Тровање

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Тровање
ГХС-пицтограм-скулл.свг
Симбол токсичне супстанце
Класификација и спољашњи ресурси
ICD-10Xxx.x
ICD-9-CMxxx

Тровање је стање или процес у коме организам постаје отрован токсичном супстанцом или животињским веномом.[1]

У организам човека поред патогених микроорганизама и њихових токсина могу доспети и хемијска једињења која у веома малим количинама могу изазвати тровање. Хемијска једињена могу доспети у храну на различите начине за време технолошког процеса производње и прераде намирница. Најчешће доспевају као додаци који побољшавају боју, мирис, изглед и укус производа или спречавају кварења хране. Ове материје називају се адитиви и изазивају тровање само ако се унесу у већим количинама од оних које су дозвољене.

Тровање је у све већој мери последица загађености воде, земљишта и ваздуха, као и непрописног складиштења и чувања хране.

Хемијске супстанце најчешћи изазивачи тровања су:[2]

Тровање цинком[уреди]

Тровање цинком је доста ретко и обично је последица чувања и припремања хране у посуђу од цинка. У посудама од цинка могу се држати само вода и суве намирнице. Цинк лако прелази у животне намирнице богате киселинама, као што су воће и поврће. У посудама од цинка нарочито је опасно држати млеко, кисео купус, туршију и гљиве.

Симптоми трованаја цинком су слаба грозница, јаке главоболје, повраћање, болови у коленима, болови у трбуху, сладуњав укусу у устима и др.[3]

Трованје бакром[уреди]

Намирнице богате бакром

До тровања бакром најчешће долази када се храна држи или припрема у недовољно калаисаним судовима од бакра. Конзумирање воћа које је прскано растворима који садрже бакарне соли је један од начина тровања бакром. Плави камен је бакарна со која се највише користи за прскање воћа. У малим количинама бакар неповолјно делује на укус и мирис хране, нарочито млека. Особе које су отроване бакром осећају метални укус у устима, имају болове у стомаку , повраћају садржај који је најчешће зеленкасте боје и имају крваве столице, а код тежих случајева може доћи и до губитка свести и парализе дисања.[4]

Тровања оловом[уреди]

Постоји више узрока који изазивају тровање оловом. Најчешће до тровања долази када се храна припрема у посуђу од землје са глазуром која садржи олово и у посуђу калаисаним калајем, који садржи веће количине олова него што је дозволјено, као и конзумирањем топле воде која протиче кроз оловне цеви. Ова тровања често се веома тешко распознају. Акутна тровања, за разлику од хроничних, веома су ретка.

Негативни ефекти на здравље обухватају ометање синтезе хемоглобина, оштећење бубрега, повишен крвни притисак, побачај, поремећај нервног система, смањену плодност и сметње у учењу и проблеме у понашању код деце. Олово може проћи кроз плаценту и може да оштети нервни систем и мозак фетуса у развоју. Код хроничног тровања оловом ствара се сиво-црни руб на деснима и плавкасто-лјубичасте мрлје на слузокожи уста. Могу се јавити изненада болови и грчеви у трбуху, уз повећани крвни притисак, као и нервни поремећаји дрхтање прстију, несаница, грчеви и узнемиреност.[5]

Тровање кадмијумом[уреди]

Хронична изложеност кадмијуму представља велику опасност по људско здравље док акутно тровање кадмијумом може бити смртоносно. Главни извори кадмијума у ​исхрани су житарице, воће и поврће. Секундарни извори су месо, риба, ракови, шкољке и главоношци. Дуготрајно излагање може довести до оштећења бубрега, јер се кадмијум акумулира у бубрезима. Други штетни ефекти по здравље укључују дијареју, болове у стомаку, мучнину, дефекте костију, оштећења имунског система, могућу неплодност, могуће оштећење ДНК и канцерогене ефекте.

Тровање живом[уреди]

Тровање рибе метилживом

Отровност живе креће уносом живе или њених соли које су слабо биодоступне или удисањем пара живе које се лако апсорбују. Жива као пара се лако шири ка органима, али се гомила у мозгу и бубрезима. Главни извор живе у исхрани је риба, затим воће и поврће. У рибама и љускарима жива је присутна у облику метил живе, док је у већини осталих прехрамбених група присутна у свом неорганском облику. Метил жива се формира од неорганских жива деловањем микроорганизама у морским и слатководним седиментима. Жива је веома токсична и може да изазове поремећај нервног система, оштећење мозга, оштећење ДНК и хромозома, алергијске реакције и негативне репродуктивне ефекте, може изазвати контактни дерматитис.

Тровање арсеном[уреди]

Главни извор арсена у исхрани људи је риба и други морски плодови. Морска средина има велики утицај на садржај арсена, јер морске рибе садрже око 10 пута више арсена од слатководних риба. Арсен је један од најтоксичнијих елемената и присутан је у храни у органским или неорганским облицима, при чему се неоргански сматрају далеко токсичнијим него органски. Неорганске As3+ соли су токсичније од Ас5+ соли. Болести изазване прекомерним уносом неорганског арсена укључују оштећења коже, плућа и срца, гастроинтестиналне болести и могуће канцерогене ефекте. Органски арсен не изазива болести, али излагање високим дозама може изазвати оштећења нерва и проблеме са желуцем. Акутна изложеност неорганском арсену може изазвати мучнину, повраћање, обилну дијареју, аритмију, пад производње еритроцита и леукоцита, пад запремине крви .

Тровање пестицидима[уреди]

Кружење пестицида у природи

Пестициди су хемијске материје које се користе у заштити биља, за уништавање инсеката и тровање глодара. Токсиколошки су врло активни, посебно када је реч о органо-фосфорним једињењима и препаратима са живом. Тровања пестицидима врло су честа. Главни узрок њиховог доспевања у храну су непажња и непоштовање упустава за употребу. Последице тровање пестицидима су разне и најчешће се испољавају неколико минута након њивог уноса.[6]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Стар оф лифе.свгМолимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).