Socijalna pravda

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Studenti koji žive u šatorima nedelju dana radi podizanja svesti za šta oni veruju da je potrebno za socijalnu pravdu

Socijalna pravda je jednak i pravedan odnos između pojedinca i društva. Ona je merena eksplicitnim i određenim terminima koji označavaju raspodelu bogatstva, šanse za lične aktivnosti i društvene privilegije. U Zapadnim, kao i u starim Azijskim kulturama, koncept društvene pravde je često označavao proces kojim se obezbeđuje ispunjenje društvenih uloga pojedinaca kako bi dobili ono što im je duguje društvo.[1][2][3] U današnjim globalnim Grasruts inicijativama za socijalnu pravdu, naglasak je na ukidanju prepreka za društvene pokretljivosti, stvaranju mreža sigurnosti i ekonomske pravde. [4][5][6][7][8] Socijalna pravda dodeljuje prava i obaveze ustanovama društva, što omogućava ljudima dobijanje osnovnih prednosti i tereta saradnje. Bitne institucije često uključuju oporezivanje, socijalno osiguranje, javno zdravlje, državnu školu, javne usluge, radno pravo i regulisanje tržišta, da bi obezbedile jednaku raspodelu bogatstva i jednake šanse. [9] Tumačenja koja dovode u vezu pravdu sa recipročnim odnosom prema društvu su posredovane razlikama u kulturnim tradicijama, od kojih neke naglašavaju odgovornost pojedinca prema društvu, a neke ravnotežu između pristupa moći i njene odgovorne upotrebe. [10] Stoga, socijalna pravda se danas javlja ponovnim tumačenjem istorijskih figura, kao što su Bartolomé de las Casas, u filozofskim debatama o razlikama između ljudskih bića u cilju borbi za pol, rasne i društvene jednakosti, za zaštitu pravde za migrante, zatvorenike, životnu sredinu i fizički i mentalno zaostale osobe. [11][12][13][14] Iako se konceptu socijalne pravde može ući u trag kroz teologiju Avgustina i filozofiju Tomasa Pejna, izraz „socijalna pravda“ se počeo eksplicitno koristiti od 1840-ih. Jezuitskom svešteniku Luiđi Tapareliju se obično pripisuje kovanje izraza, i on se proširio tokom revolucija 1848. godine radovima Antonija Rosmini-Serbatija. [2][15][16] U kasnoj industrijskoj revoluciji, progresivni Američki učenici počeli su češće da koriste taj izraz, naročito Luis Brandejs i Rosko Paund. Početkom 20-og veka takođe je ugrađen i u međunarodni zakon i institucije; uvod za uspostavljanje Međunarodne organizacije rada podseća da „univerzalni i trajni mir može biti uspostavljen jedino ako je zasnovan na socijalnoj pravdi.“ Kasnije u 20-om veku, socijalna pravda je postala središte filozofije društvenog ugovora, prvobitno od strane Džona Rolsa u delu Teorija Pravde (1971). 1993. godine Bečka deklaracija i program akcije tretira socijalnu pravdu kao pokušaj obrazovanja o ljudskim pravima. [17][18]

Istorija[uredi]

Različiti koncepti pravde, kako je navedeno u drevnoj Zapadnoj filozofiji, su obično fokusirani na zajednicu.

  • Platon
    Platon je napisao u Državi da bi idealno stanje predstavljalo da„ svaki član zajednice mora biti dodeljen klasi za koju smatra da mu je najpogodnija.“ [19] U članku za J.N.V. Univerzitet, autor D.R.Bandari kaže: „Pravda je za Platona, ujedno, deo ljudske vrline i veza, koja spaja ljude zajedno u društvo. Isti je kvalitet koji čini dobro i društveno. Pravda je odgovornost i dužnost duše, ona je duši ono što je zdravlje telu. Platon kaže da pravda nije puka snaga, već je usklađena snaga. Pravda nije pravo jačeg, već delotvorna harmonija celine. Sve moralne koncepcije se bave značajem celosti, kako individualne tako i socijalne.“ [20]
  • Aristotel
    Aristotel je verovao da prava postoje jedino među slobodnim ljudima, i da zakon treba „prvo da se bavi pitanjima nejednakog odnosa prema pojedincima usled njihovog statusa, a tek onda odnosima jednakosti“. Obazirući se na vreme kada su ropstvo i potčinjavanje žena bili uobičajeni, drevna shvatanja pravde su odražavala rigidne klasne sisteme koji su prevladavali. Sa druge strane, za privilegovane grupe, snažni koncepti poštenja i zajednice su postojali. Distributivna pravda, prema Aristotelu, zahteva da ljudima dobra i imovina budu raspoređena prema zasluzi. [21]
  • Sokrat
    Sokratu (kroz Platonov dijalog Kriton) je pripisano razvijanje ideje društvenog ugovora, gde ljudi moraju da poštuju pravila društva, i da prihvate teret toga jer su prihvatili i pogodnosti. [22] U toku Srednjeg veka, naročito religiozni učenjaci, poput Tome Akvinskog nastavili su raspravu o pradvi u raznim kontekstima, ali na kraju povezujući biti dobar građanin sa služenjem Bogu. Nakon Renesanse i Reformacije, moderni koncept socijalne pravde, kao ljudski rastući potencijal, počinje da se pojavljuje kroz radove niza autora. Baruh Spinoza u On the Improvement of the Understanding (1677) tvrdi da bi jedini pravi cilj života trebalo biti sticanje „ljudskog karaktera znatno stabilnijeg nego (njegovog) sopstvenog“, i dostići taj „vrhunac savršenstva.... Najbolje je da on dođe, po mogućstvu zajedno sa ostalim pojedincima, do prethodno pomenutog stanja karaktera.“ [23] U toku Prosvetiteljstva i kao odgovor Francuskoj i Američkoj revoluciji, Tomas Pejn slično je napisao u Pravima čoveka (1792) da društvo treba dati „geniju pravičnu i sveobuhvatnu šansu“ i da „formiranje vlade mora biti takvo da doprinese napretku...do te mere koja se uvek javlja u revolucijama. [24]

