des études byzantines, Fondation Byzantine, 1960.
  6. ^ Karl Krumbacher, Byzantinische Zeitschrift, C. H. Beck'sche Verlagsbuchhandlung, 1952.
  7. ^ Guillaume Capus, A travers la Bosnie et l'Herzegovine, Librairie Hachette, 1896.
  8. ^ а б в Земаљски музеј у Босни и Херцеговини, Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини, Земаљска штампарија, 1912.
  9. ^ Божидар Видов, Херцег Стјепан Вукчић-Косача и назив Херцеговина: Стјепан II. Томашевић и Мара, посљедњи хрватски краљ и краљица Друге народне династије, с.н., 1980.
  10. ^ Мак Диздар, Стари босански текстови, Свјестлост, 1969.
  11. ^ van de Pas, Leo; Genealogics
  12. ^ а б Надежда D. Павловић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Минерва, 1973.
  13. ^ Марк Пинсон, Роy П. Моттахедех; Тхе Муслимс оф Босниа-Херзеговина: тхеир хисториц девелопмент фром тхе Миддле Агес то тхе диссолутион оф Yугославиа; Харвард ЦМЕС, 1996.
  14. ^ Иван Ловреновић, Унутарња земља: кратки преглед културне повијести Босне и Херцеговине, Дуриеуx, 1998.
  15. ^ Јосепх Реесе Страyер, Дицтионарy оф тхе Миддле Агес, Сцрибнер, 1988.
  16. ^ Вјекослав Клаић, Повиест Босне до пропасти краљевства, Тиском Дионичке тискаре, 1882.
  17. ^ Ангело Массарелли, Делл'Имперадори Цонстантинополитани
  18. ^ Fine, John Van Antwerp, The Bosnian Church: a new interpretation : a study of the Bosnian Church and its place in state and society from the 13th to the 15th centuries, East European quarterly, 1975.
  19. ^ а б в Омер Ибрахимагић, Босанска средњовјековна држава и сувременост: зборник радова, Факултет политичких наука у Сарајеву, 1996.
  20. ^ Мицхаел Анголд, Еастерн Цхристианитy}-, 2006, страна 164.
  21. ^ -{Asher Ovadiah, Universiṭat Tel-Aviv; Mediterranean cultural interaction; Ramot Publ. House, Tel Aviv University, 2000; 250. strana.
  22. ^ а б Milorad Ekmečić, Srpska akademija nauka i umetnosti. Odbor za istoriju Bosne i Hercegovine; Zbornik za istoriju Bosne i Hercegovine, SANU, 2002, stranica 60.
  23. ^ Krunoslav Draganović, Poviest hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine, 1942.
  24. ^ Kr. hrvatsko-slavonsko-dalmatinski zemaljski arkiv, Vjesnik Kr. hrvatsko-slavonsko-dalmatinskoga zemaljskoga arkiva, Tisak kralj. zemaljske tiskare, 1918.
  25. ^ Steven Runciman, The Fall of Constantinople 1453, 1965.
  26. ^ Donald MacGillivray Nicol, The Byzantine Family of Kantakouzenos (Cantacuzenus) Ca. 1100-1460: A Genealogical and Prosopographical Study, Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies, 1968.

Литература[уреди | уреди извор]

Vidi još[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Jelena Branković na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Jelena_Branković&oldid=27602640”