Maks Štirner

Johan Kaspar Šmit
Portret Maksa Štirnera koji je nacrtao Fridrih Engels
Lični podaci
Datum rođenja	(1806-10-25)25. oktobar 1806.
Mesto rođenja	Bajrojt, Kraljevstvo Bavarska
Datum smrti	26. jun 1856.(1856-06-26) (49 god.)
Mesto smrti	Berlin, Nemačka konfederacija

Maks Štirner (nem. Max Stirner), pravo ime Johan Kaspar Šmit (nem. Johann Kaspar Schmidt; Bajrojt, 25. oktobar 1806 — Berlin, 26. jun 1856) je bio nemački filozof.

Smatra se jednim od preteča anarhizma i egzistencijalizma, a posebno individualističkog anarhizma. Štirner je ekplicitno odbijao da se drži apsolutne pozicije u filozofiji, pa je govorio da ako mora da se identifikuje sa nekim "-izmom“, neka to bude onda egoizam, antitezu svim ideologijama i društvenim uzrocima.

Najznačajnije Štirnerovo delo je Ego i njegovo vlasništvo (nem. Der Einzige und sein Eigentum), koje je prvo objavljeno u Lajpcigu 1844. a od tada se pojavilo u velikom broju izdanja i prevoda. (Napomena: Prevod na srpsko hrvatski nije dobar.)

Biografija

Maks Štirner je rođen 25. oktobra 1806. u Bajrojtu, u siromašnoj porodici. Njegove šestogodišnje studije filozofije u Berlinu su u više navrata prekidane jer se brinuo za svoju svakim danom sve luđu majku. 1835. godine se provukao kroz preostale ispite i pronašao svoje prvo, neplaćeno mesto učitelja. Dve godine depresivne nemaštine kulminirale su brakom sa ćerkom njegove gazdarice, koja je umrla već sledeće godine pri porođaju. Sreća mu se nasmešila 1839. kada je dobio petogodišnji ugovor i mesto na institutu Madam Grupius za podučavanje i vaspitavanje devojaka. Njegova novo-otkrivena finansijska stabilnost bila je čista suprotnost rastućim političkim i intelektualnim nemirima širom sveta.

Štirner se 1840. godine pridružio zloglasnom klubu levičara poznatom kao Doktorklub: bučnim radikalnim studentima i boemima, među kojima su bili i mladi Karl Marks i Fridrih Engels, a okupljali su se u zadimljenoj, pijanoj atmosferi „Hippel’s Café“. Komunista Arnold Ruge je bio toliko šokiran onim što je tamo čuo i video da je izjurio napolje vičući: „Socijalna transformacija nije nikada započeta od strane pijane rulje!“

Među brojnim ženama koje su dolazile u „Hippel’s Café“ bila je i bogata dvadesetpetogodišnja Mari Danhart, zapažena igračica bilijara, pušačica cigara i pivopija koja je insistirala na tome da i ona zajedno sa njima posećuje lokalne bordele. Nakon takvih večeri, Štirner bi se vraćao kući, i do duboko u noć radio na svojim misterioznim rukopisima. 1843. godine, u haotičnoj ceremoniji u njegovom stanu, venčali su se Maks i Mari. Niko se nije setio poneti venčani prsten.

Sa stalnim zaposlenjem i bogatom ženom, Štirner je bio u mogućnosti da završi svoje remek-delo. „Ego i njegovo vlasništvo“ – „Najrevolucionarnija knjiga ikada napisana“ – je eksplodirala kao oluja nad radikalnim Berlinom. Izbacio je seriju beskompromisnih izazova svakoj religioznoj, političkoj ili filozofskoj ortodoksnosti, bilo da se radilo o „desnici“, „levici“, „konzervativcima“, „liberalima“. Ta knjiga je trenutno došla u centar pažnje provocirajući pogrde i bes te katapultirajući Štirnera iz skromne anonimnosti u slavnu zloglasnost.

Filozofija

Može se rekonstruisati razvoj njegove filozofije kroz seriju članaka koji su se pojavili kratko pre njegovog centralnog dela (Ego i njegovo vlasništvo).