Prva moderna upotreba termina „socijalna pravda“ je uglavnom pripisivana katoličkim misliocima iz 1840-ih, uključujući Jezuita Luiđi Taparelija u Civiltà Cattolica, zasnovano na delu sv. Tome Akvinskog. On je tvrdio da suprostavljene kapitalističke i socijalističke teorije, bazirane na subjektivnom dekartovskom razmišljanju, zapostavljaju jedinstvo društva prisutno u tomističkoj metafizici pošto se nijedna nije dovoljno bavila moralnom filozofijom.Stvarajući u 1861., uticajan britanski filozof i ekonomista, Džon Stjuart Mil iznosi u Utilitarizmu njegovo shvatanje da „Društvo treba postupati jednako dobro prema svima koji to zaslužuju, odnosno, koji su apsolutno zaslužili jednako dobro.“ To je najkompletniji apstraktni standard socijalne i distributivne pravde; prema kojem sve institucije, i napori svih vrlih građana bi trebalo da se sprovedu u cilju nalaženja zajedničkog rešenja. [25] Krajem 19. i početkom 20. veka socijalna pravda postaje važna tema u američkoj politici i pravnoj filozofiji, naročito u radovima Džona Djuia, Roskoa Paunda i Luisa Brandejsa. Jedna od glavnih stavki na kojoj se radilo je odluka iz Lohnerove ere gde je vrhovni sud SAD-a oborio zakone državne i federalne vlade o socijalnim i ekonomskim poboljšanjima, kao što su osmočasovno radno vreme i pravo pristupa trgovačkoj uniji. Nakon Prvog Svetskog rata, osnivački dokument međunarodne organizacije rada preuzeo je istu terminologiju predstavljenu u uvodu navodeći „mir se može postići jedino ako se zasniva na socijalnoj pravdi“. Nadalje, tema socijalne pravde postala je sastavni deo pravne i akademske debate. Krajem 20. veka neki liberalni i konzervativni mislioci, posebno poput Fridriha fon Hajeka odbijaju ovakav koncept naglašavajući da on nema nikakvo značenje ili da podrazumeva gotovo sve. [26] Ipak ovaj koncept uspeva da ostane relevantan i uticajan, posebno usled zagovaranja od strane filozofa kao što je Džon Rols.

Pokreti socijalne pravde[uredi]

Socijalna pravda je takođe koncept korišćen u opisivanju pokreta usmerenog ka društveno pravednom svetu, npr. Global Justice Movement. U ovom kontekstu, socijalna pravda je bazirana na konceptima ljudskih prava i jednakosti, i može biti definisana kao „način na koji su ljudska prava odražena u svakodnevnom životu ljudi na svakom društvenom nivou“.[27] Nekolicina pokreta radi na ostvarenju socijalne pravde u društvu. Ovi pokreti usmereni su ka realizaciji sveta u kome su svi članovi društva, bez obzira na pozadinu i proceduralnu pravdu, imaju osnovna ljudska prava i jednak pristup pogodnostima svog društva. [28]

Teologija oslobođenja[uredi]

