Robert S. Maliken

Robert S. Maliken
Robert Maliken, 1929
Lični podaci
Datum rođenja	(1896-06-07)7. jun 1896.
Mesto rođenja	Njuberiport, Masačusets, SAD, SAD
Datum smrti	31. oktobar 1986.(1986-10-31) (90 god.)
Mesto smrti	Arlington, Virdžinija, SAD, SAD
Obrazovanje	MIT, Univerzitet u Čikagu
Naučni rad
Polje	hemija, fizika
Poznat po	molekularna orbitalna teorija, kvantna hemija
Nagrade	Nobelova nagrada za hemiju (1966)

Robert Sanderson Maliken ForMemRS (7. jun 1896 – 31. oktobar 1986) je bio američki fizičar i hemičar, prvenstveno zaslužan za rani razvoj teorije molekularne orbite, odnosno razradu molekularne orbitalne metode proračuna strukture molekula. Maliken je dobio Nobelovu nagradu za hemiju 1966. i Pristlijevu medalju 1983.

Mladost

Robert Maliken je rođen u Njuberiportu u Masačusetsu. Njegov otac, Semjuel Parsons Maliken, bio je profesor organske hemije na Tehnološkom institutu u Masačusetsu. Kao dete, Robert Maliken je naučio ime i botaničku klasifikaciju biljaka i, generalno, imao je odlično, ali selektivno pamćenje. Na primer, naučio je nemački dovoljno dobro da preskoči kurs naučnog nemačkog na koledžu, ali nije mogao da se seti imena svog srednjoškolskog profesora nemačkog. Takođe je upoznao, još kao dete, fizičkog hemičara Artura Amosa Nojesa.

Maliken je pomogao u nekim uređivačkim poslovima kada je njegov otac napisao svoj četvorotomni tekst o identifikaciji organskih jedinjenja, i tako postao stručnjak za organsku hemijsku nomenklaturu.

Obrazovanje

U srednjoj školi u Njuberiportu, Maliken je pratio naučni nastavni plan i program. Diplomirao je 1913. i uspeo da dobije stipendiju za MIT koju je ranije dobio njegov otac. Kao i njegov otac, diplomirao je hemiju. Već kao student sproveo je svoje prvo objavljeno istraživanje: o sintezi organskih hlorida. Pošto nije bio siguran u svom budućem pravcu, uključio je neke kurseve hemijskog inženjerstva u svoj nastavni plan i program i proveo leto obilazeći hemijske fabrike u Masačusetsu i Mejnu. Diplomirao je hemiju na MIT-u 1917.

Rana karijera

U to vreme, Sjedinjene Države su upravo ušle u Prvi svetski rat, a Maliken je preuzeo poziciju na Američkom univerzitetu u Vašingtonu, praveći otrovni gas pod rukovodstvom Džejms B. Konanta. Posle devet meseci, pozvan je u službu za hemijsko ratovanje vojske, ali je nastavio sa istim zadatkom. Njegove laboratorijske tehnike izazivale su probleme, i on je mesecima bio van upotrebe sa opekotinama. Kasnije je dobio težak slučaj gripa i još je bio hospitalizovan na kraju rata.

Posle rata, preuzeo je posao da istražuje efekte cink oksida i čađi na gumu, ali je brzo odlučio da to nije vrsta hemije kojom je želeo da se bavi. Otuda je 1919. godine upisao doktorski program na Univerzitetu u Čikagu.

Diplomsko i rano postdoktorsko obrazovanje

Maliken je doktorirao 1921. godine na osnovu istraživanja separacije izotopa žive isparavanjem i nastavio sa odvajanjem izotopa ovom metodom. Dok je bio u Čikagu, pohađao je kurs kod fizičara dobitnika Nobelove nagrade (1923) Roberta E. Milikena, koji ga je uputio na staru kvantnu teoriju.

Robert Maliken, Čikago 1929 (treći zdesna)

U Čikagu je dobio sredstva - grant od Nacionalnog istraživačkog saveta (NRC) koji je platio veći deo njegovog rada na separaciji izotopa. NRC grant je produžen 1923. za dve godine kako bi mogao da proučava izotopske efekte na spektre diatomskih molekula kao što je bor nitrid (BN) (upoređujući molekule sa V¹⁰ i V¹¹). Otišao je na Univerzitet Harvard da nauči spektrografsku tehniku od Frederika A. Saundersa i kvantnu teoriju od E.K. Kemblea. U to vreme, mogao je da se druži sa Robertom Openhajmerom i mnogim budućim nobelovcima, uključujući Džona H. van Vleka i Harolda K. Juria. Takođe je upoznao Džona K. Slejtera, koji je radio sa Nilsom Borom.