U Egu i njegovom vlasništvu Štirner daje provokativnu antiautoritarnu i individualističku kritiku tadašnjeg pruskog društva i modernizma i modernog zapadnog društva kao takvog i nudi put ka ljudskom postojanju, što se graniči sa jezikom i stvarnošću.

Štirnerova kritika se posebno odnosi na njegove savremenike (delimično na njegove kolege, mladohegelijance, a posebno na Ludviga Fojerbaha), napadajući ideologije, eksplicitno uključujući nacionalizam, statizam, liberalizam, socijalizam, komunizam i humanizam.

Ukratko, knjiga govori da sve religije i ideologije počivaju na ispraznim konceptima, koji se, kada ih pojedinac shvati samostalno se zanimajući za njih, prikazuju razbijeni u svoj svojoj ispraznosti. Isto se odnosi i na društvene ustanove koje su zasnovane na tim konceptima: bilo to država, pravni sistem, crkva, sistem obrazovanja ili druge ustanove koje polažu pravo na autoritet nad pojedincem.

Samo kada se stavovi vlasti i ustanova zasnovanih na takvim konceptima prikažu pogrešnim, moguće je da stupe samostalna akcija, moć i identitet. Individualna samorealizacija leži želji svakog pojedinca da ispuni svoj egoizam, bilo to instinktivno, bez znanja, bezvoljno — ili sistematično, sa punim samointeresovanjem individue. Jedina razlika između nevoljnog i voljnog egoiste je što će prvi biti 'posednut' ispraznom idejom u nadi da će ga ta ideja načiniti srećnim, dok će drugi, nasuprot, biti sposoban da slobodno izabere puteve svog egoizma i da uživa dok to čini. Samo kada shvati da su zakon, pravo, moral, religija itd. ništa drugo do veštački koncepti a ne sveti autoriteti, pojedinac će moći da bude slobodan.

Prva, i pogrešna, interpretacija Štirnerovog egoizma je radikalni politički anarhizam. Iako je većinom shvatan kao anarhista, Štirner je žestoko kritikovao Anarhizam svog vremena, a ponajviše P. J. Prudona. Ova interpretacija Štirnera je najviše razvijena od strane Dore Marsden i Sidni E. Parkera.

“Ništa mi nije važnije od mene samog.” To je Štirnerova osnovna istina. Sve što prelazi granice pojedinca mora se gledati kao lažna i tiranizirajuća apstrakcija. Slobodni individualac, ili “egoista”, mora okrenuti leđa takvim idejama kao što su država, društvo, religija, nacija, moral, dužnost i obaveze. Sve one zahtevaju neprestano žrtvovanje postojanja pojedinca – i svih ostalih pojedinaca. Štirnerov individualistički anarhizam, koji zahteva kraj postojanja svih autoriteta, te ne postavlja na njihovo mesto ništa osim jedinstvene realnosti svakog pojedinca, imao je izuzetan uticaj na kasniji razvoj anarhizma. Bio je posebno privlačan umetnicima, koji poseduju veliku dozu nezavisnosti u svojim kreativnim aktivnostima.

Ali, dubina i složenost Štirnerove filozofije doseže izvan društva i politike, na mesto koje se jezikom ne može opisati. Štirenorvo radikalno rušenje hegelijanskog 'duha' i koncepata vodi ga u bezimeno izbeglištvo, bez značenja i bez postojanja; 'kreativno ništa' iz čega smo rođeni. To 'ništa' po hegelijanskoj definiciji stvara potrebu za individualno značenje, postojanje i moć.

'Moć' je od centralne važnosti za Štirnera. U Štirnerovom smislu moć se takođe odnosi i na dobijanje 'vlasništva', koje se odnosi od osmeha deteta koje se dobija majčinom ljubavlju, preko emotivnih i materijalnih zadovoljstava i značenja uzimanja onog što se zaslužuje, do masovne prodaje opisa značenja, vrednosti i postojanja u jeziku i životu. Moć je u ovom smislu sinonim za dinamiku konačne autonomije, sposobnost promene, sposobnost postojanja, sposobnost samog života.