Glavni članak: Teologija oslobođenja

Teologija oslobođenja[29] je pokret u hrišćanskoj teologiji koji prenosi učenja Isusa Hrista u smislu oslobođenja od nepravednih ekonomskih, političkih, ili društvenih uslova. Opisan je od strane zagovarača kao „ interpretacija hrišćanske vere kroz patnju siromašnih, njihovu borbu i nadanja, i kritiku društva, katoličku veru i hrišćanstvo kroz oči siromašnih“[30], a od kritičara kao hrišćanstvo izopačeno od strane marksizma i komunizma. [31] Iako je teologija oslobođenja prerasla u međunarodni i međuverski pokret, počela je kao pokret unutar Katoličke crkve u Latinskoj Americi 1950-1960ih. Iznikla je uglavnom kao moralna reakcija na siromaštvo uzrokovano socijalnom nepravdom u tom regionu. [32] Istakla se 1970ih i 1980ih. Termin je iskovao peruanski sveštenik, Gustavo Gutjerez, koji je napisao jednu od najpoznatijih knjiga pokreta, Teologija oslobođenja (1971). Prema Sari Klib, „Marksu bi to predstavljalo problem“ piše ona,“ sa prisvajenjem njegovog rada u religijskom kontekstu…ne postoji šansa za izmirenjem Marksovih shvatanja religije sa Gutjerezovim, jer su suprostavljeni. Uprkos tome, u pogledu njihovog razumevanja neophodnosti jednakog i pravednog sveta, i neizbežnih prepreka duž takvog puta, njih dvojica imaju dosta zajedničkog; i, naročito u prvom izdanju Teologije oslobođenja, upotreba marksističke teorije je poprilično očigledna“.[33] Ostali poznati predstavnici su Leonardo Bof iz Brazila, Karlos Mugica iz Argentine, Jon Sobrino iz El Salvadora, i Huan Luis Segundo iz Urugvaja. [34][35]

Zdravstvena zaštita[uredi]

Socijalna pravda je nedavno pronašla put do polja bioetike. Diskusija uključuje teme kao što su pristupačnost zdravstvenoj zaštiti, posebno za domaćinstva i porodice sa niskim prihodom. Diskusija takođe postavlja pitanja kao što su, da li društvo treba da snosi cene zdravstvene zaštite za porodice sa niskim prihodom, ili je globalno tržište najbolji način za raspodelu zdravstvene zaštite. Rut Fejden sa Instituta za bioetiku Džons Hopkins Berman i Medison Pauers sa Univerziteta Džordžtaun fokusiraju svoju analizu socijalne pravde na to koje nejednakosti su od najvećeg značaja. Razvili su teoriju socijalne pravde koja odgovara na neke od tih pitanja na konkretan način. Društvene nejednakosti se dešavaju kada postoje razlike u zdravstvenom stanju unutar populacije ljudi koje se mogu sprečiti. Ove društvene nepravde se javljaju u obliku zdravstvenih nejednakosti kada nepoželjna zdravstvena stanja, kao što su neuhranjenost i infektivne bolesti, su više preovlađujuća u osiromašenim nacijama.[36] Ova nepoželjna zdravstvena stanja se obično mogu sprečiti pružanjem socijalnih i ekonomskih struktura kao što su, osnovna zdravstvena zaštita koja omogućava čitavoj populaciji jednak pristup zdravstvenim ustanovama, bez obzira na nivo prihoda, pol, obrazovanje ili bilo koji drugi stratifikujući faktor. Integrisanje socijalne pravde sa zdravljem suštinski odražava društvene odrednice zdravstvenog modela bez diskounting uloge bio-medicinskog modela. [37]

Obrazovanje za ljudska prava[uredi]

