Џон Хазбрук ван Влек

С Википедије, слободне енциклопедије
Џон Хазбрук ван Влек
JH van Vleck 1974.jpg
Рођење(1899-03-13)13. март 1899.
Мидлтаун, Конектикат, САД
Смрт27. октобар 1980.(1980-10-27) (81 год.)
Кембриџ, Масачусетс, САД
ПољеФизика
УченициЏон Бардин[1]
Награде

Џон Хазбрук ван Влек (енгл. John Hasbrouck Van Vleck, 13. март 1899. – 27. октобар 1980) био је амерички физичар и математичар, који је 1977. године, добио Нобелову награду за физику „за фундаментална теоријска истраживања електроничке структуре магнетичких и неорганизованих система”.[3]

Образовање и рани живот[уреди | уреди извор]

Ван Влек је рођен од оца математичара Едварда Бура ван Влека и мајке Хестер Л. Рејмонд у Мидлтауну, Конектикат, док му је отац био доцент на Универзитету Веслијан, а где је професор био и његов деда, астроном Џон Монро ван Влек. Одрастао је у Медисону, Висконсин, и дипломирао на Универзитету Висконсин-Медисон 1920. године, пре него што је докторирао на Универзитету Харвард 1922. године под надзором Едвина К. Кембла.[4][5]

Каријера и истраживање[уреди | уреди извор]

Џон се придружио се Универзитету у Минесоти као доцент 1923. године, а затим се преселио на Универзитет Висконсин-Медисон пре него што се настанио на Харварду. Такође је стекао звање почасног доктора наука или D. Honoris Causa, диплому на Универзитету Веслијан 1936. године.[6]

Џ. Х. ван Влек је успоставио основе квантномеханичке теорије магнетизма, теорије кристалног поља и теорије поља лиганда (хемијско везивање у металним комплексима). Он се сматра се оцем модерног магнетизма.[7][8][9]

Током Другог светског рата, Џ. Х. ван Влек је радио на радару у радијационој лабораторији МИТ-а. Он је био пола времена у радијационој лабораторији, а пола је проводио као део особљу на Харварду. Он је показао да би на таласној дужини од око 1,25 центиметра молекули воде у атмосфери довели до проблематичне апсорпције и да би на таласној дужини од 0,5 центиметара дошло до сличне апсорпције од стране молекула кисеоника.[10][11][12][13] Ово је имало важне последице не само за војне (и цивилне) радарске системе, већ касније и за нову науку радиоастрономије.

Џ. Х ван Влек је учествовао у Пројекту Менхетн. У јуну 1942, Роберт Опенхеимер је одржао летњу студију за потврђивање концепта и изводљивости нуклеарног оружја на Универзитету Калифорније, Беркли. Присуствовало је осам теоријских научника, укључујући Џ. Х. ван Влека. Од јула до септембра, теоријска студијска група је испитивала и развијала принципе дизајна атомске бомбе.[14][15][16]

Теоријски рад Џ. Х. ван Влека довео је до оснивања Лабораторије за нуклеарно оружје у Лос Аламосу. Такође је служио у комитету за ревизију Лос Аламоса 1943. Комитет, који је основао генерал Лесли Гроувс, такође се састојао од В. К. Луиса са МИТ-а, председника; Е. Л. Роуза, из Џоунс & Ламсона; Е. Б. Вилсона са Харварда; и Ричард К. Толмана, потпредседник NDRC. Важан допринос комитета (који потиче од Роуза) било је смањење величине испаљивачког оружја за атомску бомбу Литл Бој, концепт који је елиминисао додатну тежину дизајна и убрзао производњу бомбе за њено евентуално пуштање изнад Хирошиме. Међутим, то није кориштено за бомбу Фат Ман у Нагасакију, која се ослањала на имплозију плутонијумске шкољке да би достигла критичну масу.[17][18]

Филозоф и историчар науке Томас Кун завршио је докторат физике под ван Влековим надзором на Харварду.[19]

Током 1961/62. био је Џорџ Истманов гостујући професор на Универзитету у Оксфорду[20] и био је професор на колеџу Балиол.[21]

Године 1950. постао је страни члан Краљевске холандске академије уметности и наука.[22] Он је одликован Националном медаљом за науку 1966. године[23] и Лоренцовом медаљом 1974. године.[24] За свој допринос разумевању понашања електрона у магнетним чврстим телима, ван Влек је 1977. добио Нобелову награду за физику, заједно са Филипом В. Андерсоном и сер Невилом Мотом.[25] По њему су назване ван Влекове трансформације, ван Влеков парамагнетизам и ван Влекова формула.[26]

Ван Влек је умро у Кембриџу, Масачусетс, у 81. години.[27]

Награде и почасти[уреди | уреди извор]

Добио је Награду Ирвинг Лангмјур 1965. године, Националну медаљу за науку 1966. године и изабран за страног члана Краљевског друштва (ForMemRS) 1967. године.[2] Добитник је Медаље Елиота Кресона 1971. године, Лоренцове медаље 1974. и Нобелове награде за физику 1977. године.