Citati

„Šta sve ne bi trebalo biti moja briga! Pre svega, Opšte Dobro, zatim Bog, dobrobit čovečanstva, istina, slobode, čovečnost, pravda; dalje, dobrobit ljudi, prinčeva, moje domovine; na kraju, čak i dobrobit Uma i hiljade drugih dela i dobrobiti. Jedino moja dobrobit ne bi nikada trebalo da bude moja briga! Neka se srami egoista koji misli samo na sebe!“

„Na stranu sa svim brigama koje se u stvari mene ni ne tiču. Mislite li da bi barem “Opšte Dobro” trebalo biti moja briga? Šta je dobro? Šta je loše? Ni jedno mi ne znači ništa. Nadnaravno je briga boga; čovek živi među ljudima. Moja briga nisu ni nadnaravno ni ljudsko, ni istina, dobro, pravednost, sloboda, itd., nego je moja briga jedinstvena kao što sam jedinstven i ja. Ništa mi nije važnije od mene samog!“

Uticaj

Štirnerovo delo nije ostalo neprimećeno kod njegovih kolega, mladohegelijanaca. Štirnerov napad na ideologiju, delimično na Fojerbahov humanizam, prisilio je ne samo Fojerbaha (koji je sa Štirnerom vodio raspravu u nemačkoj periodici), već i Karla Marksa da piše. Marks je na nekoliko stotina strana u svojoj knjizi (u originalnoj, neskraćenoj verziji) Nemačka ideologija (zajedno sa Fridrihom Engelsom, pisana od 1845. do 1846) polemički kritikovao Štirnerovo delo Ego i njegovo vlasništvo, što predstavlja mesto koje permanentno zanima marksističke čitaoce. Komunisti smatraju da kritika Štirnera predstavlja preokret u Marksovom intelektualnom razvoju — od „idealizma“ do „materijalizma“.

Poslednjih sto pedeset godina, Ego i njegovo vlasništvo stvorilo je gomilu popularnog, političog i akademskog interesovanja.

Danas Štirner ostaje u centru neodređene, ali visoko nabijene rasprave širom Evrope; sekundarna literatura se pojavljuje na nemačkom, italijanskom, francuskom i španskom. Engleski izvori su mnogobrojni i pokušavaju da osvetle bilo anarhističke bilo egzistencijalističke interpretacije.

Neki autori, ideolozi i filozofi su citirali ili na drugi način ukazali na Maksa Štirnera. Među njima su:

• Bendžamin Taker
• Dora Marzden
• Robert Anton Vilson
• Maks Ernst
• Neki pisci situacionističkog pokreta.
• Nije potpuno sigurno da li je Soren Kirkegor čitao Štirnera ili ne, ali se čini vrlo verovatnim.
• Bilo je ustanovljeno da je Niče čitao Štirnera, čak su znakovi Štirnerovog uticaja bili takvi da su prethodno uzimani bez istorijskih dokaza.
• Italijanski diktator Benito Musolini je čitao Štirnera i bio inspiran njime. Napravio je nekoliko referenci na njega i njegove članke u novinama. Njegovi kasniji pogledi oponiraju Štirneru.
• Kao što je i bilo naznačeno, Štirner je uticao na Marksa i mladohegelijance.

Spoljašnje veze

• Maks Štirner u Stendfordovoj Enciklopediji filozofije, produženi uvod koji se preporučuje za ulazak u Štirnerovu filozofiju.
• Nibergov sajt o Maksu Štirneru, sa velikim brojem linkova prema tekstovima i referencama.
• Celovit izvorni tekst na nemačkom „Der Einzige und sein Eigentum“ (jezik: nemački)
• Унија Егоиста, projekat na Internetu posvećen filozofiji Maksa Štirnera i njemu sličnim.
• Библиотека Егоизма Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. april 2020), internet arhiva radova raznih egoističkih autora