Bečka deklaracija i program akcije potvrđuju da „Obrazovanje za ljudska prava treba da uključuje mir, demokratiju, razvoj i socijalnu pravdu, dalje postavljeni kao međunarodni i regionalni instrumenti ljudskih prava, kako bi postigli opšte razumevanje i svest sa pogledom ka jačanju univerzalne obaveze prema ljudskim pravima.“ [38]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. Aristotle, The Politics (ca 350 p.n.e.)
  2. 2,0 2,1 Clark, Mary T. (2015). "Augustine on Justice," a Chapter in Augustine and Social Justice. Lexington Books. str. 3—10. ISBN 9781498509183. 
  3. Banai, Ayelet; Ronzoni, Miriam; Schemmel, Christian (2011). Social Justice, Global Dynamics : Theoretical and Empirical Perspectives. Florence: Taylor and Francis. ISBN 9780203819296. 
  4. Kitching, G. N. (2001). Seeking Social Justice Through Globalization Escaping a Nationalist Perspective. University Park, Pa: Pennsylvania State University Press. str. 3—10. ISBN 0271023775. 
  5. Hillman, Arye L. (2008). „Globalization and Social Justice”. The Singapore Economic Review. 53 (2): 173—189. 
  6. Agartan, Kaan (2014). „Globalization and the Question of Social Justice”. Sociology Compass. 8 (6): 903—915. doi:10.1111/soc4.12162. 
  7. El Khoury, Ann (2015). Globalization Development and Social Justice : A propositional political approach. Florence: Taylor and Francis. str. 1—20. ISBN 9781317504801. 
  8. Lawrence, Cecile & Natalie Churn (2012). Movements in Time Revolution, Social Justice, and Times of Change. Newcastle upon Tyne, UK:: Cambridge Scholars Pub. str. xi—xv. ISBN 1443845523. 
  9. John Rawls, A Theory of Justice (1971) 4, "the principles of social justice: they provide a way of assigning rights and duties in the basic institutions of society and they define the appropriate distribution of benefits and burdens of social co-operation."
  10. Zhang, Aiqing, Feifei Xia and Chengwei Li (2007). „THE ANTECEDENTS OF HELP GIVING IN CHINESE CULTURe: ATTRIBUTION, JUDGMENT OF RESPONSIBILITY, EXPECTATION CHANGE AND THE REACTION OF AFFECT”. Social Behavior and Personality. 35 (1): 135—142. 
  11. Jalata, Asafa (2013). „Indigenous Peoples and the Capitalist World System: Researching, Knowing, and Promoting Social Justice”. Sociology Mind. 3 (2): 156—178. 
  12. Smith, Justin E. H. (2015). Nature, Human Nature, and Human Difference : Race in Early Modern Philosophy. Princeton University Press. str. 17. ISBN 9781400866311. 
  13. Trương, Thanh-Đạm (2013). Migration, Gender and Social Justice: Perspectives on Human Insecurity. Springer. str. 3—26. ISBN 9783642280122. 
  14. Teklu, Abebe Abay (2010). „We Cannot Clap with One Hand: Global Socio–Political Differences in Social Support for People with Visual Impairment”. International Journal of Ethiopian Studies. 5 (1): 93—105. 
  15. Paine, Thomas. Agrarian Justice. 
  16. J. Zajda, S. Majhanovich, V. Rust, Education and Social Justice, 2006, ISBN 1-4020-4721-5
  17. The Preamble of ILO Constitution
  18. Vienna Declaration and Programme of Action, Part II, D.
  19. Platon, Država (ca 380BC)
  20. „20th WCP: Plato's Concept Of Justice: An Analysis”. 
  21. Nikomahova etika V.3
  22. Plato, Crito (ca 380 BC)
  23. B Spinoza, On the Improvement of the Understanding (1677) para 13
  24. T Paine, Rights of Man (1792) 197
  25. JS Mill, Utilitarianism (1863)
  26. FA Hayek, Law, Legislation and Liberty (1973) vol II, ch 3
  27. Just Comment – Volume 3 Number 1, 2000
  28. Capeheart, Loretta; Milovanovic, Dragan. Social Justice: Theories, Issues, and Movements. 
  29. In the mass media, 'Liberation Theology' can sometimes be used loosely, to refer to a wide variety of activist Christian thought. This article uses the term in the narrow sense outlined here.
  30. Berryman, Phillip, Liberation Theology: essential facts about the revolutionary movement in Latin America and beyond(1987)
  31. "[David] Horowitz first describes liberation theology as 'a form of Marxised Christianity,' which has validity despite the awkward phrasing, but then he calls it a form of 'Marxist-Leninist ideology,' which is simply not true for most liberation theology..." Robert Shaffer, "Acceptable Bounds of Academic Discourse," Organization of American Historians Newsletter 35, November 2007. URL retrieved 12 July 2010.
  32. Liberation Theology and Its Role in Latin America. Elisabeth Erin Williams. Monitor: Journal of International Studies. The College of William and Mary.
  33. Sarah Kleeb, "Envisioning Emancipation: Karl Marx, Gustavo Gutierrez, and the Struggle of Liberation Theology"; Presented at the Annual Meeting of the Canadian Society for the Study of Religion (CSSR), Toronto, 2006. Retrieved 22 October 2012.[mrtva veza]
  34. Richard P. McBrien, Catholicism (Harper Collins, 1994), chapter IV.
  35. Gustavo Gutierrez, A Theology of Liberation, First (Spanish) edition published in Lima, Peru, 1971; first English edition published by Orbis Books (Maryknoll, New York), 1973.
  36. Farmer, Paul E., Bruce Nizeye, Sara Stulac, and Salmaan Keshavjee. 2006. Structural Violence and Clinical Medicine. PLoS Medicine, 1686–1691
  37. Cueto, Marcos. 2004. The ORIGINS of Primary Health Care and SELECTIVE Primary Health Care. Am J Public Health 94 (11):1868
  38. Vienna Declaration and Programme of Action, Part II, paragraph 80

Literatura[uredi]

Članci[uredi]

Knjige[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]