Лични живот[уреди | уреди извор]

Џ. Х. ван Влек и његова супруга Абигејл такође су били важни колекционари уметности, посебно у медијуму јапанских графика на дрвету (углавном Укијо-е), познатих као ван Влекова колекција. Он је то наследио од свог оца Едварда Бур ван Влека. Он су донирали ту колекцију Музеју уметности Чазен у Медисону, Висконсин током 1980-их.[28]

Публикације[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Bardeen, J. (1980). „Reminiscences of Early Days in Solid State Physics”. Proceedings of the Royal Society of London. Series A, Mathematical and Physical Sciences. 371 (1744): 77—83. ISSN 0080-4630. 
  2. ^ а б Bleaney, B. (1982). „John Hasbrouck Van Vleck. 13 March 1899-27 October 1980”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 28: 627—665. JSTOR 769913. doi:10.1098/rsbm.1982.0024Слободан приступ. 
  3. ^ „The Nobel Prize in Physics 1977”. NobelPrize.org (на језику: енглески). Приступљено 23. 12. 2018. 
  4. ^ „John H. van Vleck Biographical”. 
  5. ^ „NAS Biography of E.B. Van Vleck” (PDF). 
  6. ^ Џон Хазбрук ван Влек на сајту Nobelprize.org Уреди на Википодацима including the Nobel Lecture, December 8, 1977 Quantum Mechanics The Key to Understanding Magnetism
  7. ^ John H. van Vleck, International Academy of Quantum Molecular Science.
  8. ^ On the verge of Umdeutung in Minnesota: Van Vleck and the correspondence principle. Part One Архивирано 2009-05-20 на сајту Wayback Machine, Anthony Duncan, Michel Janssen; Elsevier Science, 8 May 2007.
  9. ^ On the verge of Umdeutung in Minnesota: Van Vleck and the correspondence principle. Part Two Архивирано 2009-05-20 на сајту Wayback Machine, Anthony Duncan, Michel Janssen; Elsevier Science, 8 May 2007.
  10. ^ Norman F. Ramsey Oral History (1991), NORMAN F. RAMSEY: An Interview Conducted by John Bryant, IEEE History Center, 20 June 1991.
  11. ^ Oral History Transcript, Interview with John H. Van Vleck by Katherine Sopka at Lyman Laboratory of Physics, 28 January 1977.
  12. ^ Louis Brown, A radar history of World War II, Institute of Physics Pub., 1999, ISBN 0750306599, pp. 442, 521.
  13. ^ Van Vleck, J.; Weisskopf, V. (1945). „On the Shape of Collision-Broadened Lines” (PDF). Reviews of Modern Physics. 17 (2–3): 227. Bibcode:1945RvMP...17..227V. doi:10.1103/RevModPhys.17.227. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2011-07-15. 
  14. ^ New Weapons Laboratory Gives Birth to the "Gadget", 50th Anniversary Article, Los Alamos National Laboratory.
  15. ^ Berkeley Summer Study Group, The Atomic Heritage Foundation.
  16. ^ Atomic History Timeline 1900– 1942 , The Atomic Heritage Foundation.
  17. ^ „Oversight Committee Formed as Lab Begins Research – 50th Anniversary Article, Los Alamos National Laboratory”. 
  18. ^ Leslie R. Groves, Lieutenant General, U.S. Army, Retired; Now It Can Be Told, Harper, 1962, pp. 162–63.
  19. ^ Kuhn, Thomas S. (2000). Conant, Jim; Haugeland, John, ур. The Road Since Structure: Philosophical Essays, 1970-1993, with an Autobiographical InterviewСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. University of Chicago Press. стр. 242–245. ISBN 9780226457987. 
  20. ^ Nobel Laureates Архивирано 2013-10-20 на сајту Wayback Machine, University of Oxford.
  21. ^ Inspiring minds: the Eastman Professors, Floreat Domus, Balliol College News, Issue 12, June 2006.
  22. ^ „John Hasbrouck van Vleck (1899–1980)”. Royal Netherlands Academy of Arts and Sciences. Приступљено 17. 7. 2015. 
  23. ^ „The President's National Medal of Science: Recipient Details”. National Science Foundation. 
  24. ^ „The Lorentz medal”. Lorentz.leidenuniv.nl. Приступљено 2012-07-27. 
  25. ^ „The Nobel Prize in Physics 1977”. Nobelprize.org. Приступљено 2012-07-27. 
  26. ^ C.), Gutzwiller, M. C. (Martin (2013-11-27). Chaos in classical and quantum mechanics. New York. ISBN 978-1461209836. OCLC 883391909. 
  27. ^ „John Van Vleck, Nobel Laureate Known for Work on Magnetism; Earned Three Degree”. The New York Times. 28. 10. 1980. стр. A32. 
  28. ^ E. B. Van Vleck Collection Архивирано 2008-10-06 на сајту Wayback Machine, Chazen Museum of Art

Спољашње везе[уреди | уреди извор]