Godine 1925. i 1927. Maliken je putovao u Evropu, radeći sa izuzetnim spektroskopistima i kvantnim teoretičarima kao što su Ervin Šredinger, Pol Dirak, Verner Hajzenberg, Luj de Broj, Maks Born i Valter Bote (svi su na kraju dobili Nobelovu nagradu) i Fridrih Hund, koji je u to vreme bio Bornov pomoćnik. Svi oni, kao i Volfgang Pauli, razvijali su novu kvantnu mehaniku koja će na kraju zameniti staru kvantnu teoriju. Na Malikena je posebno uticao Hund, koji je radio na kvantnoj interpretaciji spektra traka dvoatomskih molekula, istih spektara koje je Maliken istraživao na Harvardu. Godine 1927. Maliken je radio sa Hundom i kao rezultat je razvio svoju molekularnu orbitalnu teoriju, u kojoj se elektroni pripisuju stanjima koja se protežu preko čitavog molekula. Kao posledica toga, teorija molekularne orbite se takođe naziva Hund-Malikenova teorija.

Rana naučna karijera

Od 1926. do 1928. predavao je na odseku za fiziku Univerziteta u Njujorku (NYU). Ovo mu je bilo prvo priznanje kao fizičara. Iako su hemičari njegov rad smatrali važnim, on je očigledno bio na granici između dve nauke. Potom se vratio na Univerzitet u Čikagu kao vanredni profesor fizike, da bi 1931. unapređen u redovnog profesora. Na kraju je bio na zajedničkoj poziciji i na odseku za fiziku i hemiju. I na NYU i u Čikagu, nastavio je da usavršava svoju molekularno-orbitalnu teoriju. Kao rezultat ovog razvoja, dobio je Nobelovu nagradu za hemiju 1966.

Maliken je postao član Nacionalne akademije nauka 1936. godine, najmlađi član u istoriji organizacije u to vreme. Izabran je za stranog člana Kraljevskog društva 1967. godine.

Po njemu je nazvana Malikenova populacijska analiza, metoda dodeljivanja naelektrisanja atomima u molekulu.

Lični život

Dana 24. decembra 1929. oženio se Meri Helen fon Noe, ćerkom Adolfa Karla Noea, profesora geologije na Univerzitetu u Čikagu. Imali su dve ćerke.

Kasnije godine

Godine 1934. izveo je novu skalu za merenje elektronegativnosti elemenata. Ovo nije u potpunosti u korelaciji sa skalom Lajnusa Polinga, ali je generalno u bliskoj korespondenciji.

U Drugom svetskom ratu, od 1942. do 1945. godine, Maliken je vodio Informacionu kancelariju za projekat Plutonijum Univerziteta u Čikagu. Nakon toga je razvio matematičke formule kako bi omogućio napredak molekularno-orbitalne teorije.

Godine 1952. počeo je da primenjuje kvantnu mehaniku na analizu reakcije između Luisove kiseline i molekula baze. Postao je ugledni profesor fizike i hemije 1961. godine i nastavio sa proučavanjem molekularne strukture i spektra, u rasponu od dvoatomskih molekula do velikih kompleksnih agregata. Godine 1981, Maliken je postao jedan od osnivača Svetskog kulturnog saveta.   Godine 1983, Maliken je dobio nagradu Zlatna ploča Američke akademije za dostignuća. Penzionisan je 1985. godine. Žena mu je umrla 1975.

U 90. godini, Maliken je umro od kongestivne srčane insuficijencije u kući svoje ćerke u Arlingtonu u Virdžiniji 31. oktobra 1986. godine. Sahranjen je u Čikagu.

Vidi još

• Mulliken symbols
• Adiabatic electron transfer
• Bonding molecular orbital
• Delta veza
• Halogena veza
• Walsh diagram

Spoljašnje veze

• R. Stephen Berry, Biographical Memoirs, Vol. 78: Robert Sanderson Mulliken, 1896-1986 (Washington, D.C.: The National Academy Press, 2000), pages 146–165. Available on-line at: http://www.nasonline.org/publications/biographical-memoirs/memoir-pdfs/mulliken-robert.pdf .
• Key Participants: Robert Mulliken Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. novembar 2012) - Linus Pauling and the Nature of the Chemical Bond: A Documentary History
• Guide to the Robert S. Mulliken Papers 1908-1985 at the University of Chicago Special Collections Research Center
• Guide to the Robert S. Mulliken Scientific Offprints Collection ca. 1930s-1985 at the University of Chicago Special Collections Research Center